Utorak, 28. marta 2023. godine

Jutros sam dobila pismo od viših starešina, u kome me obaveštavaju da je Sin Žan izabrana za novog okružnog starešinu. Pročitavši to pismo, neko vreme nisam mogla da se smirim, pitajući se: „Sin Žan je crkveni starešina tek nekoliko meseci. Svojevremeno sam pratila njen rad i znam da joj manjkaju radne sposobnosti. Da bi, odjednom, ona sada nadgleda rad celog okruga – nije li to preuranjeno? Sin Žan ima dobru ljudskost i usredsređena je na život-ulazak, pa je vredna negovanja, ali joj radne sposobnosti nisu jača strana. Kako ona može da upravlja radom celog okruga? Ja sam već godinama crkveni starešina, a sada će neko ko je vernik kraće od mene i sa mnogo manje iskustva u starešinskom poslu, da nadgleda moj rad. Zar tako ja ne ispadam nesposobna?” I što sam više o tome razmišljala, sve manje sam želela to da prihvatim i osećala sam se prilično nezadovoljno. A onda sam se prisetila da je sve ono sa čim se svakodnevno susrećemo dozvolio Bog i da je dužnost Sin Žane u okviru Božjeg uređenja u suverenosti. Ne treba to da posmatram iz sopstvene perspektive. Umesto toga, prvo treba da se pokorim.

Ponedeljak, 10. april 2023. godine

Tokom poslednja dva dana Sin Žan mi je pisala kako bi ispratila rad na jevanđelju, nastojeći da shvati određene probleme u mom radu i besedeći o tome kako da se stvari preokrenu. Čitajući njena pisma osećala sam se neprijatno i zaista nisam želela da joj odgovorim. Pomislila sam: „Više od decenije sam u crkvenom rukovodstvu. Znam kako treba da se prati rad. Ne treba mi tvoje usmeravanje! Ti se manje od godinu dana obučavaš za starešinu, a sad nastojiš da usmeravaš moj rad? Već su mi poznati pristupi koje si mi saopštila.” Uvidela sam da je ono što otkrivam nadmena narav, razmišljajući: Budem li nastavila da živim u ovoj nadmenoj naravi, da osećam prkos i nezadovoljstvo zato što Sin Žan prati moj rad i odbijajući da s njom sarađujem, zar je time ne bih sputavala? Setila sam se ovih reči Božjih: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Kroz Božje reči sam shvatila da kad me stvari zadese ne mogu da živim prema svojoj iskvarenoj naravi. Moram više da uzimam u obzir interese Božje kuće i da radim sve ono što koristi crkvenom poslu. Ako budem živela u svojoj nadmenoj naravi i ne odgovorim na pisma Sin Žane, ona neće moći da dokuči stanje mog rada, što će joj otežati da ga dalje prati. Osim toga, mogla bih time da je sputavam i da utičem na njeno stanje, što bi lako moglo da prekine i ometa crkveni posao. Praćenje i nadzor posla spadaju u dužnost Sin Žane i s njom treba da sarađujem tako što ću je odmah izvestiti o stanju rada na jevanđelju.

