Ja snimam video-zapise u crkvi. Kada sam tek počela sa obukom, tražila sam pomoć od ljudi kada nešto ne bih razumela. Kasnije sam postepeno shvatila neka načela i čak sam samostalno napravila nekoliko video-zapisa. Svi su rekli da brzo napredujem, a nadzornik je takođe rekao da su moji video-zapisi inovativni i promišljeni. Kada sam ovo čula, postala sam veoma zadovoljna sobom i pomislila sam da posedujem neke darove i veštine u video produkciji. Nakon toga, retko kada sam tražila pomoć od drugih prilikom snimanja video-zapisa, a većinu vremena sam pokušavala da razmislim o problemima i sama ih rešim. Jednom prilikom sam pravila video-zapis koji je bio pomalo izazovan i našla sam se u nedoumici, pa sam razmišljala o tome da zamolim vođu tima da mi dâ jednostavniji video. Ali, onda sam pomislila: „Pošto sam ja izabrala ovaj video-zapis, ako odem i kažem vođi tima da ne mogu da ga snimim, da li će me ona gledati sa visine? Zaboravi na to, ovaj video-zapis je možda nezgodan, ali ako naporno radim na njemu, možda ću uspeti da ga završim.” Stoga nisam ništa rekla, već sam samo ćutke nastavila da samostalno istražujem i razmišljam. Ali, posle mnogo razmišljanja, još uvek nisam imala pojma kako da ga privedem kraju, pa sam razmišljala o tome da zamolim nekog drugog da ga pogleda i pomogne mi, ali onda sam pomislila: „Već neko vreme se obučavam. Ako nastavim da tražim pomoć od drugih, da li će oni misliti da mi nedostaje kov? Ne, samo ću nastaviti da pokušavam da to sama rešim.” U tom trenutku, vođa tima me je upitala: „Kako napreduje video-zapis? Ako imaš problema, možeš se prebaciti na snimanje lakšeg videa.” Pomislila sam: „Ne mogu sada da se prebacim. Kad bih to uradila, zar ne bih izgledala nesposobno?” Zatim sam namestila smiren izraz lica i rekla: „Razmišljam kako da rešim ovo pitanje. Ne moram da menjam video-zapis.” Nakon što sam ovo rekla, osetila sam nemir u sebi. Dugo sam razmišljala o tom video-zapisu i još uvek nisam znala kako da mu pristupim. To je bio maksimum mojih sposobnosti i shvatila sam da pokušavati i dalje da silom rešim ovaj problem nije rešenje, ali ipak to nisam rekla vođi tima. Posle dva-tri dana, još uvek nisam napredovala sa video-zapisom, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da konačno zamolim nekog za pomoć oko njega. Nedugo zatim, počela sam da radim na video-zapisu u novom formatu. Iako sam sa svima već razgovarala o pristupu, ipak sam nailazila na poteškoće u toku procesa izrade, pa sam razmišljala o tome da ponovo razgovaram sa vođom tima. Ali onda sam pomislila: „Već smo razgovarale o tome. Ako ponovo pitam, da li će vođa tima misliti da mi nedostaje kov i da mi treba nekoliko puta ponoviti stvari samo da bih napravila jedan video-zapis?” Da bih izbegla da svi vide da postoje stvari koje ne razumem ili ne mogu da uradim u procesu produkcije, pretvarala sam se da znam šta radim i samo sam nastavljala da radim za računarom, ali nakon nekoliko dana sedenja za njim, još uvek nisam mogla da završim video-zapis i na kraju sam morala da zamolim vođu tima da mi pomogne. Ova dva neuspeha su me duboko posramila, ali nisam razmišljala o sebi i nastavila sam da se pretvaram, a kao rezultat toga, moja dužnost nije dala nikakve rezultate. Postala sam negativna i dala sud o sebi kao osobi sa nedostatkom kova koja nije prikladna za video produkciju. Osećala sam se zaista represivno i bolno. Ponekad sam želela da razgovaram sa nekim o svom stanju, ali sam se plašila da će drugi, ako vide moje slabosti i mane, gledati na mene sa visine, pa nisam želela da se otvaram.

