U junu 2023. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu. Tada sam bila pomalo iznenađena, a i malo zabrinuta, razmišljajući: „Moje razumevanje istine je još uvek prilično površno i nedostaje mi dosta toga u mnogim oblastima. Šta ako ne budem mogla da rešim probleme braće i sestara, ne uspem u svojoj dužnosti i na kraju budem smenjena? Šta bi onda mislili o meni? Kako bih ikada mogla ponovo da pokažem lice?” Razmišljajući o tome, htela sam da odbijem položaj. Ali sam onda shvatila da je ta dužnost uzvišenje od Boga i prilika da praktično delujem, pa sam je prihvatila.

U to vreme sam sarađivala sa sestrom Lin Hui. Lin Hui mi je dodelila dužnost da nadgledam rad na čišćenju i zalivanju, pa sam pomislila u sebi: „Sestre koje rade na sređivanju materijala za čišćenje ljudi već su sarađivale sa mnom. One su nadgledale i usmeravale moj rad. Dobro me poznaju i znaju moj pravi rast. Sada ja treba da nadgledam i pratim njihov rad. Šta ako ne budem mogla da rešim njihova stanja ili da se nosim sa problemima u njihovom radu? Šta će misliti o meni? Hoće li misliti da ne mogu da obavljam stvaran posao? Gde ću tada moći da pokažem lice?” Ove misli su me jako uznemirile i nisam imala hrabrosti da proverim njihova stanja niti da pitam kako im ide posao, pa sam samo kratko pitala kako napreduju u radu, ne tražeći druge detalje. Prošlo je dvadesetak dana kada sam saznala da Li Sijang, koja je sređivala materijale za čišćenje ljudi, živi sa bolešću, izvršavajući dužnosti bez osećaja tereta. Džou Ju je uradila većinu posla a ni Džou Ju nije bila dobrog zdravlja, tako da neki materijali nisu mogli biti sređeni na vreme. Želela sam da pronađem Li Sijang i da razgovaram sa njom kako bih rešila njeno stanje, ali onda sam pomislila na to kako ne razumem načela rada na čišćenju tako dobro kao one, pa sam se pitala da li bi me gledale s visine ako ne bih mogla da rešim neka pitanja u vezi sa poslom koja bi mi one postavile. Zbog toga im nisam ponudila zajedništvo.

Jednog dana, više starešinstvo je u pismu navelo da je napredak naše crkve u sređivanju materijala za čišćenje ljudi bio spor i da je odložio posao, pa su tražili od mene da proverim o čemu se radi i da to pitanje rešim. Čitajući ovo pismo, osećala sam veliku krivicu, jer sam znala da stanje Li Sijang nije dobro. Ali, pošto sam toliko brinula o tome da zaštitim svoj ponos, nisam odmah prišla sestri da razgovaramo i zbog toga sam ja bila odgovorna za kašnjenje u radu. Lin Hui mi je takođe poslala pismo, navodeći da nismo proveravale stanje braće i sestara, da nismo znale kako posao napreduje i da je ovo pitanje direktno povezano s našim zanemarivanjem nadzora i praćenja rada. Takođe se pozivala na Božje reči kako bi ukazala na to da je moj stav prema dužnostima pogrešan. Bila sam duboko zabrinuta i shvatila sam da Bog koristi orezivanje od strane moje sestre kako bi me probudio. Morala sam odmah da ispravim svoj stav prema svojim dužnostima. Kasnije sam potražila odgovarajuće odlomke Božjih reči u vezi sa stanjem Li Sijang i podelila sam ih s njom. Takođe sam proverila stanje drugih sestara i kako idu njihove dužnosti, pa sam im pružila zajedništvo i rešenja za njihove poteškoće. Kasnije sam saznala da se stanje Li Sijang nije poboljšalo i pomislila sam: „Šta će svi misliti o meni ako ne mogu da rešim čak ni stanje svoje sestre? Hoće li misliti da mi nedostaje istina-stvarnosti i da ne mogu da rešim probleme braće i sestara? Bilo bi me strašno sramota!” S tim na umu, bila sam malo negativna, ali nisam tragala za istinom da rešim svoje stanje.

