Godine 2022. sam zalivala pridošlice u crkvi i znala sam da je to Božje uzdizanje, pa sam odlučila da cenim ovu priliku za obuku i dam svoj doprinos širenju jevanđelja carstva. Kasnije sam sarađivala sa sestrom Džang Sin. Videla sam da prilično jasno besedi o istini, da zaliva pridošlice onako kako je svakom od njih potrebno i rešava njihove specifične probleme. Ponekad nisam mogla da prozrem određene stvari, ali ona je umela da besedi i lako ih reši. Stoga sam smatrala da je ona osoba koja razume istinu i da ima stvarnost kao i da ja ne mogu da se poredim sa njom. U isto vreme sam joj se divila i zavidela joj. Pomislila sam: „Džang Sin toliko toga razume! Ono što ja znam je beznačajno u poređenju s tim. Ako zajedno besedimo na nekom okupljanju, da li će ona pomisliti da je moj nivo tako nizak i videti me onakvom kakva zaista jesam?” Dakle, kada smo zajedno razgovarale o problemima, samo sam slušala kako ona besedi kao da je na radiju i govorila sam vrlo malo kako mi se ona ne bi smejala što mi je beseda tako plitka. Kasnije sam primetila da se često pravila važna na okupljanjima, pričajući o tome kako je stanje pridošlica koje je zalivala određena sestra bilo loše, kako im je pomogla da se vrate na pravi put nakon što je došla, kako je, kada je videla da su neka braća i sestre postali negativni, besedila o istini da ih izvuče iz njihove negativnosti i pogrešnih razumevanja i kako je pomogla kada su crkvene starešine bile preokupirane poslom u crkvi. Htela sam da ukažem Džang Sin na to, ali onda sam pomislila: „Ona zaista ima stvarna iskustva i njena beseda efikasno rešava probleme. Šta će ona misliti o meni ako netačno ukažem na njene probleme?” Zato nisam ukazala na njene probleme.

Kasnije, kada je nadzornik rekao nešto ne uzimajući u obzir osećanja Džang Sin, ona je razvila predrasude prema njemu i previše je toga pripisivala ljudima i stvarima. Želela sam da razgovaram sa njom i ukažem na njene probleme, ali onda sam pomislila: „Džang Sin razume istinu bolje od mene, da li joj je i dalje potrebno moje vođstvo? Zar se ne bih samo pravila važna pred ekspertom? Ni sama ne mogu jasno da sagledam stvari, a moje razumevanje istine je previše plitko. Ako moja beseda bude nejasna, zar me neće prozreti?” Iznova sam razmišljala o tome, ali na kraju sam se ugrizla za jezik. Oko podneva sam slučajno pročitala odlomak Božjih reči koji je bio prilično relevantan za njeno stanje. Upravo sam se spremala da razgovaram sa njom, kada mi je jedna misao pala na pamet: „Džang Sin razume Božje reči mnogo bolje od mene, da li joj je potrebna moja beseda kada ona već sve zna? Bolje bi bilo da je pustim da sama čita Božje reči, to bi joj pomoglo, a ne bi razotkrilo moje nedostatke.” Imajući to na umu, rekla sam joj: „Ovaj odlomak Božjih reči je zaista dobar, pročitaj ga.” Čekala sam u nadi da će prepoznati svoje pogrešno stanje nakon što pročita odlomak, ali na moje iznenađenje, ona nije ništa rekla nakon što ga je pročitala. Bila sam pomalo razočarana i želela sam da razgovaram sa njom, ali onda sam pomislila: „Moje razumevanje Božjih reči je prilično površno i ne bih mogla da besedim ni o čemu praktičnom. Samo bi trebalo da imam malo samospoznaje.” Imajući to na umu, odmah sam odbacila ideju da razgovaram sa Džang Sin i pomislila sam da će ona, iako živi u iskvarenoj naravi, postepeno sama prepoznati i razrešiti svoje probleme jer mnogo toga razume. Ali, stvari nisu ispale onako kako sam zamišljala. Džang Sin je nastavila da često spominje određenu stvar, ali nije prepoznavala sebe i umesto toga, njena beseda je navela ljude da pomisle da je problem u nadzorniku i da je do njenih otkrovenja o iskvarenosti došlo iz nekog razloga. Ponekad bi tokom okupljanja spomenula i tu određenu stvar, izazivajući smetnje. Zaista sam želela da razgovaram sa njom o ovim pitanjima, ali svaki put kada sam pokušavala da govorim, imala sam osećaj knedle u grlu i uvek sam osećala da Džang Sin razume mnogo više od mene i da bi razgovor sa njom bio kao da učim moju baku da štrika. Odlučila sam da ipak ne besedim i stvar je samo tako prošla. Kasnije, kada je starešina došao na naše okupljanje, besedio je i razotkrio probleme Džang Sin, a Džang Sin je to prihvatila. Tek tada sam počela da razmišljam o sebi.

