Tokom 2017. godine, pravila sam video-zapise u crkvi i bila izabrana za vođu tima. Jednoga dana, saznala sam da su sestra Li Min i brat Čen Bin postavljeni za nadzornike. Osetila sam gorčinu u sebi i pomislila: „Oni ne rade na izradi video-zapisa toliko dugo kao ja, a nisu ni vešti kao ja. Zašto su onda postavljeni za nadzornike, a da starešina mene nije ni uzeo u razmatranje? Nekad sam bila vođa Li Mininog tima, a sad ona nadzire moj rad. Kako da se ubuduće uopšte pojavim pred njom? Hoće li braća i sestre misliti da nisam dobra kao ona? Zar zbog toga neću izgledati krajnje nesposobno?” Razmišljajući o tome, veoma sam se obeshrabrila i postala negativna, pa nisam mogla da skupim energiju da išta radim. Kasnije, na jednom okupljanju, starešina je rekao da treba izabrati još jednog nadzornika, pa je na kraju izabran brat Lin Hui. Bila sam zapanjena takvim rezultatom. Jedan za drugim, unapređivani su i obučavani svi sa kojima sam sarađivala u obavljanju svojih dužnosti, a ja sam i dalje zaglavljena tu gde jesam. Zar nisam zaglavljena na samom dnu? Lin Hui je čak kraće od mene radio na izradi video-zapisa, a sada je izabran za nadzornika. Osećala sam se tako posramljeno. Je li zaista moguće da sam naprosto nesposobna? Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je sve gore i nisam mogla a da se ne rasplačem. Onda sam se iznenada setila da je starešina rekao da je Lin Hui ostvario rezultate na svojoj dužnosti, pa sam se zapitala: „Da li je možda Lin Hui izabran za nadzornika zato što je na svojoj dužnosti postigao dobre rezultate? Ako se budem više trudila i plaćala veću cenu, te tako popravila rezultate svog rada, možda će i mene unaprediti i obučavati. Tada me ljudi neće više nipodaštavati.” S tom mišlju, vratila mi se i motivacija.

Od tog trenutka pa nadalje, bacila sam se na svakodnevnu izradu video-zapisa i radila prekovremeno, kako bi posao što brže napredovao. Jednoga dana, nakon što je pogledao video-zapise koje smo napravili, starešina je rekao da su vrlo dobri i da smo ostvarili napredak. Čak nam je dao da obavimo neke važne zadatke i zamolio nas da ih na vreme završimo. Videvši da je posao konačno krenuo nabolje i da nas starešina ceni, bila sam zaista srećna. Mislila sam da ću, ako budem nastavila da se trudim i ako budem brzo napravila još dobrih video-zapisa, možda i ja dobiti šansu da budem unapređena i da se obučavam. Da bih ubrzala stvar, sestrama iz tima sam čak naložila da, zajedno sa mnom, svakog dana rade prekovremeno. Ali pošto sam bila previše željna brzog uspeha, nisam tragala za načelima u obavljanju svojih dužnosti, nisam okupila sve članove tima da bismo zajedno proučili tehnike i razmotrili probleme u radu, već sam se samo zalagala za što brži napredak. Kao rezultat toga, video-zapisi su bili lošeg kvaliteta, pa smo morali da ih više puta prepravljamo. Osim toga, sestrama je jako opao moral. Budući da nismo pregledali rad niti učili, sestre nisu unapređivale svoje veštine, a kad su se suočile s poteškoćama u obavljanju dužnosti, nisu znale kojim putem da krenu, stanje im se pogoršavalo i sve su sporije radile. Umesto da promišljam o sebi i da tragam za istinom kako bih rešila te probleme, ja sam krivila sestre što ne postižu dobre rezultate, što usporavaju napredak u obavljanju dužnosti i što mi umanjuju šanse da se istaknem. Bila sam čak i gruba prema njima. Ponekad bih shvatila da je moje stanje pogrešno i da treba da promislim o tome i da korigujem svoje stanje, ali kad bih pomislila na loše rezultate rada, osećala sam da, ukoliko se ne potrudim da te rezultate popravim, starešina će sigurno smatrati da nisam sposobna da budem vođa tima i ne samo da me neće unaprediti, nego će me možda čak i smeniti. Pri samoj pomisli na to, rastrčala bih se unaokolo kao čigra i neprestano terala ljude da rade. Jednostavno, nisam mogla da stanem.

