Od detinjstva sam bila slabe konstitucije i uvek sam bila bolešljiva, zbog čega sam čeznula za zdravim telom. U martu 2012. godine, imala sam sreću da prihvatim Božje delo poslednjih dana. Nekoliko meseci kasnije, primetila sam da se više ne prehlađujem niti dobijam temperaturu kao ranije; čak su mi se spondiloza vrata i migrene povukle. Srce mi je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Bogu i bila sam još više motivisana da ostavljam stvari i da se dajem. U to vreme sam bila crkveni starešina i da bih dobro obavljala crkveni rad, ignorisala sam ometanje i protivljenje svoje porodice i neumorno sam radila od jutra do mraka obavljajući svoju dužnost.

Jednog dana, u maju 2020. godine, osetila sam neku nelagodu u vratu. Osećala sam ukočenost kada sam okretala vrat s jedne na drugu stranu i čulo se neko „krckanje”. Posle malo dužeg sedenja, počelo bi da mi se vrti u glavi, a desna ruka bi počela da me boli i trne, zbog čega mi je bilo teško da držim stvari. U početku nisam obraćala mnogo pažnje na to, misleći da, nakon što sam počela da verujem u Boga, ne samo da je On uklonio moje prethodne bolesti, već je poboljšao i moju opštu konstituciju. Pošto sam se sada potpuno posvetila svojoj dužnosti, verovala sam da će me Bog zaštititi i da neće dozvoliti da mi se stanje pogorša. Mislila sam da, ako ispravim svoj uobičajeni položaj sedenja i ako pravilno vežbam, to neće biti veliki problem. Međutim, nasuprot mom očekivanju, dva meseca kasnije, ne samo da mi se spondiloza vrata nije smanjila, već se i pogoršala. Često me je bolela glava i vrtelo mi se, oči su mi postale suve i nadražene, a desno rame mi je utrnulo i bolelo me je, pa mi je bilo teško čak i da koristim štapiće za jelo. Počela sam da brinem da će mi se stanje pogoršati. Kad bi mi se jedna strana tela oduzela i ostala nepokretna, kako bih mogla da nastavim da obavljam svoju dužnost? Zar to ne bi značilo da ću izgubiti šansu da dobijem Božje spasenje? Tada sam pomislila na sestru sa kojom sam nekad sarađivala, koja je morala da prestane da obavlja svoju dužnost i da se vrati kući na lečenje jer joj se spondiloza vrata pogoršala. Ali, nedugo nakon što sam otišla od kuće da obavljam svoju dužnost, izdao me je Juda. Kad bi moje stanje postalo toliko teško da ne bih mogla da obavljam svoju dužnost, šta bih radila, pošto ne mogu da odem kući i ne smem da odem u bolnicu na lečenje? Što sam više razmišljao o tome, bila sam sve uznemirenija i nisam mogla a da ne počnem da gunđam o tome, misleći: „U proteklih nekoliko godina, koliko verujem u Boga, ostavila sam porodicu i karijeru obavljajući svoju dužnost i pretrpela sam dosta poteškoća. Zašto me Bog ne čuva i ne štiti? Zašto je dozvolio da ponovo patim od bolesti?” Pomislila sam: „Čak i ako ne mogu da idem u bolnicu na lečenje, ne mogu samo da sedim i dozvolim da mi se stanje pogorša! Moram da nađem način da se lečim. U suprotnom, kako mi se stanje bude pogoršavalo, ne samo da ću više patiti, već neću moći više da obavljam svoju dužnost, a šta će onda biti?” Posle sam počela da razmišljam o različitim načinima za lečenje svoje bolesti. Osim što sam isprobala cupping,^[a] gua ša^[b] i moksibustiju,^[c] takođe sam svuda tražila lekove za lečenje spondiloze vrata. Tokom tog perioda, bila sam potpuno usredsređena na to kako da izlečim svoju bolest i nisam više osećala nikakav teret za svoju dužnost. Nisam ispratila razne zadatke, a kada je, zbog velikog obima posla, trebalo da ostajem prekovremeno do kasno u noć, naizgled sam izvršavala svoju dužnost, ali sam u sebi osećala otpor, plašeći se da bi preveliko naprezanje pogoršalo moje stanje.