Jednom mi je vođa tima dala sugestiju, rekavši: „Ne besediš o svom iskustvenom razumevanju Božjih reči na okupljanjima, niti govoriš o svojoj iskvarenosti ili nedostacima, o tome kako si iskusila poteškoće u svojoj dužnosti. Čini se kao da samo izgovaraš reči i doktrine da bi se pravila važna.” Uvidela sam da me je vođa tima prozrela i bilo mi je jako neprijatno. Lice mi je gorelo i spustila sam glavu bez reči. Kasnije mi je vođa tima poslala odlomak Božjih reči da mi pomogne. Bog kaže: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da su ljudi stvorena bića i da svi oni imaju mnogo mana i nedostataka. Koliko god da je čovek sposoban, nemoguće je da se sa svime nosi i da sve uradi. Nesposobnost da čovek pravilno tretira svoje mane i nedostatke, već da se, umesto toga, dosledno prerušava je krajnje budalasta, neuka, nadmena i nerazumna stvar. Razmišljala sam o tome kako je, kada sam tek počela da se obučavam u video produkciji i još nisam dobro dokučila načela, bilo normalno da ne mogu da pravim složene video-zapise. Ali, ja nisam prepoznala svoje ograničene sposobnosti i nakon snimanja nekoliko video-zapisa, kada su me braća i sestre malo pohvalili i ohrabrili, počela sam da smatram da imam dobar kov, da sam sposobna i da posedujem profesionalne veštine. Kada sam naišla na stvari koje nisam mogla da uradim ili razumem, prestala sam da tražim pomoć i samo sam se prikrila i prerušila, plašeći se da će drugi, ako vide moje nedostatke, promeniti svoj dobar utisak o meni. Vođa tima je primetila moje muke i aktivno se ponudila da mi pomogne, ali ja sam se stalno pretvarala i odbijala njenu pomoć, pa sam radije tajno istraživala i gubila vreme umesto da se otvorim po pitanju svojih poteškoća. Kao rezultat toga, usporila sam napredak video-zapisa. Uradila sam istu stvar kada sam pravila video-zapis u novom formatu. Iako očigledno nisam imala pojma šta treba da radim, namerno sam se pretvarala da radim na tome kako bih obmanula druge. Izgubila sam mnogo vremena, a video-zapis još uvek nisam napravila. Da bih održala dobru sliku koju su drugi imali o meni, prikrivala sam svoje poteškoće i nedostatke i nikome nisam dozvoljavala da ih vidi. Čak i kada sam se osećala negativno, nisam dopuštala da to iko sazna. Stalno sam želela da se prerušim u nekoga ko sve može i ko svakog nadmašuje u svemu. Bio sam tako nadmena, a samosvest mi je manjkala u potpunosti. Ali, ja nisam mogla da prozrem tu stvar i samo sam nastavljala da se prerušavam. Kada sam nailazila na probleme ili poteškoće, nisam se otvarala da zatražim pomoć, što je dovelo do toga da problemi ostanu nerešeni, a to ne samo da je uticalo na moje sopstveno stanje, već je odlagalo i video produkciju. Kada sam razmislila o tome, shvatila sam koliko sam bila glupa! Tada sam se setila Božjih reči: „Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako gajiš jaku averziju prema otkrivanju svojih tajni – svojih poteškoća – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Iz Božjih reči sam shvatila da su neprerušavanje, jednostavnost, otvorenost i poštenje, kao i iznošenje svojih iskvarenosti, poteškoća i nedostataka u besedama radi traganja za istinom, obeležja inteligentne osobe, i da samo takvi ljudi mogu razumeti istinu i postići oslobođenje. Ali, očigledno mi je manjkalo u mnogim oblastima i imala sam mnogo poteškoća kada je reč o snimanju video-zapisa, posebno u novim formatima, ali nisam imala hrabrosti da kažem nešto tako jednostavno kao što je „Ne mogu ovo da uradim” ili „Ne razumem”. Umesto toga, mnogo sam se trudila da se prikrijem i prerušim, plašeći se da će me, ako me vide onakvom kakva jesam, svi gledati sa visine, zbog čega mi je život bio iscrpljujuć i težak. Iznova sam se prerušavala, misleći da sam pametna i da mogu da prevarim druge, ali u stvarnosti su svi već uvideli moje prave sposobnosti i ne samo da nisam uspela da sačuvam ugled, već sam od sebe napravila još veću budalu. Skrivajući se i prerušavajući se na taj način, a ne usuđujući se da otvorim svoje srce i tražim razgovor, nisam mogla da primim prosvećenje ili prosvetljenje Svetog Duha, a teškoće u mom radu se nisu mogle razrešiti, što je samo ometalo crkveni rad i nanosilo mu gubitke. Nakon što sam razumela ove stvari, u razgovoru sam se otvorila svojoj braći i sestrama i razotkrila sam svoju iskvarenost i nedostatke, a umesto da me gledaju sa visine, oni su svi razgovarali sa mnom i pomagali mi. Osećala sam se tako posramljeno i postiđeno. Nakon toga, kada sam se susrela sa zadacima u video produkciji sa kojima nisam mogla da se nosim, aktivno sam tražila pomoć od svoje braće i sestara. Nakon što sam to primenjivala neko vreme, postigla sam određeni napredak u svojim tehničkim veštinama i postala sam efikasnija u svojim dužnostima. Bila sam tako zahvalna Bogu!

