govori Hungcao, Kina

U svojoj 60. godini sam prihvatila Božje delo poslednjih dana. Prisustvujući okupljanjima i jedući i pijući Božje reči, shvatila sam da je Bog stvorio ljudski rod, da je Bog taj koji je sve do danas usmeravao, opskrbljivao i negovao ljudski rod, te da je u poslednjim danima Bog ponovo došao da ljudski rod spase od greha i ljude povede na predivno odredište. Ispunila me je radost i osetila sam da je čak i u mojoj poznoj dobi mogućnost da dođem u Božju kuću i od Njega dobijem tako veliko spasenje, zaista ogroman blagoslov! Stoga sam stremila s velikom revnošću i nedugo zatim izabrana sam za vođu grupe, a zatim i za crkvenog starešinu. Na koliko god prepreka i smetnji da sam nailazila, nikad nisam prestajala da izvršavam svoje dužnosti u ovim ulogama. Verovala sam da ću, čineći tako, dobiti Božje odobravanje.

Godine 2022. napunila sam sedamdeset šest godina. Kako sam starila, pamćenje mi je oslabilo, a reakcije su se usporile. Jednoga dana sam krenula električnim biciklom kako bih izvršila svoju dužnost. Vozila sam prilično brzo i nameravala sam da usporim, ali pošto sam se unervozila i mozak mi u trenutku nije odreagovao, pritisnula sam obe kočnice, tako da smo i ja i bicikl izleteli sa mostića na visini od tri ili četiri metra. Srećom nisam bila povređena. U srcu mi je bilo jasno da je to bila Božja zaštita. Narednog dana zaputila sam se u kuću domaćina u koju sam često išla na okupljanja, ali mi se u glavi najednom zamutilo i nisam mogla da se setim kako se ide do tamo. Zbog toga sam propustila ovo okupljanje. Imajući u vidu moje godine i bezbednost, crkveni starešina je organizovao da u svom domu budem domaćin braći i sestrama i da zalivam obližnje pridošlice kad imam vremena. Kad bi došlo vreme da pridošlicama budem domaćin, starešina bi organizovao da me jedna sestra poveze. Osetila sam se malo obeshrabreno, razmišljajući: „Ranije, dok sam bila zdrava, mogla sam da izađem i smesta izvršim svoju dužnost. Sada čak neko mora da me vodi na okupljanja. Zar nisam postala teret crkvi? Sad izvršavam samo ovaj delić dužnosti i pitam se hoće li Bog to upamtiti i mogu li i dalje da budem spasena. Kako budem starija, iz godine u godinu um će mi postajati sve smeteniji. Hoću li i dalje moći da izvršavam svoju dužnost? Ako ne mogu da izvršavam svoju dužnost, kako ću biti spasena?” A posebno kad sam kasnije odlazila da se nađem sa pridošlicama i kad sam samo videla kako su oni mladi, kako brzo shvataju istinu i hitro reaguju, dok bih ja ponekad, nakon čitanja Božjih reči, najednom zapela dok pokušavam da razgovaram u zajedništvu, pa ne bih bila u stanju da se setim šta sam htela da kažem. Bilo mi je hladno oko srca dok sam razmišljala: „Zaista sam ostarila i toliko je oblasti u kojima više ne mogu da držim korak.” Nedugo zatim, dve pridošlice koje sam zalivala imale su problem s bezbednošću i nisu mogle da prisustvuju okupljanjima, a ja u svom domu, iz nekog razloga, više nisam mogla da ugostim braću i sestre na okupljanjima. Uviđajući kako mi dužnosti, jedna po jedna, postepeno izmiču, zaista sam se osećala obeshrabreno: „Sad više uopšte ne mogu da izvršavam nijednu dužnost. Postala sam toliko stara i beskorisna. Nema više nade za moje spasenje!” U toj meri sam postala negativna da sam se osećala potpuno iscrpljeno. Ubrzo sam se razbolela, stalno sam kašljala i otežano sam disala. Iako sam posetila lekara i zdravlje mi se donekle poboljšalo, razmišljala sam kako sve više starim i kako mi zdravlje postaje sve lošije, pitajući se kako ću i dalje moći da izvršavam svoje dužnosti. Što sam o tome više razmišljala, bila sam sve uznemirenija, osećajući potpunu oduzetost. Nakon toga, moje su molitve postale neredovne i više nisam želela da jedem i pijem Božje reči. U slobodno vreme počela sam čak da gledam drame na televiziji. I tek onda sam shvatila da je moje stanje pogrešno i brzo sam se pomolila Bogu: „Bože! Sad kad sam stara i lošeg zdravlja, osećam da ne mogu da izvršavam nijednu dužnost i da nema nade za moje spasenje. Osećam se toliko negativno da sam čak izgubila volju za životom. Bože! Molim Te da me izvedeš iz ovog pogrešnog stanja.”

