U martu 2023, bila sam zadužena za rad na propovedima u crkvi. U to vreme sam radila sama, pa je obim posla bio prilično veliki. Jednog dana, starešine su uredile da Li Đing sarađuje sa mnom u toj dužnosti. Kad sam to čula, bila sam tako srećna. Nakon nekog vremena obuke, Li Đing se postepeno osposobila da nezavisno obavlja posao. Moje breme se značajno smanjilo i to me je ispunilo radošću. U sebi sam pomislila: „Obavljanje posla na ovaj način neće biti tako iscrpljujuće i imaću više vremena da učim načela. Kvalitet propovedi će se takođe popraviti.” Dok sam još uvek slavila, potpuno neočekivano, nekoliko dana kasnije, Li Đin, naš starešina, zakazala je okupljanje sa Li Đing. Bila sam iznenađena i pomislila sam: „Zašto se sastaje sa Li Đing? U poslednje vreme je stvarno nedostajalo zalivača i nije bilo nadzornika. Starešine su pomenule potrebu da se prebace članovi iz drugih timova. Pošto je Li Đing dobra u zalivanju pridošlica, da li će je Li Đin premestiti na tu dužnost? Toliko sam naporno radila na negovanju Li Đing da može da radi samostalno, pa ako bude premeštena, zar neće biti uzalud sve moje vreme i trud na njenom obučavanju? Ako ona ode, sav posao će ponovo pasti na mene i moraću da tražim nove kandidate za taj posao i da ih obučim. U tom slučaju, neke vredne propovedi možda neće biti pregledane i poslate na vreme. Koliko će onda rad moći da bude efikasan?” Pomislivši na sve to, osetila sam otpor. „Moram da napišem pismo starešinama o tome i da vidim da li je moguće da Li Đing ne bude raspoređena na drugi zadatak”, pomislila sam. U pismu sam neprestano naglašavala da je Li Đing vrlo potkovana za rad na izradi tekstova, ukazujući starešinama na to da bi trebalo da je zadrže u našem timu. Isto tako sam starešinama rekla sledeće: „Ne možete naslepo premeštati članove tima. Takav aranžman nije u skladu sa načelima.” Nakon toga sam još promislila o ovoj stvari i zaključila: „Trenutno postoji nedostatak kadra u radu na zalivanju i postoji manjak nadzornika. Možda su starešine primetile da rad na izradi tekstova i dalje normalno teče, pa su napravili ovaj aranžman na osnovu svoje procene ukupnog rada. Trenutno nema dovoljno zalivača da podrže pridošlice i ako uporno budem odbijala da pustim Li Đing da ode, zar neću izgledati kao neko ko nema ljudskosti?” Imajući to na umu, više se nisam toliko opirala. Kasnije su starešine zaista premestile Li Đing na dužnosti zalivanja, a ja sam bila pomalo razočarana.

Nakon odlaska Li Đing, raspored poslova mi je bio prenatrpan kao i ranije i puno sam se bavila rešavanjem teškoća i problema na koje su članovi tima za izradu tekstova nailazili u svom radu, odgovarala sam na pisma i pregledala propovedi. Uvidela sam da je po odlasku Li Đing posao odmah počeo da se nagomilava. Propovedi koje je trebalo proceniti nisu bile pregledane i poslate na vreme, pa sam se zabrinula da će efikasnost rada opasti, usled čega bi starešine mogle pomisliti da mi nedostaje osećaj za breme u poslu. Ta razmišljanja su ponovo podstakla osećaj otpora u meni: „U poslednjih godinu i nešto, sarađivala sam sa nekoliko braće i sestara. Neki od njih su unapređeni, dok su drugi premešteni na druge dužnosti i na kraju sam uvek ostajala sama. Oni dolaze i odlaze, a ja ostajem ovde sama i nepomična, kao pokeraš. Postala sam specijalista za obučavanje ljudi. Sav taj veliki teret posla je padao samo na mene. Zašto starešine ne uzmu u obzir teškoće sa kojima se ja suočavam? Niko od onih koje sam obučavala nije ostao da sam mnom podeli posao. Čak i ako obučim nekog drugog, šta ako i taj neko bude premešten? Sve bi bilo uzalud!” Nakon svega toga, više nisam žurila da nalazim kandidate niti da bilo koga