Nekoliko dana kasnije, pročitala sam Božje reči i stekla izvesno razumevanje o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „Ma šta da im se desi, kad god se suoče s nekom poteškoćom, kukavice se povlače. Zašto to čine? Jedan od uzroka leži u njihovom osećaju inferiornosti. Zato što se osećaju inferiorno, ne usuđuju se da izađu pred ljude, nisu u stanju da preuzmu čak ni one obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da preuzmu, a ne mogu da se prihvate ni onih poslova koje su zaista sposobni da obavljaju u okviru svojih mogućnosti i svog kova, odnosno u okviru iskustva vlastite ljudskosti. Osećaj inferiornosti utiče na svaki aspekt njihove ljudskosti, na njihovu ličnost i, naravno, na njihov karakter. Kad se nađu u okruženju drugih ljudi, retko izražavaju svoje stavove, a teško da ćete ih ikada čuti kako svoje stavove ili stanovišta nekome obrazlažu. Kad se suoče s nekim problemom, ne usuđuju se da progovore, već stalno uzmiču i povlače se u sebe. Ako u prostoriji ima malo ljudi, smoći će hrabrosti da sednu među njih, ali ako je prisutan veliki broj ljudi, radije će potražiti neki slabo osvetljen kutak, ne usuđujući se da se pridruže ostalima. Kad im se učini da bi hteli nešto aktivno i pozitivno da kažu, da naglas izraze vlastite stavove i mišljenja, te tako pokažu da ispravno razmišljaju, oni čak ni za to nemaju dovoljno hrabrosti. Kad god im se javi takva pomisao, osećaj inferiornosti ih najedanput svom snagom preplavi, upravlja njima, guši ih i govori im: ’Ne pričaj ništa, jer ni za šta nisi. Ne izražavaj svoje stavove, i ideje zadrži za sebe. Ako u srcu imaš išta što bi zaista hteo da kažeš, zapiši to na svom računaru, pa kasnije sȃm o tome razmišljaj do mile volje. Ne smeš nikom drugom o tome da pričaš. Šta ako kažeš nešto pogrešno? Strašno bi se postideo zbog toga!’ Taj unutrašnji glas ti stalno govori kako ne treba da učiniš ovo ili ono, kako ovo ili ono ne treba da kažeš, pa si stoga prinuđen da progutaš svaku reč koju bi hteo da izgovoriš. Kad poželiš da kažeš nešto oko čega si se u svom srcu dugo premišljao, brzo se povlačiš, ne usuđujući se da to izustiš, zato što bi se u suprotnom osećao postiđeno, jer veruješ da ne treba to da činiš, a ako to ipak učiniš, činiće ti se kao da si prekršio zakon ili postupio protivno pravilima. A kad jednoga dana konačno budeš aktivno izrazio svoj stav, duboko u sebi osetićeš nemir i nelagodnost kakve nikada pre toga nisi iskusio. Mada ta strašna nelagodnost postepeno bledi, osećaj inferiornosti počinje polako da guši sve tvoje ideje, namere i planove u vezi sa glasnim izražavanjem vlastitih stavova, počinje u tebi da guši svaku želju da postaneš normalna osoba, nalik svim ostalim ljudima. Oni koji te ne poznaju misliće za tebe da si tiha, ćutljiva i stidljiva osoba, neko ko baš ne voli mnogo da se izdvaja iz gomile. Kad govoriš pred velikim brojem ljudi, stidiš se i crveniš u licu; donekle si introvertan i, zapravo, jedino ti znaš koliko se inferiorno osećaš. (…) Neki kažu: ’Ne smatram sebe inferiornim i nisam ni pod kakvim ograničenjem. Nikada me niko nije provocirao ni omalovažavao, niti me je iko ikada nečim gušio. Zar to što živim vrlo slobodno ne pokazuje da ne patim od osećaja inferiornosti?’ Da li je takvo razmišljanje korektno? (Nije, zato što se ponekad ipak osećamo inferiorno.) Sasvim je moguće da vi i dalje, u manjoj ili većoj meri, imate taj osećaj. Možda on ne preovlađuje u najskrivenijim delovima tvoga srca, ali, pod određenim okolnostima, začas može da se razbukta. Primera radi, natrčao si na osobu koja ti je idol, na nekoga ko je neuporedivo darovitiji od tebe, ko poseduje više nekih posebnih veština i talenata, na nekoga ko jače dominira, ko je nadmeniji i zlobniji od tebe, na nekoga ko je viši rastom i privlačniji, na nekoga ko je, po svom društvenom položaju, bogatstvu, obrazovanju ili statusu, viši od tebe, na nekoga ko je stariji i koji u Boga duže od tebe veruje, na nekoga čija je vera u Boga bogatija iskustvom i stvarnošću u odnosu na tvoju – natrčao si, dakle, na takvu osobu i naprosto ne možeš da sprečiš da se osećaj inferiornosti začne u tebi. Čim se taj osećaj rodi u tebi, ti momentalno zaboravljaš kako ’veoma slobodno živiš’, gubiš svu hrabrost i postaješ stidljiv, pažljivo biraš reči, izraz lica ti postaje neprirodan, osećaš da su ti jezik i kretnje sputani i pokušavaš da se drugima predstaviš boljim nego što zaista jesi. Ova i slične manifestacije posledica su tvog narastajućeg osećaja inferiornosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Iz razotkrivanja Božjih reči sam uvidela da ljudi sa osećajem niže vrednosti uvek smatraju da nisu tako dobri kao drugi, pa se stoga ne usuđuju da iznesu svoje mišljenje. Naročito kada naiđu na ljude koji su sposobniji i darovitiji od njih, postaju još plašljiviji i nesigurniji, pa čak i ako primete probleme kod druge osobe, ne usuđuju se da progovore. Oni su preterano oprezni i plašljivi, pa nisu u stanju da zaštite interese crkve. Razmišljajući o svojoj saradnji sa Džang Sin, kada sam shvatila da ona razume više od mene i da dobro besedi, a posebno da može da reši sve probleme na koje pridošlice ukazuju i da ima jasan put u svojoj besedi, osetila sam da ona ima istina-stvarnosti i da u poređenju sa njom, ja mnogo zaostajem. Ono što sam znala je izgledalo potpuno beznačajno u poređenju sa onim što je ona razumela i čak mi je bilo neprijatno da iznosim neke stvari u besedi. Osećala sam se kao đak osnovac pred njom i mislila da samo treba pažljivo da je slušam, zbog čega sam živela u stanju inferiornosti. Zbog svog osećaja niže vrednosti, ponašala sam se kao na radiju kada smo razgovarale o problemima, uglavnom samo slušajući je i ne izražavajući svoja gledišta. Videla sam kako se Džang Sin često pravi važna, ali sam se suzdržavala da joj ukažem na to ili da joj pomognem, misleći da ona ima istina-stvarnosti i da postiže rezultate u svojoj dužnosti, i da je normalno da otkrije malo svoje iskvarene naravi. Džang Sin je previše analizirala ljude i stvari i razvila je predrasude prema nadzornici, pa sam znala da treba da razgovaram s njom da bih joj pomogla da razmisli i izvuče pouku iz toga, ali sam osećala da ona može da prozre stvari bolje od mene i da su moje znanje i razumevanje bili osrednji, kao i da ja nisam na istom nivou kao ona, pa sam osećala da nisam sposobna da razgovaram sa njom. Zbog osećaja niže vrednosti se nisam usuđivala da progovorim ni kada sam videla njene probleme, postala sam stidljiva i nesigurna pred njom, pa sam čak i odustala od razmišljanja da besedim o nekoliko stavova koje sam imala. U stvari, kao osobe sa normalnom razumnošću, bez obzira na to koliko dobro besedimo, ako naiđemo na problem, mi treba da ispunimo svoju odgovornost i besedimo o tome koliko god možemo. To je takođe primena jednog aspekta istine. Međutim, zbog svog osećaja niže vrednosti se nisam usudila da kažem bilo šta o problemima Džang Sin niti da ukažem na njiih i nisam uradila ono što sam mogla. Shvativši to, veoma sam zažalila i pomolila sam se Bogu u svom srcu, rešivši da besedim i pomognem sa svim problemima koje sam videla kod drugih, bez obzira na to ko je ta druga osoba, kao i to da me više neće vezivati osećaj niže vrednosti.