Jednoga dana pročitala sam odlomak Božjih reči koji se baš odnosio na moje stanje. Bog kaže: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! U ovim godinama, više ništa nije važno. Sada kada verujem u Boga, više nemam nikakvih briga, niti više i zbog čega strepim. Deca su mi odrasla i o njima više ne moram da brinem niti da ih odgajam. Najveća želja u životu mi je da stremim ka istini, da obavljam dužnost stvorenog bića i da konačno dostignem spasenje u godinama koje su mi preostale. Ipak, imajući u vidu u kakvom sam trenutno stanju – obnevideo od starosti, zbunjenog uma i lošeg zdravlja, nesposoban da dobro obavljam svoju dužnost, te ponekad stvaram probleme u pokušaju da učinim najbolje što mogu – čini mi se da dostizanje spasenja za mene neće biti lak zadatak.’ O ovim stvarima iznova razmišljaju, u njima narasta strepnja i zatim misle: ’Čini se da se dobre stvari događaju samo mladim ljudima, a ne i starima. Ma kako stvari bile dobre, čini mi se da ja u njima više neću moći da uživam.’ Što više razmišljaju o ovim stvarima, sve se više uzrujavaju i osećaju sve veću strepnju. I ne samo da su zabrinuti za sebe, već osećaju i povređenost. Ako plaču, osećaju da to zapravo nije vredno plakanja, a ako ne plaču, ta bol, ta povređenost, njihov je stalni pratilac. Šta bi, dakle, trebalo da učine? Konkretno, postoje neki stariji ljudi koji žele da sve svoje vreme provode dajući se za Boga i u obavljanju svoje dužnosti, ali im fizičko stanje nije dobro. Neki imaju visok krvni pritisak, neki povišen šećer u krvi, neki imaju probleme sa organima za varenje i njihova fizička snaga ne može da ide u korak sa zahtevima njihove dužnosti, pa su stoga uzrujani. Posmatraju mlade ljude koji mogu da jedu i piju, da trče i skaču, i prema njima osećaju zavist. I što više viđaju mlade ljude kako rade sve te stvari, osećaju se sve uznemirenije, razmišljajući: ’Želim da dobro obavljam svoju dužnost, da stremim ka istini i da je shvatim. Želim i da primenjujem istinu, pa zašto je to tako teško? Previše sam star i beskoristan! Zar Bog ne želi ljude koji su stari? Jesu li stari ljudi zaista beskorisni? Zar mi ne možemo da dostignemo spasenje?’ Ma koliko da razmišljaju o tome, tužni su i ne mogu da se osećaju srećno. Ne žele da propuste tako divno vreme i tako odličnu priliku, a ipak ne mogu da se, poput mladih ljudi, svim srcem i dušom daju i da obavljaju svoju dužnost. Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog nas tako dobro razume. Moje stanje i prilike bili su upravo onakvi kakvim ih je Bog razotkrio: brinula sam da, pošto starim i moje zdravlje i pamćenje sve više propadaju, neću moći da izvršavam svoje dužnosti i stoga neću biti spasena. Čak i kad bih svoje dužnosti izvršavala najbolje što mogu, plašila sam se da Bog to neće upamtiti jer tako malo činim, pa sam upala u stanje potištenosti. Uzimajući u obzir moje godine i bezbednost, starešina je organizovao da dužnost ugošćavanja braće i sestara na okupljanjima izvršavam u svojoj kući, kao i da zalivam nekoliko pridošlica. Osetila sam se obeshrabreno i brinula sam da Bog neće odobriti te ograničene dužnosti koje izvršavam. Primetila sam da ne reagujem tako brzo kao mladi ljudi i brinula sam da ću s godinama samo zaostajati u svakom pogledu, pa će biti sve manje dužnosti koje ću moći da izvršavam. Posebno kasnije, kad sam malo-pomalo ostajala bez svojih dužnosti i razbolela se, osećala sam se još više obeshrabrenom i uznemirenom, verujući da je, bez izvršavanja dužnosti, i nada za moje spasenje sve dalja od mene. Stoga sam upala u stanje strepnje i zabrinutosti, izgubila sam motiv da se molim i čitam Božje reči, pa sam vreme provodila gledajući drame na televiziji. Zar nisam naprosto živela u stanju malodušnosti i protivljenja Bogu? Brzo sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, želim da izađem iz ovog stanja malodušnosti. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla određeno razumevanje u vezi s nečistoćama u svojoj veri. Svemogući Bog kaže: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). U Svom razotkrivanju, Bog je potpuno razjasnio namere i nečistoće koje ljudi imaju u svojoj veri. Ljudi se daju, trude, pate i plaćaju cenu za Boga u nadi da će dobiti blagoslove. Ako ne vide Božje blagoslove ili obećanja, splasnu poput izduvanih balona, gubeći čak motivaciju da izvršavaju svoje dužnosti. Upravo sam u takvom stanju ja bila. Osvrćući se na vreme kad sam isprva prihvatila Božje delo, uvidela sam da izvršavanje dužnosti u čovekovoj veri može da dovede do spasenja i opstanka, pa sam u svom stremljenju bila veoma revnosna. Uprkos vetru ili kiši i bez obzira na opasnosti progona od strane KPK-a, nisam se povlačila niti sam odlagala svoje dužnosti. Verovala sam da će, dokle god dajem sve od sebe, Bog to upamtiti i da ću zadobiti Njegovo odobravanje. Sa starošću, moje pamćenje i fizička snaga su oslabili, pa je bilo sve manje dužnosti koje sam mogla da izvršavam. A kad je za mene postalo nemoguće da sarađujem i u ono nekoliko preostalih dužnosti koje sam mogla da izvršavam, poput zalivanja pridošlica i ugošćavanja braće i sestara na okupljanjima, počela sam da verujem da neću moći da budem spasena i uđem u carstvo i počela sam da od sebe dižem ruke. Shvatila sam da je moja pređašnja jaka motivacija da izvršavam dužnosti bila vođena skrivenom željom za blagoslovima, pa kad nisam mogla da dobijem blagoslove, izgubila sam želju da se molim ili da čitam Božje reči. Izvršavajući tako svoje dužnosti, kako sam uopšte bila iskrena prema Bogu? Samo sam od Boga tražila koristi i nastojala sam da obavljanje dužnosti razmenim za buduće blagoslove. Zar nisam pokušavala da se nagodim sa Bogom? Na ovaj način sam pokušavala da prevarim Boga. Što sam više o tome razmišljala, sve više sam osećala da mi nedostaju savest i razum i da zaista mnogo dugujem Bogu! Zapravo, osvrćući se unazad, primetila sam da sam tokom ovih godina vere u Boga uživala u toliko zalivanja i opskrbe Njegovim rečima, i da sam dobila mnogo Njegove blagodati. Kad mi je suprug preminuo i kad mi je srce bilo slomljeno, dok sam s mukom prolazila kroz celo to iskušenje, upravo su mi Božje reči otvorile srce i omogućile mi da to ispravno prihvatim. Osim toga, kad sam vozeći svoj električni bicikl pala sa tog visokog mosta, i ja i moj bicikl bili smo pošteđeni. Sve to je bila Božja zaštita. Tokom ovog mog putovanja, Bog mi je nebrojeno puta ukazao milost, ali kad sam pomislila da su blagoslovi van mog domašaja, bila sam puna pogrešnog razumevanja i pritužbi i udaljavala sam se od Boga. Kako je moglo da mi nedostaje toliko ljudskosti? Kad me je crkva rasporedila na novu dužnost, bilo je to zbog toga što za mene u ovim godinama nije bilo bezbedno da izlazim napolje kako bih izvršavala svoje dužnosti, i to bi odlagalo crkveni rad. Ovo raspoređivanje bilo je korisno kako za mene tako i za crkveni posao, i to je trebalo da prihvatim od Boga. Da nije bilo ovog raspoređivanja na druge dužnosti, ne bih postala ni svesna svojih ogavnih namera skrivenih u pozadini moje dugogodišnje vere u Boga. Razmišljala sam o Pavlu u Doba blagodati. Proputovao je veliki deo Evrope da bi propovedao jevanđelje, plaćajući ogromnu cenu i podnoseći veliku patnju. Ipak, njegova namera je bila da traži venac pravednosti i blagoslove od Boga, umesto da ispunjava svoju dužnost kao stvoreno biće, i na kraju ga je Bog kaznio. I ja sam svoju dužnost izvršavala da bih dobila blagoslove, i da nisam tragala da promenim svoju narav, na kraju bi me Bog kaznio baš kao i Pavla. Nisam želela da nastavim Pavlovim pogrešnim putem. Morala sam da se pokajem i ispovedim Bogu, a u vremenu koje mi je preostalo stremiću ka istini i više neću tražiti blagoslove.

