Tokom crkvenih izbora 2023. godine, čula sam da neka braća i sestre žele da glasaju za mene, ali u svom srcu, nisam želela da budem starešina. Setila sam se da je pre nekog vremena, starešina uredila da neka braća i sestre prenesu priloge, ali zbog izbora pogrešnih ljudi, priloge je zaplenila velika crvena aždaja i nekoliko braće i sestara je uhapšeno. Crkva je istraživala konkretne razloge. Iako starešina nije bila smenjena, ipak je to veliki prestup. Pomislila sam i na jednu sestru koju sam ranije poznavala, a koja se, dok je bila starešina, ponašala po svojoj volji i usporavala rad, da bi na kraju postala lažni starešina i bila smenjena. Kad bih pomislila na te stvari, osećala sam se preplašeno, verujući da je odgovornost starešina vrlo značajna i da mogu biti smenjeni u svakom trenutku ako prekrše načela svojim postupcima. Pomislila sam: „Božje delo je sada dostiglo završnu fazu, a i sada je trenutak kad Bog odlučuje o ishodu svake osobe. Ako, u ovom ključnom trenutku, ne samo ne uspem da pripremim dobra dela, već i počinim zlo i budem osuđena, kako bih uopšte mogla da imam dobar ishod? Bolje bi bilo da preuzmem neki jednostavan zadatak i da izbegnem rizik.” Imajući to na umu, nisam imala želju da preuzmem ulogu starešine. Nekoliko dana kasnije, tokom crkvenih izbora, izabrana sam za starešinu. Videvši rezultat, nisam bila srećna; umesto toga, osećala sam ograničenje i bol, razmišljajući: „Neprihvatanje ove uloge bi pokazalo nedostatak pokornosti. Ako je prihvatim, ne samo da ću raditi napornije i trpeti više od drugih, već i, ako pogrešim u radu, to ne bi bio mali problem. Ako bih uvredila Božju narav, moj put verovanja u Boga bi se završio. Zar ne bi onda sve te godine verovanja u Boga bile uzalud? Bilo bi bolje da dobro obavljam svoju trenutnu dužnost na prizeman način.” Kad sam tako razmišljala, u srcu sam osećala prekor, ali kad bih uzela u obzir veliku odgovornost starešina i to kako brzo budu razotkriveni i uklonjeni ako naprave grešku, i dalje nisam želela da preuzmem ulogu starešine. U sebi sam osećala neprestanu unutrašnju borbu, kao u igri „nadvlačenje konopca”. Zato sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me vodi i ukaže na pravi put.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i bila sam duboko dirnuta. Svemogući Bog kaže: „Ako osećaš da možeš da obaviš određenu dužnost, ali se takođe bojiš da ne pogrešiš i da ne budeš eliminisan, pa si stoga stidljiv, stagniraš i ne možeš da napreduješ, da li je takav stav pokoran? Na primer, ako te tvoji braća i sestre izaberu za starešinu, onda možeš da osećaš obavezu da obavljaš tu dužnost zato što si izabran, ali joj ne pristupaš sa inicijativom. Zašto nemaš inicijativu? Zato što se premišljaš i osećaš sledeće: ’Biti starešina uopšte nije dobra stvar. To je kao da hodaš po oštrici noža ili po tankom ledu. Ako dobro obavljam posao, neće biti nagrade, ali ako loše obavljam posao, biću orezan. A biti orezan nije čak ni najgora stvar. Šta ako budem smenjen ili eliminisan? Ako se to dogodi, zar nije za mene sve gotovo?’ U tom trenutku, počinješ da osećaš podvajanje. Kakav je to stav? To znači da si na oprezu i da pogrešno razumeš stvari. To nije stav koji ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti. To je negativan stav koji te demorališe. Pa, kakav treba da bude pozitivan stav? (Treba da budemo otvorenog srca i pravedni i da imamo hrabrosti da ponesemo teret.) Pozitivan stav treba da bude stav pokornosti i samoinicijativne saradnje. To što govorite je pomalo isprazno. Kako možeš da budeš otvorenog srca i pravedan kada se toliko bojiš? I šta znači imati hrabrosti da poneseš teret? Kakav mentalni sklop će ti dati hrabrost da poneseš teret? Ako se uvek bojiš da će nešto poći po zlu i da nećeš moći da se nosiš s tim, ako imaš mnogo unutrašnjih kočnica, tada će ti u suštini manjkati hrabrosti da preuzmeš odgovornost. ’Biti otvorenog srca i pravedan’, ’imati hrabrosti da poneseš teret’, ili ’ne povlačiti se nikada, pa ni pred smrću’, kako kažete, sve ovo pomalo zvuči kao slogani koje uzvikuju ljutiti mladi ljudi. Da li ovi slogani mogu da reše praktične probleme? Ono što je sada potrebno jeste ispravan stav. Da bi posedovao ispravan stav, moraš da razumeš taj aspekt istine. Jedino na taj način rešavaš svoje unutrašnje poteškoće i glatko prihvataš ovaj nalog, ovu dužnost. To je put primene i samo je to istina. Ako koristiš izraze poput ’biti otvorenog srca i pravedan’ i ’imati hrabrosti da poneseš teret’ da bi se pozabavio strahom koji osećaš, da li će to biti efikasno? (Neće.) To pokazuje da ove stvari nisu ni istina ni put primene. Možeš da kažeš: ’Ja sam otvorenog srca i pravedan sam, ja sam nepokolebljiv, nema drugih misli ili iskvarenosti u mom srcu i imam hrabrosti da preuzmem odgovornost.’ Spolja gledano, prihvataš svoju dužnost, ali kasnije, nakon što neko vreme porazmisliš, i dalje osećaš da ne možeš da je prihvatiš. Možda i dalje osećaš strah. Pored toga, možda vidiš druge ljude kako su orezani i još više se uplašiš, poput išibanog psa koji se plaši biča. Sve više ćeš osećati da je tvoj rast suviše mali, a da je dužnost jedan ogroman, nepremostiv ponor, te na kraju i dalje nećeš biti sposoban da poneseš teret. Zbog toga, uzvikivanje slogana ne može da reši praktične probleme. Pa, kako zapravo možeš da rešiš ovaj problem? Treba aktivno da tražiš istinu, da usvojiš pokoran stav i da sarađuješ. Tako možeš u potpunosti da rešiš problem. Stidljivost, strah i briga su beskorisni. Da li postoji neka veza između toga da li ćeš biti otkriven i eliminisan ili ćeš biti starešina? Ako nisi starešina, da li će tvoja iskvarena narav nestati? Pre ili kasnije, moraš da rešiš problem svoje iskvarene naravi. Pored toga, ako nisi starešina, nećeš imati više prilika za praktično delovanje i sporije ćeš napredovati u životu, i imaćeš malo šanse da se usavršiš. Iako biti starešina ili delatnik donosi malo više patnje, to takođe donosi i više dobiti; ako možeš da ideš putem težnje ka istini, možeš biti usavršen. Kakav je to blagoslov! Prema tome, treba da se pokoriš i da aktivno sarađuješ. To je tvoja dužnost i tvoja odgovornost. Bez obzira na put pred tobom, treba da imaš bogoposlušno srce. To je stav sa kojim treba da obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Božje reči su do te mere razotkrile ono što mi je na srcu da sam se postidela i osetila nelagodu. Promislila sam o sebi i o tome zašto sam se toliko plašila da budem starešina. Bilo je to zato što sam videla kako starešina bira pogrešne ljude kad uređuje premeštanje priloga, što je dovelo do toga da priloge zapleni velika crvena aždaja, a nekoliko braće i sestara bude uhapšeno, kao i zbog toga što sam videla kako Božja kuća istražuje i rešava to pitanje. Stoga sam se plašila da, ako postanem