Tih godina, kao vernica, uvek sam znala, u teoriji, da su naša sudbina, naše rođenje i smrt u Božjim rukama, ali nisam zapravo razumela Boga. Kada bi Bog orkestrirao situaciju koja se nije slagala sa mojim predstavama, kada je moj sin iznenada preminuo u nesreći na motoru, pokazivala sam pritužbe, pogrešna razumevanja i bila sam svađalački nastrojena, bila sam potpuno razotkrivena. Tek tada sam postala svesna svog stvarnog rasta. Takođe, zadobila sam izvesno razumevanje svog pogrešnog pogleda u vezi sa zadobijanjem blagoslova kroz verovanje.

Bilo je to u julu 2017, moj muž i ja smo lokalno bili prilično dobro poznati kao vernici, toliko da je policija nekoliko puta došla u našu kuću da istraži naš slučaj. Bili smo primorani da ostavimo sina i da izvršavamo svoje dužnosti van doma. Policija je kasnije nastavila da se raspituje o nama, tako da moj muž i ja nikada nismo bili u stanju da se vratimo kući tokom poslednjih sedam godina. Ponekad, kada bih čula da druga deca viču „mama”, uhvatio bi me iznenadni napad tuge. Samo sam se nadala da ću jednog dana biti u stanju da odem kući i da vidim svog sina, ali zbog naše situacije, nismo se usuđivali da se vratimo kući, a vesti o sinu smo dobijali od braće i sestara iz mog sela. Svaki put kada bih čula da je moj sin živ i zdrav, zahvalila bih se Bogu na Njegovoj brizi i zaštiti i mogla bih spokojno da nastavim sa izvršavanjem svoje dužnosti.

Jednog popodneva u avgustu 2023, dobila sam poruku od svog nadzornika u kojoj me obaveštava da je Vang Kajev sin poginuo u nesreći na motoru… Vang Kaj je moj muž. Rekli su da je moj sin poginuo. Nije delovalo moguće, mislila sam da je možda nadzornik pogrešio. Jednostavno nisam mogla da verujem da mi je sin poginuo. Protrljala sam oči i ponovo pažljivo pročitala poruku, ali ona nije mogla biti jasnije napisana. Srušila sam se na pod i nisam mogla a da ne naričem. Kako je tako nešto moglo da se dogodi mojoj porodici? Poželela sam da mi izrastu krila kako bih mogla da odletim kući i vidim svog sina poslednji put, ali moj muž i ja smo oboje bili meta policije i nije bilo bezbedno da se vratimo kući. Kada sam pomislila na to kako ne možemo da odemo kući da vidimo našeg preminulog sina, bolelo me je kao da me je neko probo u grudi. Počela sam da pogrešno razumem Boga i da Ga okrivljujem, „O, Bože! Zašto nisi zaštitio mog sina? Od kada sam ušli u veru, moj muž i ja smo stalno izvršavali svoje dužnosti. Kada smo se suočili sa progonom i bili meta velike crvene aždaje, napustili smo našeg rođenog sina kako bismo do danas izvršavali svoju dužnost. Bez obzira kakvu dužnost nam je crkva dodelila, nikada je nismo odbili. Naš sin je imao samo 30 godina; bio je običan mladić. Morala sam da sahranim sopstvenog sina! Moj sin mi je kao majci bio jedina nada, a sada nemam ništa i čak nisam mogla da ga vidim pre nego što je preminuo. Bolje bi bilo kada bismo zajedno preminuli i kada bih mogla da budem s njim u zagrobnom životu.” Shvatila sam da sam zastranila u svom razmišljanju, da sam okrivljavala i pogrešno razumela Boga, pa sam odmah počela da se molim Bogu u sebi: „O, Bože! Kada sam čula da je moj sin poginuo u nesreći na motoru, nisam mogla odmah to da prihvatim, ali nije trebalo da Te okrivljujem i pogrešno razumem. O, Bože! Molim Te, zaštiti moje srce i omogući mi da se smirim pred Tobom.” Iznova i iznova sam se molila Bogu i polako sam počela da se smirujem. Međutim, kada bih pomislila na to kako je moj sin poginuo i da ga nikada više neću videti, i dalje bih osetila agoniju i slabost. Ležala sam u krevetu, odbijala da jedem i pijem i bila sam budna celu noć. Zamišljala sam lik svog sina i dozivala sam ga u svom srcu, dok su mi suze zamutile pogled.