Kasnije sam se takođe molila i tražila odgovor u svom srcu zašto sam se osećala tako inferiorno pred ljudima boljim od sebe. Na okupljanju sam besedila o svom stanju. Jedna sestra je ukazala na moje probleme, rekavši da pridajem preveliki značaj svojoj taštini i statusu i da se plašim da će me omalovažiti i da ću izgubiti svoj ugled i status kao rezultat toga što sam progovorila. Nakon što sam čula sestrino usmeravanje, svesno sam se fokusirala na to da jedem i pijem Božje reči u tom pogledu. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Obraz i dostojanstvo ovih ljudi su poslednja granica koju moraju da čuvaju: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se potpuno odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao život, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. I tako, kada dela, uvek nešto zadrži za sebe, štiteći svoj obraz i status iznad svega, i govori samo u svoje ime, braneći se iz sebičnih razloga. Sve što radi, radi za sebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam videla da iskvarena ljudskost izuzetno voli sopstvenu sujetu i status i da želi da sačuva dobru sliku o sebi u srcima ljudi, a da oni sa veštinama i jakim radnim sposobnostima žele da imaju visok status među drugima i da ih drugi visoko cene. Čak i oni sa prosečnim radnim sposobnostima ne žele da budu ispod drugih ili da ih drugi gledaju sa visine, pa čak i ako to znači žrtvovanje interesa crkve, oni ipak žele da zadrže sopstvenu sujetu i status. U takvom stanju sam ja bila. Iako sam znala da posedujem vrlo oskudne radne sposobnosti, kada bih se susrela sa nekim situacijama, prvo bih pomislila na svoju sujetu i status, pa čak i ako nisam mogla da zadobijem divljenje drugih, u najmanju ruku nisam želela ni da me gledaju s visine. Smatrala sam da to znači živeti sa dostojanstvom i integritetom. Živela sam po Sotoninim zakonima opstanka, kao što su: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, visoko ceneći svoju sujetu i status i želeći da ih održim u svakom trenutku. Čak i ako nisam bila dobra kao drugi, ipak sam želela da na ljude ostavim dobar utisak o sebi. Uvek sam bila veoma zabrinuta zbog mišljenja drugih o meni. Prilikom susreta sa ljudima koji nisu bili dobri kao ja, nisam strahovala i mogla sam slobodno da izrazim svoje mišljenje, ali kad god bih videla ljude koji su na različite načine bili bolji od mene, usvojila bih strategiju izbegavanja, trudeći se svim silama da ne govorim, skrivajući svoje nedostatke i slabosti i ne dozvoljavajući drugima da vide moje negativne strane kako bi me barem dobro ocenili kada me spomenu, inače bih na kraju zaista izgubila ugled! Setila sam se vremena kada je sestra koja je bila domaćin živela u negativnom stanju, a ja sam bila u mogućnosti da sa njom razgovaram o Božjim rečima. Razgovarala sam sa njom onoliko koliko sam znala, bez ikakvih strepnji, a sestrino stanje se popravilo nakon moje besede. Ali, kada je u pitanju Džang Sin, videla sam da je ona bolja od mene u svakom pogledu, pa sam se plašila da će me gledati sa visine. Čak i kada sam primetila neke probleme, nisam se usudila da ukažem na njih. Kao da su mi usta bila zavezana. Ovo ne samo da nije bilo dobro za život Džang Sin, već je uticalo i na crkveni rad. Pridavala sam previše značaja sopstvenoj sujeti i statusu! Shvativši ovo, zaista sam se pokajala i došla sam pred Boga da se pomolim: „Bože, ne želim da nastavim ovim putem, spremna sam da se pokajem i molim Te da me usmeriš ka rešavanju mojih problema.