Sredinom juna 2023. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu. Nekoliko dana sam se upoznavala s poslom pa smo nakon toga sestra sa kojom sam sarađivala, Jang Sin, i ja podelile odgovornosti u crkvenom poslu. Ja sam bila zadužena uglavnom za rad na jevanđelju i pročišćavanju. Setila sam se da su nedugo pre toga neke starešine i delatnici odgovorni za rad na jevanđelju bili smenjeni jer nisu obavljali stvaran posao. Nešto od onog što su radili bilo je po prirodi zlonamerno, išli su protiv radnih aranžmana i radili stvari na svoju ruku, varajući i one iznad i one ispod sebe, izazivajući ozbiljna ometanja i prekide u radu crkve, što je na kraju dovelo do toga da budu izopšteni. Zabrinula sam se da ću, ako ne bih obavljala dobro rad na jevanđelju, i ja biti razotkrivena kao lažni starešina. Ako bih izazvala štetu u radu i napravila previše prestupa, možda ne bih imala pozitivan ishod i odredište. Imajući to na umu, više nisam želela da budem odgovorna za rad na jevanđelju. Ali sam isto tako osećala da takvo razmišljanje nije u skladu sa Božjom namerom, pa sam nerado prihvatila tu odgovornost.

Par dana kasnije, jedan viši starešina je poslao pismo u kojem je orezivao Jang Sin zato što je svoje dužnosti obavljala tromo dok je ranije bila odgovorna za rad na jevanđelju i zato što nije radila skladno sa delatnicima jevanđelja, pa je tako usporavala rad na jevanđelju. Nakon što je Jang Sin videla pismo, toliko se potresla da je zaplakala. Razgovarala sam s njom u zajedništvu i rekla joj da mora pravilno da se odnosi prema toj situaciji, ali sam duboko u sebi osećala nemir, misleći: „Sad sam ja zadužena za rad na jevanđelju. Mogu li to dobro da radim? Ako budem zaostajala s poslom, ja ću sledeća biti orezana. Nedostaju mi radne sposobnosti, a kad je reč o bavljenju predstavama i teškoćama mogućih primalaca jevanđelja, ni za to nemam sposobnosti. Ako bih usporila rad na jevanđelju, to bi bilo zlo delo, a ako me više starešine okrive za to, ne samo da ću biti orezana, već bih mogla da budem i smenjena. Ako učinim više zlih dela nego dobrih u obavljanju svojih dužnosti, hoću li i dalje moći da steknem Božje odobravanje?” Počela sam da osećam da dužnosti starešine nije lako obavljati i planirala sam da dam ostavku kad se nađe odgovarajuća osoba da me zameni. Nakon toga sam postala vrlo pasivna u svojim dužnostima. Jang Sin me je podsećala da treba da dodelim drugi zadatak nepodobnim delatnicima jevanđelja i podsećala me je kako da pratim i sprovodim rad na jevanđelju, ali sam ja samo slušala, a nisam ništa preduzimala. Jednog dana mi se lice iznenada zacrvenelo i oteklo i nakon dva dana otok i dalje nije spao. U srcu sam počela da se pitam: „Da li bi to mogao biti način na koji me Bog disciplinuje? Bog mi je pružio blagodat kad mi je dao priliku da se obučim da budem starešina, a ja sam kukavica i želim da se odreknem svoje dužnosti. Zar to nije izdaja Boga?” Onda sam se pomolila Bogu da mi pomogne u vezi sa mojim trenutnim stanjem.