Pošto u svojoj dužnosti nisam tragala za načelima, niti sam obavljala stvaran posao, ozbiljno sam usporavala rad na izradi video-zapisa, pa me je, nedugo zatim, starešina smenio. Činilo mi se da mi je u izvesnoj meri učinjena nepravda. Smatrala sam da sam plaćala veliku cenu u obavljanju dužnosti, pa zašto onda kažu da nisam obavljala nikakav stvaran posao? Nakon što sam smenjena, bila sam ispunjena bolom i molila sam se Bogu: „Bože, smenjena sam i izgubila sam mogućnost da pravim video-zapise. Molim Te, uputi me da shvatim Tvoje namere.” Tokom jedne od svojih posvećenosti, naišla sam na sledeći odlomak Božjih reči: „Bez obzira na okolnosti koje se javljaju – posebno pred nedaćama i posebno kada Bog otkriva ili razotkriva ljude – prva stvar koju čovek treba da uradi jeste da stane pred Boga da preispita sebe i ispita svoje reči i dela i svoju iskvarenu narav, umesto da ispituje, proučava i sudi da li su Božje reči i dela ispravni ili pogrešni. Ako ostaneš na mestu koje ti pripada, trebalo bi da tačno znaš šta treba da radiš. Ljudi imaju iskvarenu narav i ne shvataju istinu. To nije tako veliki problem. Ali kada ljudi imaju iskvarenu narav i ne shvataju istinu, a ipak ne traže istinu – tada imaju veliki problem” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je to što sam smenjena sastavni deo Božje suverenosti i Njegovih uređenja i da, iako nisam u potpunosti razumela Božje namere, moram da se pokorim, da iskreno tragam za istinom i da promišljam o sebi.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči i donekle shvatila svoje probleme. Bog kaže: „Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihristȃ, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihristȃ. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, a ne pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: ’Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.’ To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da, za antihriste, ugled i status predstavljaju njihov život. U svemu što rade, oni vode računa samo o tome kako da steknu status, kao i poštovanje i obožavanje od strane drugih. Ma koliko da opstruišu ili da narušavaju rad crkve, oni nikada ne promišljaju o sebi, niti se kaju. Promišljajući o vlastitom ponašanju, uvidela sam da se i ja u velikoj meri fokusiram na ugled i status. Kad sam videla da su braća i sestre s kojima sam sarađivala izabrani za nadzornike, izgubila sam ravnotežu. Mislila sam, ako se samo više potrudim, ako platim veću cenu i pokažem dobre rezultate, da ću i ja biti unapređena i cenjena. Zato što sam težila za ugledom i statusom i što u svojoj dužnosti nisam tragala za načelima, zato što nisam organizovala časove obuke na kojima bi svi unapređivali svoje veštine i zato što sam, priželjkujući brze rezultate, svakodnevno terala ljude da rade do kasno u noć, video-zapise smo morali više puta da prepravljamo, pa je došlo do ozbiljnog kašnjenja u radu. Štaviše, kao vođa tima, čim sam uočila probleme u radu, trebalo je da preuzmem inicijativu i da braću i sestre povedem ka sumiranju tih odstupanja i ka traženju istina-načela za rešavanje stvarnih problema. Kad su sestre bile u lošem stanju, trebalo je da im kroz razgovor u zajedništvu pomognem, jer je to bila moja odgovornost. Ali ja nisam radila nikakav stvarni posao. Brinula sam samo o tome da postignem rezultate i da mi se drugi dive, a nisam uopšte marila za život-ulazak braće i sestara, niti za to da li crkveni rad trpi gubitke. Živela sam u stanju težnje za ugledom i statusom, a srce mi je bilo u mraku, potlačenosti i bolu. Da bih održala tempo rada, čak sam smatrala da su posvećenosti i promišljanja čisto gubljenje vremena i samo sam se tvrdoglavo trudila da što više radim. Ma koliko da su drugi pokušavali da me upozore, ostala sam ravnodušna sve dok me nisu smenili. Uvidela sam da mi je srce postalo krajnje nepopustljivo. Moja želja za ugledom i statusom bila je prevelika, usled čega sam postala odbojna prema istini i cenila slavu, dobitak i status. Put kojim sam išla bio je put antihrista. Shvativši to, preplavio me je dubok osećaj duga, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, ne želim više da živim po svojoj iskvarenoj naravi. Spremna sam da se pokajem pred Tobom.