Ja pravim video-snimke u crkvi. Kako se obim posla uvećavao, nekoliko braće i sestara se pridružilo našem timu. Nadzornik je tražio od mene da ih negujem i učim ih profesionalnim veštinama, kao i da koordiniram njihovim radom i uređujem ga kako treba. Kada sam ugledao ovaj aranžman, osetio sam mali otpor i razmišljao sam: „Samo za bavljenje sopstvenim zadacima, potrebno mi je mnogo vremena i truda, a sada treba i druge da negujem? Neće li to iziskivati još više vremena i energije? Ako ovo bude usporavalo moj rad i ne budem mogao da izvršim planirane zadatke, šta će nadzornik misliti o meni? Hoće li reći da otaljavam svoje dužnosti i da je moja efikasnost u radu lošija od one kod novopridošle braće i sestara? To bi bilo tako ponižavajuće! Hoće li vremenom nadzornik razmišljati o tome da me smeni zbog konstantno loših rezultata u mom radu? Nadzornik ne može da vidi koliko toga radim u pozadini. Vidljivi rezultat mog rada je to koliko video-snimaka mogu da napravim svakog meseca, ali ako budem ulagao previše vremena i energije u negovanje drugih i odlagao pravljenje sopstvenih video-snimaka, to naprosto neće vredeti.” Kako god o tome razmišljao, i dalje sam imao osećaj da ću se naći u nepovoljnom položaju. Ali onda bih pomislio na to kako sam praktikovao ovu dužnost duži period i shvatio više načela i da bi mi, ako bih odbio da preuzmem ovaj posao, zaista nedostajalo savesti. Stoga sam to preko volje prihvatio.

Kasnije, kada bi braća i sestre imali problema u svom radu i kada bi došli kod mene radi razgovora i rešenja, davao sam sve od sebe da im pomognem. Nakon nekog vremena, jedna sestra je prebačena na drugu dužnost. Tokom naknadne provere, pronađeni su određeni problemi u video-snimku koji je ona napravila i trebalo je da ih ja rešim. U početku sam to preuzeo kako treba, ali pošto je bilo mnogo problema u tom video-snimku, morao sam da potrošim dosta vremena da ih rešim. Primetio sam da su tokom tog perioda, druga braća i sestre završili već nekoliko video-snimaka dok ja nisam nijedan. To me je uznemirilo. Pomislio sam: „Ova braća i sestre su tek počeli da se obučavaju. Njihovo negovanje mi je već oduzelo mnogo vremena. Sada moram da se bavim tuđim nerešenim problemima. Ovim tempom definitivno neću moći da ispunim svoju mesečnu kvotu. Kako će me onda svi gledati? Moram više da se usredsredim na sopstvene video-snimke.” Stoga se nisam previše trudio oko ispravljanja video-snimka koji je napravila ta sestra. Kasnije ga je nadzornik proverio i otkrio mnoge probleme, pa je tražio od mene da ga ponovo ispravim. Jako sam se iznervirao i čak sam imao osećaj da je to pomalo nepravedno prema meni, te sam razmišljao: „Ovo nije moj video-snimak. Zašto tražiš od mene da utrošim toliko svog vremena da ga ispravim? Ne samo da mi to iziskuje još dodatnog napora, već odlaže i moj posao!” Sa ovim stavom otpora, nekoliko puta sam ispravljao taj video ne postižući željeni efekat. Na kraju mi je nadzornik rekao da prestanem da radim ne njemu. U to vreme, iako sam bio pomalo uznemiren, nisam to primio k srcu. Umesto toga sam pomislio: „Dobro je da nema potrebe da ga ispravljam. Tako mi neće oduzimati više vremena i mogu da se usredsredim na sopstveni posao.” Nakon toga sam se zaokupio sopstvenim poslom. Kada bi braća i sestre dolazili da sa mnom razgovaraju o svojim problemima, dao bih im samo kratak, jednostavan odgovor, ne vodeći računa o tome da li su ga razumeli niti da li znaju šta dalje. Tokom tog perioda sam bio pasivan u vršenju svojih dužnosti, nisam nosio nikakvo breme, a