Moji roditelji su me oduvek mnogo voleli, još od kada sam bila mala, i radili su težak fizički posao kako bi mogli da odškoluju brata i mene. Gledajući ih kako od jutra do mraka tako naporno rade, pomislila sam: „Kada porastem, moram da zaradim mnogo novca kako bih svojim roditeljima obezbedila bolji život.” Kad sam počela da radim, slala sam roditeljima sav zarađeni novac, nadajući se da će to poboljšati kvalitet njihovog života. Kasnije sam prihvatila Božje delo poslednjih dana i delila jevanđelje sa svojim roditeljima, ali je moj otac prestao da veruje jer se plašio progona velike crvene aždaje. Majka je, međutim, nastavila da me podržava u mojoj dužnosti i pomagala mi da se staram o detetu. Osećala sam da su roditelji mnogo učinili za mene i svaki put kad sam išla kući da ih posetim, trudila sam se da im pomognem oko kućnih poslova koliko god sam mogla i da im pokažem svoju odanost, što me je činilo mirnijom. U junu 2022. godine, policija je počela da me progoni zbog širenja jevanđelja i nakon toga, nisam mogla da se vratim kući da vidim svoje roditelje i dete. Takođe sam se brinula da su mi roditelji stari i lošeg zdravlja, i da, ako se razbole, neće biti nikog da se stara o njima. Čitajući Božje reči, shvatila sam da je ljudski život u potpunosti uređen od strane Boga i da je Bog suveren i nad sudbinom mojih roditelja, pa sam ih poverila Bogu, tako da to nije previše uticalo na moje stanje, što mi je omogućilo da nastavim sa izvršavanjem svoje dužnosti.

Krajem novembra 2022. godine, dobila sam pismo od sestre u kojem je pisalo da je moja majka u bolnici u kritičnom stanju. U pismu nije pisalo od čega je bolovala i veoma sam se zabrinula, pošto nisam znala od čega se razbolela niti u kakvom je stanju. Zaista sam želela da se vratim kući da posetim majku. Ali onda sam pomislila na to kako me policija još uvek progoni i kako sam zauzeta rešavanjem posledica hapšenja u nekoliko crkava i kako bi moj odlazak mogao da odloži rad crkve. Bila sam veoma zbunjena, pa sam se pomolila Bogu, poveravajući Mu bolest moje majke. Sredinom maja 2023. godine, dobila sam pismo od kuće u kojem je pisalo da mi je majka preminula od moždanog udara prošle godine, a da je otac preminuo od astme pre nekoliko dana. Nisam mogla da podnesem te iznenadne vesti. Kad sam pomislila na to kako su brzo otišli i kako više nemam roditelje, preplavio me je talas bola i nisam mogla da prestanem da plačem. Pomislila sam na to kako nisam bila tu da se brinem o njima dok su bili bolesni i kako ih nisam videla poslednji put pre nego što su preminuli. Osećala sam da su sigurno bili veoma tužni i razočarani u mene kao ćerku, kao i da mora da su rođaci govorili da sam odrođena ćerka ili nezahvalna bednica. Osećala sam se toliko slabo da sam mogla jedino da plačem. Kad sam otišla u svoju sobu i legla, glava mi je bila puna slika mojih roditelja. Njihovi osmesi, njihova dobrota prema meni i scene iz našeg zajedničkog života vrteli su mi se u glavi poput filma iznova i iznova. Razmišljala sam o tome koliko je mojim roditeljima bilo teško da me podignu, kako su radili težak fizički posao da bi me školovali i kako mi je majka pomagala da se staram o detetu dok sam izvršavala svoje dužnosti van kuće. Osećala sam da sam im dužna za svaku sitnicu koju su učinili za mene. Bilo mi je tako bolno i čak sam pomislila kako sam, da nisam obavljala svoju dužnost, već da sam radila kako bih zaradila novac, mogla da im pomognem sa troškovima života i obezbedim novac za njihovo lečenje kad su se razboleli i možda ne bi preminuli tako brzo. Razmišljajući o svim tim godinama tokom kojih nisam bila uz njih da se brinem o njima i o tome kako nisam ispunila svoje odgovornosti kao ćerka, osećala sam se kao grešnica, kao i da im dugujem toliko mnogo! Tokom tih dana, bila sam u veoma očajnom stanju, nisam mogla da jedem niti da spavam, živela sam u krivici i bolu. Iako sam i dalje izvršavala svoju dužnost, moje srce je bilo duboko uznemireno. Takođe mi je nedostajao osećaj tereta da bih nastavila rad na jevanđelju za koji sam bila odgovorna i sve to je uticalo i na moj rad. U svom bolu, pomolila sam se Bogu: „Bože, moji roditelji su preminuli i velika je to bol i patnja za mene. Molim te pomozi mi i zaštiti moje srce od tolike uznemirenosti.” Nakon molitve, malo sam se smirila. Setila sam se Božjih reči o tome kako se nositi sa smrti roditelja, pa sam ih potražila da ih pročitam.

