Godine 2019, 18-godišnju Mu Si uhapsila je KPK zbog propovedanja jevanđelja. Dobila je kaznu od dve i po godine i puštena je na slobodu u aprilu 2022. godine. Kada je izašla iz železničke stanice i videla oca kako stoji pored puta, delovao je utučeno dok je zabrinuto zurio u izlaz. Mu Si je bila veoma uzbuđena, jer oca nije videla tri godine. Dok je bila u zatvoru, Mu Si je saznala da mu se reumatizam pogoršao i pitala se da li je u međuvremenu njegovo zdravlje krenulo nabolje. Dok je tako razmišljala, Mu Si je ubrzala korak idući ka ocu. Dok se približavala, primetila je da su mu leđa postala blago pogrbljena i da su na njegovom licu vidljivi znaci tuge i starenja. U srcu Mu Si javila se tuga i osetila je trnce u nosu i okrenula se da obriše suze. Po povratku kući, tokom razgovora sa ocem, saznala je da je poslednjih nekoliko godina stalno brinuo za nju. Kada je onomad dobio obaveštenje od policije da je uhapšena, nije mogao da veruje svojim očima, a nije mogao to ni da prihvati. Njegovo osamnaestogodišnje dete uhapšeno i zatvoreno, a on nije znao koliko će je policija mučiti. Dane je provodio toliko zabrinut da nije mogao ni da spava ni da jede kako treba. Povrh toga, hronične bolesti su ga spopale kao posledica dugogodišnjeg teškog rada i reumatizam u nogama se pogoršao. Retko je mogao da radi teške fizičke poslove i šepao je kada bi se bol pojačao, i plašio se da, ako umre sam kod kuće, niko neće ni znati. Mu Si je primetila da su nekada prodorne oči njenog oca sada bile crvene i da mu je glas podrhtavao kada je prepričavao događaje iz proteklih nekoliko godina. Mu Si je osetila razdirući bol i suze su joj tekle niz lice. Setila se da joj je majku, kada je ona imala jedanaest godina, policija progonila zato što je verovala u Boga i da je morala da se krije. Otac joj je na kraju bio i otac i majka, jer se brinuo o njoj i odgajao je. Njen otac ne samo da je radio kao vozač kamiona, već je i obrađivao zemlju i posle dugog i napornog rada na kraju dana nije imao vremena da se odmori jer je još morao da se stara o njoj dok je bila mala. Kasnije, kada je otišla od kuće da obavlja svoje dužnosti, policija je stalno dolazila u njenu kuću da se raspitaju kod oca gde je ona i njen otac je morao sam da izlazi s tim na kraj, podnoseći hladne poglede i podsmehe rođaka i komšija, dok je uvek brinuo kako o njenoj, tako i o bezbednosti njene majke. Zatim je razmišljala o tome kako je njen otac ostao sam da provodi dane u hladnoj i praznoj kući, da pati u svom bolu bez ikoga pored sebe s kim bi podelio muku ili ko bi brinuo o njemu. Mu Si se osećala još više dužnom ocu i bila je ispunjena osećajem krivice, misleći kako je odrasla, a da nije olakšala ocu nijednu životnu muku, i kako je dovela do toga da otac brine za nju. Zar se ona nije odrodila? Mu Si je potajno rekla sebi: „Sada kada sam se vratila, moram da ostanem pored oca i da mu pomognem da manje pati.” U danima koji su usledili, Mu Si je počela da radi kako bi zaradila novac i brižno se starala o potrebama svog oca.

Pola godine je brzo prošlo, a policija je i dalje pratila njeno kretanje, sprečavajući je da živi crkvenim životom i da obavlja svoje dužnosti, zbog čega se osećala prazno i uznemireno. Jednog dana, starešina crkve pitao je Mu Si da li je voljna da ode negde drugde da obavlja svoje dužnosti. Mu Si je bila veoma uzbuđena, jer bi konačno mogla da se okuplja sa svojom braćom i sestrama, da jede i pije Božje reči i obavlja svoju dužnost. Mu Si je podelila ovu vest sa svojim ocem, ali na njeno iznenađenje, otac se odjednom uznemirio i rekao: „Kako misliš da je meni kad vas gledam kako uvek iznova odlazite?” Videvši da joj se otac tako uzbudio, Mu Si se uznemirila i osetila je veliki dug prema ocu. Pomislila je: „Ako zaista odem od kuće, ko zna kada ću se vratiti, da li će moj otac pomisliti da, posle svog truda koji je uložio u moje odgajanje ja uopšte neću biti odana roditeljima?” Tada je Mu Si razmišljala o zdravlju svog oca i nije mogla da nastavi da ga povređuje. Ali je znala da bez Božje zaštite i brige ne bi uspela da preživi više od dve godine u zatvoru i da bi bilo nepravedno ne obavljati dužnost stvorenog bića! Mu Si je bila u velikoj nedoumici, i na kraju je odustala od mogućnosti da obavlja svoju dužnost. U trenutku kada je donela tu odluku, Mu Si se osećala zaista krivom, tako da je brzo jela i pila Božje reči da bi tražila Njegove namere.

