Već nekoliko godina radim na poslovima dizajna u crkvi, te sam, tokom obavljanja svoje dužnosti, postepeno savladao neka načela grafičkog dizajna i stekao izvesno iskustvo. Pored toga, većina ljudi je govorila da imam marljiv stav prema dužnosti, zbog čega sam bio prilično zadovoljan sobom. Februara 2022. godine, crkva je organizovala da, zbog potreba posla, sestra Valeri i ja sarađujemo na poslovima dizajna. Nedugo zatim, primetio sam da je ona pomalo nemarna u obavljanju svoje dužnosti i da ne dokučuje baš dobro načela, a ponekad bi pravila i prilično očigledne greške, što je značilo da je neke od dizajna trebalo preraditi i prepraviti. Počeo sam da gledam na nju sa visine, misleći da u njenom obavljanju dužnosti ima mnogo problema, da nije tako pedantna kao ja, niti ume tako vešto i fleskibilno da primeni načela. Štaviše, ona bi uglavnom, bez mnogo protivljenja, prihvatala većinu predloga koje sam davao na poslu, zbog čega sam bio još više zadovoljan sobom. Kasnije, kad god bi se pojavili problemi koje je trebalo razmotriti, više nisam želeo da se sa njom savetujem. Čak i kad bi ponekad podelila svoje mišljenje, ja je prosto ne bih slušao, već bih uporno tvrdio da je moje gledište ispravno i da bi trebalo da me sluša.

Sećam se da smo, jednom prilikom, Valeri i ja imali različita mišljenja o konceptu jednog dizajna. Smatrao sam da je njen koncept prilično običan i da neće privući pažnju ljudi, i da bi trebalo usvojiti moj predlog. Objašnjavao sam kako je moja ideja inovativna i nije običan kliše i kako njena perspektiva nije prikladna. Kada je pokušala da objasni svoje razloge, pomislio sam: „Ja sam uradio više dizajnerskih poslova od tebe i bolje razumem načela, pa bi bilo preciznije da radimo po mom.” Zato sam je prekinuo i ponovo počeo da namećem svoje mišljenje. Međutim, ona ni tada nije prihvatila moj predlog i rekla je da želi da se posavetuje s drugom braćom i sestrama. Pomalo sam izgubio strpljenje, misleći: „Šta tu ima da se pita? Ovo nije neki težak problem; mogla bi jednostavno da usvoji moj predlog, zar ne?” Ali, na moje iznenađenje, nakon što se posavetovala s drugima, većina njih je procenila problem u skladu s načelima i smatrala da su Valerin koncept i perspektiva prikladniji. Iako nisu bili toliko inovativni, više su odgovarali temi. Kad sam to čuo, bio sam pomalo posramljen i nisam mogao da verujem da je njen koncept zapravo bio bolji od mog. Drugi put sam zamolio Valeri da mi pomogne s podešavanjem boja na jednom dizajnu i rekao sam joj kako da to uradi. Kasnije sam primetio da nije sledila metod koji sam joj pokazao, već je koristila onaj koji je smatrala boljim. Kada sam to video, prilično sam se naljutio i upitao je oštrim tonom: „Zašto nisi sledila moj metod? Oduvek koristimo taj metod za podešavanje boja. Šta ako nastane problem zbog tvojih podešavanja?” Brzo je odgovorila: „Nisam baš vešta u korišćenju metode koju si pomenuo, pa sam koristila onu s kojom sam bolje upoznata.” Hteo sam da nastavim da je kritikujem, ali sam shvatio da govorim plahovito, pa sam se zaustavio.

