Početkom 2022. godine, bila sam odgovorna za rad u nekoliko crkava. Jednog dana, nekolicina nas je zajedno diskutovala o radu kada je brat Majkl pomenuo da je crkva izabrala sestru Klaru za starešinu. Čim sam čula to ime, moje srce je preskočilo i pomislila sam: „Kad je prethodno bila starešina, ona nije mogla harmonično da sarađuje sa braćom i sestrama i stalno se nadmetala za slavu i dobitak, pa čak i isključivala one drugačijeg mišljenja, nanosila određenu štetu braći i sestrama i na kraju je bila smenjena jer je hodala putem antihrista. Da li je možda uvidela svoje prestupe iz prošlosti? Ako se nije pokajala, ne bi bilo prikladno da ponovo bude izabrana za starešinu.” Ali onda sam pomislila: „Ova crkva je mahom Majklova odgovornost. Ako iznesem svoje brige, da li će misliti da pokušavam da mu otežavam stvari? To bi otežalo saradnju u budućnosti. Nema veze. Ja Klaru svakako ne poznajem toliko dobro a i zar Majkl nije bolje upoznat sa tim da li ona istinski poznaje sebe? Bolje da ne pokrećem tu temu.” Iz straha da druge ne uvredim, odlučila sam da ćutim. Neka braća i sestre u našem timu su takođe rekli: „Iako ljudi imaju donekle prosečno mišljenje o Klari, možemo joj dati priliku da se neko vreme obučava i onda videti kako stvari teku, pa ako nije podobna, možemo je smeniti.” Videla sam da svi misle da je Klara podobna i da ja jedina imam drugačije mišljenje, pa nisam htela ništa da kažem i razmišljala sam: „Nisam upoznata sa Klarinom trenutnom situacijom Ako se istinski pokajala, neće li svi misliti da prebrzo sudim i da imam lošu ljudskost? Zaboravi, bolje da ništa ne kažem.”

Jedne večeri, neka sestra me je upitala: „Da li je Klara uvidela svoje prestupe? Da li ispunjava uslove da bude starešina? Ne znam koja načela koristite da biste je prosudili.” Gomila pitanja me je uhvatila nespremnu, ali sam znala da je definitivno u pitanju Božja namera. Ova sestra je nastavila: „Klara se ranije, dok je bila starešina, nadmetala za slavu i dobitak, dovodila je do ozbiljnih prekida i ometanja u crkvenom radu, a tokom okupljanja, njena beseda nije pokazivala da razmišlja o sebi. Bojim se da će se sada, kada je ponovo izabrana za starešinu, vratiti svojim starim navikama, što bi naškodilo crkvenom radu. Zar ne bi trebalo bolje da sagledamo njeno ponašanje?” Čuvši šta sestru brine, osećala sam se nelagodno. Zapravo sam i sama imala iste brige, ali sam se bojala da će Majkl pomisliti da pokušavam da mu otežam stvari, a pošto su sva druga braća i sestre bili saglasni, nisam želela nikoga da uvredim, pa sam se složila sa njima. Bila sam tako površna i neodgovorna po pitanju jedne toliko važne stvari kao što je odabir starešine! Ova pomisao me je naterala da se osećam veoma krivom. Te noći sam se prevrtala po krevetu i naprosto nisam mogla da zaspim. Narednog jutra, razgovarala sam o tome sa nekoliko braće i sestara u našem timu. Nakon što je to čuo, Majkl je detaljnije sagledao situaciju tražeći nekoga ko je s njom upoznat. Na kraju su se svi složili da Klara nije uvidela svoje prestupe i da, budući da nije prihvatila istinu, nije podobna da bude starešina, pa je smenjena. Nakon toga sam se osećala još više dužnom i krivom i razmišljala sam: „Nesumnjivo sam imala drugačije mišljenje po pitanju toga da Klara bude starešina, ali ga nisam izrazila i samo sam se složila sa svima ostalima. Zaista sam bila neodgovorna!” Pročitala sam neke od Božjih reči: „Neki ljudi vole da ugađaju drugima i ne prijavljuju ih i ne razotkrivaju kada ih vide da rade nešto loše. Predusretljivi su i lako se utiče na njih. Slušaju lažne vođe i antihriste koji ometaju rad crkve, nikome se ne zameraju i uvek prave kompromise, ne naginju ni levo, ni desno. Na površini deluju kao da imaju ljudskost – ne preteruju ni u čemu i imaju nešto savesti i razuma – ali uglavnom ćute i ne izražavaju svoje ideje. Šta mislite o takvim ljudima? Zar nisu preterano uglađeni i lažljivi? Eto kako su ljudi lažljivi. Kada se nešto desi, ne oglašavaju se, niti olako iskazuju bilo kakav stav, već uvek ćute. To ne znači da su razumni, već, naprotiv, pokazuje da se vešto kriju, da kriju stvari i da su izuzetno lukavi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskosti. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prepreden sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Bilo me je tako sramota kada sam se videla u svetlu Božjih reči. Bog kaže da je merilo za dobru ljudskost to da li neko ima iskreno srce prema Bogu i drugima, to da li je odgovoran u onome što radi, kao i to da li ima hrabrosti da spreči da crkvenom radu bude naneta šteta tako što istupa i progovara kada vidi da mu se šteta nanosi. To je prava ljudskost i iskreno ponašanje. Ako neko vidi problem, ali ne izrazi svoje mišljenje, ćuti i nikoga ne vređa, možda se taj neko može činiti odgovornim, ali je zapravo neko ko spletkari, neko ko je nepouzdan i lažljiv. Razmišljala sam o sebi u vezi sa Klarinim slučajem. Očigledno sam u svom srcu bila zabrinuta, strepela sam da nije razmislila o svojim prestupima iz prošlosti niti ih uvidela i da će se sada, kada je ponovo izabrana, verovatno vratiti svojim starim navikama, što bi bilo štetno po crkveni rad i po život-ulazak braće i sestara, ali sam se bojala da ne uvredim ljude i da me moji saradnici pogrešno ne shvate. Takođe sam se brinula da će svi, ako je moje mišljenje pogrešno, reći da prebrzo sudim i da imam lošu ljudskost, pa ništa nisam rekla. Kako bih stvorila dobru sliku o sebi u srcima ljudi i održala harmonične odnose sa svojim saradnicima, izabrala sam da ćutim i ugađam ljudima, bez obzira na to da li će crkveni rad trpeti. Moja ljudskost je zaista lažljiva i ogavna! Tako sam se dobro maskirala, da braća i sestre oko mene nisu znali šta zapravo mislim i čak su smatrali da je lako slagati se sa mnom, da se nikada ne svađam sa drugima i da imam dobru ljudskost. Ali Bog ispituje sve ono što je u mom srcu. Nisam podržavala crkveni rad, već sam umesto toga uvek birala da sačuvam svoje odnose sa drugima. Na koji način sam primenjivala istinu ili izvršavala svoju dužnost? Bila sam tako mrska Bogu!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ukoliko nemaš normalan odnos sa Bogom, tada će se, ma šta ti činio zarad očuvanja svojih odnosa s drugim ljudima, ma koliko se ti upinjao i ma koliko energije u to ulagao, sve svesti samo na ljudsku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje. Ti ćeš čuvati svoj položaj među ljudima i od njih dobijati pohvale sa stanovišta ljudi i čovekove filozofije, umesto da normalne međuljudske odnose uspostavljaš u skladu sa Božjom reči. Ako se ne usredsređuješ na svoje odnose s ljudima, već umesto toga održavaš normalan odnos sa Bogom, ako si voljan da svoje srce predaš Bogu i da naučiš kako da Mu budeš pokoran, onda će i tvoji međuljudski odnosi prirodno postati normalni. Ovi odnosi tada neće biti izgrađeni na telesnim stvarima, već na temelju Božje ljubavi. Nećeš imati gotovo nikakvih telesnih interakcija s drugim ljudima, ali će zato na duhovnom nivou među vama postojati zajedništvo i uzajamna ljubav, uteha i opskrba. Sve se ovo obavlja na temelju želje da se udovolji Bogu – ovi se odnosi ne održavaju kroz čovekove filozofije za ophođenje prema svetu, već se prirodno stvaraju kad neko nosi breme zarad Boga. Oni od tebe ne zahtevaju nikakav veštački, ljudski napor, već je potrebno samo da postupaš u skladu s načelima Božjih reči” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”). Iz Božjih reči sam shvatila da čovek, kako bi imao normalan odnos sa ljudima, prvo mora da uspostavi normalan odnos sa Bogom. Čovek treba da dâ svoje srce Bogu, da ne održava svoje odnose sa drugima na osnovu Sotonskih filozofija za ovozemaljsko ophođenje, niti da razmatra kakav mu je status ili ugled u srcima drugih. Mora da izvršava svoju dužnost iskrenog srca i u svemu se ponaša u skladu sa istina-načelima. Na taj način će odnosi čoveka sa braćom i sestrama prirodnim putem postati normalni. Odnosi koji se održavaju oslanjajući se na filozofije za ovozemaljsko ophođenje nisu normalni odnosi i Bog ih prezire. Takvi odnosi obično ne traju dugo. Razmišljala sam