Dok je tragala, Mu Si je pročitala dva odlomka Božjih reči: „Ne moraš previše da analiziraš, niti da istražuješ pitanje da li su ti se roditelji ozbiljno razboleli ili se susreli sa nekom velikom nesrećom, i svakako ne bi trebalo da ulažeš energiju u to – to neće biti od koristi. Najnormalnija je pojava da se ljudi rađaju, stare, obolevaju, umiru i susreću se sa raznim velikim i malim problemima u životu. Ako si odrasla osoba, onda treba zrelo da razmišljaš, i treba da pristupiš tom pitanju mirno i ispravno: ’Moji roditelji su bolesni. Neki ljudi kažu da je to zato što sam im toliko nedostajao, da li je to moguće? Svakako sam im nedostajao – kako da nekome ne nedostaje rođeno dete? I oni su meni nedostajali, pa zašto se onda ja nisam razboleo?’ Da li se neko razboli zato što mu nedostaju deca? Ne stoje tako stvari. Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) (…) Tvoji roditelji su odrasli; susretali su se s takvim stvarima više puta u životu. Ako Bog uredi okruženje da ih oslobodi tog problema, onda će on, pre ili kasnije, potpuno nestati. Ako je taj problem životna prepreka za njih i oni moraju da ga dožive, onda od Boga zavisi koliko dugo to mora da traje. To je nešto što moraju da dožive i ne mogu to da izbegnu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Mu Si je razmišljala o Božjim rečima i nije mogla da se ne zamisli duboko. Svaki put kada bi pomislila kako je njen otac bio sam kod kuće sve te godine, i kako nije bilo nikog da se stara o njemu kada je bio bolestan, srce bi joj ispunio osećaj krivice i duga. Samo je htela da se stara o ocu i da ga pusti da uživa u malo udobnosti, ali nakon čitanja Božjih reči, konačno je shvatila da patnja koju svaki čovek mora da pretrpi u životu, kao i kakve će ga bolesti i nesreće zadesiti, sve to predodređuje Bog i to niko ne može da promeni. Mu Si se setila da se, kada je u zatvoru saznala da se njenom ocu reumatizam pogoršava, veoma zabrinula za njega. Bojala se i pitala kako će se snaći ako mu se stanje pogorša i niko se ne pobrine za njega. Ali ona je bila u zatvoru i nije mogla da se stara o njemu i sve što je mogla da uradi u tom trenutku bilo je da se više moli Bogu i da prepusti svog oca Bogu. Kada je izašla iz zatvora, saznala je da se, iako je stanje njenog oca bilo veoma ozbiljno i nije bilo nikoga da se stara o njemu, njegov reumatizam postepeno povlačio. Shvatila je da čovekovo zdravlje i bezbednost zavise od Božjeg predodređenja i neprikosnovenosti i da je za nju razumna stvar pokoriti se Božjim orkestracijama i uređenjima i poveriti svog oca Njemu. Shvativši to, Mu Si se osećala mnogo opuštenije u srcu, i više nije bila toliko zabrinuta ili uznemirena.