Dok sam tragala, naišla sam na ove Božje reči: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Božje reči su vrlo jasne: oni koji se plaše da ponesu breme odgovornosti su zabrinuti samo za sopstvene interese. Oni ne žele da pate niti da se žrtvuju dok obavljaju svoje dužnosti. Takvi ljudi su sebični i ogavni i oni su najlukaviji od svih. Ali oni koji su odani Bogu imaju hrabrosti da ponesu teško breme i mogu da istupe i preuzmu posao Božje kuće u važnim trenucima. Promislila sam o sebi i o tome kako sam, kad sam čula da sam izabrana da budem starešina i budem odgovorna za rad na jevanđelju, neprestano razmišljala o tome, pažljivo razmatrajući odluku, razmišljajući o tome da li ću od te dužnosti imati koristi, brinući se da bih, ako prekidam i ometam rad, mogla da budem smenjena ili uklonjena. Zbog toga sam oklevala da li da prihvatim tu dužnost. Kasnije, iako sam nerado prihvatila dužnost, provela sam dane osećajući se kao preplašena ptičica, bojeći se da preuzmem odgovornost za loše obavljen posao, pa sam čak razmišljala i da se povučem sa tog mesta. Jednostavni aranžman u dužnosti navodio me je da neprestano razmišljam i kalkulišem. Bila sam istinski lažljiva! Takođe sam shvatila da u Božjoj kući, bez obzira na to ko kakvu dužnost ima, tu dužnost mora da obavlja u skladu sa istina-načelima kako bi je dobro radio. Ako postupa nemarno i bez načela i na taj način usporava rad, mora da snosi odgovornost. To važi ne samo za dužnost starešine, već i za svaku dužnost koju neko obavlja. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, moja neprestana želja da zabušavam u ulozi starešine nije u skladu sa Tvojim namerama. Ne želim više da izbegavam odgovornost. Molim Te da mi daš vere i snage potrebne da ponesem breme ove dužnosti.” Nakon toga sam postala preduzimljivija u svojim dužnostima, aktivno sam učestvovala u radu na jevanđelju, upoznavala se sa detaljima posla i pratila i nadzirala rad. Kad sam tako postupala neko vreme, rad na jevanđelju je pokazao napredak.

U julu 2023. godine crkva je bila na meti hapšenja od strane KPK i mnoga braća i sestre su uhapšeni. Među njima je bio Juda koji je otkrio imena 32 ljudi, otkrivši policiji čak i gde stanuju ta braća i sestre. Bila sam besna. Kad sam razmišljala o poslu koji treba obaviti kako bi se otklonile posledice, osetila sam se pomalo zabrinuto, misleći: „Tako puno braće i sestara je izdano. Kako ću se izboriti sa posledicama toga? Ako to ne obavim dobro i knjige Božjih reči budu oštećene ili ako još braće i sestara bude uhapšeno, to bi bio ozbiljan prestup!” Razmišljajući o tome, bila sam vrlo napeta i osećala da su rizici koje nosi starešina zaista veoma veliki. Na sreću, Jang Sin se bavila posledicama zajedno sa mnom. Ona je obavljala te dužnosti duže nego ja i sa njom na čelu, pritisak na mene je bio malo manji. Međutim, na moje iznenađenje, samo par dana kasnije, Jang Sin je imala hitan posao i morala je da ode. Uspaničila sam se, razmišljajući: „Kako ću sama da se izborim sa svim ovim poslom? Ako to ne obavim dobro i izazovem štetu, sva krivica će pasti na mene!” U srcu mi je zatitralo kajanje i pomislila sam: „Da nisam preuzela ovu dužnost, ne bih morala da se nosim sa tako teškom odgovornošću.” Ali sada nije bilo nikog drugog ko bi se bavio posledicama i nisam mogla jednostavno da napustim neobavljen posao. Zato sam se pomolila Bogu, moleći Ga da zaštiti i smiri moje srce, govoreći: „Bože, ne mogu da ignorišem ovaj posao. Moram da dam sve od sebe da ga obavim. Molim Te da ukloniš strah koji osećam o sebi i daš mi vere.”