U maju 2022. godine, dok sam jednog jutra silazila na doručak, iznenada sam osetila veliku težinu u desnoj nozi i desnom ramenu. Desna noga mi je bila toliko slaba da sam jedva mogla da je podignem i morala sam da je vučem dok sam hodala. Odjednom sam se uznemirila, pitajući se da li mi se to zaista jedna strana oduzima. Veoma sam se uplašila, razmišljajući: „Ako ostanem nepokretna, zaista neću moći da obavljam svoju dužnost, a šta bi onda bilo sa mojim nadama za spasenje i ulazak u carstvo nebesko? Zar ne bi tada sve moje godine žrtvovanja i truda bile uzaludne?” Što sam više razmišljala o tome, osećala sam sve veću teskobu. Videvši neku braću i sestre oko sebe koji su bili dobrog zdravlja, osećala sam veliku zavist i ljubomoru, razmišljajući: „Proteklih godina, od kada verujem Boga, odricala sam se i davala se isto koliko i oni. Zašto je njima Bog dao zdravo telo, a meni ne?” Što sam više tako razmišljala, bila sam sve više zabrinuta i uznemirena zbog svog stanja.

Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „Kakvo će biti nečije zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će se ozbiljno razboleti, sve to je uredio Bog. Nevernici ne veruju u Boga, pa pronalaze druge da im takve stvari proriču iz dlanova, datuma rođenja i sa lica, i veruju u te stvari. Ti veruješ u Boga i često slušaš propovedi i razgovore o istini, pa ako ne veruješ u ovo, onda nisi ništa drugo nego bezvernik. Ako zaista veruješ da je sve u Božjim rukama, onda bi trebalo da veruješ da sve ove stvari – ozbiljne bolesti, teške bolesti, bezazlene bolesti i zdravlje – potpadaju pod Božju suverenost i uređenja. Nastanak ozbiljne bolesti i stanje nečijeg zdravlja u određenoj životnoj dobi nisu stvari koje se događaju slučajno, a onaj kome je to jasno ima pozitivno i tačno razumevanje. Da li je to u skladu sa istinom? (Jeste.) U skladu je sa istinom, to jeste istina, to treba da prihvatiš, i tvoji stav i gledišta po ovom pitanju treba da se preobrate. I šta se rešava kad se te stvari preobrate? Zar nisu razrešena tvoja osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? Tvoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog bolesti makar su razrešene u teoriji. Pošto je tvoje shvatanje preobratilo tvoje misli i gledišta, ono dakle razrešava tvoje negativne emocije. (…) Razgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koja vrsta bolesti će pogoditi ljudsko telo, u koje vreme ili u kojoj životnoj dobi i kakvo će biti ljudsko zdravlje, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati patnju, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To treba da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, ljudi pre svega treba da razreše svoje pogrešne misli i gledišta u vezi sa poreklom bolesti, pa više o tome neće brinuti; osim toga, ljudi nemaju pravo da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je moja bolest u Božjim rukama, bilo da se pogorša ili dovede do paralize, ili ne, i da treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima; to je bio mudar izbor. Međutim, nisam razumela Božju svemoć i suverenost. Uložila sam mnogo energije i brige u lečenje svoje bolesti, brinula se i uzrujavala zbog toga sve vreme, pa čak i gajila pritužbe i pogrešno razumevanje Boga. Bila sam tako glupa! Trebalo bi da usvojim pokoran stav izvlačeći pouke iz svoje bolesti i da imam istinsko poverenje u Boga. Pored toga, ako se ne bih osećala dobro, trebalo bi da preduzmem normalno lečenje i zdravstvenu negu i da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu. Praktično postupanje na ovaj način ne bi odstupalo od Božjih zahteva i to je stav koji bi trebalo da imam. Nakon što sam to shvatila, moja uznemirenost je donekle popustila i bila sam voljna da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima.