Kasnije mi je crkva dodelila da budem odgovorna za zalivanje pridošlica. Nakon perioda obuke, dokučila sam neka načela i uspela sam da rešim probleme i poteškoće pridošlica. Braća i sestre su komentarisali da sam vredna, odgovorna i sposobna da podnesem teškoće u svojim dužnostima. Čuvši kako me svi hvale, zaista sam se obradovala i pomislila sam da mi ide prilično dobro i nisam ni slutila da sam ponovo počela da se prerušavam. Jedne večeri nisam mogla da shvatim neka pitanja koja mi je postavilo nekoliko pridošlica i nakon što sam dugo razmišljala o njima, i dalje nisam znala kako da ih rešim, pa sam poželela da odem u krevet. Upravo tada je sestra Džang Đing, koja je sarađivala sa mnom, upitala: „Još uvek si budna u ovo doba? Treba li ti pomoć?” Razmišljala sam o tome kako je Džang Đing dugo zalivala pridošlice i imala neko iskustvo u tom poslu, pa sam želela da razgovaram sa njom. Ali, onda sam pomislila: „Ako je stalno pitam za sve, da li će pomisliti da sam toliko nesposobna da čak ne mogu da rešim ni ovaj problem? Hoće li me gledati sa visine? Nema šanse, sama ću to da rešim. Na taj način, ona će i dalje imati dobar utisak o meni kao o nekom ko je spreman da ostane budan do kasno, izdrži poteškoće i plati cenu.” Stoga sam smogla snagu i rekla joj da mogu da se nosim sa stvarima i da treba da ode da spava. Te noći sam ostala budna do 2 sata ujutru, ali i dalje nisam shvatila kako da rešim neke probleme. Ne samo da sam gubila vreme, već sam i odlagala rad i imala sam neopisiv osećaj pritiska i nelagode u sebi. Takođe sam bila prilično ljuta na sebe, misleći: „Zašto ne mogu jednostavno da budem iskrena i kažem da mi treba pomoć? Zašto da se trudim da izgledam jaka i pretvaram se da mogu sve?” Ali, još uvek nisam razmišljala o sebi. Kasnije je obim mojih odgovornosti rastao, a problemi i poteškoće na koje sam nailazila u svom radu su samo rasli zajedno sa tim, ali moje razumevanje istine je bilo plitko i mučila sam se da jasno sagledam probleme i da ih rešim. Ponekad su zalivači bili u lošem stanju, a njihove dužnosti nisu davale rezultata, a ja nisam znala kako da rešim njihove probleme. Da bih sprečila da drugi vide moje mane i nedostatke, samo sam mozgala o stvarima sama, a kada je postojao problem koji zaista nisam mogla da rešim, postala bih toliko negativna da bih plakala u tajnosti. I pored toga sam nastavila da teram dalje. Tokom pregleda rada, videla sam da su rezultati rada za koji sam bila odgovorna veoma loši, da mnogo starih problema nije rešeno i da su se pojavili novi problemi. U tom trenutku više nisam mogla da izdržim i briznula sam u plač. Gušeći se u suzama, u potpunosti sam iznela svoje stanje Džang Đing. Na moje iznenađenje, ona je rekla: „Uvek sam mislila da ti ide sasvim dobro, ali da danas nisi progovorila o tome, ne bih znala da imaš toliko poteškoća.” Mnogo sam se postidela, jer je to bila fasada koju sam stvorila prerušavajući se i obmanjujući druge. Tokom narednih nekoliko dana, često sam se pitala: „Zašto, kad god naiđem na poteškoće, nisam voljna da se otvorim i razgovaram sa drugima? Zašto uvek toliko želim da se sakrijem i prerušim?”