obučavam. Čak i kad sam naišla na nekog sa potencijalom, nisam bila voljna da ulažem napor da ga obučavam. U to vreme, znala sam za jednu delatnicu po imenu Dong Fei, koja je radila na izradi tekstova. Umela je da dokuči neka načela, imala je priličan osećaj za breme u svojoj dužnosti i bila je neko ko se može negovati. Ako bi bila unapređena u vođu tima, verovatno bi napredovala čak i brže. Ali sam pomislila: „Ako je unapredim i obučim i ako ona poboljša svoje veštine, starešine bi mogle da je prepoznaju kao talentovanu osobu i da je onda dalje unapređuju. Zar neće tada svi napori koje uložim u njenu obuku biti uzaludni? Ne želim da radim nešto što zahteva tako mnogo napora, a ja od toga nemam koristi.” Razmišljajući na taj način, odlučila sam da ne pominjem starešinama unapređenje Dong Fei. Kasnije, kad su mi starešine pisale da me pitaju u vezi sa radom na obučavanju ljudi, ja sam izmišljala izgovore, govoreći da je obim posla tako veliki da uopšte nisam stigla time da se bavim. Zbog mene je rad na obučavanju ljudi bio ostavljen po strani. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i da će, ako ostanem u tom stanju, to usporavati posao, pa sam u molitvi došla pred Boga i molila Ga da me prosveti da prepoznam svoj problem i pomogne mi da izađem iz tog pogrešnog stanja.

Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „Ako se neko ko je dobrog kova premesti sa položaja gde mu je antihrist nadređeni kako bi obavljao neku drugu dužnost, antihrist se u sebi tome uporno opire i odbija da se to desi – on želi od svega da odustane i nema entuzijazma da bude starešina ili glava grupe. Kakav je to problem? Zašto antihristi nemaju poslušnosti prema uređenjima crkve? Oni misle da će premeštaj čoveka koji je njihova ’desna ruka’ uticati na rezultate i napredak njihovog posla i da će to naposletku uticati na njihov status i ugled, što će ih prisiliti da više rade i da više trpe kako bi rezultati bili zagarantovani – a to je poslednje što bi želeli da rade. Navikli su se na udobnost i ne žele više da rade niti više da trpe, te ne žele da puste tog čoveka da ode. Ako Božja kuća insistira na premeštaju, mnogo se žale i čak žele da odustanu od svog sopstvenog posla. Zar to nije sebično i podlo? Božja kuća treba centralno da rasporedi Božji izabrani narod. To nema nikakve veze ni sa jednim starešinom, glavom grupe ili pojedincem. Svi moraju da postupaju u skladu sa načelom; to je pravilo Božje kuće. Antihristi ne postupaju prema načelima Božje kuće, oni stalno kuju planove u korist svog statusa i interesa i teraju braću i sestre dobrog kova da im služe kako bi učvrstili svoju moć i status. Zar to nije sebično i podlo? Spolja gledano, to što zadržavaju ljude dobrog kova pored sebe i ne dopuštaju Božjoj kući da ih premesti deluje kao da razmišljaju o crkvenom poslu, ali u stvari oni misle samo na svoju moć i status i uopšte ne razmišljaju o radu crkve. Boje se da će loše obaviti crkveni posao, da će biti smenjeni i da će izgubiti svoj status. Antihristi ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće, misle samo na svoj status, štite svoj status bez obzira na cenu interesa Božje kuće i brane svoj status i interese na štetu rada crkve. To je sebično i podlo. Kada se suoči sa takvom situacijom, najmanje što čovek treba da uradi jeste da razmišlja koristeći svoju savest: ’Svi ovi ljudi su iz Božje kuće, oni nisu moje lično vlasništvo. Ja sam, takođe, član Božje kuće. Kakvo pravo ja imam da sprečavam Božju kuću da premešta ljude? Trebalo bi da razmislim o celokupnim interesima Božje kuće, umesto da se fokusiram samo na posao u okviru mog delokruga odgovornosti.’ Tako bi trebalo da razmišljaju ljudi koji poseduju savest i razum i to je razum koji bi trebalo da imaju oni koji veruju u Boga. Božja kuća se bavi radom kao celinom, dok se crkve bave pojedinačnim poslovima. Stoga, kada Božja kuća traži od crkve nešto posebno, najvažnije što starešine i delatnici mogu da urade jeste da poslušaju uređenja Božje kuće. Lažne starešine i antihristi nemaju takvu savest i razum. Svi su prilično sebični, misle samo na sebe i ne misle na rad crkve. Razmatraju samo trenutne koristi koje su im pred očima, ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće i stoga su potpuno nesposobni da poslušaju uređenja Božje kuće. Izuzetno su sebični i podli! Imaju čak dovoljno smelosti da prouzrokuju smetnje u Božjoj kući i čak se usuđuju da se tvrdoglavo drže svojih principa; to su ljudi koji imaju najveći nedostatak u pogledu ljudskosti, to su zli ljudi. Takvi su antihristi. Oni uvek postupaju prema crkvenom poslu, prema braći i sestrama, pa čak i prema svim resursima Božje kuće koji spadaju u njihov delokrug odgovornosti kao prema svom ličnom vlasništvu. Veruju da imaju pravo da odluče kako će se te stvari rasporediti, premeštati i koristiti i da Božjoj kući nije dozvoljeno da se meša. Kada te stvari dođu u njihove ruke, kao da postanu vlasništvo Sotone, nikome nije dozvoljeno da ih dodirne. Oni su glavni, velike zverke i ko god dođe na njihovu teritoriju mora da se ponaša poslušno, krotko i u skladu sa njihovim naredbama i uređenjima, i mora da prima uputstva na osnovu njihovog izraza lica. To je ispoljavanje sebičnosti i podlosti u okviru karaktera antihrista. Oni ne vode računa o radu Božje kuće, uopšte ne slede načela i misle samo na svoje interese i status – što su sve obeležja sebičnosti i podlosti antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Kad sam pročitala izraze iz Božjeg razotkrivanja kao što su „glavni”, „velike zverke” i „kao da postanu vlasništvo Sotone”, osećala sam kao da mi srce probadaju. Antihristi vode računa samo o sopstvenim dobicima i gubicima u svom radu i nikad ne uzimaju u obzir Božje namere. Kada vide da se neguju ljudi u okviru njihovih nadležnosti i da to donosi dobrobit njihovom telu, reputaciji i statusu, oni žele da zadrže te ljude blizu sebe i prema njima se odnose kao da su njihova privatna svojina. Niko ne sme da premešta te ljude bez njihove dozvole, čak i ako je to za potrebe posla. Ako Božja kuća premesti te ljude iz njihove nadležnosti na osnovu načela, oni će tome stati na put. Oni bi radije usporavali posao crkve nego što bi svoju reputaciju i status izložili riziku. Takvi ljudi su „glavni” i „velike zverke” koje Bog pominje – oni su sebični i ogavni i nemaju nimalo ljudskosti. Moji postupci su bili kao postupci antihrista koje Bog razotkriva. Htela sam da obučim delatnike za izradu tekstova ne zarad rada crkve niti da bih udovoljila Bogu, već da bih udovoljila sopstvenim sebičnim željama. Ako bih imala nekog da sa njim podelim poslove, to bi mi mnogo olakšalo rad, a ako bi se efikasnost rada popravila, to bi navelo druge da imaju visoko mišljenje o meni. Stoga, kad su ljudi koje sam obučila premešteni, nisam to nikako mogla da prihvatim. Osećala sam da oni sa kojima sam naporno radila da ih obučim treba da preuzmu deo posla na sebe, a da starešine ne mogu samo da ih premeste bez mog pristanka. Iako sam nerado pristala na premeštaj Li Đing, kad je efikasnost posla opala, počela sam da se žalim da starešina nije trebalo da je premesti i čak sam svoje frustracije iskaljivala u poslu. Iako sam jasno znala da se Dong Fei može unaprediti i obučavati, plašila sam se da će starešine i nju premestiti kad se obuči i ponovo me ostaviti bez sposobnog pomoćnika. Zato nisam rekla