Jednog dana, ispričala mi je o svom nedavnom stanju i rekla: „Uvek se osećam inferiorno dok obavljam dužnost s tobom i stalno se plašim da ćeš me kritikovati ako ne uradim nešto po tvom. Prošli put, kada sam podesila boje na svoj način samo da bih ubrzala i olakšala posao, iskreno, prilično sam se uplašila kada si me kasnije ispitivao.” Duboko sam se potresao kada sam to čuo. Nisam očekivao da bi se zapravo plašila da sarađuje sa mnom. Kasnije sam primetio da je često bilo situacija u kojima je lako mogla sama da reši neki problem, ali bi ipak prvo dolazila da me pita i usudila bi se da nešto preduzme tek nakon što bih ja to odobrio. Shvatio sam da u našoj saradnji postoji problem, pa sam se pomolio Bogu, moleći Ga da me prosveti kako bih spoznao sebe. Kasnije sam pročitao jedan odlomak Božjih reči: „Kako izraz ’saradnja’ treba objašnjavati i praktikovati? (Raspravljanje o stvarima koje iskrsnu.) Da, to je jedan od načina njenog praktikovanja. Šta još? (Nadomeštanje slabosti jednih prednostima drugih, međusobno nadziranje.) To se potpuno uklapa; takva praksa predstavlja skladnu saradnju. Ima li još nešto? Traženje tuđih mišljenja u vezi sa iskrslim stvarima – zar to nije saradnja? (Da.) Ako jedna osoba besedi o svom mišljenju, druga o svom, a na kraju se svi slože sa mišljenjem osobe koja je prva besedila, čemu onda rutinski prolaziti kroz sve to? To nije saradnja – to nije u skladu s načelima i ne daje rezultate koji bi trebalo da se dobiju tom saradnjom. Ako bez prestanka pričaš i lupaš kao Maksim po diviziji, ako ne daješ priliku drugima koji bi hteli nešto da kažu i ako ne slušaš druge čak ni nakon što izneseš sve svoje ideje, da li se tu onda radi o diskusiji? Da li je to razgovor? To je samo rutinsko otaljavanje posla – to nije saradnja. Šta je onda saradnja? Saradnja je kad ti, nakon što izneseš svoje ideje i odluke, možeš da zatražiš mišljenja i gledišta drugih ljudi, da zatim svoje i njihove izjave i gledišta međusobno uporediš, i da onda omogućiš nekolicini ljudi da o njima zajedno rasuđuju i da tragaju za načelima, te da na taj način dođete do zajedničkog shvatanja i da zajedno odredite ispravan put praktičnog delovanja. To je ono što znači diskutovati i razgovarati u zajedništvu – to je značenje reči ’saradnja’” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da istinska saradnja podrazumeva sposobnost da zajedno razgovaramo o stvarima, da međusobno dopunjujemo naše kvalitete i slabosti, da zajedno tragamo za istina-načelima i obavljamo naše dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima. To je prava saradnja. Razmišljajući o dotadašnjem zajedničkom radu, iako smo Valeri i ja zajedno obavljali dužnosti, ja sa njom nisam istinski sarađivao. Mislio sam da marljivije pristupam radu i da imam bolje razumevanje od nje, pa sam je stalno potcenjivao, a moje reči i postupci bili su puni omalovažavanja prema njoj. Kada bismo raspravljali o nekim pitanjima, retko bih uopšte tražio njeno mišljenje, a čak i kada bih to učinio, bilo je to samo reda radi jer sam već unapred odlučio da sam u pravu, u potpunosti odbijajući da prihvatim njene ideje. Čak sam izgubio zdrav razum i prekidao je dok je govorila, kritikujući je oštrim tonom, želeći samo da me ona posluša. U svojoj dužnosti, bio sam uvek egocentričan i dominantan; sa Valeri nikada nisam o nečemu zajednički raspravljao niti smo se međusobno dopunjavali, već je sve uvek bilo po mom. Zbog toga, nakon što smo neko vreme zajedno radili, ona je toliko osećala da je sputavam da se nije usuđivala da samostalno rešava probleme i stalno se plašila da ću je prekoriti ako ne postupi po mom. Video sam da između nas nije bilo nikakve skladne saradnje, već sam je samo sputavao i nanosio joj štetu. Osetio sam veliku krivicu i počeo sam da tražim rešenje za svoj problem.

Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam nekoliko odlomaka u kojima Bog razotkriva antihriste i donekle sam razumeo svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Spolja posmatrano, može delovati kao da neki antihristi imaju pomoćnike ili partnere, ali činjenica je da, kad se nešto dogodi, ma koliko da su drugi ljudi u pravu, antihristi neće nikada poslušati šta oni imaju da kažu. Oni to ni ne uzmu u obzir, a kamoli da o tome raspravljaju ili da sa drugima u zajedništvu razgovaraju. Na druge uopšte ne obraćaju pažnju, kao da ih nema. Ako i slušaju šta drugi imaju da kažu, antihristi to čine samo reda radi ili izvode predstavu da drugi vide. Ali, kad dođe vreme za konačnu odluku, glavnu reč ipak imaju antihristi; sve tuđe reči su uludo izgovorene i nimalo se ne računaju. Na primer, ako je dvoje ljudi za nešto odgovorno i jedno od njih ima suštinu antihrista, šta se ispoljava u toj osobi? Šta god da se dešava, samo i jedino ta osoba jeste ona koja pokreće stvari, koja postavlja pitanja, koja stvari sređuje i koja pronalazi rešenje. Pritom, najveći deo vremena svog partnera ni o čemu ne obaveštava. Šta je taj partner u njenim očima? Nije joj nikakav zamenik, već običan dekor. U očima antihrista, njegov partner jednostavno ne postoji. Kad god se pojavi neki problem, antihrist o njemu razmisli i, kada odluči kako će se dalje postupiti, samo obavesti ostale da će tako biti učinjeno i nikome nije dozvoljeno da to dovede u pitanje. Koja je suština njegove saradnje sa drugima? U osnovi se sastoji u tome da on ima poslednju reč, da probleme nikada ne razmatra sa drugima, da za posao preuzima isključivu odgovornost i da svog partnera pretvara u običan dekor” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). „Prva manifestacija težnje antihrista da se drugi pokoravaju samo njima, a ne istini niti Bogu, jeste da su oni nesposobni da s bilo kime sarađuju. Neko će možda reći: ’Biti nesposoban da s bilo kime sarađuješ nije isto što i težnja da se drugi ljudi pokoravaju samo tebi’. To što su nesposobni da s bilo kime sarađuju znači da ne obraćaju ni na čije reči, niti od bilo koga traže predloge – oni čak ne tragaju ni za Božjim namerama, niti za istina-načelima. Oni naprosto postupaju i ponašaju se prema sopstvenoj volji. Na šta to ukazuje? Na to da oni vladaju poslom koji obavljaju, a ne istina ni Bog. Dakle, načelo po kojem rade jeste da drugi treba da vode računa o njihovim rečima i da te reči tretiraju kao istinu, kao da su oni Bog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, bio sam duboko postiđen. Načelo po kom antihristi postupaju jeste da sami grabe moć, primoravajući druge da im se pokore, umesto da se oni pokore Bogu i istina-načelima. Razmišljajući o svojoj saradnji sa Valeri, shvatio sam da sam otkrivao istu takvu narav. Spolja je delovalo da Valeri i ja zajedno obavljamo dužnosti, ali sam ja nju u svom srcu, zapravo, smatrao samo sledbenikom. Primoravao sam je da se povinuje svim mojim odlukama i da se složi sa mojim mišljenjem, kao da ona obavlja svoju dužnost za mene. Kada bi predložila neko rešenje, nisam se trudio da razumem da li je njen predlog u skladu sa istina-načelima i da li ima neku vrednost; jednostavno sam insistirao na tome da su moja gledišta ispravna. Kada je poželela da se posavetuje s drugima u vezi sa relevantnim načelima, izgubio sam strpljenje, misleći da je to potpuno nepotrebno. Vernik bi trebalo da poštuje Boga kao najvećeg, da u svemu traži Njegove namere i da se pokori Njegovim rečima i istina-načelima. Ali, ja sam bio previše nadmen i samopravedan. Ne samo da nisam tragao za istina-načelima kada bih se s nečim suočio, već sam uvek želeo da mi se drugi pokore i da me slušaju. Svoje ideje sam tretirao kao istina-načela kojima bi drugi trebalo da se povinuju i da ih poslušaju, a to je put antihrista! Kada braća i sestre sarađuju u obavljanju svojih dužnosti, to rade kako bi pomagali jedni drugima i međusobno se dopunjavali, kao i da bi nadgledali i kontrolisali jedni druge, kako bi se odstupanja u obavljanju dužnosti smanjila na najmanju moguću meru i kako bismo svi postupali u skladu sa istina-načelima, postižući najbolje rezultate za crkveni rad. Ali, ja nisam sarađivao s drugima. Ne samo da je to dovelo do lošeg obavljanja dužnosti, već i do toga da često kršim načela i prekidam i ometam rad. Pomislio sam na neke antihriste koji su bili izbačeni iz crkve zbog svoje nadmenosti, uobraženosti i samovoljnog postupanja, koji su uvek zahtevali da im se drugi pokoravaju, umesto da tragaju za istinom i pokore se Bogu. Zbog toga su prekidali i ometali crkveni rad, nanosili veliku štetu braći i sestrama i sputavali ih, te su, na kraju, bili izbačeni i isključeni jer su odbijali da se pokaju. Kad se i dalje ne bih pokajao, moj krajnji ishod bio bi isti kao i tih antihrista – isključenje i kazna. Te misli su me uplašile i nisam želeo da nastavim tim pogrešnim putem, pa sam se brzo pomolio Bogu, moleći Ga da me usmeri ka tome da razumem sebe. Želeo sam da se pokajem pred Bogom.