starešina i napravim veliku grešku u poslu, to ne bi donelo gubitke samo crkvi, već bi usporilo život-ulazak braće i sestara. Bio bi to veliki prestup, a ja bih brzo bila razotkrivena i uklonjena. Zato bi bilo sigurnije ako bih umesto toga preuzela neki jednostavan zadatak. Neprestano sam uzimala u obzir sopstvene interese, ne usuđujući se da prihvatim dužnost da budem starešina. Uvidela sam da sam bila isuviše sebična, bez trunke pokornosti. Iako uloga starešine podrazumeva više posla, ona pruža više prilika za obuku, više šanse da se stekne istina i brži životni rast. Božje iskrene namere stoje iza toga, ali ja nisam razumela Božje namere, već sam u srcu gajila oprez i pogrešno shvatanje Boga. Zar to nije duboko povređivalo Boga? Treba da se pokorim i aktivno sarađujem, da tragam za istinom kako bih rešila svoj oprez i pogrešno shvatanje Boga.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Čak i ako takvi ljudi daju celog sebe kada obavljaju dužnost, ako daju otkaz na poslu i odreknu se svoje porodice – ukoliko ne daju srce Bogu i ako zaziru od Boga, zar je njihovo stanje dobro? Zar je to normalno stanje ulaska u istina-stvarnost? Zar budući razvoj tog stanja nije zastrašujući? Ako čovek nastavi sa takvim stanjem, može li da stekne istinu? Zar može da zadobije život? Može li da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Da li ste svesni da vi sami imate takvo stanje? Kada postanete toga svesni, da li u sebi pomislite: ’Zašto stalno zazirem od Boga? Zašto uvek razmišljam na taj način? Razmišljati na taj način je tako strašno! To je protivljenje Bogu i odbacivanje istine. Zaziranje od Boga je isto što i opiranje Bogu’? Stanje zaziranja od Boga je isto kao biti lopov – ne usuđuješ se da izađeš na svetlost dana, plašiš se da ćeš da pokažeš svoje demonsko lice i istovremeno strahuješ: ’Sa Bogom se ne treba igrati. On može u bilo kojem trenutku i na bilo kojem mestu da osudi i izgrdi čoveka. Ako naljutiš Boga, u najblažem slučaju će te orezati; u težim slučajevima, Bog će te kazniti, razbolećeš se ili ćeš patiti. Ljudi to ne mogu da podnesu!’ Zar ljudi ne gaje takva pogrešna shvatanja? Zar je to srce bogobojažljivo srce? (Nije.) Zar takvo stanje nije zastrašujuće? Kada je neko u takvom stanju, kada zazire od Boga i uvek ima takve misli, kada stalno ima takav stav prema Bogu, da li on tretira Boga kao Boga? Zar je to verovanje u Boga? Kada čovek veruje u Boga na taj način, kada se ne odnosi prema Njemu kao prema Bogu, zar to nije problem? U najmanju ruku, ljudi ne prihvataju pravednu Božju narav, niti prihvataju stvarnost Njegovog dela. Misle: ’Tačno je da je Bog milostiv i pun ljubavi, ali je ujedno i gnevan. Kada Božji gnev nekog zadesi, to je katastrofa. On može da u svakom trenutku udari na čoveka i ubije ga, te da uništi koga god poželi. Ne prizivaj Božji gnev. Tačno je da Njegovo veličanstvo i gnev ne dozvoljavaju nikakvu uvredu. Drži se dalje od Njega!’ Ako čovek ima takav stav i takve ideje, može li da u potpunosti i iskreno da dođe pred Boga? Ne može” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi”). Dok sam promišljala o Božjim rečima i o sebi, shvatila sam da, iako sam godinama verovala u Boga, naizgled napuštajući svoju porodicu i karijeru zbog svoje dužnosti, nikad zapravo nisam dala Bogu svoje srce. Uvek sam se držala Sotoninih pravila za opstanak, poput „Ko visoko leti, nisko pada” i „Usamljeno je na vrhu”, smatrajući ih maksimama i mudrim rečima. Živela sam prema Sotoninim pravilima za opstanak, ne verujući u Božju pravednu narav. Gledala sam na Božju kuću kao na svet, misleći da u njoj nema pravičnosti i pravednosti i zamišljala sam da je i Bog poput iskvarenih ljudi, verujući da čak i mala, nehotična greška može da dovede do osude i isključivanja. Zato, kad sam videla da druge orezuju i smenjuju, postala sam još opreznija prema Bogu u svom srcu. Brinula sam da ću, ako postanem starešina i ne obavljam dobro svoju dužnost, biti smenjena i uklonjena i da bi bilo sigurnije da samo obavljam neku jednostavnu dužnost. Zbog ovih pogrešnih gledišta nisam mogla da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Zapravo, to da li će neko biti razotkriven i uklonjen, nema nikakve veze sa njegovim statusom. To se određuje na osnovu puta kojim ide. Ako neko ne stremi ka istini, čak i ako nema status, ipak će biti razotkriven i uklonjen. Neke starešine i delatnici možda imaju odstupanja ili neuspehe u svom radu, ali oni nakon toga tragaju za istinom i promišljaju o sebi, trudeći se najbolje što mogu da postupaju u skladu sa načelima i što više obavljaju svoje dužnosti, sve više stiču dublje razumevanje istine. Za takve ljude, preuzimanje uloge starešine je način na koji oni mogu da se usavrše. Starešina koju sam ranije poznavala je bila smenjena zato što nije ulagala vreme i energiju u istina-načela, ometala je i remetila rad i tvrdoglavo odbijala da spozna sebe. Čak i kad su njeni problemi razotkriveni i kad se o njima razgovaralo, ona se raspravljala i branila se umesto da se pokaje. To je dovelo do toga da bude smenjena. Isto tako, one antihriste koje je Božja kuća isključila nije uništio status niti su uklonjeni zbog jednog jedinog prestupa. Razlog je bio taj što su se tokom svoje starešinske dužnosti ponašali nemarno i autokratski i što su formirali frakcije kako bi stvorili nezavisna carstva, što je ozbiljno remetilo rad crkve. Čak i nakon što su orezani i upozoreni, oni su tvrdoglavo odbijali da se pokaju. Isključeni su i uklonjeni jer su pripadali kategoriji ljudi koji imaju odbojnost prema istini i mrze je. Njihov neuspeh utvrđen je na osnovu njihove priroda-suštine i puta kojim su išli. U Božjoj kući, odluka da se neka osoba smeni ili ukloni ne zasniva se na njenom trenutnom ponašanju niti na jednoj greški koju napravi, već na njenoj priroda-suštini i ukupnom ponašanju. Štaviše, Bog svakoj osobi pruža više prilika za pokajanje. Ne znači da će neko, čim pogreši, biti izbačen ili eliminisan. Isto je i sa starešinom naše crkve. Iako je postojao veliki problem sa aranžmanima za prenos priloga, ona je nakon toga tragala za istinom, promislila o sebi i pokazala želju da se pokaje. Kao rezultat toga, ona dosad nije smenjena. Uvidela sam da je moje verovanje u izreku „Ko visoko leti, nisko pada” u osnovi nije bilo u skladu sa istinom i shvatila sam koliko je izopačeno bilo moje gledište! Neprestano sam brinula o sopstvenoj budućnosti i sudbini, plašeći se da, ako postanem starešina i pogrešim u radu, neću imati dobar ishod i odredište. Ako se te pogrešne težnje i netačna gledišta ne bi rešili traganjem za istinom, onda, čak i kad ne bih postala starešina, s obzirom na moju duboko ukorenjenu prirodu suprotstavljanja Bogu, na kraju bih bila uklonjena. U tom trenutku sam osetila da je život u skladu sa Sotoninom filozofijom istinski opasan jer bih mogla da se pobunim protiv Boga i udaljim se od Njega bilo kad i bilo gde.