starešinama da je Dong Fei neko ko je vredan negovanja i zadržavala sam je u svojoj nadležnosti kako bi nastavila da služi mojoj reputaciji i statusu. Crkva dodeljuje druge zadatke i pravi aranžmane za ljude na osnovu potreba posla. Na primer, Li Đing je dodeljen drugi zadatak jer su nedostajali ljudi koji će zalivati pridošlice. Premeštanjem na drugi zadatak, Li Đing je mogla da preuzme tu odgovornost i da blagovremeno zaliva i podržava pridošlice. Starešine su napravile ovaj aranžman uzimajući i obzir celokupan rad crkve i to je bilo u skladu sa načelima. Ali ja nisam uzimala u obzir ništa od toga. Ja sam brinula samo za dobrobiti koje su mi bile pred očima. Dokle god me posao nije iscrpljivao i dok sam mogla da se istaknem pred drugima, to je bilo u redu i ne bih marila ni za šta drugo. Bila sam istinski sebična i ogavna! Zapravo, obučavanje talentovanih ljudi se obavlja zarad celokupnog rada Božje kuće. Kad u nekoj oblasti posla nedostaje osoblja, oni sa posebnim veštinama treba da se dodele toj konkretnoj dužnosti na osnovu njihovih posebnih veština i potreba posla, što će omogućiti da rad crkve napreduje na organizovan i pravilan način. Ljudi sa savešću i razumom bi uzeli u obzir interese Božje kuće i unapređivali one sa dobrim kovom, marljivo ih upućujući i obučavajući kako bi mogli biti od koristi radu Božje kuće. Ali ja nisam uzimala u obzir rad crkve. Ponašala sam se kao da su braća i sestre moji ljudi čim su pridruženi timu u okviru moje nadležnosti, kao da su dati meni na korišćenje i da niko nema pravo da ih premesti. Prema toj braći i sestrama sam se odnosila kao prema svojoj privatnoj svojini. Zar se nisam ponašala baš onako kako je Bog razotkrio ponašanje „glavnih” i „velikih zverki”? Promišljajući o tim stvarima, pomalo sam se uplašila.

Onda sam se setila još jednog odlomka Božjih reči, pa sam ga potražila da ga pročitam. Bog kaže: „Bog obavlja delo Svog plana upravljanja za period od 6000 godina i u njega ulaže sav Svoj mukotrpan rad. Ako se neko protivi Bogu, namerno škodi interesima Božje kuće i namerno sprovodi svoje lične interese i stremi ličnom prestižu i statusu na uštrb interesa Božje kuće, i pritom ne okleva da sruši crkveni posao, izazivajući ometanje i uništavanje dela Božje kuće, pa Božjoj kući čak nanese ogromnu materijalnu i finansijsku štetu, smatrate li da takvim ljudima treba oprostiti? (Ne, ne treba.) Svi kažete da za njih nema oproštaja, znači li to da je Bog ljut na te ljude? Naravno da jeste. (…) Ako stalno govoriš da slediš Boga, stremiš ka spasenju, prihvataš Božje ispitivanje i vođstvo, prihvataš Božji sud i grdnju i pokoravaš im se, ali dok izgovaraš te reči, ipak prekidaš, ometaš i uništavaš razne vrste crkvenog rada, pa zbog tvog prekidanja, ometanja i uništavanja, zbog tvog nemara ili zanemarivanja dužnosti, ili zbog tvojih sebičnih želja i stremljenja ka sopstvenim interesima, bude naneta šteta interesima Božje kuće, crkve i čitavom nizu drugih aspekata, do te mere da je rad Božje kuće ozbiljno ometen i uništen, kako da Bog onda proceni tvoj ishod u tvojoj knjizi života? Kako da budeš okarakterisan? Da budemo pošteni, treba da budeš kažnjen. To se zove dobiti zasluženu kaznu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Osetila sam kao da mi Bog licem u lice sudi Svojim strogim rečima i osetila sam da Božja narav ne trpi uvrede. Božja kuća zahteva obuku talentovanih ljudi kako bi se obezbedilo da različiti poslovi mogu da napreduju efikasnije. Ali sam ja obučavala ljude samo da bih sebi olakšala rad i stekla priznanje. Kad su oni koje sam obučila premešteni, počela sam da se žalim, gunđajući o tome kako starešine nisu uzele u obzir moje teškoće i čak