o Klarinom slučaju; ja sam neodgovorno sledila masu i živela sam vodeći se sotonskim filozofijama poput „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Govori dobre reči, usklađene sa osećanjima i razumom drugih, jer iskrenost nervira druge ljude”. Verovala sam da ću, imajući interakciju sa ljudima na taj način, izbeći konflikt i sačuvati odnose. Mislila sam da bi to moglo da vodi ka harmoničnoj saradnji. Ali je zapravo u stvarnosti bilo sasvim suprotno. Živeći vođena ovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, postala sam još nepouzdanija i još lažljivija. Kada bi se nešto dogodilo, moj prioritet je bio da zaštitim svoj ugled i status i da sačuvam svoj odnos sa drugima. Iako harmonija na taj način može da se održi na kratko, u tom vidu saradnje nema iskrenosti i ona ne može dovesti do međusobne podrške niti do samokontrole. Crkva je za nas uredila da sarađujemo u svojim dužnostima u nadi da ćemo nadgledati jedni druge i držati jedni druge pod kontrolom u bitnim stvarima. Ali ja sam bila neodgovorna, ponašala se kao neko ko ugađa ljudima, uviđala sam probleme ali ih nisam iznosila i tako sam nanosila štetu crkvenom radu. Bila sam tako neodgovorna!

Kasnije sam nastavila da tragam pitajući se: „Šta je zapravo istinska harmonična saradnja?” Jedna sestra mi je poslala par odlomaka Božjih reči: „Ako želiš da ispuniš svoje dužnosti i udovoljiš Božjim namerama, moraš prvo da naučiš da deluješ u skladu sa drugima. Kada sarađuješ sa braćom i sestrama, treba da razmotriš sledeće: ’Šta je to sklad? Je li moj govor u skladu sa njima? Jesu li moje misli u skladu sa njima? Jesu li moji postupci u skladu sa njima?’ Razmatraj kako da sarađuješ u skladu. Ponekad sklad znači strpljenje i trpeljivost, ali znači isto tako i ne odustati od svog mišljenja i održavati načela. Sklad ne znači da praviš kompromise u pogledu načela da bi izgladio stvari, niti da budeš ’onaj koji hoće da ugodi drugima’, niti da se pridržavaš puta umerenosti – a svakako ne znači da se nekom ulaguješ. To su načela. Kada ih budeš shvatio, počećeš, i ne znajući, da se ponašaš u skladu sa Božjim namerama i da proživljavaš stvarnost istine, a na taj način je lako postići jedinstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). „Neki će reći: ’Kažeš da sam nesposoban da s bilo kime sarađujem – e pa, ja imam partnera! On dobro sarađuje sa mnom: gde god ja tu i on, radi sve što ja radim, ide tamo gde mu kažem, radi sve što mu naložim i radi onako kako mu kažem da radi.’ Da li saradnja zaista znači to? Ne. To se zove biti nečiji izvršilac. Izvršilac poslušno izvršava šta mu se naredi – je li to saradnja? Očigledno se radi o običnim lakejima, ljudima bez ideja i gledišta, a kamoli vlastitih mišljenja. A osim toga, oni razmišljaju kao ljudi koji vole da ugađaju drugima. Nisu pedantni ni u čemu što rade, već samo površno otaljavaju poslove i ne brane interese Božje kuće. Kojoj svrsi može da posluži takva saradnja? S kime god da se uortače, oni samo izršavaju šta im se naredi i večito ostaju lakeji. Oni obraćaju pažnju na sve što drugi govore i rade šta god im drugi kažu da rade. To nije saradnja. Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i davati sugestije. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: ’Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?’ A ti na to odgovaraš: ’U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!’ To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice. Pored međusobnog davanja sugestija i nadziranja, saradnja ima još jednu funkciju, a to je da ljudi jedni drugima postavljaju pitanja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Božje reči su razotkrile moju pravu situaciju. Često sam, kada sam sarađivala sa braćom i sestrama, bila poput lutke, nisam izražavala sopstvena mišljenja niti sam vršila bilo kakav nadzor. Istinska saradnja podrazumeva međusobno upozoravanje i nadziranje. Pošto svi imamo mnoštvo iskvarenih naravi, svi smo podložni tome da u svojim dužnostima sledimo sopstvenu volju. Ako kroz saradnju možemo jedni drugima da pružimo