U martu 2023. godine, obavljala sam dužnost propovednika u crkvi. Pošto sam postigla neke rezultate u svojim dužnostima, počela sam da mislim kako imam dobre radne sposobnosti i dobar kov. Tokom obavljanja dužnosti, postupala sam sa nadmenom naravi i nisam tragala za istina-načelima. To je prekidalo i ometalo rad i bila sam smenjena. Nakon što sam smenjena, osećala sam se zaista negativno i razmišljala o tome da sam prekidala i ometala rad crkve i da sigurno više neću imati priliku da budem spasena. Svaki dan života mi je bio mučenje. Nakon promišljanja više od deset dana, crkva je odredila da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Bila sam prestravljena da ću biti ponovo razotkrivena i smenjena, pa sam neprestano bila na oprezu, trudila se da dužnosti obavljam u skladu sa načelima i da izbegavam da postupam po nadmenoj naravi.

Tri meseca kasnije, izabrana sam za starešinu u crkvi. Više starešine su me pitale kako se osećam u vezi s tim, pa iako sam znala da mi ova dužnost dolazi od Boga i da ne mogu da je odbijem, osećala sam otpor. U sebi sam pomislila: „Zaista ne mogu da budem crkveni starešina. Starešina je odgovoran za celokupan posao i mora da razume, da podstiče i prati sve aspekte rada, a kako ima više odgovornosti, on na kraju više otkriva svoje iskvarenosti i brže bude razotkriven. Ako bih postala starešina, a onda se vratila na staro i ponovo prekidala i ometala rad zbog svoje nadmene prirode i bila razotkrivena i smenjena, onda bi to bio ozbiljan problem i mogla bih čak da budem uklonjena i isključena. Onda me bih imala nikakve šanse da ponovo obavljam svoje dužnosti, a i kako bih onda i dalje mogla da budem spasena?” Nakon razmišljanja o tome, osećala sam da su dužnosti na izradi tekstova relativno bezbednije, pa sam odbila, rekavši: „Imam zdravstvene probleme, a posao starešine uključuje previše obaveza. Ako budem provodila dane radeći tako naporno, moje telo to neće moći da podnese. Trebalo bi da nađete nekog drugog.” Na kraju su me starešine zamolile da još jednom razmislim i odgovorim kasnije.

To veče, kad sam se vratila kući, dobila sam groznicu i dijareju i shvatila da iza toga stoje Božje namere. Pomislila sam: „Tokom svih ovih godina moje vere u Boga, prihvatala sam i slušala koju god dužnost da mi je crkva odredila i, iako imam zdravstvene probleme, oni ne utiču na moju sposobnost da obavljam svoje dužnosti. Zašto onda nisam želela da se pokorim ovog puta kad su me izabrali za starešinu?” Zato sam potražila Boga i pomolila mu se. Nakon molitve, brzo sam potražila odgovarajuće Božje reči da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Porodica ispoljava još jedan efekat uslovljavanja. Primera radi, članovi porodice ti stalno govore: ’Nemoj previše da se izdvajaš iz gomile. Moraš da se obuzdaš i da pokažeš malo suzdržanosti u svojim rečima i postupcima, kao i u pogledu svoje darovitosti, svojih sposobnosti, svoje inteligencije, i tome slično. Nemoj da budeš neko ko se izdvaja. Baš kao što kažu izreke „Grom uvek u najviše drvo udara” i „Greda koja najviše štrči prva istruli”. Ako želiš da se zaštitiš i da sebi obezbediš dugoročno i stabilno mesto u grupi kojoj pripadaš, nemoj da budeš najviše stablo u šumi; treba da se obuzdavaš i da ne težiš da se uzdigneš iznad svih ostalih. Seti se šipke gromobrana, u koju grom najpre udara, zato što štrči u odnosu na okolinu i najbliža je nebu; a kad dune orkanski vetar, najviše stablo prvo prima njegov udar i biva oboreno; a kad nastupi zima, led najpre prekrije najvišu planinu. Isto je i sa ljudima – ako uvek štrčiš u odnosu na druge i privlačiš pažnju, članovi Partije će te primetiti i ozbiljno će razmisliti o tvom kažnjavanju. Stoga, nemoj da budeš najviše stablo, nemoj biti solista. Treba da se držiš stada. U suprotnom, ako se oko tebe formira bilo kakav pokret društvenog protesta, prvo će tebe kazniti, zato što se najviše ističeš. Nemoj da budeš starešina, niti na čelu neke grupe u crkvi. U suprotnom, u slučaju bilo kakvih gubitaka ili problema vezanih za rad u Božjoj kući, tebe će, kao starešinu ili nadzornika, uvek prvog izdvojiti. Prema tome, nemoj da budeš najviše stablo u šumi, jer grom uvek u najviše drvo udara. Moraš da naučiš da kao kornjača zavučeš glavu pod oklop i da se zgrčiš.’ Upamtio si ove reči svojih roditelja, pa kad dođe vreme za izbor starešine, ti odbijaš kandidaturu rečima: ’Ah, ne mogu ja to! Imam ženu i decu i jako sam vezan za njih. Ne mogu da budem starešina. Vi treba da budete starešine, nemojte mene da birate.’ Ako na kraju ipak budeš izabran za starešinu, ti ćeš i dalje biti neodlučan. ’Bojim se da ću morati da podnesem ostavku’, reći ćeš. ’Evo, budite vi starešine, od srca vam pružam priliku. Puštam vas da preuzmete taj položaj, a ja se povlačim.’ Pritom, u svom srcu razmišljaš: ’Uh! Grom uvek u najviše drvo udara. Ko visoko leti, nisko pada, i čovek je usamljen na vrhu. Pustiću te da budeš starešina, a kad budeš izabran, jednog ćeš dana napraviti spektakl od sebe. Nikada nisam hteo da budem starešina i ne želim da se penjem na lestvici, što znači da neću ni nisko da padnem. Razmisli malo, zar taj i taj nije smenjen s položaja starešine? A nakon što je smenjen, izbačen je iz crkve – nije dobio čak ni priliku da bude običan vernik. To je savršen primer koji dokazuje tačnost izreka „Grom uvek u najviše drvo udara” i „Greda koja najviše štrči prva istruli”. Zar nisam u pravu? Zar taj čovek nije kažnjen? Ljudi moraju da nauče da zaštite sebe, jer čemu im inače služi mozak? Ako imaš mozga u glavi, moraš ga upotrebiti da zaštitiš sebe. Nekima to nije baš najjasnije, ali tako funkcioniše društvo i bilo koja grupa ljudi –„Grom uvek u najviše drvo udara”. Ako se ističeš, svi će o tebi imati lepo mišljenje, sve dok te jednog dana ne pogodi grom. Tada ćeš shvatiti da ljude koji se guraju na prvu borbenu liniju pre ili kasnije stigne zaslužena kazna.’ To su iskrene pouke tvojih roditelja i porodice, a ujedno su njihov glas iskustva i njihova prečišćena životna mudrost, koju ti bezrezervno šapuću na uvo” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Iz Božjih reči sam uvidela da ljudi žive po filozofijama koje im je usadio Sotona, kao što su: „Grom uvek u najviše drvo udara”, „Greda koja najviše štrči prva istruli”, „Što se više popneš, teže ćeš pasti” i „Usamljeno je na vrhu”. Oni veruju da se ne treba izdvajati u masi ni postupati odvažno i da je to način na koji čovek može da se zaštiti. Živela sam u skladu sa ovim gledištima i verovala da bih u ulozi starešine i preuzimanjem više odgovornosti, još više otkrila svoju iskvarenost i da bih, što se više popnem, imala teži pad. Imajući to na umu, želela sam da zaštitim sebe i budem običan vernik, misleći da je to najsigurnija opcija. Isto tako, pošto sam već jednom bila smenjena, ako bih ponovo bila smenjena, mogla bih čak da izgubim priliku da budem običan vernik. Zbog ovih glupavih i apsurdnih gledišta, kad sam izabrana za starešinu, prvo što sam pomislila bilo je da bih, ako tu dužnost ne budem obavljala dobro, mogla da budem razotkrivena i uklonjena, što bi značilo da ne bih mogla da budem spasena i da bih ostala bez dobrog ishoda i odredišta. Zato sam pronalazila izgovore da to odbijem. Razmišljala sam o tome kako nevernici postupaju na osnovu načela da pričaju manje i da se manje izdvajaju kako bi živeli stabilan život i zaštitili se i stekli uporište u grupi i shvatila sam da je moje gledište bilo isto kao u tih nevernika. Suočena sa dužnošću, donosila sam sud prema tim sotonskim filozofijama, živeći u pogrešnom shvatanju i oprezu prema Bogu i odbijajući tu dužnost. Bila sam istinski sebična i lažljiva!