sam svoje frustracije iskaljivala u dužnosti odbijajući da obučavam bilo koga drugog. Znala sam vrlo dobro da je Dong Fei podobna za obuku i da bi to bilo od koristi i njenom napretku u životu i radu crkve. Međutim, ja sam se brinula da bi i ona, ako je obučim, mogla da bude premeštena. Zato sam potiskivala njen razvoj i izabrala da je ne obučavam. Svojim namernim ometanjem rada crkve u negovanju talentovanih ljudi, žrtvovala sam interese crkve da bih zadovoljila sopstvene, što je nesumnjiv prkos protiv Boga. Ako bih nastavila tako, Bog bi me sigurno isključio. Shvativši to, bila sam ispunjena strahom, pa sam kleknula pred Bogom da se ispovedim i pokajem.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kada se u tebi pojave sebičnost i marifetluci zarad sopstvene koristi i kada to shvatiš, treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi to razrešio. Prva stvar koje moraš da budeš svestan jeste da je, suštinski posmatrano, takvo ponašanje povreda istina-načela, štetno je za rad crkve, sebično je i ogavno – savesni i razumni ljudi ne treba da se tako ponašaju. Treba da ostaviš po strani svoje sopstvene interese i sebičnost i da razmišljaš o radu crkve – to je u skladu sa Božjim namerama. Posle molitve i razmišlja o sebi, ako istinski shvatiš da je takvo postupanje sebično i ogavno, lako ćeš ostaviti svoju sebičnost po strani. Kada se odrekneš svoje sebičnost i marifetluka iz koristi, osetićeš stabilnost, mir, radost i znaćeš da osoba od savesti i razuma treba da vodi računa o radu crkve, a ne isključivo o svojim ličnim interesima, što bi bilo izuzetno sebično, ogavno i lišeno savesti i razuma. Nesebično postupanje, razmišljanje o radu crkve i delovanje sa jedinim ciljem da se udovolji Bogu pravično je i časno i daće vrednost tvom postojanju. Kada na zemlji živiš na taj način, onda si otvoren i čestit, proživljavaš svoju normalnu ljudskost, u stvarnom liku čoveka. Ne samo da ti je savest čista, već si i dostojan svih stvari koje ti Bog daruje. Što više tako budeš živeo, to ćeš biti stabilniji, mirniji, radosniji i vedriji. Zar kao takav nećeš zakoračiti na pravi put vere u Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Bog kaže da kad otkrivamo sebičluk i tražimo da udovoljimo sopstvenim interesima, moramo da tragamo za istinom i pobunimo se protiv sebe. Postupajući na taj način, mi smo časni i pravedni i živimo ispravno i pošteno. Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam se prosvećeno i našla put primene. Setila sam se kako sam, kad je sestra Li Đing premeštena, reagovala pritužbama i negativnošću i izvodila trikove da potisnem talentovanu osobu. Takvo postupanje je bilo previše ogavno i pokvareno! Ako bih se ponovo suočila sa stvarima koje se tiču mojih interesa, ne bi trebalo da vodim računa samo o sebi. Umesto toga, treba praktično da postupam u skladu sa Božjim rečima, da naučim da se oduprem sopstvenim interesima i obezbedim crkvi talentovane ljude. Sumirajući kasnije sve to, shvatila sam da se moj posao nagomilavao i dobre propovedi nisu mogle da budu odabrane i poslate na vreme – sve je to bilo povezano sa mojom nesposobnošću da efikasno postavim zadatke po važnosti. Morala sam razumnije i efikasnije da organizujem posao koji sam obavljala, da na prvo mesto stavljam važne zadatke, a one manje hitne da ostavim za kasnije. Na taj način rad ne bi kasnio. Shvativši sve to, razgovarala sam sa starešinama o tome da se Dong Fei unapredi u vođu tima. Starešine su se složile da je Dong Fei pogodna da se obučava, pa sam se potrudila da je podučim. Kad sam se pobunila protiv tela i primenjivala istinu, osetila sam mir i spokoj u srcu i bila sam u izuzetno dobrom raspoloženju.