Mu Si je želela da ode negde drugde da obavlja svoje dužnosti, ali kad god je videla oca iscrpljenog posle dugog radnog dana i setila se da ima i visok pritisak i da mu se po ceo dan vrti u glavi, Mu Si bi ponovo zapala u nedoumicu, misleći: „Moj otac je toliko propatio da bi se starao o meni, da li da ostanem kod kuće i da se još malo brinem o njemu?” Ali to bi značilo da ne može da obavlja svoju dužnost i osećala je krivicu zbog toga. Mu Si je to često iznosila pred Boga u svojim molitvama, tražeći od Njega da joj da odlučnost da primenjuje istinu. Kasnije, Mu Si je pročitala odlomak iz Božjih reči koji joj je dao tačan put primene koji treba da sledi kada ubuduće bude donosila odluke. Svemogući Bog kaže: „Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: ’Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.’ Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. (…) Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Mu Si je iz Božjih reči razumela da je odanost roditeljima pozitivna stvar i odgovornost deteta, ali to je samo ono što osoba sa normalnom ljudskošću treba da uradi, i to ne znači da ona primenjuje istinu. Ako obavljaš dužnost stvorenog bića, samo tada primenjuješ istinu. Kada se njena dužnost ne kosi sa njenom odanošću roditeljima, treba da se potrudi da se brine o ocu, da više razgovara s njim i olakša mu brige, jer je to njena odgovornost kao deteta. Ali kada je trebalo da obavi svoju dužnost i nije mogla da bude uz oca da se brine o njemu, morala je da prepusti svog oca Bogu. Kao stvoreno biće, njena odgovornost i obaveza je bila da obavi svoju dužnost i završi svoju misiju. To je značilo primenjivati istinu i to je bilo ono što je morala da uradi. Mu Si se potom setila dve i po godine koje je provela u zatvoru. Dok je tamo stradala i bila bespomoćna, upoznala je jednu sestru i imale su priliku da se pomažu i podrže jedna drugu, i da razgovaraju u zajedništvu o Božjim rečima. Postepeno je zahvaljujući prosvećenju i vođstvu Božjih reči uspela da prođe kroz sve to. Mu Si je osećala da se Bog pobrinuo za nju, zaštitio je i prema njoj se odnosio sa mnogo milosti, i da bi bilo zaista buntovno ako bi svojim telesnim osećanjima dala prednost u odnosu na svoju dužnost. Kada je to shvatila, Mu Si se pomolila i sve svoje brige i zabrinutost poverila Bogu. Završila je poslove koje je trebalo da obavi kod kuće, a zatim je kupila neke dodatke ishrani, lekove i druge potrepštine za oca. Nakon toga, Mu Si je razgovarala sa ocem i otišla negde drugde da obavlja svoju dužnost.

Kasnije Mu Si je čula iskustva svoje braće i sestara o tome kako treba postupati s roditeljima, i to ju je navelo da razmisli. Razmišljala je o tome kako je njen otac preuzeo ulogu i majke i oca tokom njenog odrastanja još od malih nogu i kako je podneo velike žrtve za nju. Osetila je da mu duguje neizmernu zahvalnost, i kad god nije mogla da bude uz oca da se stara o njemu, osećala je da nije ispunila svoju dužnost ćerke, i osećala je dug prema ocu i grižu savesti. Sada, to što je obavljala svoju dužnost daleko od oca često je uticalo na njeno stanje i sputavalo je i želela je da zna kako da reši taj problem. U svom traganju i razmišljanju naišla je na sledeći odlomak Božjih reči: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. (…) Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Ne vode se prema svojim osećanjima, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: ’Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!’ Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja. Ljudi žive u okruženju koje je obojeno ideologijom iskvarenog čovečanstva, tako da do njih prodiru i uznemiravaju ih razne pogrešne ideje, što njihov život čini iscrpljujućim i manje jednostavnim od života drugih živih bića. Međutim, upravo sada, zato što Bog dela i zato što izražava istinu da bi ljudima rekao istinu svih ovih činjenica i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te pogrešne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ti neće služiti kao vodič za odnose sa roditeljima. Tada će ti život postati opušteniji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Mu Si je razmišljala o Božjim rečima i osećala se prosvećeno. Ispostavlja se da su sve vrste stvorenja u stanju da se pažljivo staraju za svoje potomstvo i odgovorno ga odgajaju. To je načelo i zakon koji je Bog odredio za sva živa bića i to je instinkt koji im je dao Bog. Kao i svirepi tigrovi i lavovi, kada su njihovi mladunci još uvek nezreli i nesposobni da prežive sami, oni pažljivo odgajaju i štite svoje mladunce, traže hranu za njih i daju