Petak, 12. maj 2023. godine

Danas popodne, tokom razgovora o radu na jevanđelju, Sin Žan je istakla da sam se u poslednje vreme usredsređivala jedino na opšte poslove, da nisam pratila rad na jevanđelju i da sam odstupila od svoje glavne dužnosti. Bila sam svesna ovog problema na koji je ona ukazala i znala sam da u mom radu zaista postoji problem, ali sam osetila posebnu nelagodu kad sam čula da mi ona na to ukazuje. Pomislila sam: „Starešina si tek odnedavno, a na moje probleme već ukazuješ u prisustvu brojnih ljudi, ne osvrćući se na moj ponos. To odstupanje sam već ukratko izložila u svom prethodnom izveštaju o radu. Duže od tebe sam odgovorna za rad na jevanđelju i dobro znam kako to treba da pratim. Na to odstupanje ne moraš ti da mi ukazuješ – i sama ću ga otkloniti u narednim danima!” Nakon toga, dok je Sin Žan nastavljala razgovor u zajedništvu, ja sam se usredsredila na sopstvene zadatke nimalo ne učestvujući u toj komunikaciji. Atmosfera je postala pomalo čudna i to se odrazilo na delotvornost sastanka. Večeras mi se Sin Žan poverila o svom stanju, govoreći kako se osetila uznemireno kad niko nije odreagovao na njene reči, zbog čega je posumnjala u svoju sposobnost da izvršava posao. Čuvši to, osetila sam se pomalo krivom. Znala sam da na odstupanja i na probleme u mom radu Sin Žan nije ukazivala iz zlobe, već da bi mi pomogla da na vreme otklonim ta odstupanja, kako se ne bi odlagao rad na jevanđelju. Ali zašto sam prema tome osećala takav otpor? Da su na moje probleme ukazivali više starešine ili braća i sestre sa kojima sarađujem, ne bih tako odreagovala. Zašto sam prema Sin Žan formirala tako neprijateljski stav? Koji je glavni uzrok što otkrivam takvu iskvarenost?

Naišla sam na odlomak Božjih reči: „Na osnovu čega ljudi procenjuju nivo sopstvene podobnosti? Na osnovu broja godina tokom kojih su obavljali određenu dužnost i na osnovu iskustva koje su pritom stekli, zar ne? A budući da je tako, zar nećete i vi postepeno početi da razmišljate u kontekstu dužine radnog staža? Primera radi, neki vaš brat već dugi niz godina veruje u Boga i već duže vreme obavlja neku dužnost, te je stoga on najpodobniji da govori; neka sestra je tek odnedavno ovde i, mada je donekle dobrog kova, još uvek je neiskusna u obavljanju te dužnosti i nije dugogodišnja vernica, te je stoga manje podobna da o tome govori. Osoba koja je najpodobnija da govori razmišljaće ovako o sebi: ’Pošto imam najduži staž, to znači da učinak mog obavljanja dužnosti zadovoljava merilo, moje je stremljenje dostiglo vrhunac, te ja stoga više ničemu ne treba da stremim niti u išta moram da ulazim. Dobro sam obavio svoju dužnost, manje-više sam dovršio ovo delo i trebalo bi da Bog bude zadovoljan.’ I tako ova osoba počinje da biva sve zadovoljnija sobom. Da li to pokazuje da je ona zakoračila u istina-stvarnost? Naprotiv, sasvim je prestala da napreduje. Još uvek nije stekla ni istinu ni život, ali sebe ipak smatra izuzetno podobnom, poziva se na svoj staž i čeka nagradu od Boga. Zar se time ne obelodanjuje nadmena narav? Ako nisu ’izuzetno podobni’, ljudi znaju da treba da budu oprezni i stalno sebe podsećaju da ne naprave neku grešku; čim poveruju da su izuzetno podobni, sve su nadmeniji, počinju da o sebi gaje visoko mišljenje i skloni su da budu samozadovoljni. Zar u takvim trenucima nije verovatno da će od Boga zatražiti nagradu i krunu, kao što je to Pavle učinio? (Jeste.) Kakav je odnos između ljudi i Boga? To nije odnos između Stvoritelja i stvorenih bića. To je običan odnos trgovine. A u tom slučaju, ljudi nemaju nikakav odnos sa Bogom i Bog će od njih verovatno sakriti Svoje lice – što je opasan znak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”). Ovaj odlomak Božjih reči razotkriva moje pravo stanje. O tome sam razmišljala pozivajući se na godine službe. Smatrala sam da je Sin Žan nova u starešinskom poslu i da joj nedostaju radne sposobnosti, dok sam ja u crkvenom rukovodstvu više od deset godina i imam više radnog iskustva i bolje kvalifikacije. Stoga sam se osećala izuzetno neprijatno kad je ona pratila moj rad i ukazivala na moja odstupanja i probleme, misleći da ona nije kvalifikovana da nadzire moj rad. U stvari, praćenje i nadzor mog rada i ukazivanje na odstupanja i probleme u mom radu, u delokrugu su odgovornosti i dužnosti Sin Žan i ona je to radila za dobrobit crkvenog posla. To je bila pozitivna stvar. Međutim, ja sam živela u svojoj nadmenoj naravi, pozivajući se na godine starešinskog iskustva, kako bih nametala svoj staž i razmahivala se sopstvenim kvalifikacijama, pa sam odbila da prihvatim njeno usmeravanje. Tokom okupljanja nisam učestvovala u razmeni informacija o radu, već sam se, sa kiselim izrazom na licu, usredsredila samo na sopstvene zadatke, zbog čega se Sin Žan osetila sputano u praćenju mog rada. Zar nisam prekidala i ometala crkveni rad? Što sam više o tome razmišljala, sve više sam uviđala ozbiljnost prirode ovog problema. Od sada moram da tragam za istinom da bih rešila ovaj problem.