Tokom narednih nekoliko dana, živela sam u bolnom sećanju na svog sina i ništa mi se nije radilo. Nisam bila motivisana da proveravam rad na jevanđelju i napredak je kasnio. Znala sam da ne mogu da ostanem u tom stanju jer sam zadužena za rad na jevanđelju. Moj sin je preminuo, ali ja sam morala da nastavim da živim i da dobro ispunjavam svoju dužnost! Obrisala sam suze i klekla pred Bogom da se pomolim: „O, Bože! Ne želim da ostanem u ovom depresivnom stanju. Molim Te, usmeri me da naučim iz ove situacije i da se izbavim iz ove tuge.” Nakon molitve, pročitala sam odlomak Božjih reči koji mi je poslao moj starešina. „Neki neuki roditelji ne mogu da proniknu u život ili sudbinu, ne priznaju Božju neprikosnovenost i skloni su da prave gluposti kada je reč o njihovoj deci. Na primer, kada se deca osamostale, ona mogu da se susretnu sa nekim neuobičajenim situacijama, s teškoćama ili većim nesrećama; neki se razboljevaju, neki se sude, neki se razvode, neki su žrtve laži i prevara, a neki budu oteti, povređeni, teško pretučeni ili suočeni sa smrću. Postoje čak i neki koji se odaju drogama i tome slično. Šta roditelji treba da rade u tim posebnim i bitnim situacijama? Kakva je tipična reakcija većine roditelja? Da li oni rade ono što treba da rade kao stvorena bića sa identitetom roditelja? Retko kad roditelji, kada čuju takve vesti, reaguju onako kako bi reagovali da se to desilo nekom neznancu. Većina roditelja brinu celu noć dok ne osede, iz noći u noć ne mogu oka da sklope, tokom dana nemaju apetit, razbijaju glavu razmišljajući, a neki čak i gorko plaču, dok im oči ne pocrvene i suze ne presuše. Oni se svesrdno mole Bogu, da Bog uzme u obzir njihovu veru i zaštiti njihovu decu, da im ukaže naklonost i blagoslovi ih, da pokaže milost i poštedi njihove živote. Sve ljudske slabosti roditelja, kao i ranjivost i osećanja prema deci razotkrivaju se u takvim situacijama. Šta se još otkriva? Njihovo buntovništvo protiv Boga. Oni kume Boga i mole Mu se, preklinjući Ga da zaštiti njihovu decu od velike nesreće. Čak i ako dođe do velike nesreće, mole se da im deca ne umru, da uspeju da umaknu opasnosti, da ih zli ljudi ne povrede, da im se bolesti ne pogoršaju, već da im se zdravlje poboljša i tome slično. Za šta se oni zaista mole? (Bože, tim molitvama oni upućuju zahteve Bogu, sa prizvukom žalbe.) S jedne strane, oni su izuzetno nezadovoljni što im deca stradaju i žale se da Bog nije smeo da dozvoli da se takve stvari dogode njihovoj deci. Njihovo nezadovoljstvo je pomešano sa žalbom i traže od Boga da promeni Svoje mišljenje, da ne postupa tako, da izbavi njihovu decu iz opasnosti, da ih čuva, da ih isceli, da im pomogne da izbegnu suđenja, da spreči nesreću kada iskrsne, i tome slično – ukratko, da sve ide glatko. Takvom molitvom, oni se s jedne strane žale Bogu, a s druge Mu postavljaju zahteve. Zar to nije ispoljavanje buntovništva? (Jeste.) Njihove reči podrazumevaju da ono što Bog radi nije ispravno niti dobro, da On ne treba tako da postupa. Pošto se radi o njihovoj deci, a oni su vernici, oni smatraju da Bog ne treba da dozvoli da se tako nešto dešava njihovoj deci. Njihova deca se razlikuju od drugih; treba da dobiju povlašćene blagoslove od Boga. Zbog njihove vere u Boga, On treba da blagoslovi njihovu decu, a ako to ne učini, oni se uznemire, plaču, besne i