u video-snimcima koje bih pravio stalno je bilo problema. Bio sam veoma frustriran ali nisam razmišljao o sebi. Jednog dana, neka sestra mi je ukazala na sledeće: „Primetila sam da u poslednje vreme ne obavljaš posao svim srcem i da ne koordiniraš poslom kako treba niti ga dobro uređuješ za novopridošlu braću i sestre.” Kada sam čuo njene reči, nisam mogao a da se ne raspravljam: „Ja imam puno i svog posla. Kako da se pobrinem za svaki aspekt rada?” Videvši moj otpor, sestra me je upozorila, rekavši: „Ne možeš da razmišljaš samo o sopstvenim interesima i usporavaš sveukupan rad.” Želeo sam da nastavim da se raspravljam i da kukam. Ali sam onda iznenada uvideo da je ovo sestrino upozorenje došlo od Boga i da treba da ga prihvatim i razmislim o sebi. Stoga, nisam ništa više rekao. Kasnije, što sam više razmišljao o tome, to sam više uviđao da je sestra bila u pravu. Pošto sam prihvatio ovaj posao, morao sam da ispunjavam svoju obavezu, a ne da se usredsređujem samo na sopstvene interese. Takođe sam se zapitao da li je razlog tome što nisam mogao da osetim Božje vođstvo i usmeravanje i što sve više problema iskrsava u mom radu bio taj što je moj stav prema mojim dužnostima izazvao Božji prezir. Osetio sam da bi bilo opasno da ovako nastavim, pa sam se pomolio Bogu: „O, Bože, danas su se u sestrinom upozorenju nalazile Tvoje dobre namere. Spreman sam da se popravim i razmislim o sebi kako treba. Molim Te, prosveti me kako bih mogao da spoznam sebe.”

Kasnije sam pročitao odlomak Božje reči: „I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti – to su najosnovniji i najvažniji elementi. Kakav je čovek onaj koji nema savesti, niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako detaljnije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. O čemu razmišljaju svaki put kada nešto rade? Prva pomisao im je: ’Ako budem ovo uradio, da li će Bog znati za to? Da li će drugi to videti? Ako drugi ne vide da se trudim i marljivo radim, i ako ni Bog to ne bude video, onda nema svrhe da se toliko trudim i mučim.’ Zar to nije izuzetno sebično? To je ujedno veoma podla namera. Kada razmišljaju i postupaju na taj način, da li njihova savest igra bilo kakvu ulogu? Da li im je savest kriva za to? Ne, njihova savest ne igra nikakvu ulogu i nije im kriva” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Iz Božjih reči sam uvideo da neki ljudi, kada ih zadese određene stvari, uzimaju u obzir samo sopstvene interese, razmišljaju o tome da li mogu da se istaknu, proslave se ili se okoriste i spremni su da deluju samo ako od nečega imaju koristi, a ako je nemaju, ne smatraju to svojim problemom i drže se po strani i površno se time bave. Nemaju osećaj za breme niti odgovornost u svojim dužnostima, a crkveni rad ni najmanje ne uzimaju u obzir. Takvi ljudi su sebični i ogavni i nemaju savesti niti razuma. Nakon što sam pročitao Božje reči, bio sam veoma uznemiren. Bio sam baš takva osoba kakvu je Bog razotkrio – izuzetno sebična. U svemu što sam radio samo sam mislio na sebe, dok Božje namere uopšte nisam uzimao u obzir. Braća i sestre su tek počeli da se obučavaju u pravljenju video-snimaka; još nisu savladali načela ni veštine i bilo im je potrebno više vremena da se snađu. Ukoliko bi se oslonili na sopstveno istraživanje, bili bi podložni odstupanjima i upotrebi neefikasnih sredstava, a budući da sam ja duže izvršavao tu dužnost i razumeo određena načela, moja obaveza i dužnost su bili da im pomognem da se upoznaju sa poslom i dokuče načela što je pre moguće. No, ja