Svemogući Bog kaže: „Kada je reč o smrti roditelja, ljudi takođe treba da imaju ispravan i razuman stav. (…) Kako, onda, pre nego što se to dogodi, treba da rešiš taj neočekivani udarac koji će te zadesiti tako da on ne utiče, ne ometa i ne deluje na tvoje obavljanje dužnosti ili put kojim hodaš? Hajde prvo da pogledamo na šta se svodi umiranje, o čemu se tačno radi u smrti – zar to ne znači da osoba napušta ovaj svet? (Da.) Znači da se život koji čovek poseduje, a koji ima fizičko prisustvo, uklanja iz materijalnog sveta koji ljudi mogu da vide i on nestaje. Ta osoba zatim nastavlja da živi u drugom svetu, u drugom obliku. Odlazak života tvojih roditelja znači da se odnos koji imaš sa njima na ovom svetu raspao, nestao i okončao. Oni žive u drugom svetu, u drugim oblicima. Što se tiče toga kako će se njihovi životi odvijati u tom drugom svetu, da li će se vratiti na ovaj svet, ponovo te sresti ili imati bilo kakav telesni odnos ili emotivne veze s tobom, to Bog određuje i ti sa tim nemaš nikakve veze. Ukratko, njihova smrt znači da su njihove misije na ovom svetu završeni i na njih je stavljena tačka. Njihove misije u ovom životu i na ovom svetu su se završili, tako da se završio i tvoj odnos sa njima. Što se tiče toga da li će se otelotvoriti u budućnosti, ili će se suočiti s bilo kakvom kaznom i ograničenjem, ili s bilo kakvim postupanjem i uređenjem u drugom svetu, da li to ima ikakve veze s tobom? Možeš li o tome da odlučuješ? To nema nikakve veze s tobom, ne možeš o tome da odlučuješ i nećeš moći da dobiješ nikakve vesti o tome. U tom trenutku se završava tvoj odnos sa njima u ovom životu. To jest, sudbina koja vas je vezivala dok ste živeli jedni pored drugih 10, 20, 30 ili 40 godina tada se završava. Nakon toga, oni su oni, ti si ti i među vama uopšte ne postoji baš nikakav odnos. Čak i da svi verujete u Boga, oni su obavljali svoje dužnosti, a ti svoje; kada više ne žive u istom prostoru, među vama više nema nikakvog odnosa. Oni su naprosto završili misije koje im je Bog već poverio. Dakle, kada su u pitanju odgovornosti koje su ispunili u vezi tebe, one se završavaju onog dana kada počneš da postojiš nezavisno od njih – ti više nemaš nikakve veze sa svojim roditeljima. Ako danas umru, samo ćeš propustiti nešto na emotivnom nivou i imaćeš dve voljene osobe manje za kojima ćeš žudeti. Nikada ih više nećeš videti i nikada više nećeš moći da čuješ bilo kakvu vest o njima. Njihova budućnost, kao i šta će s njima biti posle, nemaju nikakve veze s tobom, između vas neće biti krvne veze, nećeš više ni biti isto biće. Tako stvari stoje. Smrt tvojih roditelja će samo biti poslednja vest koju ćeš čuti o njima na ovom svetu, i poslednja od etapa koje ćeš videti ili čuti kada je u pitanju njihovo iskustvo rađanja, starenja, obolevanja i umiranja u njihovim životima, to je sve. Njihova smrt ti neće ništa oduzeti niti dati, oni će naprosto umreti, njihovo ljudsko putovanje će se završiti. Dakle, kada je u pitanju njihova smrt, nije važno da li su to slučajne smrti, normalne smrti, smrti od bolesti i tako dalje, u svakom slučaju, da nije Božje neprikosnovenosti i uređenja, nijedna osoba ili sila ne bi mogla da im oduzme život. Njihova smrt samo znači kraj njihovog fizičkog života. Ako ti nedostaju i žudiš za njima, ili se stidiš zbog svojih osećanja, ne treba da osećaš ništa od toga i nije potrebno da ih osećaš. Otišli su sa ovog sveta, pa je suvišno da ti nedostaju, zar ne? Ako pomisliš: ’Da li sam nedostajao roditeljima tokom svih ovih godina? Koliko im je patnja bila veća jer nisam bio uz njih i nisam pokazivao odanost roditeljima tolike godine? Tokom svih ovih godina, uvek sam želeo da mogu da provedem nekoliko dana s njima, nikada nisam očekivao da će tako brzo umreti. Tužan sam i osećam krivicu.’ Nije potrebno da razmišljaš na taj način, njihova smrt nema nikakve veze s tobom. Zašto njihova smrt nema nikakve veze s tobom? Zato što čak i da si pokazao odanost roditeljima ili da si bio s njima, to nije obaveza niti zadatak koji ti je Bog zadao. Bog je odredio koliko sreće i koliko patnje će tvoji roditelji doživeti od tebe – to nema nikakve veze s tobom. Oni neće živeti duže zato što si ti s njima i neće živeti kraće zato što si daleko od njih i zato što nisi mogao često da budeš s njima. Bog je odredio koliko će oni dugo živeti i to nema nikakve veze s tobom. Stoga, ako čuješ vest da su ti roditelji preminuli, ne moraš da osećaš krivicu. Tom pitanju treba pristupiti na ispravan način i prihvatiti ga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je to kad se čovek rađa, kada umire, kao i njegov životni vek, deo Božje suverenosti i predodređenja. Kada i kako naši roditelji umiru, svim tim Bog takođe vlada i sve to uređuje. Nisam sagledavala stvari prema Božjim rečima i nisam prepoznala Njegovu suverenost. Mislila sam da sam mogla da se staram o svojim roditeljima da nisam otišla da izvršavam svoju dužnost, i da sam mogla da im obezbedim lečenje kada su bili bolesni, i da bi, da sam to radila, možda živeli još nekoliko godina i ne bi preminuli tako brzo. Moje gledište bilo je isto kao gledište nevernika i potpuno identično gledištu bezvernika. Setila sam se da sam ranije, kad su moji roditelji bili bolesni, odlazila kući da ih posetim, ali sve što sam mogla da uradim bilo je da im kažem nekoliko utešnih reči i posavetujem ih da se čuvaju, kao i da im dam malo novca koji sam mala da kupe lekove. Ali oni nisu ozdravili i nisam mogla da ublažim njihovu patnju. Kad sam pročitala konkretno ove Božje reči: „Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom.” konačno sam shvatila da smrt mojih roditelja nema nikakve veze sa mnom i da je trenutak kada je njihov životni vek istekao bio predodređen od strane Boga. To je bila njihova sudbina. Setila sam se da je moja majka pričala kako je moj otac nekoliko puta bio primljen u bolnicu u kritičnom stanju kako bi pokušali da mu spase život i kako su svi mislili da će umreti, ali je on na kraju preživeo. Mnogi ljudi godinama ostaju uz svoje roditelje, brinući se o njima, ali opet, oni ne mogu da spreče njihovu smrt kada se razbole. Nikakav novac ne može da ih spasi. Videla sam da je Bog suveren nad sudbinom svih i da čak i da sam bila uz svoje roditelje i brinula se o njima, oni bi ipak oboleli od bolesti koje su im predodređene i ma koliko novca da sam potrošila na njihovo lečenje, to ih ne bi spasilo. Pored toga, moji roditelji su oboje imali više od šezdeset godina, a moj otac je godinama bolovao od astme i pio je lekove kako bi izgurao svaki dan i mnogo je patio. Sada kada je preminuo, nije se više mučio, što je za njega na neki način bilo olakšanje. S tim mislima, osetila sam neku vrstu utehe, moje stanje se malo popravilo i počela sam da izvršavam svoju dužnost uobičajeno.