Tokom narednih nekoliko dana, stalno sam se pitao: „Zašto ne mogu da sarađujem skladno s drugima? Koji je uzrok ovog problema?” Jednog dana sam pročitao odlomak Božjih reči i stekao određeno razumevanje svojih problema. Svemogući Bog kaže: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da je glavni uzrok moje nesposobnosti da skladno sarađujem sa Valeri bila moja preterano nadmena narav. Živeo sam prema Sotoninom otrovu „U celoj vaseljeni, ja sam vrhovni”, i uvek sam sebe smatrao izuzetnim. Kada je moja dužnost donosila izvesne rezultate, mislio bih da sam poseban i u svemu bih gledao na Valeri s visine, kao da niko nije bio tako dobar kao ja. Obavljajući svoju dužnost s takvom naravi, postao sam zaista samouveren, te sam čak verovao da su sva moja mišljenja ispravna, i često sam sebe stavljao u centar dužnosti, postupajući samovoljno i uopšte ne tražeći Božje namere. Kada bih sa Valeri razgovarao o nekom pitanju, uvek sam želeo da sve bude po mom, a kada se ona s tim ne bi složila, dolazilo mi je da pobesnim, da je grdim i ponižavam, prisiljavajući je da posluša, zbog čega je ona osećala da je sputavam i plašila se da sa mnom sarađuje. Što sam više o tome razmišljao, to je delovalo strašnije, te sam konačno shvatio da je moja nadmena narav dovela do toga da izgubim svoju ljudskost, razum i svoje bogobojažljivo srce, zbog čega sam postao zloban. Nesvesno, ovo je takođe uticalo na crkveni rad, i, kad ne bih rešio ovu nadmenu narav, zaista bih bio u opasnosti. U tom trenutku, shvatio sam da je moja nadmenost proizašla iz toga što sam uvek mislio da sam bolji od drugih. Ali, da li sam zaista bio tako sjajan? Bog kaže: „Da bi obavljao svoju dužnost u skladu sa merilom, nije važno koliko godina si verovao u Boga, koliko dužnosti si obavio, niti koliko si doprineo Božjoj kući, a još manje je važno koliko iskustva imaš u svojoj dužnosti. Ono glavno što Bog gleda jeste put kojim neka osoba ide. Drugim rečima, On posmatra čovekov stav prema istini i načelima, baš kao i pravac, poreklo i polaznu tačku njegovih postupaka. Bog se fokusira na te stvari; one određuju put kojim hodaš. (…) Kojoj god oblasti da pripada tvoj dar ili specijalnost i u kojoj god oblasti da imaš neko stručno znanje, najprikladnije je da to koristiš u obavljanju dužnosti – jedino se na taj način dužnost valjano obavlja. Jedan deo podrazumeva da se oslanjaš na savest i razum da bi obavljao svoju dužnost, dok se drugi tiče toga da moraš da tragaš za istinom da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Ako na taj način vrši svoju dužnost, čovek zadobija život-ulazak i osposobljava se da obavlja svoju dužnost u skladu sa merilom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Iz Božjih reči sam shvatio da to da li neko obavlja dužnost u skladu sa merilom ne zavisi od toga koliko dugo ta osoba obavlja svoju dužnost ili koliko iskustva ima, već da je najvažnije to da li je osoba na ispravnom putu, da li traga za istinom kako bi rešila svoju iskvarenu narav i da li postupa u skladu s načelima. Uvek sam na Valeri gledao sa visine i nisam mogao skladno da sarađujem s njom, uglavnom zato što sam smatrao da bolje razumem rad od nje, da imam više iskustva i da sam pedantniji u obavljanju