Jednom prilikom, napisala sam pismo jednoj sestri u kojem sam razmatrala neke probleme u radu na obučavanju ljudi. Nakon što sam završila pismo, Lin Hui je dosta toga dodala i izmenila, pa sam pomislila: „I dalje moram da opterećujem druge svojim dužnostima. Šta bi drugi mislili o meni da znaju za ovo? Da li bi mislili da sam nesposobna da bila šta uradim kao starešina? Nekada sam mislila da sam sposobna da obavljam određene zadatke i da steknem priznanje svoje braće i sestara, ali nikada nisam očekivala da ću biti tako potpuno razotkrivena kad postanem starešina. Da nisam preuzela ovu dužnost, ne bih se ovako osramotila!” Zboga takvih misli sam bila negativna i nemotivisana u svojim dužnostima i više nisam želela da pratim rad za koji sam bila odgovorna. Shvatila sam da moje stanje nije u redu, pa sam se molila Bogu tražeći Mu da me vodi. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Obraz i dostojanstvo ovih ljudi su poslednja granica koju moraju da čuvaju: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su razotkrile moje stanje. Uvek sam želela da se ističem u masi i stalno sam se brinula o tome da li me gledaju s visine, kao i da ne izgubim status u očima drugih. Pridavala sam veći značaj ponosu i statusu nego sopstvenom životu. Setila sam se vremena kada sam bila starešina. Tada sam shvatila da je to bila šansa koju mi je Bog dao da se obučavam i da je trebalo da se fokusiram na postojano obavljanje svog posla, na razgovor u zajedništvu i na rešavanje stanja i poteškoća braće i sestara. Što se tiče problema koje nisam mogla da rešim, mogla sam da razgovaram sa svojom sestrom saradnicom i da tražim smernice od višeg starešinstva. Ali, nisam razmišljala o tome kako da dobro izvršavam svoje dužnosti. Brinula sam se pre svega za svoj ponos i status. Pošto su sestre koje su sređivale materijale već sarađivale sa mnom i zato što su bolje shvatale načela ove dužnosti od mene, plašila sam se da će me gledati s visine ako ne budem mogla da rešim njihove probleme, pa se nisam usuđivala da proveravam njihov rad. Kasnije sam saznala da je stanje Li Sijang bilo loše i da je to odložilo posao, ali sam nastavila da ignorišem to pitanje, plašeći se da ću se osramotiti ako ne budem mogla da rešim problem. Lin Hui je pročitala pismo koje sam napisala i dopunila je i izmenila delove koji su imali nedostatke. To je zapravo bilo korisno za rad, ali pošto nisam mogla ni pismo da napišem kako treba, smatrala sam da to znači da me je ona prozrela, pa mi se javila želja da se vratim svojim prvobitnim dužnostima. Bila sam zarobljena brigom o ponosu i statusu, misleći samo na svoj ugled i status, pa čak i zanemarujući posao koji je trebalo da radim.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da Sotona kontroliše misli ljudi koristeći slavu i dobit i da ih odvodi na pogrešan put, zbog čega žive u okovima slave i dobiti, klone se Boga i izdaju Ga. Razmišljajući o sebi u svetlu Božjih reči, shvatila sam da je težnja za ugledom i statusom postala moj životni cilj. Od detinjstva sam uvek težila ugledu i statusu, bez obzira na to u kojoj sam grupi bila, verujući da ću ugledom i statusom steći poštovanje ljudi. Mislila sam da samo na taj način život može biti smislen. Čak i nakon što sam pronašla Boga, nastavila sam da težim ovim stvarima, živeći u skladu sa sotonskim otrovima poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Bolje je biti velika riba u malom jezeru”. Nakon što sam izabrana za crkvenog starešinu, brinula sam se da ću, ako ne budem dobro obavljala svoju dužnost, izgubiti ponos i status, pa sam htela da odbijem tu dužnost. Kada sam otišla na okupljanje sa sestrama koje su sređivale materijale za čišćenje ljudi, plašila sam se, pošto su ranije one nadgledale moj rad, da ću izgubiti obraz ako ne budem mogla da rešim njihove probleme, tako da sam izbegavala da nadgledam i pratim njihov rad, što je dovelo do odlaganja rada na čišćenju. Kada je sestra saradnica izmenila pismo koje sam napisala i mnogo toga dodala, umesto da naučim i shvatim načela, osećala sam se razotkriveno i u potpunosti poniženo i htela sam da pobegnem od te dužnosti. Kroz otkrivanje činjenica, videla sam da sam čvrsto vezana sotonskim otrovima i nesposobna da dobro izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće, što je štetilo radu i značilo da činim prestup pred Bogom. Živeti u skladu sa Sotoninim otrovima samo bi me navelo da se pobunim protiv Boga i da krenem putem suprotstavljanja Bogu. Razmišljajući o tome, osećala sam strah, kajanje i bila sam ispunjena krivicom, pa sam se molila Bogu: „O Bože, ne želim da nastavim ovako. Želim da se pokajem. Molim Te, vodi me da pronađem put primene”.