Jednog dana, dok sam bila na dužnosti, videla sam stariji par u autobusu, bili su otprilike istih godina kao moji roditelji i ponovo sam pomislila na njih i na to kako su preminuli i sada više nisu u istom svetu kao ja. Razmišljajući o tome, oči su mi bile pune suza i zapala sam u veoma tmurno raspoloženje. Pogotovo za vreme novogodišnjih praznika, ponovo sam pomislila na svoje roditelje i osećala sam da im nisam bila odana zato što nisam mogla da im obezbedim ugodan život. To je bila prepreka koju nisam mogla da savladam i bila sam im izuzetno zahvalna. Znala sam da je moje stanje pogrešno i pomolila sam se Bogu: „Bože, moji roditelji su preminuli i znam da je to Tvoja suverenost i Tvoje uređenje, ali i dalje ne mogu da se pomirim s tim, i dalje osećam u krivicu i krivim samu sebe. Molim Te, pomozi mi da rešim svoje stanje.”

Nakon toga, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kada je reč o odnosu prema očekivanjima roditelja, da li je sada jasno koja načela treba slediti i koje breme treba otpustiti? (Jeste.) O kojem se tačno bremenu ovde radi, koje ljudi nose na svojim plećima? Oni moraju da slušaju svoje roditelje i moraju im omogućiti da dobro žive; pošto roditelji sve čine za dobro svoje dece, onda i deca, da bi bila odana, moraju da rade šta im roditelji kažu. Pored toga, kad odrastu, moraju da čine usluge svojim roditeljima, da im uzvraćaju zbog njihove dobrote, da im budu odani i da im prave društvo, da im ne dopuste da budu tužni ili razočarani, da ih ne iznevere i da učine sve što mogu kako bi patnju svojih roditelja umanjili ili je čak potpuno eliminisali. Ako to ne možeš da postigneš, ti si onda nezahvalno i odrođeno dete i, uopšte, jedna loša osoba, koja zaslužuje da je grom spali i da je se drugi ljudi gnušaju i da je odbace. Je li to breme koje nosiš? (Jeste.) Pošto im ove stvari predstavljaju breme, ljudi treba da prihvate istinu i da se pravilno suoče s njima. To breme i te pogrešne misli i stavovi mogu se otpustiti i promeniti jedino prihvatanjem istine. Ako ne prihvataš istinu, ima li drugog puta koji možeš odabrati? (Nema.) Prema tome, bilo da se radi o otpuštanju bremena porodice ili vlastitog tela, sve počinje od prihvatanja ispravnih misli i stavova i od prihvatanja istine. Čim počneš da prihvataš istinu, sve te pogrešne misli i stavove koje nosiš u sebi postepeno ćeš rastaviti na delove, razlučićeš ih i prozreti, da bi ih na kraju sasvim odbacio. Tokom ovog procesa rastavljanja, razlučivanja i potom otpuštanja i odbacivanja svih tih pogrešnih mišljenja i gledišta, postepeno ćeš menjati svoj stav i način pristupa pomenutim pitanjima. Sve te misli koje proizlaze iz tvoje ljudske savesti i iz tvojih osećanja, postepeno će slabiti; neće te više uznemiravati, niti će te u dubinama tvog uma sputavati, neće uticati na tvoj život ni upravljati njime, i neće te ometati u obavljanju dužnosti. Primera radi, ako si prihvatio ispravna mišljenja i gledišta i ako si prihvatio ovaj aspekt istine, kad čuješ vest o smrti svojih roditelja, samo ćeš ih oplakati i nećeš razmišljati o tome kako im tokom ovih godina nisi uzvratio dobrotu s kojom su te odgajali, kako su zbog tebe toliko propatili, kako im se nisi ni najmanje odužio ili kako im nisi omogućio da bolje žive. Nećeš više kriviti sebe za to – umesto toga, tvoji izrazi će biti normalni, proistekli iz potreba normalnih ljudskih osećanja; pustićeš neku suzu za njima i nakon toga osetiti kako ti pomalo nedostaju. Ubrzo zatim, te će stvari