sam mario samo za sopstvene dobitke i gubitke i bojao sam se da će moj posao kasniti ako budem trošio vreme i energiju na negovanje drugih. Kada bi drugi napravili više video-snimaka od mene, ne samo da bi mi ponos bio povređen, već bih mogao biti i orezan. Razmislivši o tome, stekao sam osećaj da je ovaj zadatak naporan i da se ne ceni i duboko u sebi nisam želeo da ga obavljam. Kada bih video da će mi ispravljanje nečijeg video-snimka oduzeti mnogo vremena, osećao sam otpor i nervozu i imao osećaj da mi je to dodatni posao. Sve i kada bih ga obavio kako treba, to se ne bi odrazilo na rezultate mog rada, pa sam se usredsredio samo na sopstvene zadatke i pravljenje više visoko kvalitetnih video-snimaka kako bih osigurao svoje mesto u timu, jer se to činilo realnijim. Stoga sam ispravke unosio površno i brzopleto, a kao rezultat toga, problemi u video-snimku nisu rešeni i na kraju mi je nadzornik rekao da stanem sa ispravkama. U to vreme, nisam imao bilo kakav osećaj krivice niti sam bio uznemiren. Umesto toga sam imao osećaj da sam se rešio bremena, razmišljajući da više nema potrebe da brinem o tome da li će moj posao kasniti. Razmišljajući o onome što sam razotkrivao, uvideo sam koliko sam bio sebičan, koliko sam bio bez iole savesti i razuma!

Kasnije sam pročitao odlomak Božje reči i donekle spoznao sebe. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi uvek teže slavi, koristi i ličnom interesu. Koji god posao crkva da im uredi, oni uvek vagaju, misleći: ’Da li će mi ovo koristiti? Ako hoće, uradiću to; ako neće, onda neću.’ Ovakve osobe ne primenjuju istinu – mogu li onda valjano da obavljaju svoju dužnost? Zasigurno ne mogu. Čak i ako nisi učinio zlo, još uvek nisi onaj koji primenjuje istinu. Ako ne stremiš ka istini, ne voliš pozitivne stvari i stalo ti je samo do sopstvenog ugleda, statusa, ličnog interesa i koristi bez obzira na to šta te zadesi, onda si osoba koja je vođena samo ličnim interesom i koja je sebična i ništavna. Ovakva osoba veruje u Boga zarad sopstvene dobrobiti i koristi, a ne da bi došla do istine ili Božjeg spasenja. Prema tome, ljudi ove vrste su bezvernici. Ljudi koji iskreno veruju u Boga su oni koji mogu da traže i primenjuju istinu, kao što u svojim srcima prepoznaju da je Hristos istina i da treba da slušaju Božje reči i veruju u Boga onako kako On to zahteva. Ukoliko želiš da primenjuješ istinu onda kada ti se nešto desi, ali pritom uzimaš u obzir svoj ugled i status, kao i svoj obraz, onda će ti to biti teško. U situaciji kao što je ova, kroz molitvu, traženje, promišljajući o sebi i postajući samosvesni, oni koji vole istinu, moći će da odbace lični interes i korist, primenjuju istinu i pokore se Bogu. Takvi ljudi su oni koji iskreno veruju u Boga i vole istinu. A šta je sa ljudima koji uvek misle na sopstveni interes, koji uvek pokušavaju da zaštite sopstveni ponos i sujetu, i koji otkrivaju iskvarenu narav, a ipak ne traže istinu da bi je popravili? Takvi nemaju život-ulazak, niti istinsko iskustveno svedočenje. A to je opasno, zar ne? Ako nikada ne primenjuješ istinu, ako nemaš iskustveno svedočenje, onda ćeš u dogledno vreme biti razotkriven i uklonjen. Kakva je korist od ljudi bez iskustvenog svedočenja u Božjoj kući? Oni će zasigurno loše ispuniti bilo koju dužnost i ništa neće moći da urade kako treba. Zar oni nisu samo običan ološ?