Četvrtak, 25. maj 2023. godine

Danas sam, tokom svoje jutarnje posvećenosti, pročitala odlomak Božjih reči: „Služiti Bogu nije jednostavan zadatak. Oni čija iskvarena narav ostaje nepromenjena nikada ne mogu služiti Bogu. Ako Božje reči tvojoj naravi ne sude, niti je grde, onda tvoja narav i dalje predstavlja Sotonu, što dokazuje da Bogu služiš da bi pokazao svoje dobre namere, da se tvoje služenje zasniva na tvojoj sotonskoj prirodi. Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da Mu se gade one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do kakve promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, zahvaljujući služenju postaćeš još tvrdoglaviji, a tvoja iskvarena narav će ti se duboko usaditi, i budući takav, u tebi će se formirati pravila o služenju Bogu koja se prvenstveno temelje na tvom sopstvenom karakteru i iskustva proistekla iz tvog služenja shodno svojoj naravi. Takva su iskustva i pouke čoveka. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi se mogu okarakterisati kao fariseji i verski službenici. Ako se nikada ne probude i ne pokaju, zasigurno će se pretvoriti u lažnog hrista i antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristos i antihristi pojaviće će se među takvim ljudima. Ako se oni koji služe Bogu vode svojim karakterom i postupaju prema svojoj volji, time rizikuju da u svakom trenutku budu eliminisani. Oni koji svoje dugogodišnje iskustvo u služenju Bogu primenjuju kako bi pridobili srca drugih, da bi ih podučavali, ograničili i sebe nad njima izdigli – oni koji se nikada ne kaju, nikada ne ispovedaju svoje grehe i nikada se ne odriču prednosti svog položaja – takvi ljudi će pasti pred Bogom. Od iste su sorte kao Pavle, pozivaju se na svoje starešinstvo i razmeću se svojim sposobnostima. Bog takve ljude neće usavršiti. Takvo služenje prekida Božje delo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, shvatila sam da izvršavanje sopstvene dužnosti na osnovu iskvarene naravi i postupanje prema ličnim sklonostima u služenju Bogu vodi jedino prema putu opiranja Bogu. Ako se čovek oslanja na godine svog iskustva kao na kapital, stalno se razmahujući godinama službe da bi druge sputavao, onda je to isti put kojim je išao Pavle i sve što on radi je zlo delo! Otkako sam saznala da je Sin Žan izabrana za okružnog starešinu da bi nadzirala moj rad, ja sam ispunjena prkosom. Smatrala sam da joj nedostaje radna sposobnost i da je tek nedavno počela da se obučava za ulogu starešine, pa sam na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja zaključila kako ona nije podobna za tu ulogu. Nisam tragala za Božjim namerama po tom pitanju. Umesto toga, pred Sin Žan sam se neprekidno razmetala svojim stažom. Kad bi ona pratila ili usmeravala moj rad, ja sam imala izrazito odbojan stav, smatrajući da, s obzirom na moju radnu sposobnost i godine starešinskog iskustva, ona nije kvalifikovana da mene usmerava. Ipak, nakon dubljeg promišljanja o tome, pitam se: Da li je moguće da u mom radu zaista nema nikakvih odstupanja? Zar meni nisu potrebni drugi da nadziru i prate moj rad? Koliko god iskustva da imam, to ne znači da shvatam istinu niti da posedujem istina-stvarnost. U mom radu neizbežno ima odstupanja i mana. Nadzor i usmeravanje Sin Žan nad mojim radom imaju za cilj da mi pomognu da bolje izvršavam svoju dužnost i od koristi su kako crkvenom radu tako i mom život-ulasku. Ipak, ja sam se opirala i odbijala sam da prihvatim da ona prati i nadzire moj rad, otkrivajući sopstvenu odbojnost prema istini. Svoje radno iskustvo i dug starešinski staž smatrala sam kapitalom i oduvek sam mislila da posao poznajem bolje od Sin Žan i da mogu sama dobro da ga obavljam. Dok sam, zapravo, u obavljanju svoje dužnosti i dalje imala brojne nedostatke i probleme. Uprkos tome što mi je nedostajala istina-stvarnost, bila sam uobražena i gledala sam Sin Žan s visine, smatrajući sebe kompetentnijom od nje. Bila sam tako nadmena i samopravedna, nisam imala nimalo razuma!