postati prirodne i normalne, i ti ćeš uskoro ponovo uroniti u normalan život i u obavljanje svojih dužnosti; nećeš više biti uznemiren zbog toga. Ukoliko, međutim, ne prihvataš ove istine, beskrajno ćeš plakati kad čuješ vest o smrti svojih roditelja. Biće ti ih žao, osećaćeš da im u životu nije bilo lako i da su odgojili jedno takvo odrođeno dete kao što si ti; nisi im se našao pri ruci kraj postelje kad su se razboleli, a kad su umrli, nisi zaplakao na njihovoj sahrani, niti si ih ožalio kako dolikuje; svoje si roditelje izneverio, razočarao i nisi im omogućio bolji život. Dugo će te pratiti taj osećaj krivice, a kad god pomisliš na to, ti ćeš zaplakati i osetićeš tupi bol u srcu. Emotivno ćeš reagovati pri svakom susretu sa bliskim okolnostima, ljudima, događajima i stvarima; taj osećaj krivice će te možda pratiti do kraja života. Šta je tome razlog? To što istinu i ispravna mišljenja i gledišta nikada nisi prihvatao kao svoj život; umesto toga, tvoja stara mišljenja i gledišta i dalje su vladala tobom i uticala na tvoj život. Stoga ćeš ostatak svog života provesti u bolu zbog smrti svojih roditelja. Ova neprekidna patnja imaće posledice koje daleko prevazilaze malu telesnu nelagodu; ona će uticati na tvoj život, na tvoj stav prema obavljanju dužnosti, na tvoj stav prema radu crkve, na tvoj stav prema Bogu, kao i na tvoj stav prema svakoj osobi ili pitanju koje te dira u dušu. Takođe se može desiti da se rastužiš i obeshrabriš u vezi s drugim pitanjima, da postaneš malodušan i pasivan, da izgubiš veru u život, da ti ponestane elana i motivacije za sve, i tako dalje. Kako vreme bude proticalo, uticaj te patnje neće biti ograničen samo na tvoj svakodnevni život, nego će se proširiti na tvoj stav prema obavljanju dužnosti i na tvoj životni put. To je veoma opasno. Zbog posledica te opasnosti, možda nećeš moći adekvatno da obavljaš svoje dužnosti stvorenog bića, a može se čak desiti da na pola puta potpuno prekineš sa obavljanjem dužnosti ili da usvojiš raspoloženje i stav opiranja prema dužnostima koje obavljaš. Ukratko, takva situacija će se, s vremenom, neumitno pogoršavati i uzrokovati da se tvoje raspoloženje, tvoje emocije i mentalitet razvijaju u zloćudnom smeru. Razumete li? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam živela s bolom i krivicom zato što sam prihvatila sotonske tradicionalne ideje, kao što su: „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, „Morate brinuti o svojim roditeljima u njihovoj starosti i pomagati im do kraja njihovog života”, i „Odrođen čovek je gori od zveri”. Verovala sam da je odanost roditeljima, briga o njima u starosti i pomoć do kraja života ono što je obeležje čoveka koji ima savest i ljudskost i da kad čovek to ne bi činio, bio bi bezdušan i lišen ljudskosti, pa je zbog toga moje srce bilo ispunjeno krivicom i imala sam osećaj nelagode i osude u svojoj savesti. Kada sam saznala za smrt svojih roditelja, razmišljala sam o tome koliko im je bilo teško da me podignu i koliko su se žrtvovali za mene. Ipak, u starosti im nisam obezbedila ugodan život, niti sam brinula o njima kada su bili bolesni i nisam ih čak ni videla poslednji put pre nego što su preminuli. Neprestano sam se osećala odrođeno i kao da nisam ispunila svoje odgovornosti kao njihovo dete, te sam smatrala da će me zbog toga drugi osuditi i orezati i nisam to mogla da oprostim sebi. Smatrala sam da su ideje poput: „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, „Morate brinuti