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i stekla izvesno razumevanje korena svoje neprekidne težnje za ugledom i statusom. Svemogući Bog kaže: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Izlažući se Božjim rečima, donekle sam shvatila Sotonine rđave namere i ogavne metode za kvarenje ljudi putem slave i dobitka. Sotona koristi slavu i dobitak da bi ljude sputavao i nanosio im štetu, navodeći ih da se udalje od Boga i da Ga izdaju. Gledajući unazad, shvatila sam da sam još od detinjstva bila pod uticajem Sotoninog obrazovanja i uslovljavanja. Sotonske filozofije, poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, smatrala sam svojim vodećim geslima. Narav mi je postajala sve nadmenija i, ma gde da bih se našla, uvek sam htela da mi se drugi dive i odbijala sam da zaostajem. Pamtim kako ranije, dok sam radila u jednoj kompaniji, videvši da ljudi mojih godina sa višim obrazovanjem mogu da u toj kompaniji rade na dobro plaćenim poslovima dok sam ja, zbog nižeg stepena obrazovanja, bila ograničena samo na sporedne poslove, nisam htela da i dalje živim tako osrednjim životom. Stoga sam, u slobodno vreme, naporno učila, nadajući se da ću jednog dana, uz pomoć samostalnog učenja, steći diplomu, dobiti dobar posao i tako ispasti važna pred drugima. Čak i nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam živela u skladu s tim sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Smatrala sam da, biti starešina ili nadzornik u crkvi i steći odobravanje i poštovanje braće i sestara, jeste jedini način da se živi smislenim životom. Stoga sam osetila ljubomoru i zavist kad sam videla kako druga braća i sestre bivaju unapređeni. Naporno sam radila na pravljenju video-zapisa, nadajući se da ću brzo postići nešto kako bi starešine i mene obučavale. Da bih ostvarila svoje ambicije i želje, nije mi bio problem da teram sestre da rade sa mnom do kasno u noć kako bi posao što brže napredovao, a kad sam videla da su sestre u lošem stanju, ne samo da im nisam pomagala, nego sam ih još i nipodaštavala. Ponekad bih se čak i ljutila na njih i bila stroga prema njima. Stvarno sam bila krajnje sebična i ravnodušna. U svojoj težnji za ugledom i statusom, živela sam bez ikakvog ljudskog obličja. Ne samo da sam naškodila braći i sestrama, nego sam ujedno nanela gubitke crkvenom radu. Pošto nisam obavljala nikakav stvaran posao, već sam težila samo za ugledom i statusom i bila vođena željom za brzim uspehom, ozbiljno sam usporavala rad na izradi video-zapisa, tako da sam na kraju bila smenjena. Uvidela sam da život u skladu sa Sotoninim filozofijama i lažima, kao i težnja za isticanjem, mogu samo da dovedu do još dublje iskvarenosti, pobune i otpora protiv Boga. Na kraju bih jedino sama sebi naškodila. Dok se sada prisećam tih vremena, osećam da su moja nekadašnja težnja za isticanjem i način na koji sam se čvrsto držala ugleda i statusa bili zaista glupi.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči, pa sam mogla racionalno da prihvatim to što nisam izabrana za nadzornicu. Bog kaže: „Ako misliš da si sposoban da budeš starešina, da poseduješ talenat, kov i ljudskost za starešinstvo, ali te Božja kuća nije unapredila, a braća i sestre te nisu izabrali, kako treba da postupaš po tom pitanju? Postoji put primene koji možeš da slediš. Moraš temeljno da spoznaš sebe. Pogledaj da li se možda sve svodi na to da imaš problem sa svojom ljudskošću ili da otkrivanje nekog aspekta tvoje iskvarene naravi odbija ljude; ili je to činjenica da ne poseduješ istina-stvarnost i da ne ostavljaš uverljiv utisak na ljude, ili da dužnost ne obavljaš u skladu s merilom. Moraš da razmisliš o svim tim stvarima i da vidiš šta ti tačno nedostaje. (…) Ako