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Pred istinom su svi jednaki i među onima koji u Božjoj kući izvršavaju svoje dužnosti nema nikakvih razlika u pogledu godina starosti ili nižeg položaja i plemenitosti. Svi su jednaki pred svojom dužnošću, samo obavljaju različite poslove. Među njima nema nikakve razlike u kvalifikacijama. Pred istinom, svi treba da zadrže ponizno, pokorno i prijemčivo srce. Ljudi treba da poseduju takav razum i takav stav” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). Božje reči nam govore da su pred istinom svi jednaki, da ne postoji visok ili nizak status, niti bilo kakva razlika u sposobnostima. Kada braća i sestre sarađuju u dužnostima, svi treba da učestvuju i aktivno izraze svoja gledišta kada se suoče sa situacijama. Čak i ako je njihova beseda plitka, oni ipak treba da doprinesu onoliko koliko mogu; kada otkrivaju probleme, trebalo bi da ih otkriju na vreme kako bi zaštitili crkveni rad, a ne gledaju sa strane. Takav stav svaki vernik u Boga treba da ima. Baš kao i u mojoj saradnji sa Džang Sin, iako je ona besedila o istini jasnije od mene, takođe je imala nedostatke i otkrila je iskvarenost. Kada sam je videla da razotkriva iskvarenost ili govori i ponaša se na načine koji su bili štetni za crkveni rad, nije trebalo da stojim skrštenih ruku; bolje rečeno, trebalo je da besedim o onome što sam videla i razumela, kao i da ispunim svoju odgovornost. Ali, ja sam posmatrala ljude i stvari iz ovozemaljske perspektive, verujući u razlike između visokog i niskog statusa, sposobnosti, snaga i slabosti među ljudima, gde se smatra da su slabi uvek nesposobni da iznesu prigovore protiv jakih, a kada to čine, na to se gleda kao na nepoznavanje svog mesta i može čak dovesti do isključenja. Moja perspektiva je bila zaista apsurdna! U stvari, čak i ako je neko prosvetljen u svojoj besedi i ima izvesno razumevanje istine, to ne znači da je savršen. Pošto svako ima iskvarene naravi i često otkriva iskvarenost, nadmenost i uobraženost, i postupa samovoljno, potrebni su međusobno ispravljanje i pomoć. Ovo je čin pravde koji održava interese Božje kuće i koristi životima ljudi.

Od tog dana nadalje sam se često molila Bogu dok sam obavljala svoju dužnost i više nisam brinula o dobicima ili gubicima za svoju sujetu ili status. U komunikaciji sa braćom i sestrama, bez obzira na to da li je druga osoba superiornija od mene, postupala sam prema njima korektno i kad god bih primetila da neko radi stvari koje nisu u skladu sa istina-načelima, ukazala bih na njih, tragala i razgovarala sa svima. Kada sam ovako postupala, osećala sam posebno olakšanje i oslobođenje. Kasnije sam srela sestru Liju Hui, koja me je zalivala pre nekoliko godina. Ona je dugo obavljala svoje dužnosti i mogla je dobro da besedi, a ja sam joj u to vreme zavidela. Ovog puta, kada sam ponovo komunicirala sa Liju Hui, njena beseda je bila jasna i organizovana, a u poređenju sa njom, ja sam i dalje osećala da mi nešto manjka. Jednom je tu bila sestra koja se uvek svađala kad god bi je orezali i Liju Hui je besedila o posledicama ovakvog daljeg ponašanja, a sestra se prilično uplašila nakon što je ovo čula. Međutim, osećala sam da način na koji Liu Hui rešava problem nije davao nikakav put i da se nije usredsredila na primenu Božjih reči niti na svedočenje o Božjim rečima, tako da to nije postiglo efekat svedočenja o Bogu. Htela sam da joj ukažem na ovo, ali onda sam pomislila: „Iako obavljam dužnost starešine, još uvek postoji veliki jaz između nas, i Liju Hui je verovatno već razmislila o tome šta sam htela da kažem. Najbolje je da ništa ne govorim.” U tom trenutku sam shvatila da me ponovo sputava osećaj niže vrednosti. Pred očima su mi iskrsle scene mojeg neispunjavanja dužnosti zbog osećaja niže vrednosti i pomislila sam: „Ne mogu više da živim u ovoj inferiornosti i moram da se oslobodim svoje sujete i statusa. Bez obzira na to kako me Liju Hui vidi, moram da besedim o onome što razumem, da uđem sa sestrama i ne ostavim za sobom nikakvo žaljenje.” Zato sam ukazala na probleme koje sam primetila. Nakon što me je saslušala, Liju Hui je rekla da je to što sam rekla tačno i da su međusobno dopunjavanje snaga i harmonična saradnja na taj način veoma dobri i korisni za njen život-ulazak. Uspela sam da izađem iz tog stanja osećaja niže vrednosti i napustim svoju sujetu i status – ova promena je bila rezultat Božjeg dela. Hvala Bogu!