Ponedeljak, 5. jun 2023. godine

Tokom poslednjih nekoliko dana razmišljanja, uvidela sam da zapravo ne shvatam načela Božje kuće za unapređivanje i negovanje ljudi. Stvarima sam pristupala i procenjivala sam ih shodno sopstvenim predstavama i uobraziljama. Preveliki naglasak sam stavljala na iskustvo i na dužinu staža koju neki čovek ima u rukovođenju, umesto da tog čoveka procenjujem na osnovu istina-načela. Svemogući Bog kaže: „Koja su zahtevana merila za nadzornike raznih stavki rada? Postoje tri glavna. Prvo, oni moraju da budu sposobni da sagledaju istinu. Samo oni koji istinu mogu da sagledaju čisto, bez iskrivljavanja i izvlačenja zaključaka jesu ljudi dobrog kova. Ljudi dobrog kova moraju, u najmanju ruku, da imaju duhovno razumevanje i da budu u stanju da samostalno jedu i piju reči Božje. U procesu jedenja i pijenja Božjih reči, oni moraju da budu u stanju da samostalno prihvate sud, grdnju i orezivanje Božjim rečima, i da traže istinu kako bi razrešili sopstvene predstave, zamisli i kvarenje sopstvene volje, kao i da bi razrešili svoje iskvarene naravi – ako dostignu to merilo, to znači da znaju kako da dožive delo Božje, a time se ispoljava dobar kov. Drugo, oni moraju da nose breme za rad crkve. Ljudi koji zaista nose breme imaju ne samo elan, već i istinsko životno iskustvo, oni shvataju neke istine i mogu da prozru neke probleme. Oni vide da u crkvenom delu i u Božjem izabranom narodu postoje mnoge poteškoće i problemi koje treba razrešiti. Oni to vide svojim očima i u svom srcu brinu o tome – to znači nositi breme za rad crkve. Ako je neko samo dobrog kova i sposoban je da shvati istinu, ali je lenj, žudi za telesnim udobnostima, nije voljan da radi pravi posao, već, kada mu Svevišnji zada rok da završi neki posao, a on ne može potpuno da se izvuče iz toga, onda uradi samo delić tog posla – to je osoba koja ne nosi nikakvo breme. Ljudi koji ne nose breme ljudi su koji ne streme ka istini, ljudi bez osećaja za pravdu i zaludnici koji se po ceo dan prejedaju, ne razmišljajući ozbiljno ni o čemu. Treće, oni moraju da poseduju radnu sposobnost. Šta znači ’radna sposobnost’? Jednostavno rečeno, to znači da mogu ne samo da ljudima dodele posao i daju im uputstva, već mogu i da identifikuju i da reše probleme – to znači posedovati radnu sposobnost. Pored toga, potrebne su im i organizacione veštine. Osobe sa organizacionim veštinama posebno su vešte u spajanju ljudi, u organizovanju i uređivanju posla i u rešavanju problema, a prilikom organizovanja posla i rešavanja problema, mogu temeljno da ubede ljude i navedu ih da budu poslušni – to znači imati organizacione sposobnosti. Oni koji zaista imaju radnu sposobnost mogu da obavljaju određene poslove koje je uredila Božja kuća, i to mogu da rade brzo i odlučno bez ikakve aljkavosti, i štaviše, mogu dobro da obavljaju razne poslove. To su tri merila Božje kuće za gajenje starešina i delatnika. Ako neko ispuni ta tri merila, on je redak, talentovan pojedinac i treba ga odmah unaprediti, gajiti i obučiti; nakon što on to primenjuje neko vreme, može da preuzme posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Kada Božja kuća unapređuje i gaji nekoga da bude starešina, ona mu dodeli više bremena da ga obuči, da ga navede da zavisi od Boga i da ga navede da teži ka istini; tek tada će njegov rast napredovati najbrže što može. Što je veće breme koje mu se dodeli, to je taj čovek pod većim pritiskom i pod većom prisilom da traži istinu i da zavisi od Boga. On će na kraju moći pravilno da obavlja svoj posao i da sledi Božju volju, i tako će kročiti na pravi put na kojem će biti spasen i usavršen – to je dejstvo koje se postiže kada Božja kuća unapređuje i gaji ljude. (…) Kada je neko unapređen