usmerenje, pomoć ili da orežemo jedni druge, možemo da izbegnemo da nanesemo štetu radu i izbegnemo da pođemo pogrešnim putem. Povrh toga, budući da ne razumemo istinu u potpunosti i da svi imamo mnogo nedostataka i mana, mnogi se problemi ne mogu sveobuhvatno uzimati u obzir. Ponekad upozorenja od strane saradnika mogu korigovati nepravilnosti na vreme i smanjiti broj grešaka u radu. Međusobni nadzor i međusobna upozorenja su zaista od velike važnosti! Ali ja sam oduvek smatrala da harmonična saradnja znači da si sa svima u miru i verovala sam da bi ukazivati drugima na nedostatke ili im davati predloge moglo ljude da uvredi. Moje gledanje na stvari je bilo stvarno izopačeno! Zapravo, harmonična saradnja se ne ogleda u tome da se svi slažu i da se niko ne uvredi, niti ona znači zataškavati stvari i ugađati ljudima. Ona znači držati se načela, stajati postojano i posedovati osećaj za pravdu. Kada vidimo da braća i sestre sa kojima sarađujemo krše načela, treba da ih upozorimo, pomognemo im ili ih orežemo. To ne radimo da bismo drugima otežavali stvari ili da bismo se oslobodili lične ogorčenosti, već da bismo izvršavali svoje dužnosti u skladu sa načelima i to je čin pravde koji obavljamo kako bismo podržali crkveni rad. Zbog mojih pogrešnih gledišta, uviđala sam probleme ali ih nisam iznosila, žmureći na njih. Kako je to bila harmonična saradnja sa mojom braćom i sestrama? Ovo je jednostavno značilo živeti po filozofijama ovozemaljskog ophođenja i biti neodgovoran u svojim dužnostima. Nikakva nadzornička uloga nije bila uključena u takvu saradnju. Imajući to na umu, počela sam sama sebi da se gadim.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i donekle shvatila Božje zahteve. Svemogući Bog kaže: „Ako je put tvog praktičnog delovanja ispravan i ako se budeš kretao u pravom smeru, budućnost će ti biti lepa i svetla. Na taj ćeš način živeti spokojnim srcem, duh će ti biti nahranjen, a ti ćeš osećati ispunjenost i zadovoljstvo. Sa druge strane, ako nisi u stanju da se otrgneš od telesnih ograničenja, ako si stalno ograničen osećanjima, ličnim interesima i sotonskim filozofijama, ako si na rečima i na delu tajanstven i ako se uvek skrivaš u senci, to znači da živiš pod Sotoninom vlašću. Ukoliko, pak, razumeš istinu, ako si se otrgnuo od telesnih ograničenja i ako sprovodiš istinu u delo, postepeno ćeš početi da poprimaš ljudsko obličje. Bićeš iskren i neposredan, kako na rečima tako i u svojim postupcima, i moći ćeš da otkrivaš svoje stavove i svoje zamisli, kao i greške koje si počinio, dopuštajući svima da ih jasno vide. Ljudi će te naposletku prepoznati kao transparentnu osobu. A šta je, zapravo, transparentna osoba? To je neko ko govori krajnje iskreno i čije reči svi smatraju istinitim. Čak i ako takva osoba ponekad nenamerno slaže ili kaže nešto pogrešno, ljudi će moći da joj oproste, znajući da to nije namerno učinila. Kad takva osoba shvati da je slagala ili da je nešto pogrešno rekla, ona će se ispraviti i izviniće se. Tako se ponaša transparentna osoba. Takvu osobu svi vole i svi joj veruju. Moraš da dostigneš taj nivo da bi zadobio Božje poverenje i poverenje drugih ljudi. To nije jednostavan zadatak – to je najviši nivo dostojanstva koji neka osoba može da poseduje. Takva osoba ima samopoštovanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Bog želi da budemo iskreni i direktni u našim rečima i delima, da otvoreno delimo svoja mišljenja i ideje sa drugima, da zajedno diskutujemo o stvarima i da budemo pošteni ljudi. Bog voli takve ljude i oni žive dostojanstveno. Kada smo sledeći put razgovarali o određenim stvarima, svesno sam iznela svoja mišljenja i gledišta kako bih otvoreno razgovarala sa braćom i sestrama sa kojima sam sarađivala. Nisam više skrivala niti prikrivala stvari niti sam pokušavala da ugađam ljudima. Čak i ako moja mišljenja nisu bila sasvim formirana, ipak bih ih iznosila. Kada bi moja gledišta bila pogrešna, ostavila bih svoj ponos po strani i prihvatila mišljenja drugih. Praktikovanje na ovaj način mi je srcu donelo mir i samopouzdanje.