Od tada sam puštala da stvari idu svojim prirodnim tokom i razumno sam rasporedila svoje vreme za lečenje i brigu o sebi. Ponekad bih se smirila i razmišljala: „Zašto se žalim kada mi se bolest pogorša? Koja tačno iskvarena narav to diktira?” Zatim sam pročitala ove Božje reči: „Kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove?…’ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok traga za Bogom, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano mu je postavljao zahteve i čak je na svakom koraku na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, te da Bog ima odgovornost da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, da u sebi gaji izdaju i obmanu, da ne voli pravičnost, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Nakon što sam pročitala otkrivenja Božjih reči, shvatila sam da je moje gledište o onome ka čemu treba da stremim i o pravcu u kojem sam stremila, od početka bilo pogrešno. Nedugo nakon što sam počela da verujem u Boga, videla sam da se moja bolest povukla, pa sam počela da smatram Boga za svog iscelitelja. Želela sam da zadobijem Božji blagoslov i zaštitu tako što ću ostavljati stvari, davati se i plaćati cenu; na taj način ne bih više morala da trpim tegobe svoje bolesti. Kada mi se bolest vratila i stanje se uporno nije popravljalo, niti sam mogla da ga kontrolišem ili ublažim, žalila sam se, koristeći svoje prethodne spoljašnje napore i davanja kao osnovu da se raspravljam s Bogom. Čak sam mislila da je izlečenje moje bolesti najvažnija stvar i pristupala sam svojoj dužnosti bez osećaja tereta. Kada sam videla da rad nije urodio plodom, nisam bila zabrinuta niti uznemirena, fokusirajući se samo na to kako da se lečim i brinem o svom telu. Videvši da su braća i sestre oko mene savršeno zdravi, dok ja, još uvek mlada, živim u patnji zbog bolesti, u sebi sam se žalila na Boga što je njih blagoslovio, a mene nije čuvao ni štitio. Moje stanje je bilo upravo ono što su Božje reči razotkrile: „Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaju sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Božje reči su me pogodile duboko u srce. Godinama sam proklamovala da želim da se dajem za Boga, ali nikada Ga nisam istinski obožavala niti sam Mu se pokorila kao Bogu. Samo sam želela blagoslove od Njega, nadajući se da će me izlečiti i osloboditi patnje od bolesti. Očigledno sam pokušavala da iskoristim Boga i sklopim nagodbu sa Njim, dok sam se spolja predstavljala kao neko ko se daje za Boga. Zar to nije očigledna obmana i opiranje Bogu? Bila sam zaista ogavna!

Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči i našla način primene. Svemogući Bog kaže: „Kada je čovek previše obuzet sopstvenim fizičkim telom, koje održava uhranjenim, zdravim i snažnim, od kakve je to vrednosti za njega? Koji je smisao takvog života? U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (…) Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi samo radi telesnog uživanja, niti isključivo radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi samo zbog tih stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već pravim putem. To zovemo i pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka istini i da je razumeš, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad ne treba da oklevaš da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš datu cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je pogodnija za postizanje vrednog života? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Živeti smislenim životom.) Živeti smislenim životom znači osećati rezultate i utehu u svom srcu. Šta je sa onima koji su dobro uhranjeni i rumeni u licu sve do svoje smrti? Budući da oni ne vode smislen život, kako se osećaju na samrti? (Kao da su uzalud živeli.) Urezuju se ove tri reči: uzalud su živeli. Šta znači ’živeti uzaludno’? (Proćerdati život.) Živeti uzaludno, proćerdati život – šta je u osnovi ova dva izraza? (Na kraju života oni otkrivaju da nisu ništa zadobili.) Šta onda čovek treba da zadobije? (Treba da zadobije istinu ili da u ovom životu postigne vredne i smislene stvari. Treba dobro da obavlja one stvari koje jedno stvoreno biće treba da radi. Ako ništa od toga ne uradi, već živi jedino za svoje fizičko telo, osetiće da je svoj život proživeo uzalud i da ga je proćerdao.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Iz Božjih reči sam shvatila da ispravno gledište o tome čemu treba težiti u verovanju u Boga podrazumeva nastojanje da razumemo istinu i da postignemo pokoravanje Bogu. Bez obzira na okruženje koje Bog uređuje, čak i suočena s teškom bolešću i patnjom, trebalo bi da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenju i ispunim svoju dužnost stvorenog bića. Ovakva težnja je vredna i značajna i Bog će je pamtiti. Međutim, ja sam uvek tražila telesni mir, život bez bolesti i nesreća, kao i da budem zdrava. Kada je moja bolest postala ozbiljna, počela sam da se raspravljam sa Bogom i da se žalim, fokusirajući se isključivo na lečenje i brigu o sebi, i čak nisam bila voljna da obavljam svoju dužnost. Takva težnja je bila besmislena. Shvatila sam da čak i kad bih poboljšala svoje zdravlje i živela mirnim, zdravim životom, ako ne bih ispunila svoju dužnost i odgovornost kao stvoreno biće, i ako ne bih ostvarila svoju misiju, to bi bio protraćen život, a moje postojanje na ovom svetu bilo bi uzaludno. Shvativši to, oraspoložila sam se. Bez obzira na to da li će se moja bolest pogoršati i da li ću ostati nepokretna, najvažnije je bilo da ispunim svoju dužnost. Od tada sam se svim srcem posvetila svojoj dužnosti i pratila različite zadatke.

Jednog dana, dok sam kucala na kompjuteru, desno rame mi se iznenada ukočilo i osetila sam oštar bol kada sam podigla desnu ruku. Bilo mi je veoma teško da nastavim da kucam. Opet sam počela da brinem, razmišljajući: „Ako ne mogu da pomeram rame, kako da obavljam svoju dužnost?” Pomislila sam: „Odmoriću se i možda će se do sutra popraviti.” Međutim, sledećeg dana, ne samo da mi rame nije bilo bolje, već je bolelo još više. Počeli su da me bole i glava i vrat; bolelo me je dok sedim, pa čak i dok ležim. Potpuno sam izgubila fokus na obavljanje svoje dužnosti. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, pomolila sam Mu se, govoreći da, bez obzira na to da li će se moje stanje poboljšati ili ne, ne želim da me to više ograničava niti sputava. Samo sam želela da tragam za Božjom namerom, da Mu se pokorim i da se držim svoje dužnosti. Nakon toga sam prestala da brinem o tome kada će se moja bolest povući, već sam se fokusirala na svoju dužnost, koriseći svoje slobodno vreme da malo vežbam. Četiri dana kasnije, iznenada sam primetila da mi se bol u desnom ramenu smanjio i da mi vrat više nije ukočen. Iako nisam bila potpuno izlečena, postepeno sam se oporavljala.

Ovi ponovljeni napadi bolesti su u potpunosti otkrili pogrešna gledišta koja sam imala o tome šta treba da sledim u svojoj veri. Tek tada sam počela da zaista razumem sebe. Uz pomoć Božjih reči, naučila sam i kako da pravilno lečim bolest i kako da ispunjavam svoju dužnost tokom takvih perioda. Zahvalna sam Bogu za Njegovo spasenje!

Fusnote:

a. Cupping: Terapija tokom koje se staklene ili plastične čaše postavljaju na kožu kako bi se stvorio vakuum. Poboljšava krvotok i ublažava bolove.

b. Gua ša: Tehnika tokom koje se glatkom alatkom struže po koži da bi se telo oslobodilo napetosti, poboljšala cirkulacija i smanjio bol u mišićima.

c. Moksibustija: Metoda pri kojoj se sušeni pelin (biljka) spaljuje u blizini određenih tačaka na telu kako bi se telo zagrejalo i stimulisao oporavak.