zaista nosiš breme, imaš takav osećaj odgovornosti i želiš da nosiš teret, onda požuri i uvežbavaj se. Usredsredi se na primenu istine i počni da postupaš u skladu s načelima. Jednom kada stekneš životno iskustvo i budeš u stanju da pišeš članke o svedočenju, zaista ćeš sazreti. A ako možeš da svedočiš o Bogu, onda svakako možeš da zadobiješ delo Svetog Duha. Ako Sveti Duh radi na tebi, to znači da te Bog gleda s naklonošću, a uz starešinstvo Svetog Duha, tvoja prilika će uskoro naići. Možda sada nosiš breme, ali tvoj rast nije dovoljan i tvoje životno iskustvo je isuviše plitko, pa čak i ako bi postao starešina, bio bi podložan padu. Moraš da težiš život-ulasku, da najpre razrešiš svoje ekstravagantne želje, da dobrovoljno budeš sledbenik i da istinski dođeš da se pokoriš Bogu, bez reči žaljenja za bilo šta što On orkestrira ili uređuje. Kada budeš posedovao takav rast, tvoja prilika će doći. Dobro je što želiš da preuzmeš težak teret, što nosiš to breme. To pokazuje da imaš preduzimljivo srce koje nastoji da napreduje i da želiš da budeš obziran prema Božjim namerama i da slediš Božju volju. To nije ambicija, već istinsko breme; to je odgovornost onih koji streme ka istini i ka predmetu njihovog stremljenja. Ti nemaš sebičnih motiva i ne izlažeš se zbog sebe, već da bi svedočio o Bogu i da bi Mu udovoljio – to je ono što Bog najviše blagosilja i On će za tebe napraviti odgovarajuća uređenja. (…) Bog namerava da zadobije više ljudi koji mogu da svedoče o Njemu; cilj je da usavrši sve koji Ga vole i da što je pre moguće stvori grupu ljudi koji su jednog srca i uma s Njim. Stoga, u Božjoj kući, svi koji streme ka istini imaju velike izglede, a izgledi onih koji iskreno vole Boga su bezgranični. Svako treba da razume Božju nameru. Zaista je pozitivno nositi to breme i to je nešto što bi trebalo da poseduju oni koji imaju savest i razum, ali neće nužno svi moći da preuzmu težak teret. Odakle dolazi taj nesklad? Kakve god da su ti vrline ili sposobnosti i koliko god da ti je visok koeficijent inteligencije, od presudnog značaja je tvoja težnja i put kojim ideš” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (6)”). Iz Božjih reči sam razumela da crkva ima svoja načela za unapređivanje i obučavanje nadzornika za različite poslove. Ne radi se o tome da se neko unapređuje i obučava samo zato što pokazuje nekakav entuzijazam ili ima određene talente. U najmanju ruku, takva osoba treba da ima ispravno srce, mora da oseća breme svoje dužnosti, a takođe mora da bude u stanju da zaštiti rad crkve. Ona takođe mora da poseduje određeni kov i da bude sposobna da rešava stvarne probleme. Takvi ljudi, kad služe kao nadzornici, korisni su za crkvu i ispunjavaju kriterijume za unapređenje i obučavanje. Primera radi, Čen Bin i Lin Hui su mogli da postanu nadzornici ne samo zato što su efikasno obavljali svoje dužnosti, nego i zato što su osećali breme tih svojih dužnosti, što su umeli da rešavaju neke stvarne probleme i da postupaju u skladu s načelima. Ako je neka osoba neadekvatnog kova i ako ne štiti rad crkve, već umesto toga teži samo ličnom dobitku, onda će takva osoba, ako je izaberu za nadzornika, samo usporavati rad crkve i nanositi štetu braći i sestrama. Baš kao što sam i ja, dok sam obavljala svoju dužnost, stalno težila za ugledom i statusom, a kad mojoj želji za statusom nije udovoljeno, postala sam negativna i slaba, a svoju dužnost sam obavljala površno, ne vodeći nimalo računa o interesima crkve. Braća i sestre su me izabrali za vođu tima, ali ja ne samo da im nisam pomagala oko život-ulaska, nego sam ih čak navodila na kršenje načela u obavljanju dužnosti. Kad bih, sa ovakvom ljudskošću kakva je moja, zaista bila izabrana za nadzornicu, na kraju bih završila na putu antihrista i Bog bi me eliminisao. Time što nisam izabrana za nadzornicu, Bog me je zapravo zaštitio. Ja stvarno nisam poznavala sebe i bila sam lišena samosvesti. Nakon što sam razumela te stvari, srce mi je ispunio osećaj slobode.