dužnosti. Te stvari su do izvesne mere mogle da poboljšaju moju delotvornost u dužnosti, ali one nisu istina. Osim toga, u različitim okolnostima, tehničko znanje i iskustvo koje imam možda nisu uvek primenjivi. Na primer, dok sam sarađivao s Valeri, ponekad sam procenjivao kako nešto da rešim na osnovu svog iskustva, ali zbog svoje nadmenosti, samopravednosti i zbog toga što nisam tragao za istina-načelima, ono što bih na kraju uradio nije bilo prikladno. Iako je Valeri imala nedostatke, ona je, tražeći načela, ipak mogla da uoči probleme. Tada sam shvatio da ja uopšte nisam bolji od drugih i da su moja ranija nadmenost i samopravednost zaista bile nerazumne! Sada sam razumeo da samo kroz saradnju i međusobno dopunjavanje, zajedničko traganje za istinom i delovanje u skladu s načelima, možemo dobro obavljati svoje dužnosti.

Kasnije, kada smo Valeri i ja ponovo sarađivali na jednom dizajnu, svesno sam najpre tražio njeno mišljenje, a kada bi izrazila svoja gledišta, mogao sam pažljivo da je saslušam. Vremenom, uočio sam da Valeri ima kvalitete od kojih mogu nešto da naučim, da ume da prihvati predloge drugih i da se usredsredi na traganje za istinom, što su bile osobine koje ja nisam imao. U tom trenutku, shvatio sam da je zaista predivno što sarađujem sa takvom osobom koja može da nadomesti moje nedostatke u obavljanju dužnosti. Istovremeno, naučio sam kako da ispravno postupam s njenim nedostacima, pa sam nastojao da sa njom razgovaram u zajedništvu i da joj pomognem da razume načela koja nije dokučila. Takođe sam joj govorio o metodama za koje sam utvrdio da bi mogle da poboljšaju delotvornost rada. Naša saradnja se postepeno popravljala, kao i delotvornost našeg obavljanja dužnosti. Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Kakav će se efekat postići tom složnom saradnjom? Taj efekat je ogroman. Dobićeš stvari koje nikada ranije nisi imao, a to su svetlost istine i stvarnosti života; otkrićeš tuđe zasluge i učićeš iz njihovih najboljih osobina. I još nešto: ti druge ljude doživljavaš kao glupe, neuke, budalaste i nedorasle sebi, ali kada slušaš njihova mišljenja ili kad ti se drugi ljudi otvore, nesvesno otkrivaš da niko nije tako običan kao što ti misliš, da svi mogu da ponude razne misli i ideje i da svako ima svoje zasluge. Budeš li naučio da složno sarađuješ, ne samo da će ti to pomoći da učiš iz tuđih vrlina, nego ćeš time moći da otkriješ vlastitu nadmenost i samopravednost, pa ćeš prestati da fantaziraš kako si pametan. Kada sebe više ne budeš smatrao pametnijim i boljim od ostalih, prestaćeš da živiš u tom stanju narcizma i samoljublja. I to će te zaštititi, zar ne? To je lekcija koju treba da naučiš i to je korist koju treba da stekneš od saradnje s drugim ljudima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Što sam više čitao Božje reči, to sam više uviđao koliko su praktične. Učenje kako da u svojim dužnostima sarađujem sa drugima ne samo da omogućava postizanje boljih rezultata u poslu i pomaže mi da nadoknadim sopstvene nedostatke, već doprinosi tome da tačnije prepoznam svoje sposobnosti, sprečavajući me da postupam po sopstvenim idejama i da izazovem gubitke crkvenom radu. To je bilo korisno i za crkveni rad i za mene samog.