više ne žele da slede Boga. Ako im dete umre, osećaju da ni oni više ne mogu da žive. Da li je to osećaj koji im je na umu? (Jeste.) Zar to nije oblik protesta protiv Boga? (Jeste.) To je protest protiv Boga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su u potpunosti razotkrile moje trenutno stanje. Kada sam čula da je moj sin preminuo u nesreći na motoru, nisam ni jela, ni pila i čak sam se nerazumno svađala sa Bogom, opirala sam Mu se, okrivljavala Ga i pogrešno Ga razumela. To sam radila jer sam imala pogrešno gledište u svojoj veri. Moj muž i ja smo napustili našu porodicu i poslove kako bismo izvršavali svoje dužnosti bez i najmanje pritužbe na teškoće i čak smo nastavili da izvršavamo svoje dužnosti dok su nas rođaci i komšije ismevali, a policija za nama tragala i progonila nas. Mislila sam, sve dok se odričem stvari, dajem sebe, patim više i plaćam višu cenu u svojoj dužnosti, da će Bog zasigurno zaštititi mog sina od bolesti i nesreće, kao i da će mu omogućiti da bude dobrog zdravlja. Kada sam čula da mi je sin preminuo u nesreći na motoru, počela sam da se svađam sa Bogom i da Mu se opirem, koristeći kao zalog u raspravi s Njim to što sam napustila i što sam se davala, i okrivljavala sam Ga što nije zaštitio mog sina. Takođe sam mislila, pošto mi je sin preminuo, da nema smisla da nastavim da živim i da bi mi bolje bilo u zagrobnom životu sa svojim sinom! Razmišljajući o svom ponašanju, uvidela sam da se opirem situaciji koju je Bog orkestrirao i da sam nezadovoljna njom. Bunila sam se protiv Boga i galamila protiv Njega; to je bilo u suprotnosti sa Bogom! Smrt mog sina je otkrila moj stvarni rast. Jasno sam videla da su moje dugogodišnje praktikovanje vere, napuštanje porodice i karijere, patnja i plaćanje cene, bili ništa drugo do razmena koju sam želela da obavim sa Bogom u zamenu za blagodat i blagoslove. Pomislila sam na neverovatnu kušnju kroz koju je Jov prošao, izgubivši svu svoju imovinu i svoju decu, dobivši čireve po celom telu, ali se on bezuslovno pokorio Bogu i čak hvalio Njegovo ime i stajao postojano u svom svedočenju o Bogu. Posramila sam se nakon što sam uporedila svoje ponašanje sa Jovovim. Morala sam da prestanem da okrivljujem Boga. Morala sam da se oslonim na Njega kako bih ostala postojana u svom svedočenju i ponizila Sotonu!

Nakon toga, nastavila sam da čitam Božje reči i počela sam da zadobijam razumevanje svog pogrešnog gledišta u vezi sa verovanjem. Svemogući Bog kaže: „Zar doba kada je važilo da ’vera jedne osobe u Gospoda donosi blagoslov čitavoj porodici’ nije odavno prošlo? (Da, jeste.) Zašto onda ljudi i dalje poste i mole se na taj način, besramno moleći Boga da zaštiti i blagoslovi njihovu decu? Zašto se i dalje usuđuju da se bune i da se sukobljavaju sa Bogom, govoreći: ’Ako ne postupiš tako, nastaviću da se molim; postiću!’ Šta znači postiti? Znači stupiti u štrajk glađu, što se takođe može shvatiti kao besramno ponašanje i pravljenje scene. Kada se ljudi besramno ponašaju prema drugima, mogu da udaraju nogama o pod, govoreći: ’Jao, mog deteta više nema; ne želim više da živim, ne mogu više!’ Oni to ne rade kada su pred Bogom; tada biraju reči i kažu: ’Bože, preklinjem te da zaštitiš moje dete i izlečiš ga od bolesti. Bože, Ti si veliki lekar koji spasava ljude – Ti možeš sve. Preklinjem te da ih čuvaš i zaštitiš. Tvoj Duh je svuda, Ti si pravedan, Ti si Bog koji je milostiv prema ljudima. Brineš se o njima i neguješ ih.’ Šta to sve znači? Ništa od onoga što govore nije pogrešno, samo nije pravo vreme da se kažu takve stvari. Podrazumeva se da ako Bog ne spasi tvoje dete i ne zaštiti ga, ako ne ispuni tvoje želje, onda On nije Bog pun ljubavi, On je lišen ljubavi, On nije milosrdni Bog i On nije Bog. Zar nije tako? Zar to nije besramno ponašanje? (Jeste.) Da li ljudi koji se besramno ponašaju slave Boga kao velikog? Imaju li bogobojažljivo srce? (Nemaju.) Ljudi koji se ponašaju besramno su kao nitkovi – nedostaje im bogobojažljivo srce” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Bog kaže da je epoha izreke „Ko u Boga veruje, cela mu je porodica blagoslovena” davno prošla. Međutim, ja sam i dalje podržavala to gledište u svom verovanju. Razmišljajući o svim svojim godinama u veri, spolja je možda delovalo kao da sam napustila svoju porodicu i karijeru kako bih izvršavala svoju dužnost, ali zapravo sam samo želela da primim blagodat od Boga. Kada sam čula da mi je sin dobro, da je živ i zdrav, bez obzira na koju dužnost sam bila raspoređena, poslušno sam je izvršavala. Kada sam čula tu groznu vest da mi je sin preminuo, počela sam da se svađam sa Bogom, da mu se opirem i nisam bila motivisana da izvršavam svoju dužnost. Čak sam razmišljala da se ubijem kako bih bila sa sinom i imala sam mnogo pogrešnih razumevanja u vezi sa Bogom i pritužbi na Njega. Uporedivši Božje reči sa sobom, videla sam da sam besramna osoba koja je imala nastup besa. Godinama sam verovala u Boga, pila i jela toliko Njegovih reči, ali nisam imala nimalo pokornosti prema Njemu niti straha od Njega u svom srcu. Samo sam provela te godine pateći i dajući se kako bih dostigla blagoslove. Samo sam pravila transakciju sa Bogom i uopšte nisam ispunjavala svoju dužnost kako bih Mu udovoljila. Čim nisam dobila Božju blagodat i blagoslove, počela sam da se glasno bunim protiv Njega i da se svađam sa Njim. Nisam imala nimalo ljudskosti niti razuma.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak, koji mi je pomogao da bolje razumem zašto je izreka „vera jedne osobe u Gospoda donosi blagoslov čitavoj porodici” pogrešno gledište. Bog kaže: „Svakome sleduje prikladno odredište. O tim se odredištima odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i one nemaju baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; u tome se ogleda pravednost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Kroz Božje reči sam shvatila da. Bog određuje ishode ljudi u skladu sa njihovom suštinom i njihovim opštim ponašanjem. Izvršavanje moje dužnosti je bila moja obaveza, kao vernice, i to nije imalo nikakve veze sa sudbinom i odredištem mog sina. Sudbina mog sina se ne bi promenila samo zato što sam ja verovala u Boga. Bog određuje sudbine svih ljudi, kako vernika, tako i nevernika. Božja uređenja su uvek pravedna, tako da bi trebalo da im se pokorim, bilo bi razumno da to uradim. Međutim, ja sam se pridržavala izreke „vera jedne osobe u Gospoda donosi blagoslov čitavoj porodici”, mislivši da bi, zato što sam napustila stvari, davala se i izvršavala svoju dužnost, Bog trebalo da zaštiti mog sina. To gledište poteklo je iz mojih sopstvenih predstava i uobrazilja i uopšte nije bilo u skladu sa istinom.