Posle sam stalno zapadala u to stanje. S jedne strane, želela sam da dobro obavljam svoju dužnost, ali sam se, s druge strane, plašila da ću, ako postupim pogrešno, naneti štetu radu, što bi bio prestup za koji bih ja bila odgovorna. Bila sam veoma uzrujana, pa sam potražila Božje reči da ih pročitam i jedan odlomak me je zaista dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Nije slučajno što su antihristi u stanju da obavljaju svoju dužnost – oni to rade isključivo zbog sopstvenih namera, ciljeva i želje za sticanjem blagoslova. Ma koju dužnost da obavljaju, njihov cilj i stav su po prirodi stvari neodvojivi od sticanja blagoslova, dobrog odredišta, dobrih izgleda i sudbine, na koje misle i oko kojih brinu danonoćno. Oni su poput poslovnih ljudi koji ne razgovaraju ni o čemu osim o poslu. Sve što antihristi rade povezano je sa slavom, dobiti i statusom – sve je povezano sa sticanjem blagoslova, izgleda i sudbine. U dubini duše, srca su im puna tih stvari; to je priroda-suština antihristâ. Upravo zbog te priroda-suštine, drugi su u stanju jasno da vide da će antihristi završiti tako što će na kraju biti uklonjeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da antihristi uvek uzimaju u obzir sopstvene interese kad obavljaju dužnosti u Božjoj kući. Oni veliku važnost pridaju svom ishodu i odredištu. Kad god nešto predstavlja pretnju tome, oni se uvek odlučuju da zaštite sopstvene interese i nađu način da se izvuku. Oni nemaju nimalo odanosti prema svojoj dužnosti. I ja sam se ponašala baš kao antihrist. Neprestano sam razmišljala o tome kako da izbegnem da preuzmem odgovornost i kako da sebi obezbedim dobar ishod i odredište, umesto da razmišljam o poslovima crkve. Kad je crkva bila na meti hapšenja od strane KPK, plašila sam se da ću biti odgovorna ako loše obavim posao na otklanjanju posledica i da, ako nanesem značajnu štetu, neću imati dobar ishod. Zbog toga sam se povlačila. Kad sam videla da je Jang Sin otišla i da sam ostala samo ja da se bavim ovim poslom, još više sam se zabrinula jer sam osećala da će, ako ne obavim posao kako treba, sva krivica pasti na mene i zato sam se kajala što sam prihvatila dužnost starešine. Kao crkveni starešina, bila sam potpuno svesna da posledice moraju hitno da se otklone u tom ključnom trenutku, ali sam neprestano sopstvene interese postavljala kao prioritet i odmeravala prednosti i nedostatke. Čim bih videla da su mi ishod i odredište ugroženi, želela sam da sebi obezbedim plan za bekstvo. Bilo mi je jasno koliko sam sebična i ogavna i kako je moja narav ista kao u antihrista. Znala sam da će me, ako se ne pokajem i promenim, Bog na kraju razotkriti i isključiti. Zatim sam se pomolila Bogu: „Bože, ne želim više da se fokusiram na sopstvene interese. Želim da ponesem ovo breme.”

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je Bog pravedan prema svima i da se Božja kuća prema svima ophodi u skladu sa istina-načelima. Niko nije osuđen niti isključen za samo jednu počinjenu grešku. Setila sam se da sam ranije, kad sam obavljala posao pročišćenja, postupala na osnovu svoje iskrvarene naravi i pogrešno sudila o drugima ne poštujući načela. Kasnije sam shvatila svoju grešku i gorko se pokajala, ali me crkva nije smenila niti isključila samo zato što sam napravila tu jednu grešku. Shvatila sam da nije strašno napraviti grešku, već je važno da li je ta osoba u stanju da prihvati istinu i iskreno se pokaje nakon načinjene greške. Neki ljudi su razotkriveni kao antihristi ne zbog toga što su napravili jednu grešku, već zato što ne slede zahteve i načela Božje kuće prilikom obavljanja dužnosti i zato što postupaju nesmotreno. Čak i nakon besede i pomoći, oni se i dalje ne menjaju, već odbijaju da poslušaju razum i insistiraju da rade po svom, što ozbiljno ometa rad crkve. Bivaju isključeni tek nakon što apsolutno odbijaju da se pokaju. Neka braća i sestre takođe čine prestupe, ali su oni u stanju da tragaju za istinom i nađu uzrok svog opiranja Bogu, da se iskreno pokaju i promene i svoje dužnosti obavljaju u skladu sa istina-načelima. Božja kuća i dalje promoviše i koristi takve ljude. Shvatila sam da Bog svima pruža mnoštvo prilika da se pokaju i da je Božja suština pravedna i verna. Znala sam da više ne mogu da se čuvam Boga i izbegavam svoje dužnosti.