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bio sam baš u takvom stanju – kada sam obavljao svoje dužnosti, uzimao sam u obzir samo sopstvene interese. Kada sam video da negovanje drugih i pomaganje drugima da reše probleme u svom radu zahtevaju ozbiljno razmatranje i mnogo vremena, imao sam osećaj da će to usporiti moj napredak u poslu i da će narušiti moj ponos i status, pa sam izgubio volju da plaćam cenu kako bih pomagao drugima. Kada bi se braća i sestre susreli sa problemima u svom radu i došli da od mene zatraže pomoć, nisam želeo njima da se zamaram i samo bih im davao površne odgovore da ih se otarasim. Kada bi bilo stalnih problema sa nečijim video-snimkom koji sam ja ispravljao, nisam tragao za načelima da to rešim, već sam umesto toga samo želeo da izbacim taj video-snimak što je pre moguće. Moje ponašanje i ono što sam razotkrivao se ni najmanje nije razlikovalo od onog kod nevernika. Nevernici uzimaju u obzir samo sopstvene interese i neće ni prstom mrdnuti osim ako u tome nema nečega za njih. Oni se grabe za sve što im je od koristi, koriste se krajnjim sredstvima da do toga dođu, čak i ako to znači da će naneti štetu interesima drugih. Ali ako im nešto nije od koristi, neće se time zamarati i odgurnuće to od sebe ako mogu. Oni ne tragaju ni za čim osim za dobiti. Iako sam verovao u Boga, čitao Božje reči svakog dana i izvršavao svoje dužnosti, nisam imao mesta za Boga u svom srcu. Kada bi me zadesile određene stvari, nisam tragao za istinom niti je primenjivao; samo bih razmatrao da li će mi ponos biti povređen i da li ću moći da zaštitim svoje lične interese. Sva moja razmišljanja i svi moji postupci su bili usmereni ka tome da izvučem maksimalnu korist, kao da to da li crkva trpi gubitke nema nikakve veze sa mnom. Nisam bio dostojan čak ni da se nazovem članom Božje kuće. S takvim stavom prema svojim dužnostima, sve i da izvršim svoje zadatke na vreme svakog meseca, ne bi bilo moguće da primim Božje odobravanje. Samo bih izazvao Božji prezir i mržnju. Razmišljajući o tome, počeo sam da se bojim, uvidevši da će za mene biti veoma opasno ako tako nastavim.

Potom sam pročitao još dva odlomka Božjih reči koji su me duboko dirnuli. Bog kaže: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Ako svoju dužnost ne obavljaš dobro, već se uvek trudiš da budeš upadljiv i uvek pokušavaš da se boriš za status, da se istakneš i zablistaš, boreći se za svoj ugled i interese, zar onda dok živiš u takvom stanju nisi samo službenik? Možeš da službuješ ako želiš, ali je moguće da ćeš biti razotkriven pre nego što se tvoje službovanje završi. Dan kada su ljudi razotkriveni je dan kada bivaju osuđeni i eliminisani. Da li je moguće preokrenuti taj ishod? To nije lako; može biti da je Bog već odredio njihov ishod, a u tom slučaju su u nevolji. Ljudi obično čine prestupe, otkrivaju iskvarenu narav i prave sitne greške, ili zadovoljavaju svoje sebične želje, govore sa skrivenim motivima i upuštaju se u obmanu, ali dokle god ne prekidaju ili ne ometaju rad crkve, ili ne prave ogroman nered, ili ne vređaju Božju narav, ili ne izazivaju bilo kakve očigledno štetne rezultate, onda će i dalje imati priliku da se pokaju. Ali ako počine neko veliko zlo ili izazovu veliku nesreću, mogu li ipak da se iskupe? Veoma je opasno za osobu koja veruje u Boga i obavlja dužnost da stigne do te tačke” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Nakon što sam pročitao Božje reči, jasnije sam shvatio svoje probleme. Spolja gledano, izvršavao sam svoje dužnosti i plaćao cenu i želeo da brzo napravim više video-snimaka. Ali moje namere i motivi nisu bili da primenjujem istinu i da udovoljim Bogu; bili su da sačuvam svoj ponos i status, da zadobijem