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Iz Božjih reči sam videla da, bez obzira na kakvu situaciju antihristi naiđu, oni prvo razmišljaju o tome da li će steći blagoslove ili ne. Dokle god im je nešto od koristi za sticanje blagoslova, oni će to raditi, a ako nije, neće to raditi. Nikad ne uzimaju u obzir svoje odgovornosti i dužnosti, niti interese Božje kuće. Razmišljajući o sopstvenom ponašanju, shvatila sam da sam postupala na isti način. Braća i sestre su me izabrali za starešinu – to je bilo Božje uzdizanje i prilika da se obučim. Trebalo je aktivno da sarađujem, ali sam ja preveliki značaj pridavala sticanju blagoslova, uzimajući pre svega u obzir svoju budućnost i sudbinu. Čim bih pomislila na velike odgovornosti koje nosi uloga starešine i na to kako bi svaki moj prestup mogao negativno da utiče na moju budućnost i odredište, nisam želela da prihvatim tu ulogu. Smatrala sam sticanje blagoslova mnogo važnijim od sopstvenih dužnosti i odgovornosti. Bila sam istinski sebična i lišena ljudskosti! Shvativši to, pokajnički sam se pomolila Bogu i aktivno preuzela dužnost starešine.

Nedugo zatim, bila sam zadužena za prenos priloga. I dalje sam u srcu osećala strah, brinući se da greška može da se desi zbog mojih neodgovarajućih aranžmana, pa sam htela da se povučem. U tom trenutku sam prepoznala da to stanje nije ispravno, pa sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, vidim da sam isuviše sebična i da se ponovo fokusiram na sopstvenu budućnost i sudbinu. Ovom dužnošću koja mi je danas dodeljena Ti me testiraš. Ne bi trebalo da živim u strahu niti da uzimam u obzir sopstvene interese. Trebalo bi da se oslonim na Tebe i da sarađujem u skladu sa načelima, da aktivno preuzmem ovo breme, ne razmišljajući više o sopstvenim dobicima i gubicima.” Nakon molitve, pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da oni koji iskreno veruju u Boga i imaju dobru ljudskost obavljaju svoje dužnosti sa osećajem odgovornosti. Oni štite interese Božje kuće ne uzimajući u obzir lične dobitke i gubitke. Posebno kada je u pitanju vrlo važan posao, oni se direktno suočavaju sa teškoćama i u stanju su da ponesu teško breme i uzmu u obzir Božje namere. Ma koliki da su rizici, oni se ne povlače, već su u stanju da se oslone na Boga da bi iskusili te stvari. Takvi ljudi zaista imaju savest i razum. Oni su stubovi crkve i oni kojima se Bog raduje. Ali, kad su u pitanju oni koji neprestano uzimaju u obzir sopstvene dobitke i gubitke dok obavljaju svoje dužnosti i koji uopšte ne štite interese Božje kuće, oni nemaju ljudskosti, sebični su i ogavni. U očima Boga, oni su bezvernici i nevernici. Razmišljajući o svemu tome, osetila sam uznemirenost i grižu savesti i bila sam voljna da prihvatim ovu odgovornost i da aktivno sarađujem na tome da prilozi što pre budu prebačeni na sigurno mesto. Postupajući praktično na ovaj način, u srcu sam osetila mir i sigurnost.

Da Bog nije uredio okolnosti u kojima me je razotkrio, ne bih spoznala svoju sebičnu i ogavnu iskvarenu narav i pogrešna gledišta kojima sam stremila, niti bih shvatila Božje velike napore da spase ljude. Zahvalna sam Bogu što je uredio te okolnosti i što me je prosvetio i vodio Svojim rečima da dođem do ovakvih saznanja i promene.