Tokom svoje posvećenosti, pročitala sam ove reči Božje: „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). „Ja o odredištu svake osobe ne odlučujem na osnovu njenih godina, dužine njenog staža, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nešto što nijedna osoba ne može da promeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Iz Božjih reči sam shvatila da se Bog nada kako će moći da usavrši i zadobije sve one koji Ga slede. Bog ne gleda čovekov kov, starost niti broj dužnosti koje on može da izvršava da bi odlučio može li on da bude spasen. Sve dok čovek iskreno stremi, može da se pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima i odano izvršava svoje dužnosti, takvog će čoveka Bog spasti. Ja sam živela u sopstvenim predstavama razmišljajući da me, pošto starim, imam zdravstvene probleme i ne mogu da izvršavam mnogo dužnosti, Bog neće odobriti i da neće biti nikakve nade za moje spasenje. Postala sam toliko negativna da sam sasvim izgubila motivaciju. Nisam tragala za istinom i Boga sam posmatrala kao nekog šefa tamo u sekularnom svetu, koji drži zaposlene sve dok mogu da rade, a otpušta one starije kad mu više nisu korisni. Koristila sam Sotonin ugao posmatranja da odmeravam Boga i time sam Ga pogrešno razumela i na Njega hulila! Sad shvatam da Bog želi one koji streme ka istini, koji traže promenu u svojoj naravi i koje On zadobija. Uvidela sam da me, dokle god stremim ka istini, slušam Božje reči i marljivo izvršavam svoju dužnost, Bog neće napustiti. Baš kao što sada, iako ne mogu da budem vođa grupe ili crkveni starešina i izvršavam svoje dužnosti u drugim regionima, još uvek mogu da dajem sve od sebe da propovedam jevanđelje i podržavam braću i sestre koji se osećaju negativno i slabo. Kakvu god dužnost da izvršavam, sve dok svojim srcem sarađujem, usredsređena sam na traganje za istinom i postupanje prema načelima u svojim dužnostima i pokorna sam Božjim orkestracijama i uređenjima, onda će to biti u skladu s Božjom namerom.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, pa mi se srce još više razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „Nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini i, povrh toga, životna dob je nebitna kada je reč o iskvarenoj naravi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Zahvaljujući Božjim rečima shvatila sam da čak i kad ljudi ostare, fizičke funkcije im oslabe i sve manje dužnosti mogu da izvršavaju, to ne znači da oni više ne mogu da streme ka istini. Stariji ljudi, baš kao i mladi, takođe imaju brojne iskvarene naravi i nakupili su razne sotonske otrove. Oni moraju više vremena da provode u dubokom proučavanju i raščlanjivanju tih problema. Proživela sam decenije, a bila sam i nadmena i lažljiva. U sebi sam nakupila različite tradicionalne predstave i sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Sve se to mora razrešiti traganjem za istinom. Baš kao u slučaju jedne sestre koja je u crkvi često ćaskala i skretala sa teme tokom okupljanja, ometajući crkveni život. Imala sam želju da joj ukažem na to, ali sam se plašila da je ne uvredim. Živela sam prema sotonskoj filozofiji koja kaže: „Prećutkivanje grešaka dobrih prijatelja čini prijateljstvo dobrim i dugim”, pa joj na to nikad nisam ukazala. Tokom okupljanja, kad bih primetila da pojedina braća i sestre ne znaju kako da u zajedništvu govore o svojim stanjima, smatrala sam da sam u tome bolja od njih, otkrivala sam svoju nadmenu narav, a njih sam prezirala. Isto tako, uvidevši ovoga puta da sam sve starija, plašila sam se da više neću moći da izvršavam svoje dužnosti i budem spasena, pa sam postala toliko negativna da nisam mogla čak ni da se uspravim. Shvatila sam da imam preveliku želju za blagoslovima. Svi ovi problemi moraju se rešiti traganjem za istinom. Uvidevši to, pronašla sam put za primenu. Iako sam sve starija, to ne znači da nema dužnosti ili stvari koje mogu da uradim. Moram da se usmerim na spoznaju svoje iskvarene naravi i njeno rešavanje u svakodnevnim stvarima na koje nailazim. Sve to je dužnost koju treba da izvršim. Mogu i da pišem članke, učim himne, učim da plešem i propovedam jevanđelje. Mnogo je dužnosti koje mogu da izvršavam! Kasnije sam se usmerila na spoznaju svoje iskvarenosti u dnevnim stvarima koje su mi se dešavale. Uveče bih to zapisivala i pronalazila Božje reči da to rešim, a onda bih zapisivala svoje iskustveno shvatanje. Nedugo zatim, kad mi se zdravlje popravilo, nastavila sam sa svojom dužnošću domaćina. Razmišljala sam kako da dobro zaštitim ovaj domaćinski dom kako bi braća i sestre mogli bezbrižno da se okupljaju. Svoju dužnost ću izvršavati sve dok sam živa. Čak i ako u budućnosti više ne budem mogla da izvršavam svoje dužnosti, nastaviću da jedem i pijem Božje reči kako bih rešila svoju iskvarenost i pokoravala se Božjoj orkestraciji i uređenjima.