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrivanja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva svoju taštinu i ponos, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati. (…) Svi koji sebe smatraju besprekornim i svetim pretvaraju se da su neko drugi. Zašto kažem da se svi oni pretvaraju da su neko drugi? Recite Mi, da li usred iskvarenog ljudskog roda postoji iko ko je besprekoran? Postoji li neko ko je zaista svet? (Ne.) Sasvim sigurno ne postoji. Kako ljudi mogu da dostignu besprekornost kad ih je Sotona tako duboko iskvario i kad, povrh toga, prirođeno ne poseduju istinu? Samo je Bog svet; ceo iskvareni ljudski rod je oskrnavljen. Kad bi se neka osoba predstavljala kao neko ko je svet, navodeći da je besprekorna, kakva bi to osoba bila? Bila bi đavo, Sotona, arhanđel – bila bi pravi pravcati antihrist. Samo bi antihrist tvrdio da je besprekorna i sveta osoba” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”). Božje reči otkrivaju da se antihristi, da bi zadržali svoj status i lik u srcima ljudi, često prerušavaju, prikrivaju svoje nedostatke i mane i pretvaraju se da su ljudi bez iskvarenosti i mana, sposobni za sve, zbog čega se drugi ugledaju na njih i obožavaju ih. Razmišljala sam o svom ponašanju. Kada bih postigla neke rezultate u svojim dužnostima, osećala sam da sam bolja od drugih, i da bih očuvala dobru sliku o sebi u srcima ljudi i naterala ih da misle da imam dobar kov, radne sposobnosti i da se ugledaju na mene, nisam tražila pomoć, već sam se trudila da prikrijem i zamaskiram stvari kad god bih naišla na probleme i poteškoće u radu, pa i onda kada je bilo jasno da mi nedostaje iskustvo i da ne mogu da prozrem stvari i razrešim ih. Kada su mi drugi aktivno nudili pomoć, plašila sam se da će moje slabosti i nedostaci biti razotkriveni, tako da sam izabrala da sama ostanem budna do kasno, umesto da prihvatim pomoć drugih, pa sam se čak pretvarala da sam spremna da izdržim teškoće bez prigovora, kako bi ljudi pomislili da sam odana u svojim dužnostima i da sam sposobna da izdržim teškoće i platim cenu. tako da sam izabrala da sama ostanem budna do kasno, umesto da prihvatim pomoć drugih, plakala sam u tajnosti, ne usuđujući se da progovorim, plašeći se da će braća i sestre uvideti moj pravi rast i da se više neće ugledati na mene. Bila sam zaista licemer i lažnjak. Razmišljajući o prošlosti, crkva nikada nije zahtevala od mene da budem u stanju da sve prozrem ili da rešim svaku poteškoću u svojim dužnostima. Prosto sam bila licemer, uvek sam se pretvarala da sam jaka, pravila se važna na sopstvenu štetu i pretvarala se da razumem stvari kada nisam. Samo sam sebe stavljala u nezgodnu situaciju i kao rezultat toga, odlagala sam crkveni rad i nanosila sebi mnogo patnje. Pošto sam se pred drugima uvek prerušavala u aktivnu i pozitivnu osobu, neka braća i sestre su bili zaluđeni mojim pretvaranjem i mislili su da mogu da izdržim teškoće, da imam radne sposobnosti i veoma su me cenili. Jedna sestra mi je rekla: „Mora da je teško da sama nosiš tako težak teret, želim da učim od tebe.” Sestra je imala tako visoko mišljenje o meni samo zato što sam se uvek prerušavala i nikada nisam otkrivala svoje slabosti ili poteškoće. Bila sam previše dobra u zaluđivanju i obmanjivanju drugih, što je bilo štetno ne samo za druge, već i za mene samu! Iz dna duše sam osetila gađenje prema svojim postupcima i ponašanju i nisam više želela da se prerušavam niti da nastavim da idem ovim pogrešnim putem, pa sam se u pokajanju pomolila Bogu i tragala za putem primene.