o svojim roditeljima u njihovoj starosti i pomagati im do kraja njihovog života”, i „Odrođen čovek je gori od zveri” pozitivne stvari, ali nisam sagledavala stvari prema Božjim rečima. U stvarnosti, Bog prosuđuje da li osoba ima savesti i ljudskosti na osnovu toga da li može da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće i udovolji Mu. Ako čovek može da se odrekne svega da bi dao sebe za Boga i ispunio svoju dužnost kao stvoreno biće, takav čovek je odan Bogu i poseduje mnogo savesti i ljudskosti. S druge strane, ako čovek napusti svoju dužnost da bi bio odan roditeljima, čak iako se brine za svoje roditelje vrlo dobro i svi ga hvale kako je odano dete, takav čovek živi za svoja telesna osećanja, sebičan je, ogavan i lišen je ljudskosti. Razmišljala sam o svecima koji su kroz istoriju napustili svoje porodice i poslove da bi propovedali Gospodovo jevanđelje. Da bi ljude doveli pred Boga i omogućili im da zadobiju Njegovo spasenje, napustili su svoju domovinu i porodicu. U očima ljudi, delovali su kao bezosećajni jer se nisu brinuli za svoju porodicu niti su bili odani svojim roditeljima, ali u očima Boga, oni su ispunili svoju dužnost kao stvorena bića i poseduju savest i ljudskost. Bog se sećao njihovih dela. Ja sam sledila pravi put vere u Boga, trpeći progone od strane Komunističke partije Kine i onemogućena da se vratim kući. Nisam bila u mogućnosti da se brinem o roditeljima zbog okolnosti, a ne zbog toga što nisam bila odana roditeljima ili zato što nisam imala savesti. Bez obzira na to kako je moja porodica gledala na mene ili kako su me nevernici kritikovali, put kojim sam išla nije bio pogrešan. Nije važno kako me drugi vide. Ono što se računa jeste da li mogu da zadobijem Božje odobrenje. To je najvažnije. Živela sam u stanju duga i krivice zbog smrti svojih roditelja, dajući utočište žalbama i buntovništvu protiv Boga, i nisam bila odana u svojoj dužnosti. Na koji način sam imala ljudskost ili savest? Bog mi je dao život, pazio na mene i štitio me i obezbedio sve što mi treba, a ja sam se i dalje žalila na Njega. Bila sam stvarno nesposobna da razlikujem šta je ispravno, a šta pogrešno i bila sam potpuno nerazumna! Shvativši to, pomolila sam se Bogu: „Bože, ne želim da živim u boli zbog smrti mojih roditelja, želim da se pokajem pred Tobom.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam pročitala Božje reči shvatila sam da je njihova odgovornost i obaveza da me podignu nakon što sam se rodila i to ne može da se smatra dobrotom. Nisam razumela istinu i smatrala sam da je to što su se roditelji brinuli o meni i odgajali me dobrota, mislila dam da su učinili mnogo za mene i bili dobri prema meni, pa je zato trebalo da se odužim njihovoj dobroti. Kada su moji roditelji bili bolesni, nisam se vratila da se brinem o njima, a kada su preminuli, nisam ih čak ni videla poslednji put. Imala sam osećaj da mnogo dugujem svojim roditeljima, ali nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je podizanje dece dok ne odrastu nešto što se od roditelja očekuje. To je njihova odgovornost. Baš kao što i osoba koja brine o biljci u saksiji ima odgovornost da je zalije i đubri. To se ne smatra dobrotom. Dobrota mojih roditelja i sve što su učinili za mene poteklo je od Božje suverenosti i uređenja i trebalo je to da prihvatim kao Božji dar. Nisam ništa dugovala svojim roditeljima, niti je trebalo da im se odužim ili nadoknadim nešto. Nakon što sam to shvatila, bol u mom srcu je malo popustio.