i gajen da bude starešina, osposobljen je da nauči kako da razazna stanja različitih ljudi, obučen je da stremi ka istini zarad rešavanja različitih poteškoća ljudi, da podržava i opskrbljuje različite vrste ljudi i da vodi ljude u istina-stvarnost. U isto vreme, ti ljudi takođe moraju da se obuče u rešavanju raznih problema i poteškoća koje se pojavljuju u radu, i da nauče kako da razlikuju razne vrste antihristȃ, zlih ljudi i nevernika, kako da postupaju sa njima i kako da pročišćavaju crkvu. Na taj način, u poređenju sa drugima, oni mogu da imaju iskustva sa više ljudi, događaja i stvari i sa više okruženja koje je Bog uredio, mogu da jedu i piju sve više i više Božjih reči i da uđu u sve više istina-stvarnosti. To im je prilika da vežbaju, zar ne? Što je više prilika za vežbu, to su bogatija iskustva ljudi, širi su njihovi uvidi, i oni će brže rasti. (…) Da li je za ljude dobro da brzo ili polako uđu u istina-stvarnost? (Brzo.) Stoga, kada je reč o ljudima koji poseduju kov, nose breme i imaju radnu sposobnost, Božja kuća čini izuzetak unapređujući takve ljude, a u slučaju da oni ne streme ka istini i ne teže ka istini, Božja kuća ih neće prisiljavati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da Bog jasno besedi o zahtevima i načelima za unapređivanje i negovanje ljudi, kao i o značaju toga. Prilikom unapređivanja i negovanja nekoga, Božja kuća daje prednost tome da li ta osoba poseduje sposobnost i kov da shvati istinu, i da li ima osećaj bremena u obavljanju svojih dužnosti. Ako ta osoba ispunjava ova dva kriterijuma, čak i ako su njene radne sposobnosti manjkave, to se obukom može poboljšati. Značaj toga što Božja kuća neguje ljude prvenstveno je u pružanju veće mogućnosti da se pojedinci obučavaju, omogućavajući im time da što brže dokuče različita istina-načela i brže napreduju u sopstvenom život-ulasku. Ako neko ispunjava kriterijume za negovanje, Božja kuća će mu tada pružiti prilike za obučavanje i dodeliti mu veće breme. Međutim, pri proceni da li je neka osoba podobna za negovanje, ja se nisam usredsredila na sposobnost i kov te osobe da shvati istinu niti na to ima li ona iskreni osećaj bremena prema svojim dužnostima. Umesto toga, samo sam se usredsređivala na dužinu starešinskog staža te osobe i na to da li ona ima iskustvo. Stvari sam posmatrala shodno svojim predstavama i uobraziljama, a to nije bilo u skladu sa istinom! Nakon što sam shvatila ova načela, primenila sam ih na Sin Žan i uvidela da ona ispunjava kriterijume za negovanje. U obavljanju svojih dužnosti, ona ima osećaj za breme i preuzima inicijativu u podsticanju rada. Kad bi uočila probleme, ona bi na njih ukazivala i sa nama bi ih analizirala. Osim toga, ona je usredsređena na život-ulazak. Dok bismo se mi samo zaokupljali zadacima na svojim dužnostima, ona bi nas podsećala da se usredsredimo na izvlačenje pouka iz stvari sa kojima se susrećemo. Iako Sin Žan možda manjkaju radne sposobnosti, u onome što radi, ona je usredsređena na traganje za istina-načelima i ponekad je u stanju da prepozna neke probleme povezane s poslom. Razlog manjkavosti njenih radnih sposobnosti je u tome što se vrlo kratko obučavala, ali će joj to što ima priliku da obavlja ulogu okružnog starešine pomoći u bržem razvoju. S druge strane, moj osećaj bremena prema sopstvenim dužnostima, ljudskost i život-ulazak nisu tako dobri kao oni kod Sin Žan, pa koji onda razlog imam da ne prihvatim njeno starešinstvo? Moram da usvojim ispravan način razmišljanja što se tiče njenih nedostataka. Treba da učimo iz vrlina drugih ljudi kako bismo nadomestili sopstvene mane, te da radimo u zajedništvu kako bismo dobro obavljali svoje dužnosti. Takav stav i takvo praktično postupanje treba da usvojim.