Kroz jedenje i pijenje Božjih reči, zadobila sam razumevanje svog pogrešnog gledišta u vezi sa dostizanjem blagoslova kroz verovanje. Mislila sam da sam konačno ostavila iza sebe smrt svog sina, ali kada je Bog orkestrirao još jednu situaciju za mene i kada sam saznala razlog smrti svog sina, ponovo sam počela da se žalim. 14. avgusta sam se srela sa snajom, koja je takođe vernica, i ona mi je rekla da moj sin, izgleda, nije bio ozbiljno povređen u trenutku nesreće. Odveli su ga u bolnicu na snimanje i kasnije su ga otpustili kući da se odmori. Nakon što je stigao kući, počelo je da mu ponestaje daha, pa se sam vratio u bolnicu, ali ne samo da mu se stanje nije popravilo, već se zapravo pogoršalo, pa je tražio da ga prebace u drugu bolnicu, ali doktor koji ga je lečio je to odbio. Kasnije, tek nakon što je situacija sa disanjem nastavila da se pogoršava, doktor je konačno pristao da ga prebace, ali na putu do druge bolnice, moj sin je prestao da diše. Autopsija je otkrila da je slomljeno rebro probilo njegovo plućno krilo i izazvalo infekciju. Da je bio blagovremeno operisan, možda ne bi preminuo. Pogrešna dijagnoza je dovela do njegove smrti. Kada sam čula te detalje, bila sam potpuno šokirana i zamalo sam se onesvestila. Emotivni bol je bio kao da me je neko probo u grudi. Zagrlila sam svoju snaju i briznula u plač. Pomislila sam: „Da smo moj muž i ja bili tamo da se založimo da ga prebace na vreme, on nikada ne bi preminuo.” Moja snaja je pokušala da me uteši i rekla je: „Postoji Božja namera u ovom iskustvu; pokušaj da prihvatiš to od Boga.” Komentari moje snaje su mi pomogli da odjednom shvatim da se ponovo žalim. Molila sam se Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da zaštiti moje srce i da mi pomogne da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. Onda sam se prisetila odlomka Božjih reči koji sam pročitala pre nekoliko dana: „Božju neprikosnovenost je odredio i isplanirao On. Da li je u redu da želiš to da promeniš? (Ne, nije.) Nije u redu. Stoga, ljudi ne smeju da čine nepromišljene ili nerazumne stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Razmišljajući o Božjim rečima, videla sam da je čovekov život i njegovu smrt odredio Bog. Čak i da smo bili kod kuće i ohrabrili doktora da ga brže operiše, ako je njegovo vreme došlo, on bi svakako preminuo i mi tu ništa ne bismo mogli da uradimo. Bilo je tako nerazumno od mene da se žalim Bogu. Shvativši to, postala sam mnogo spokojnija. Bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i da ispunim svoju dužnost u miru.

Kasnije sam u jednom videu naišla na odlomak Božjih reči, koji mi je omogućio uvid u pogrešno gledište na stremljenje ka blagoslovima u čovekovom verovanju. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da izvršavanje dužnosti i dobijanje blagoslova ili kletve nemaju veze jedno s drugim. Dužnosti su Božji nalog ljudima i one su naše obaveze pred kojima se ne smemo povući, već koje prirodno i opravdano moramo da ispunimo. Ja sam stvoreno biće i Bog mi je podario moj život, pa bi trebalo da ispunim svoju dužnost i ne bi trebalo da koristim svoje napuštanje i svoja davanja kao zalog u razmeni sa Bogom kako bih dobila blagodat i blagoslove. Bila ona vernik ili nevernik, sudbinu svake osobe je uredio i propisao Bog. Rođenje, starenje, bolest i smrt su prirodni fenomeni i trebalo bi da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Onda sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči. „Ti voliš i štitiš svoju decu, gajiš privrženost prema njima, ne možeš da ih otpustiš i zato ne dozvoljavaš Bogu da bilo šta učini. Ima li to smisla? Da li je to u skladu sa istinom, moralom ili ljudskošću? Nije u skladu ni sa čim, čak ni sa moralom, zar ne? Ti ne neguješ svoju decu, ti ih štitiš – pod uticajem si svoje privrženosti. Čak kažeš da ako tvoje dete umre, nećeš više da živiš. Pošto si tako neodgovoran prema sopstvenom životu i ne neguješ život koji ti je Bog dao, ako želiš da živiš za svoju decu, onda samo napred i umri zajedno sa njima. Nije li to lako učiniti? Nakon što umreš i stigneš u duhovno carstvo, možeš da proveriš i vidiš: da li ste ti i tvoja deca duhovi iste vrste? Da li i dalje imate istu fizičku vezu? Da li i dalje gajite uzajamnu privrženost? (…) Gde će otići kada umru? Kada umru, njihovo telo udiše svoj poslednji dah, njihova duša odlazi i oni se u potpunosti opraštaju od tebe. Neće te više prepoznati, neće se zadržati ni sekundu, naprosto će se vratiti u drugi svet. Kada se vrate u taj drugi svet, ti plačeš, nedostaju ti, osećaš se jadno i izmučeno, govoreći: ’Jao, mog deteta više nema i nikada više neću moći da ga vidim!’ Da li mrtva osoba ima bilo kakvu svest? Nema svest o tebi, ni najmanje joj ne nedostaješ. Kada napusti telo, odmah postaje neko treći i više nema veze s tobom. Kako te vidi? Kaže: ’Ona starica, onaj starac – za kim li plaču? Ah, plaču za telom. Osećam se kao da sam upravo odvojen od tog tela: više nisam onako težak i više me ništa ne boli – slobodan sam.’ To ona oseća. Kada umre i napuste telo, ona nastavlja da postoji u drugom svetu, pojavljuje se u drugačijem obličju i više nema nikakve veze s tobom. Plačeš i čezneš za njom ovde, pateći zbog nje, ali ona ne oseća ništa, ne zna ništa. Mnogo godina kasnije, usled sudbine ili slučajnosti, ona može da se pojavi kao tvoj kolega, ili zemljak, a može i da živi daleko od tebe. Iako živite u istom svetu, bićete dve različite osobe bez ikakve međusobne veze. Čak i ako usled posebnih okolnosti ili zbog nečega posebnog što je izgovoreno neko prepozna da je bio neka određena osoba u prethodnom životu, on ipak ne oseća ništa kada te vidi, a ni ti ne osećaš ništa kada ga vidiš. Čak i da je bio tvoje dete u prethodnom životu, sada ne osećaš ništa prema njemu – misliš samo na svoje umrlo dete. Ni on ne oseća ništa prema tebi: ima svoje roditelje, svoju porodicu i drugo prezime – nema nikakve veze s tobom. Ali on tebi ipak još uvek nedostaje – šta ti tu nije jasno? Tebi samo nedostaju fizičko telo i ime koji su nekada bili u krvnom srodstvu s tobom; to je samo lik, senka koja se zadržava u tvojim mislima ili umu – ona nema stvarnu vrednost. On se reinkarnirao, pretvorio se u ljudsko ili bilo koje drugo živo biće – nema nikakve veze s tobom. Stoga, kada neki roditelji kažu: ’Ako moje dete umre, ni ja više neću da živim!’ – to je čisto neznanje! Njihov životni vek je došao do kraja, ali zašto ti treba da prestaneš da živiš? Zašto daješ tako neodgovorne izjave? Životni vek tvog deteta se završio, Bog mu je presekao nit i ono ima drugi zadatak – šta se to tebe tiče? Ako ti dobiješ drugi zadatak, i tebi će Bog preseći nit; ali ti ga još uvek nemaš, tako da moraš da nastaviš da živiš. Ako te Bog želi živog, ne smeš da umreš. Bilo da se radi o roditeljima, deci ili bilo kojoj drugoj rodbini ili ljudima koji su u krvnom srodstvu, kada je reč o privrženosti, ljudi treba da imaju sledeći stav i shvatanje: što se tiče privrženosti koja postoji između ljudi, ako su u krvnom srodstvu, onda je ispunjavanje odgovornosti dovoljno. Pored ispunjavanja svoje odgovornosti, ljudi nemaju ni obavezu ni sposobnost da bilo šta promene. Stoga je neodgovorno da roditelji kažu: ’Ako naše dece nema, ako mi kao roditelji moramo da sahranimo sopstvenu decu, onda nećemo više da živimo.’ Ako roditelji zaista sahrane svoju decu, može se samo reći da je deci vreme na ovom svetu trajalo samo toliko i da su morala da odu. Ali njihovi roditelji su još uvek tu, i oni treba da nastave da žive dobro. Naravno, shodno njihovoj ljudskosti, normalno je da ljudi razmišljaju o svojoj deci, ali ne bi trebalo da vreme koje im je preostalo potroše na žaljenje za umrlom decom. To je blesavo. Stoga, kada se bave tim pitanjem, s jedne strane ljudi treba da preuzmu odgovornost za svoj život, a s druge da u potpunosti proniknu u porodične odnose. Odnos koji zaista postoji između ljudi nije zasnovan na krvnom srodstvu, već je to odnos između živih bića koja je Bog stvorio. Takav odnos ne sadrži krvno srodstvo; on se svodi samo na odnos između dva samostalna živa bića. Kada tome pristupite iz takvog ugla, onda vi kao roditelji, kada vam decu zadesi loša sreća da se razbole ili da su im životi u opasnosti, treba pravilno da se suočite sa tim stvarima. Ne treba da se odreknete vremena koje vam je preostalo, puta koji treba da pređete, niti odgovornosti i obaveza koje treba da ispunite, zbog loše sreće vaše dece ili njihove smrti, već treba da se pravilno suočite s tim pitanjem. Ako imaš ispravne misli i gledišta i možeš da prozreš te stvari, onda ćeš biti u stanju da brzo prevaziđeš očaj, tugu i čežnju. Ali šta ako ne možeš da ih prozreš? Onda to može da te progoni dokle god si živ, sve dok ne umreš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Bilo mi je mnogo jasnije nakon što sam pročitala Božje reči. Dok je moj sin bio živ, bili smo majka i sin i imali smo krvnu vezu. Pošto sam ga rodila i podigla kroz njegovo detinjstvo, moja obaveza je već bila ispunjena. Što se tiče njegove sudbine, kada će i kako umreti i kakvi će biti njegov ishod i odredište, to je sve propisao i uredio Bog. Njegovo vreme je isteklo i Bog mu je oduzeo dah života. Čim je on preminuo, njegova duša je napustila njegovo telo i ja više nisam imala nikakve veze s njim niti smo se više poznavali. Toliko godina sam verovala u Boga, pročitala mnoge Njegove reči i izvršavala mnoge dužnosti, a Bog je bio taj koji me je usmerio na pravi put u životu i koji mi je dao priliku da postignem istinu i da budem spasena. Međutim, kada sam se suočila sa smrću svog sina, samo sam želela da umrem zajedno sa njim i da napustim svoju dužnost i svoju priliku za spasenje. Videla sam da nemam nimalo savesti i razuma. Znala sam da moram da izronim iz tuge zbog smrti svog sina, da se saberem i da iskoristim svoje preostale dane kako bih ispunjavala svoju dužnost, širila jevanđenje Božjeg carstva i dovela više vernika pred Boga.

Kasnije, kada bih i dalje ponekad pomislila na svog sina, molila bih se Bogu i pevala ovu himnu Božjih reči: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da veruješ u Njega i da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i da joj ne dozvoliš da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš se potčiniti Njegovom naumu i biti spreman da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš udovoljiti Bogu, čak i ako u sebi gorko plačeš ili se nevoljno rastaješ od nekog voljenog predmeta. Jedino je ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Pevanje te himne Božjih reči me je duboko pogodilo. Božja namera je bila da ojača moju odlučnost kroz kušnje, da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenju i da se držim svoje dužnosti. To je ono što čini pravu ljubav prema Bogu. Nakon što sam shvatila Božju nameru, prolila sam suze krivice i više nisam želela da ostanem zaglibljena u žalosti zbog smrti svog sina. Možda sam izgubila sina, ali još uvek sam imala Boga, moju najveću podršku.

Jesam donekle patila tokom ovog nezaboravnog iskustva, ali sam zadobila bolje razumevanje Božje suverenosti i prepoznala sam pogrešno gledište u vezi sa verovanjem. Da nisam bila razotkrivena kroz ovo iskustvo, nikada ne bih prepoznala svoj stvarni rast, iskvarenost i nečistoće. Sve to sam zadobila kroz usmeravanje Božjih reči. Zahvalna sam Bogu iz dubine duše!