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „I zato, ma u kakvom stanju bio i ma kakva te negativnost ili nedaće zadesile, kakvi god bili tvoji lični motivi ili planovi, šta god si spoznao ili shvatio prilikom ispitivanja, moraš da naučiš da se otvoriš i razgovaraš u zajedništvu, jer tada Sveti Duh deluje. A kako Sveti Duh deluje? Prosvećuje te i prosvetljuje, i omogućava ti da sagledaš ozbiljnost problema, da postaneš svestan glavnog uzroka problema i njegove suštine, da bi ti zatim, malo po malo, shvatio istinu i Njegove namere. On ti mogućava da vidiš put primene i da uđeš u istina-stvarnost. Kada je neko u stanju da otvoreno razgovara u zajedništvu, to znači da ima pošten odnos prema istini. Nečije poštenje meri se njegovim odnosom prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su ukazale na put primene, koji je podrazumevao to da se odbaci ponos, da čovek bude pošten, da uči kako da se aktivno otvori po pitanju svojih poteškoća i nedostataka, da bude sposoban da pokaže pravog sebe Bogu i drugima, da ne primenjuje obmanu ili prikrivanje i da bude stvaran i istinit. Poštena osoba može da otvori svoje srce Bogu i iskreno želi da traga za istinom kako bi razrešila svoje probleme i poteškoće, što joj olakšava da primi prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha, da razume istinu i uđe u stvarnost. Shvativši to, pomolila sam se Bogu u svom srcu, odlučivši da ubuduće moram da postupam po Božjim rečima, da se oslobodim ponosa, da budem otvorena i da se ogolim, da budem jednostavna i poštena osoba.

Kasnije, kada sam u radu ponovo naišla na probleme koje nisam mogla da razumem ili rešim, ili kada sam imala određeno stanje za koje nisam znala kako da ga rešim, svesno sam se molila Bogu i otvorila se da tražim pomoć od svoje braće i sestara. Jednom prilikom je pridošlica postavio pitanje i, iako sam imala neke ideje, nisu mi bile najjasnije neke specifične stvari o tome kako bi trebalo da besedim o rešenju problema, pa sam razmišljala o tome da razgovaram sa Džang Đing, ali sam onda oklevala, misleći: „Već neko vreme zalivam pridošlice. Šta će ona misliti o meni ako joj i dalje dolazim sa ovakvim pitanjima? Zaboravi. Neću je pitati. Rešiću to sama.” U tom trenutku, shvatila sam da sam bila u iskušenju da se ponovo prerušim. Razmišljala sam o tome kako sam se u prošlosti uvek iznova prerušavala i prikrivala, što, ne samo da me je ostavilo da se gušim u depresiji i bolu, već je prouzrokovalo i gubitke u radu, pa sam shvatila da više ne smem da se pretvaram. Morala sam da budem otvorena i da komuniciram sa drugima o stvarima koje ne razumem ili koje su mi nejasne. Zato sam se u srcu tiho pomolila Bogu, tražeći Božje vođstvo da se ponašam kao poštena osoba u skladu sa Njegovim rečima. Zatim sam sa Džang Đing razgovarala o svojim poteškoćama i mogućim rešenjima, a ona mi je ukazala na to da odlomak Božjih reči koje sam citirala nije prikladan i takođe mi je rekla kako da besedim i razrešim ovu vrstu problema. Sledeći savet Džang Đing, ponovo sam potražila relevantne Božje reči. Nakon što sam razgovarala sa pridošlicom, njegova nedoumica je razrešena i osetila sam se zaista opušteno. Tada sam shvatila da primena Božjih reči donosi osećaj olakšanja i oslobođenja.