U septembru 2023. godine, Čen Đing je započela obuku za rad na izradi tekstova. U početku nije bila upoznata sa radom i mislila je da je to izuzetno teško, pa nije želela da obavlja tu dužnost. Uredila sam razgovor u zajedništvu sa njom licem u lice. Nakon nekog vremena obuke, postepeno, pokazivala je sve više volje da marljivo obavlja tu dužnost. Mnogo sam se obradovala kad sam videla rezultat. Neočekivano, samo nekoliko dana kasnije, usled manjka ljudi u radu na zalivanju, starešine su primetile da je Čen Đing ranije zalivala pridošlice i planirali su da je premeste na dužnost zalivanja. Kad sam čula tu vest, bila sam zapanjena, pomislivši: „Čen Đing je član tima za izradu tekstova u kojeg smo uložili puno truda da je obučimo. Ako bude premeštena, moraću da tražim nekog novog da ga ponovo obučavam. Ako ne budem mogla nikog da nađem, efikasnost posla će sigurno opasti.” Počela sam da se žalim na starešine. Onda sam iznenada shvatila da moje stanje nije ispravno i setila se Božjih reči: „Kada to zahteva rad Božje kuće, bez obzira o kome se radi, svi treba da se pokore koordinaciji i uređenjima Božje kuće i nikako ne smeju da budu pod kontrolom ijednog pojedinačnog starešine ili delatnika kao da pripadaju njima ili kao da su podložni njihovim odlukama. Poslušnost Božjeg izabranog naroda prema centralizovanim uređenjima Božje kuće sasvim je prirodna i opravdana i ta uređenja niko ne sme da ospori, osim ako pojedinačni starešina ili delatnik ne organizuje proizvoljan premeštaj koji nije u skladu sa načelom, u kom slučaju se to uređenje ne mora poslušati. Ako se organizuje normalan premeštaj u skladu sa načelima, tada celokupan Božji izabrani narod treba da budu poslušan i nijedan starešina niti delatnik nemaju pravo niti bilo kakav razlog da pokušaju bilo koga da kontrolišu. Da li biste rekli da postoji neki posao koji nije posao Božje kuće? Da li postoji neki posao koji ne uključuje širenje jevanđelja Božjeg carstva? Sve je to posao Božje kuće, svaki posao je jednak i ne postoji posao koji je ’tvoj’ i ’moj’. Ako je premeštaj u skladu sa načelom i na osnovu zahteva crkvenog rada, onda bi ti ljudi trebalo da idu tamo gde su najpotrebniji” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da braća i sestre pripadaju Božjoj kući i da nisu ničije vlasništvo. Dokle god je premeštaj u skladu sa načelima, niko nema prava da se meša i moramo tome da se pokorimo. Promišljala sam o tome kako sam ranije potiskivala Dong Fei zarad sopstvenih interesa. Osetila bih nelagodu svaki put kad bih na to pomislila. U to vreme, postojala je hitna potreba za zalivačima koji bi podržavali pridošlice, a Čen Đing je imala iskustva u toj oblasti. Shvatila sam da je aranžman starešina zasnovan na potrebama posla. Nisam smela da se fokusiram isključivo na sopstvene interese; morala sam aktivno da sarađujem u crkvenom poslu i obezbedim da Čen Đing obavlja svoju dužnost gde je najpotrebnija. Nakon toga je prebačena na dužnost zalivanja. Pre nego što je otišla, predložila je dve sestre podobne za rad na izradi tekstova. Nakon nekog vremena obuke, obe su mogle da preuzmu neke poslove i rad na izradi tekstova nije kasnio zbog premeštanja članova tima. Kad više nisam živela u skladu sa svojom sebičnom i ogavnom sotonskom prirodom, već sam, umesto toga, praktično postupala u skladu sa Božjim rečima, duboko u srcu sam osetila mir i spokoj.