Jednog dana smo diskutovali o tome da li prihvatiti sestru En nazad u crkvu. En je imala nadmenu narav i uporno je odbijala da prihvati istinu. Starešine su sa njom razgovarale mnogo puta, ali ona nikada nije razmislila o sebi niti pokušala sebe da spozna. Umesto toga, čak je pogoršavala stvari sudeći starešinama pred braćom i sestrama, prekidala je i ometala crkveni život. Na kraju je bila izolovana da razmisli o sebi. Nakon toga je nastavila da izvršava svoje dužnosti i u poslednje vreme je bila prilično efikasna u propovedanju jevanđelja. Nekoliko saradnika se složilo da prihvati En nazad u crkvu, ali ja sam oklevala razmišljajući: „Iako je En imala određenog uspeha u propovedanju jevanđelja, njena narav je prilično zlobna i ona nije neko ko prihvata istinu. Ona nije zaista uvidela svoja prethodna zla dela, niti je tu bilo vidljivih znakova pokajanja. Prihvatiti je nazad u crkvu samo zato što trenutno ima uspeha u propovedanju jevanđelja se ne čini prikladnim.” Ali onda sam pomislila: „Nekoliko se saradnika već složilo i ako sam ja jedina koja se ne slaže, šta će svi pomisliti? Da li će pomisliti da ja uvek imam drugačija mišljenja i da je isuviše teško biti u dobrim odnosima sa mnom? Budući da su se svi drugi složili možda ne bi trebalo ništa da kažem.” Ali onda sam iznenada pomislila na situaciju sa Klarom, kada sam se neodgovorno povela za masom i nisam imala hrabrosti da stanem iza istina-načela, što je dovelo do toga da crkveni rad kasni. Pomalo sam se uplašila, pa sam se brzo pomolila Bogu, govoreći: „Bože, svi su se složili da prihvate En nazad u crkvu, ali se ja i dalje osećam nelagodno zbog toga. Ne želim da ovog puta donesem ishitrenu odluku, a da ne budem načisto. Želim da se ponašam u skladu sa istina-načelima. Molim Te, prosveti me i vodi.” Nakon molitve, pogledala sam načela o prihvatanju ljudi nazad u crkvu, a ona su glasila: „Oni koji su stalno nadmeni, umišljeni i seju razdor ne mogu biti spaseni. Zli ljudi će uvek biti zli i ne mogu se istinski pokajati. Oni koji se vrate u crkvu nikako ne smeju da je ometaju i moraju biti u stanju da se slažu sa većinom. Samo su takvi ljudi pogodni da budu prihvaćeni nazad u crkvu. Oni koji škode crkvi i beskorisni su joj, ne smeju biti prihvaćeni nazad.” Poredila sam to sa Eninim ponašanjem. Razmišljala sam o tome kako je njena narav prilično nadmena, kako uporno odbija da prihvati istinu i bez obzira na to kako braća i sestre razgovarali sa njom, ona o tome nije razmišljala niti se kajala. Iako je trenutno imala određenog uspeha u propovedanju jevanđelja, nije bila neko ko prihvata istinu, a ako bi neko dirnuo u njene interese, bila je podložna tome da se vrati svojim starim navikama i nastavi da ometa crkveni rad. Nije bilo prikladno prihvatiti takvu osobu nazad u crkvu. Nakon toga sam izrazila svoje mišljenje i nekoliko saradnika se složilo sa njim, pa na kraju En nije primljena nazad u crkvu. Kada sam videla ishod, bila sam spokojna i mirna što sam izvršila svoju dužnost na ovaj način.

Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim koliko je samo važno imati iskreno srce u svojoj dužnosti. Kada čovek ima iskren stav u svojoj dužnosti i primenjuje istinu ne bojeći se da druge uvredi, on štiti crkveni rad.