divljenje drugih i pridobijem odobravanje nadzornika. Stoga, kad su u pitnju bili zadaci koji bi mi omogućili da se pokažem i dali rezultate koje bi nadzornik mogao da vidi, u njih sam ulagao mnogo truda. Međutim, što se tiče zadataka u kojima nisam mogao da se istaknem, čak i ako su bili ključni i važni za crkvu, nisam bio rad da ih obavljam, a ako ih i jesam obavljao, to je bilo na površan način. Dok bih izvršavao svoje dužnosti, uzimao sam u obzir samo to kako me drugi vide i samo bih gledao kako da udovoljim ljudima i privučem pažnju. Nije me bilo briga da li crkveni posao kasni. Nisam ispunjavao dužnost stvorenog bića već sam vodio sopstvenu firmu. Zapravo sam u suštini time kako sam izvršavao svoju dužnost činio zlo! U tom trenutku, čak je i meni postalo jasnije da je razlog tome što sam u poslednje vreme pravio toliko grešaka u svojim dužnostima bio taj što je moj stav prema mojoj dužnosti bio gnusan Bogu, pa Sveti Duh nije radio u meni, a to je dovelo do toga da budem smeten u svom umu i da ne mogu da prozrem probleme. Čak nisam bio u stanju da u potpunosti razumem predloge koje su braća i sestre davali. Ponašao sam se kao velika budala – tupavo i glupavo, mračnog i negativnog srca – nastavljao da radim vođen samo entuzijazmom i snagom volje. Pošto su video-snimci koje sam pravio stalno morali da se preuređuju, braća i sestre su morali da ostavljaju sopstveni posao i provode mnogo vremena pomažući mi. Ne samo da nisam uspeo da ispunim svoju dužnost, već sam i njihovo vreme traćio. Kao rezultat toga, usporavao sam napredak u radu, a da to nisam primetio. Štaviše, kada sam ispravljao video-snimak na kojem je ta sestra tako vredno radila, zbog svoje neodgovornosti, ne samo da nisam uspeo da ga korigujem kako treba, već sam stvorio više problema nego što ih je bilo ranije. Moj posao je bio kontraproduktivan! Nekada sam mislio da samo antihristi i zli ljudi čine zla dela i prekidaju i ometaju crkveni rad i da se nikada neću ponašati poput njih. Ali sada se dokazalo da su to bile samo moje predstave i uobrazilje. Kada sam stremio ka slavi, statusu i ličnim interesima u svojim dužnostima, nisam mogao a da ne prekidam crkveni rad i ne završim čineći zlo. Samo stremeći ka istini i rešavajući se iskvarenih naravi mogu postići rezultate u svojim dužnostima. Stoga sam se pomolio Bogu tražeći od Njega da me usmerava u nalaženju rešenja za moje iskvarene naravi.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči i pronašao put primene. Bog kaže: „Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz ovog odlomka Božjih reči, uvideo sam da je od presudne važnosti primenjivati istinu i prihvatiti Božje ispitivanje kada izvršavamo svoje dužnosti. Kada se suočavamo sa situacijama koje uključuju lične interese, treba da se savesno pobunimo protiv sopstvenih misli i da ne uzimamo u obzir sopstveni ponos i status. Umesto toga treba da se molimo Bogu i razmatramo kako da se ponašamo na način koji udovoljava Bogu i koji je od koristi crkvenom radu. Potom treba da tragamo za istina-načelima, zakoračimo u njih i primenjujemo ih. Sećam se da, tek što sam počeo da izvršavam svoju dužnost, nisam mogao da dokučim načela, ali sam kroz Božje prosvećenje i vođstvo, kao i uz praktičnu pomoć i usmeravanje svoje braće i sestara, postepeno počeo da shvatam neka načela i veštine u vezi sa pravljenjem video-snimaka. Sve je to bila Božja ljubav. U tom trenutku su pojedina braća i sestre tek počeli da praktikuju obavljanje svojih dužnosti i još uvek nisu dokučili načela. Trebalo je da