Utorak, 20. jun 2023. godine

Dok sam danas sa Sin Žan razgovarala o poslu, ona je istakla da pri negovanju ljudi imam običaj da se usredsređujem na njihovo spoljašnje ponašanje i da ne tragam za istina-načelima. Takođe se pozvala na odgovarajuće odlomke Božjih reči da bi sa mnom razgovarala u zajedništvu. Nakon što sam čula njenu besedu, mnogo jasnije sam sagledala sopstvene probleme. Osim toga, zaista sam osetila da rad sa braćom i sestrama u obavljanju dužnosti predstavlja proces u kojem kroz ugledanje na vrline drugih nadomeštamo sopstvene nedostatke. Baš kao što Bog kaže: „Saradnja među braćom i sestrama je proces kompenzovanja svojih mana tuđim vrlinama. Ti koristiš svoje vrline da kompenzuješ mane drugih ljudi, a oni koriste svoje vrline da kompenzuju tvoje nedostatke. To znači kompenzovati svoje mane tuđim vrlinama i skladno sarađivati. Samo kada sarađuju u skladu, ljudi mogu biti blagosloveni pred Bogom, a što više takve saradnje čovek doživi, to više stvarnosti poseduje, put mu postaje sve sjajniji dok njime korača, i oseća se sve lagodnije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Nakon toga, kad bi mi Sin Žan ponudila usmeravanje, mogla sam prema tome da se odnosim pravilno i da to spremno prihvatim. Kad bih se u radu suočila sa nečim što nisam mogla da prozrem, o tome bih razgovarala sa Sin Žan. Upravo sam kroz Božje reči stekla određeno razumevanje o svojoj nadmenoj naravi, ispravila sam svoja pogrešna gledišta i naučila sam kako da sarađujem sa drugima. Ovi dobici i spoznaje rezultat su toga što su me usmeravale Božje reči. Hvala Bogu!