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Recite Mi, kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? Kako možete, kao što Bog kaže, da zauzmete odgovarajuće mesto stvorenog bića – kako možete da ne pokušate da budete nadljudi ili neke važne ličnosti? Kako treba da primenjujete da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? Ko će da odgovori? (Pre svega, moramo da priznamo da smo obični ljudi, vrlo obični ljudi. Postoji mnogo toga što ne razumemo, ne shvatamo i ne možemo da prozremo. Moramo da priznamo da smo iskvareni i manjkavi. Nakon toga, moramo da imamo iskreno srce i da često dolazimo pred Boga da tražimo.) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Ne znam kako ovo da uradim, a ne razumem ni ono – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog i nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Ranije sam mislila da, pošto sam starešina, moram sam sve da znam i razumem i da budem bolja od ostalih. Noseći zvanje starešine u svojoj dužnosti, bila sam vezana ugledom i statusom i nisam mogla da doživim osećaj oslobođenosti, pa sam postala preterano oprezna u svojoj dužnosti. Iako mi je očigledno mnogo toga nedostajalo, ipak sam se pretvarala i prikrivala, jer sam se plašila da će me braća i sestre gledati s visine ako ne mogu da rešavam probleme. Istini za volju, braća i sestre su već znali za moje nedostatke, tako da nije bilo potrebe da se maskiram. Iako mi je nedostajalo razumevanje načela u radu na pročišćavanju, još uvek sam mogla da sarađujem sa sestrama, da učim i opremim se relevantnim istina-načelima, što bi takođe nadomestilo moje nedostatke. Nisam mogla da nastavim da živim za ponos i status. Ubuduće sam morala da ostavim po strani zvanje „starešine” i da se na ispravan način suočim sa svojim slabostima i nedostacima. Ako nešto ne razumem, trebalo bi da ostavim po strani svoj ponos i status, da otvoreno razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama i učim iz tuđih prednosti kako bi nadoknadila svoje mane i dobro izvršavala svoju dužnost.

Kasnije sam kod sebe prepoznala još jedno pogrešno gledište. Smatrala sam da kao starešina, valjda moram da budem u stanju da rešim probleme braće i sestara. Kao odgovor na ovo gledište, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina, ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj, niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu, i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. (…) Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala, i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam videla da u Božjoj kući obučavanje osobe za dužnost starešine ne znači da ona ima istina-stvarnosti, da može razgovarati u zajedništvu ili rešiti svaki problem, niti da je bolja od drugih, već da joj se daje više mogućnosti da praktično deluje. Normalno je imati nedostatke u svojoj dužnosti i ljudi moraju više da se oslanjaju na Boga u stvarima koje ne razumeju, da sarađuju sa svojom braćom i sestrama, da rade stvari u skladu sa načelima i zahtevima Božje kuće i da se fokusiraju na traganje za istinom u situacijama koje je Bog uredio. Na ovaj način, ljudi mogu ostvariti brži duhovni razvoj. Iako sam obavljala dužnost starešine, to nije značilo da sve razumem, ali kroz praktično delovanje, mogla sam postepeno da dokučim razna istina-načela. U tome je bila Božja ljubav! Pogrešno sam razumela Boga, misleći da me On razotkriva kroz tu situaciju, i zaista sam izneverila Božji mukotrpan trud. Nisam više mogla pogrešno da razumem Boga i morala sam da ostavim po strani svoj ponos i status, da ozbiljno tragam za istinom i da tražim zajedništvo sa svojom braćom i sestrama kada nešto ne razumem.

Kasnije, više starešinstvo nas je zamolilo da sa braćom i sestrama podelimo dobre načine zalivanja pridošlica, pa sam razmišljala o tome kako jasno da opišem te metode. Nakon što sam završila sa pisanjem, želela sam da pokažem Lin Hui šta sam napisala i da vidim da li je prikladno, ali kada sam setila svojih loših veština izražavanja, zabrinula sam se, misleći: „Ako nije dobro, šta će Lin Hui misliti o meni? Hoće li me gledati s visine?” Tako da sam oklevala da joj pokažem šta sam napisala. Ali, shvatila sam da, ako je to što sam napisala nejasno, onda neće biti od velike koristi mojoj braći i sestrama, kao i da bi efekat bio bolji ako ga Lin Hui dopuni i poboljša. Zato sam se tiho molila Bogu, tražeći od Njega da me vodi kako ne bih bila sputana ponosom i statusom. Setila sam se nekih Božjih reči: „Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Morala sam da ostavim svoj ponos po strani i da otvoreno priznam svoje slabosti. U stvari, Lin Hui je znala tačno kakva sam, a njene dobre sposobnosti izražavanja bi savršeno nadomestile moje nedostatke, pomogle bi da izbegnem odstupanja i koristile bi našem radu. Dakle, pokazala sam Lin Hui pismo koje sam napisala, a ona je ukazala na neke slabosti. Smatrala sam da je ono što je rekla veoma korisno i iskreno sam zahvalila Bogu na tome.

Sada shvatam da težnja za ugledom i statusom zaista šteti ljudima, jer ne samo da me sprečava da se osećam oslobođeno, već i šteti radu. Osećaj oslobođenosti i opuštenosti mogu da doživim samo ako praktično delujem u skladu sa Božjim rečima i ako otpustim ponos i status. Ujedno smatram da nije sramota priznati sopstvene iskvarenosti i slabosti i da treba da se otvorimo prema braći i sestrama kako bismo dobili njihovu pomoć. Smatram da sam ovim zaista puno dobila.