uzmem u obzir Božje namere i učim ih svemu što sam sâm shvatio i dokučio. To je bila osnovna odgovornost koju je trebalo da ispunim. Štaviše, čim su počeli da shvataju načela i da postižu rezultate u svojim dužnostima, sveukupna delotvornost crkvenog rada se popravila, a to je bilo daleko vrednije i efikasnije od toga da obavljam samo sopstveni posao. To što mi je nadzornik dao zadatak da negujem braću i sestre kako bi se naučili posebnim veštinama takođe se zasnivalo na proceni toga u kakvom su stanju moje dužnosti. Ja sam duže izvršavao ovu dužnost i bio sam relativno upoznat sa procesom rada i veštinama, pa dok dobro obavljam sopstevni posao, neće mi predstavljati problem da koordiniram i izdvojim određeno vreme da pomognem braći i sestrama da reše probleme u svom radu. Štaviše, dok budem sarađivao, ako bih otkrio da zaista ne mogu da preuzmem posao zbog nedovoljne radne sposobnosti ili kova, što bi dovelo do kašnjenja mog posla ili bi na njega uticalo, mogao bih to da pošteno prijavim nadzorniku, dopuštajući mu da spram potreba posla stvari reguliše na racionalan način. Ali ja sam bio isuviše sebičan i ogavan, bez volje da trošim vreme na posao drugih, pa sam stalno pružao otpor, bio nerad da sarađujem kako treba i tako usporavao posao. Kada sam sve to shvatio, ispravio sam svoj način razmišljanja i proaktivno se bavio problemima u radu svakog pojedinca, te zajedno sa njima tragao za rešenjima kada bismo se suočili da poteškoćama.

Jednom se neki brat susreo sa određenim poteškoćama dok je pravio video-snimak i zatražio je moju pomoć. No, i ja sam imao posla, pa sam se našao u nedoumici i razmišljao sam: „Bratov video-snimak je hitan i znam da treba da mu pomognem da ga završi, ali produkcija u ovom njegovom video-snimku je stvarno komplikovana i zahtevaće dosta vremena i truda. Sve i da njegov video-snimak ispadne zaista dobar, niko neće znati da sam mu ja pomogao oko njega, a ja ću odložiti sopstveni posao.” Tada sam shvatio da opet uzimam sopstvene interese u obzir. Stoga sam se pomolio Bogu i pobunio se protiv sebe. Budući da je bratov video-snimak bio hitan, trebalo je da mu dam prioritet i prvo njemu pomognem da ga završi. Imajući ovo na umu, ostavio sam po strani sopstveni posao i pomogao bratu oko njegovog video-snimka. Praktikujući na ovaj način, osetio sam olakšanje u svom srcu. Zapravo, dok sam negovao druge i sâm sam zadobijao mnogo. Iako sam duže izvršavao ovu dužnost, i dalje sam samo površno shvatao mnoga istina-načela i često se kruto držao pravila, a kada bi se drugi susreli sa problemima u svom radu i tražili moju pomoć, često ne bih umeo da prozrem te probleme kako bih im dao rešenje. Moleći se Bogu i razgovarajući o ovim problemima i istražujući ih sa braćom i sestrama, zadobio sam jasniju i mnogo dublju spoznaju određenih načela, a da toga nisam bio ni svestan i moje veštine u pravljenju video-snimaka su se takođe unapredile. Prethodno sam stalno odugovlačio kada bih izvršavao svoje dužnosti, nemajući želje da napredujem. Nisam posvećivao dovoljno pažnje sumiranju odstupanja u radu niti traganju za načelima da bih ta odstupanja rešio. Zahvaljujući tome što mi je nadzornik uredio da negujem braću i sestre u njhovim veštinama, počeo sam neprestano da tragam i razmišljam kako da im pomognem da reše probleme. Takođe sam razvio osećaj za breme u obavljanju svojih dužnosti, udaljivši se od stava da sam zadovoljan statusom kvo i da ne težim poboljšanju. Upravo izvršavajući ove dužnosti došao sam do ovih saznanja i ponešto zadobio. Hvala Bogu!