Kasnije se dogodilo da sam poslao završen dizajn bratu Kemdenu na pregled. Na moje iznenađenje, rekao je da celokupni dizajn deluje pomalo tamno, pa sam mu rekao svoje mišljenje. Međutim, on nije prihvatio moje gledište i i dalje je tvrdio da dizajn deluje suviše tamno. Čak je predložio da se vratim i ponovo ga procenim u skladu sa načelima ili da pitam drugu braću i sestre da li i oni primećuju isti problem. U sebi sam pomislio: „Ja sam ovde stručnjak za dizajn, pa ko bolje zna, ti ili ja? Već sam ga procenio u skladu sa načelima, kako bi onda to mogao biti problem? Još i da tražim mišljenje drugih? Stvarno mislim da nema potrebe za tim!” Zaista sam želeo da osporim njegovo mišljenje. Ali, tada sam shvatio da opet otkrivam nadmenu narav, pa sam se u srcu brzo pomolio Bogu, tražeći od Njega da me spreči da ponovo postupim po svojoj iskvarenoj naravi, i rekavši da sam spreman da ostavim po strani svoja gledišta i da tragam za istina-načelima. Nakon molitve, iznenada sam pomislio na Božje reči: „Ako neko dȃ predlog, moraš prvo da ga prihvatiš, a onda da dozvoliš da svi potvrde ispravan put za sprovođenje u delo. Ako niko nema nikakve primedbe, onda možeš ti da odrediš najprimereniji način obavljanja stvari i tako i da postupiš. Ako se otkrije neki problem, moraš da zatražiš svačije mišljenje i svi treba zajedno da tražite istinu i da o tome u zajedništvu razgovarate. Na taj način ćeš steći prosvećenje Svetog Duha. Kada vaša srca budu prosvetljena, a put bolji, rezultati koje budete ostvarili biće bolji nego pre. Nije li to Božje usmeravanje? To je čudesna stvar! Ako možeš da izbegneš da budeš samopravedan, ako možeš da otpustiš svoju uobrazilju i ideje i da slušaš tuđa ispravna mišljenja, moći ćeš da stekneš prosvećenje Svetog Duha. Srce će ti biti prosvetljeno i bićeš u stanju da nađeš pravi put. Otvoriće se put pred tobom, a kada ga sprovedeš u delo, on će definitivno biti u skladu sa istinom. Kroz takvo praktikovanje i iskustvo naučićeš kako da upražnjavaš istinu, a istovremeno ćeš naučiti i nešto novo o toj oblasti posla. Nije li to dobra stvar?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Razmišljajući o Božjim rečima, zadobio sam jasan put primene. Kada se nešto dogodi, ne smem biti tako potpuno samouveren, već treba ozbiljno da razmotrim predloge drugih, da tragam za istina-načelima i postupam u skladu sa Božjim zahtevima. Jedino tako mogu dobro da obavljam svoju dužnost. Čak i ako osoba koja daje predlog nije stručnjak, ipak treba da razmotrim da li problem postoji, umesto da samo pružam otpor i odbijam nešto da prihvatim. Zato sam se brzo posavetovato sa nadzornikom. Kroz traganje i razgovor, konačno sam shvatio da sam pogrešno razumeo temu i da problem na koji je Kemden ukazao zaista postoji.

Nakon ovog iskustva, shvatio sam da je skladna saradnja neophodna za obavljanje dužnosti i da slušanje predloga drugih ne samo da koristi crkvenom radu, već i nadomešta moje sopstvene nedostatke u obavljanju dužnosti. Svako ima kvalitete i slabosti, i samo međusobnim dopunjavanjem kvaliteta i skladnom saradnjom možemo valjano da obavljamo svoje dužnosti. Kao što Bog kaže: „Saradnja među braćom i sestrama je proces kompenzovanja svojih mana tuđim vrlinama. Ti koristiš svoje vrline da kompenzuješ mane drugih ljudi, a oni koriste svoje vrline da kompenzuju tvoje nedostatke. To znači kompenzovati svoje mane tuđim vrlinama i skladno sarađivati. Samo kada sarađuju u skladu, ljudi mogu biti blagosloveni pred Bogom, a što više takve saradnje čovek doživi, to više stvarnosti poseduje, put mu postaje sve sjajniji dok njime korača, i oseća se sve lagodnije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”).