Što se tiče toga kako da gledam na svoje roditelje, pronašla sam put u Božjim rečima. Pročitala sam ove Božje reči: „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – to jest, ne treba uvek da razmišljaš o tome kako da im uzvratiš samo zato što su te toliko dugo odgajali. Ako nisi u mogućnosti da im se odužiš, ako nisi u prilici ili ti okolnosti ne dozvoljavaju da im se odužiš, uvek ćeš osećati tugu i krivicu, do te mere da ćeš čak osetiti tugu kad god vidiš nekoga ko je u društvu roditelja, ko se stara o njima ili radi stvari kojima pokazuje odanost roditeljima. Bog je odredio da te roditelji odgajaju i tako ti omogućio da stasaš u odraslu osobu, a ne da bi proveo život odužujući im se. Imaš odgovornosti i obaveze koje moraš da ispuniš u ovom životu, put kojim moraš da ideš, i imaš sopstveni život. U ovom životu ne treba da ulažeš svu svoju energiju u to da se roditeljima odužiš za dobrotu. To je samo nešto što te prati u životu i na životnom putu. U pogledu ljudskosti i emotivnih odnosa, to je neizbežno. Ali što se tiče kvaliteta odnosa koji ti i tvoji roditelji treba da imate, da li ćete moći da živite zajedno do kraja života ili ćete biti razdvojeni i sudbina vas neće povezati, to zavisi od Božjih orkestracija i uređenja. Ako je Bog orkestrirao i uredio tako da tokom ovog života ne živiš u istom mestu kao tvoji roditelji, da budeš vrlo daleko od njih i da često nećete moći da živite zajedno, onda je ispunjavanje odgovornosti prema njima za tebe samo neka vrsta težnje. Ako je Bog uredio da u ovom životu živiš veoma blizu svojih roditelja i da budeš u stanju da ostaneš uz njih, onda su ispunjavanje jednog dela odgovornosti prema roditeljima i pokazivanje neke odanosti roditeljima stvari koje treba da radiš u ovom životu – tu nema ničega što zaslužuje kritiku. Ali ako ne živiš u istom mestu sa roditeljima i nemaš priliku niti prave okolnosti da pokažeš odanost roditeljima, onda to ne moraš da smatraš sramotom. Ne treba da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima jer nisi u stanju da pokažeš odanost roditeljima, jer tvoje okolnosti to naprosto ne dozvoljavaju. Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga. Zar se vaše srce ne oseća postojano sada kada ste shvatili ovaj aspekt istine? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da moji roditelji nisu moji poverioci. Božje predodređenje da se rodim u poslednjim danima nije zato da bih se odužila svojim roditeljima ili im bila odana, već da bih ispunila misiju koju moram da završim, a to je da izvršavam dužnost stvorenog bića, a to je i ono što bi trebalo da radim kao čovek. Odanost roditeljima bi trebalo da se zasniva na ličnim okolnostima. Ako to ne ometa dužnost, čovek može da poseti svoje roditelje kako bi ispunio odgovornosti deteta. Ali ako, dok izvršava svoju dužnost, nema priliku da bude uz svoje roditelje da bi se brinuo o njima, onda potrebe da se čovek oseća krivim ili kao da im nešto duguje. U ključnim trenucima, dužnosti moraju da budu prioritet. To mi je bilo naročito jasno nakon što sam pročitala Božje reči koje kažu: „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće došlo je od Boga i postoji zahvaljujući Božjem suverenitetu. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni ispunjenju Božjeg naloga niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su mučenički stradali zarad ispunjenja Božjeg naloga, a još više pred Bogom koji nam je pružo sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Bog je izvor ljudskog života. Bog mi je dao život i to što sam danas živa, to je takođe zahvaljujući Božjoj brizi i zaštiti. Izvršavanje dužnosti stvorenog bića danas je moja odgovornost i obaveza. Shvativši to, sada mogu pravilno da sagledam smrt svojih roditelja.

Iako još uvek ponekad mislim na njih, to me više ne sputava i mogu da se fokusiram na svoje dužnosti. Božje reči su te koje su me vodile da shvatim kako da pravilno sagledam to što su mi roditelji preminuli i kako da naučim načela primene o tome kako da gledam na svoje roditelje. Uzdigla sam se iz svoje boli. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!