Kasnije se moj stav prema dužnostima popravio i crkva je izabrala drugu sestru da sarađuje sa mnom. Nedugo zatim sam čula da je uhapšeno još dvadesetak braće i sestara i da im je policija dala upozorenje, prisilivši ih da potpišu „Tri izjave”. Kad sam to čula, ponovo sam se uplašila i zabrinula da ću, ako se ne obavi dobro posao na otklanjanju posledica, ja biti kriva za to. Razmišljajući na taj način, shvatila sam da moje stanje nije ispravno, pa sam se u srcu pomolila Bogu. Setila sam se Božjih reči: „Ljudi treba da učine sve što mogu kako bi ostvarili ono što mogu da postignu; sve ostalo je na Bogu da uradi, da koristi Svoju suverenost, da orkestrira i da usmerava. To je nešto o čemu najmanje brinemo. Imamo Boga da nam čuva leđa. Ne samo što u svom srcu imamo Boga, već imamo i iskrenu veru. Ovo nije duhovna podrška; iako nevidljiv, Bog sve vidi, On je na strani ljudi i uvek je tu kraj njih. Kad god ljudi nešto rade ili obavljaju bilo koju dužnost, On ih posmatra; On je tu da ti u svakom trenutku i na svakom mestu pomogne, da te čuva i da te zaštiti. Ono što ljudi treba da rade jeste da daju sve od sebe da bi postigli ono što treba da postignu. Dokle god si svestan, dok u svom srcu osećaš i u Božjim rečima vidiš, dokle god te ljudi oko tebe podsećaju ili ti Bog bilo kakvim signalom ili predznakom pruža informaciju – da je to nešto što treba da uradiš, da je to Božji nalog upućen tebi – ti treba da ispuniš svoju odgovornost, umesto da sediš skrštenih ruku ili da sve to samo posmatraš sa strane. Nisi ti nikakav robot; imaš um i misli. Kad se nešto desi, ti odlično znaš šta treba da uradiš i definitivno imaš osećanja i svest. Stoga ta svoja osećanja i svest primeni na stvarne situacije i preobrazi ih u vlastite postupke, pa ćeš na taj način ispuniti svoju odgovornost. Što se tiče stvari kojih možeš da budeš svestan, prema njima treba da postupaš u skladu sa onim istina-načelima koja razumeš. Na taj način, ti činiš sve što je u tvojoj moći i daješ sve od sebe da bi obavio svoju dužnost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (21)”). Božje reči su mi pružile veru i snagu. Prvo što sam morala da uradim bilo je da preuzmem breme odgovornosti, da učinim sve što mogu da zaštitim interese Božje kuće, da sačuvam bezbednost braće i sestara i svedem gubitke na minimum što je više moguće. To je bila moja odgovornost. Nisam više mogla da budem tako sebična i ogavna i fokusiram se samo na sopstvenu budućnost i odredište. Misleći o tome kako sam ranije uvek pokušavala da zaštitim sebe i izbegavala odgovornost, shvatila sam da ovog puta moram da primenjujem istinu i pokažem hrabrost da preuzmem odgovornost. Čak i ako pritom negde odstupim, moram da preuzmem odgovornost za ono što je moja obaveza. Kad su u pitanju komplikovane stvari gde nisam bila sigurna kako pravilno da postupim, mogla sam da zatražim pomoć viših starešina. Isto tako, ako je bilo grešaka ili propusta u mom radu, morala sam da ih sumiram i na vreme ih ispravim. Kasnije sam radila sa sestrom saradnicom na otklanjanju posledica i razgovarale smo o Božjim namerama sa braćom i sestrama i diskutovale o tome kako da ispunimo dužnosti tokom tog teškog perioda. Braća i sestre su aktivno sarađivali i rad na otklanjanju posledica je brzo završen.

Sada više ne razmišljam o sopstvenim interesima, ishodu i odredištu kao što sam to ranije činila. Umesto toga, obavljam dužnosti svim srcem i u srcu se osećam spokojnije. Da nisam prošla kroz ovo otkrivenje, ne bih prepoznala svoju sotonsku narav i netačne poglede na stremljenje. Zahvalna sam Bogu što me je vodio da izvučem ove pouke!