Posle nekoliko meseci, crkva me je ponovo odredila da pravim video-zapise i zatražila od mene da nekoliko sestara obučim za snimanje video-zapisa. Starešina mi je rekao da su te sestre dobrog kova i da im se može pružiti prioritetna obuka, pa se od mene tražilo da im dajem smernice u vezi sa video-produkcijom. Kad sam to čula, malo sam se iznervirala. Zabolelo me je to što se njihovoj obuci daje prioritet, dok ja tu igram samo sporednu ulogu, ma koliko da sam se dobro pokazala. Dok sam tako razmišljala, najednom sam shvatila da moje stanje nije ispravno. Stoga sam potražila Božje reči koje se odnose na taj problem. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Bez obzira na to koju dužnost dobiješ, bez obzira na to koja dužnost ti je dodeljena, bilo da podrazumeva veliku odgovornost ili je neka jednostavnija, čak i ako nije veoma značajna, ako si sposoban da tragaš za istinom i tretiraš dužnost u skladu sa načelima istine, onda ćeš moći valjano da ispuniš svoju dužnost. Štaviše, u procesu vršenja dužnosti, iskusićeš različite stepene rasta, kako po pitanju život-ulaska, tako i po pitanju promene naravi. Međutim, ako ne stremiš ka istini, već svoju dužnost prosto tretiraš kao svoj sopstveni poduhvat, kao svoj sopstveni zadatak, kao svoju ličnu sklonost ili lični posao, onda si u nevolji” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Iz tih Božjih reči, shvatila sam Božju nameru. Bez obzira na dužnost koju obavljam, najvažnije je da se u obavljanju dužnosti fokusiram na svoj život-ulazak i da stremim ka istini da bih ostvarila promenu svoje naravi. To je ispravan put za obavljanje dužnosti. Bilo je teško dobiti ovu priliku da obavljam svoju dužnost, pa nisam više smela da razmišljam o svom ugledu i statusu. Morala sam da vodim računa o Božjoj nameri, da preuzmem ovu odgovornost i da se oslonim na Boga da bih ovu dužnost dobro obavila. Kasnije sam često komunicirala i imala iskrene razgovore s tim sestrama, pa sam svesno sagledala poteškoće na koje su one nailazile u obavljanju svojih dužnosti. Takođe sam im ponaosob pružila detaljne smernice, na osnovu nedostataka svake od njih. Te tri sestre su brzo napredovale u svojim tehničkim veštinama, tako da su se veoma brzo osposobile da same prave video-zapise. Iz dna duše sam zahvalna Bogu na Njegovom vođstvu.

Šest meseci nakon toga, i ja sam izabrana za nadzornicu, ali se nisam uobrazila stupivši na taj položaj. Naprotiv, imala sam snažan osećaj odgovornosti. Činjenica je da sam samo zahvaljujući Božjim rečima mogla da steknem ovo znanje i da doživim ovaj preobražaj. Hvala Bogu!