sve od sebe da obezbede sigurno i udobno okruženje za njihov rast. Ako ne poštuju to načelo preživljavanja i ne brinu za svoje mladunce i ne ogajaju ih posle rođenja, onda njihova sledeća generacija ne može da preživi i kontinuitet novog života u celom životinjskom carstvu će se raspasti. Ljudi su isto takvi. Pre nego što deca postanu samostalna, roditelji ih neguju i brinu o njima svim srcem, prolazeći zbog toga čak i kroz mnoge teškoće, ali oni samo ispunjavaju svoju odgovornost i obavezu kao roditelji, i oni samo slede načela opstanka koje je Bog odredio za sva živa bića i to ne predstavlja dobrotu. Mu Si je takođe razmišljala o tome kako deci, dok rastu, škole i porodice usađuju stav da je „Odrođen čovek je gori od zveri”. Implikacija ovoga je bila da, pošto se životinje odužuju roditeljima nakon odrastanja, sigurno čovek treba da bude još više odan roditeljima i da im se oduži za blagodat negovanja. Ako to ne može da uradi, onda mu nedostaje ljudskosti i ne poseduje nimalo ljudskih osećanja. Budući da se na taj način obrazovala od detinjstva, Mu Si je uvek smatrala da su odgovornosti i obaveze njenog oca da je vaspitava bile dobrota prema njoj i ponašala se prema ocu kao da je njen poverilac. Kad god je pomislila da ne može da se oduži ocu za blagodat odgajanja, osećala se krivom i optuženom u svom srcu, osećajući da joj nedostaje savest. Iako je znala da njena dužnost predstavlja odgovornost koju treba da ispuni kao stvoreno biće, ostala je vezana i sputana pogrešnim stanovištima, i bila je spremna da odbaci priliku da obavlja svoju dužnost i nastavi da stremi ka istini. Time se pobunila protiv Boga i izdala Ga! Mu Si je videla koliko je bedno nemati tačan pogled na stvari, biti potpuno nesposobna da napravi razliku između onoga što je pozitivno i onoga što je negativno. Mu Si je shvatila da joj je život dao Bog, i da bez Božjeg predodređenja i neprikosnovenosti ona ne bi ni bila na ovom svetu, a kamoli bezbedno odrastala, i činjenica da je rođena u svojoj porodici uz očevu iskrenu brigu takođe je bila deo Božje neprikosnovenosti i uređenja. Trebalo je da bude zahvalna na Božjoj blagodati, a ne da se oseća dužnom bilo kojoj osobi. Kada je to shvatila, Mu Si se pomolila Bogu: „Bože, sve ove godine sam bila vezana pogrešnim tradicionalnim idejama, i uvek sam smatrala odgovornosti mog oca za dobrotu. To me je navelo da se osećam sputanom i krivom kada nisam bila u stanju da se brinem o njemu, i da zanemarujem svoju dužnost. Bože, ne želim više da se bunim protiv Tebe. Želim da Ti se pokajem.”

Mu Si je zatim pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen. (…) Dakle, u celini gledano, u ljudskoj savesti postoji svest o obavezama koje treba ispuniti prema svojim roditeljima. Bez obzira na stav prema vlastitim roditeljima koji iz te svesti proizlazi, bilo da se on ispoljava kroz brigu ili kroz odluku da se bude kraj roditelja, u svakom slučaju, ljudi ne treba da osećaju krivicu ni grižu savesti zbog toga što, usled objektivnih okolnosti, ne mogu da ispune svoje obaveze prema njima. Ova i slična pitanja ne bi trebalo da postanu problemi u životima ljudi, niti u njihovoj veri u Boga, već ih treba otpustiti. Kada je reč o pitanjima u vezi sa ispunjenjem obaveza prema vlastitim roditeljima, ljudi ta pitanja treba tačno da shvate i da prestanu da se osećaju ograničeno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči, Mu Si je shvatila da to što nije mogla da bude kod kuće da se stara o ocu nije bio znak odrođenosti, jer se nije radilo o tome da ona nije želela da ispuni svoje obaveze da se stara o ocu i da bude s njim, već da su je progon i hapšenje od strane KPK primorali da se udalji od svoje porodice. Pored toga, kao stvoreno biće, morala je da obavlja svoju dužnost stvoreng bića i da ispuni svoje odgovornosti i obaveze. Mu Si je pomislila na svece koji su tokom vekova ostavili svoje roditelje i porodice da bi putovali, propagirali i radili u cilju propovedanja jevanđelja Gospoda Isusa i svedočenja o njemu, što im je na kraju omogućilo da rašire jevanđelje Gospoda Isusa u sve krajeve sveta, omogućavajući mnogim ljudima da prime Gospodnje spasenje. Njihove žrtve i davanje bili su činovi dobrote i ujedno najpravedniji cilj. Sada je presudno vreme za širenje jevanđelja carstva nebeskog i ima mnogo ljudi koji čeznu za pojavom Božjom koji žive u tami i nisu čuli glas Božji i Mu Si je znala da treba da doprinese radu na širenju jevanđelja. Kada je to shvatila, Mu Si se osećala mnogo slobodnije i opuštenije, više nije živela osećajući dug prema ocu, i još je više posvetila srce svojoj dužnosti.