U svom traganju, pročitala sam da Božje reči kažu: „Neki ljudi misle: ’Svako ko preuzme starešinstvo je lud i glup i sam sebe dovodi do propasti, zato što starešinstvo neizbežno dovodi do otkrivanja iskvarenosti koju Bog vidi. Da li bi oni otkrili toliko iskvarenosti da se ne bave ovim poslom?’ Kakva apsurdna ideja! Ako ne služiš kao starešina, zar nećeš otkriti iskvarenost? Zar ne biti starešina, čak i ako pokazujete manje iskvarenosti, znači da ste dostigli spasenje? Prema ovoj izjavi, da li su svi oni koji ne služe kao starešine oni koji mogu preživeti i biti spaseni? Zar ova tvrdnja nije isuviše smešna? Ljudi koji služe kao starešine vode Božji izabrani narod da jede i pije reč Božju, kao i da iskusi Božje delo. Ovaj zahtev i standard su visoki, pa je neizbežno da starešine otkriju neka iskvarena stanja kada počnu sa obukom. To je normalno i Bog to ne osuđuje. Ne samo da Bog to ne osuđuje, već i prosvećuje, prosvetljuje i vodi ove ljude, i stavlja dodatni teret na njihova leđa. Dokle god mogu da se pokore Božjem vođstvu i delu, oni će u životu napredovati brže od običnih ljudi. Ako su to ljudi koji teže istini, mogu krenuti putem na kome će ih Bog usavršiti. To je ono što Bog najviše blagosilja. Neki ljudi ovo ne mogu da shvate i iskrivljuju činjenice. Prema ljudskom shvatanju, bez obzira na to koliko se starešina promeni, Bog neće mariti; On će samo sagledavati koliko iskvarenosti otkrivaju starešine i delatnici, i osudiće ih samo na osnovu toga. A što se tiče onih koji nisu starešine i delatnici, pošto oni otkrivaju malo iskvarenosti, Bog ih neće osuditi, čak i ako se ne promene. Nije li to apsurdno? Nije li to huljenje protiv Boga? Ako se toliko ozbiljno opireš Bogu u svom srcu, možeš li biti spašen? Ne možeš biti spašen. Bog određuje ishode ljudi uglavnom na osnovu toga da li poseduju istinu i istinito svedočanstvo, a to uglavnom zavisi od toga da li ti ljudi teže istini. Ako teže istini i ako se mogu iskreno pokajati nakon što dožive sud i grdnju zbog počinjenog prestupa, onda, sve dok ne izgovaraju reči i ne čine dela koja hule na Boga, sigurno će biti sposobni za dostizanje spasenja. Prema vašim uobraziljama, svi obični vernici koji slede Boga do kraja mogu dostići spasenje, a svi oni koji služe kao starešine moraju biti uklonjeni. Kada bi vas neko zamolio da budete starešina, mislili biste da nije u redu da to ne prihvatite, ali biste isto tako mislili da biste, kada biste služili kao starešina, nehotice otkrili iskvarenost, što bi bilo kao da sami sebe šaljete na giljotinu. Nije li uzrok svemu ovome pogrešno razumevanje Boga? Kada bi ishodi ljudi bili određivani na osnovu iskvarenosti koju ljudi otkrivaju, niko ne bi mogao da bude spašen. U tom slučaju, u čemu bi bio smisao dela Božjeg spasenja? Ako bi to stvarno bilo tako, gde bi bila pravednost Božja? Čovečanstvo ne bi moglo da vidi Božju pravednu narav. Stoga, vi ste svi pogrešno razumeli Božje namere, što ukazuje na to da nemate istinsko znanje o Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „S vremena na vreme, Bog će preduzeti određenu stvar da te razotkrije ili da te dovede u red. Da li to onda znači da si eliminisan? Da li to znači da ti je došao kraj? Ne. (…) Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: ’Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?’ To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi”). Iz Božjih reči sam shvatila da starešine i delatnici, bez obzira na to koliko iskvarenih naravi otkriju ili koje su prestupe u prošlosti počinili, dokle god streme ka istini i mogu da promišljaju o sebi i spoznaju sebe i dostignu istinsko kajanje i promenu, mogu da dostignu spasenje. Što se tiče onih koji nisu starešine, čak i ako je iskvarenost koja se u njima otkrije minimalna, ako ne streme ka istini i istinski ne shvataju sebe, njihova se narav na kraju neće promeniti i neće biti moguće da budu spaseni. Zapravo, da li ćemo biti spaseni ili uklonjeni, to nema nikakve veze sa tim koje dužnosti obavljamo niti da li nam je status visok ili nizak. Ključno je naše lično stremljenje, to jest, da li stremimo ka istini i volimo istinu. Božja kuća ne uklanja ljude na osnovu trenutnih postupaka i ponašanja, već umesto toga odlučuje o tim stvarima na osnovu celokupnog ponašanja te osobe i njene priroda-suštine. Baš kao i oni zli ljudi i antihristi koji bivaju uklonjeni i isključeni, oni imaju odbojnost prema istini i mrze je i često krše istina-načela u svojim dužnostima i čine mnoga zla. Oni odbijaju da se pokaju uprkos mnogobrojnim besedama i zato ih Božja kuća uklanja i isključuje. Ja sam prošli put smenjena zbog svoje izuzetno nadmene naravi, zbog toga što u svojoj dužnosti nisam pratila načela i što sam prekidala i ometala crkveni rad. Međutim, moja smena nije imala za cilj da me isključi, već da mi omogući da promislim o sebi i istinski se pokajem kroz to iskustvo i nakon što sam donekle stekla razumevanje o sebi, crkva je uredila da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Shvatila sam da je to što me je Bog na ovaj način razotkrio imalo za cilj da me promeni i pročisti, ne da me isključi. Kad sam se suočavala sa situacijama ne tragajući za istinom, nisam uspevala da shvatim Božji stav prema ljudima i Njegove napore da sve uzme u obzir. Apsurdno sam mislila da bih, pošto sam jednom već smenjena, ako bih ponovo pogrešila, bila uklonjena i isključena. Zar nisam pogrešno shvatala Božje namere?

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i donekle razumela svoju priroda-suštinu. Bog kaže: „Antihristi ne veruju da su reči Božje istina i ne veruju da je Njegova narav pravedna i sveta. Sve ovo posmatraju kroz ljudske predstave i uobrazilje, a Božjem delu pristupaju iz ljudske perspektive, sa ljudskim mislima i ljudskim lukavstvom, koristeći logiku i razmišljanje Sotone da bi opisali Božju narav, identitet i suštinu. Očigledno, antihristi ne samo da ne prihvataju niti priznaju Božju narav, identitet i suštinu, već su i prepuni predstava, protivljenja i buntovništva prema Bogu i nemaju ni trunku stvarnog znanja o Njemu. Određenje antihristȃ o Božjem delu, Božjoj naravi i Božjoj ljubavi je propraćeno znakom pitanja – počiva na sumnji, a oni su prepuni skepticizma i povodom toga prepuni poricanja i klevete; pa šta je onda sa Njegovim identitetom? Božja narav predstavlja Njegov identitet; uz takav odnos prema Božjoj naravi kao što je njihov, i njihov odnos prema Božjem identitetu je više nego jasan – direktno poricanje. Ovo je suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (6. deo)”). „Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti oprezan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati Boga na zemlji”). Iz Božjih reči sam uvidela da antihristi sumnjaju u Božji identitet i suštinu i poriču ih. Oni ne veruju da su Božje reči istina, niti veruju u Njegovu pravednu i svetu narav. Umesto toga oni proučavaju Bože delo kroz gledišta i rezonovanje običnih ljudi i puni su predstava, podozrenja, poricanja i sumnji prema Bogu. Uvidela sam da je moje ponašanje isto kao ono u antihrista. Oduvek sam sumnjala u Boga. Nakon što sam smenjena sa mesta propovednika, nisam tragala da razumem načine na koje sam se suprotstavljala Bogu i ustajala protiv Njega, niti sam razmišljala o tome kako sam prekidala i ometala rad crkve. Uopšte nisam razumela Božju pravednu narav, već sam umesto toga posmatrala Boga kao vladara, misleći da kad neko jednom načini prestup, On mu neće dati priliku da se pokaje i ukloniće ga i isključiti. Razmišljala sam o tome kako su me Božje namere, kad sam bila suočena sa tom smenom, navele da promislim o sebi i da spoznam sebe i naučim lekciju. To što sam izabrana za starešinu bila je druga prilika koju mi je Bog dao da se obučim, a to je isto tako bila i njegova blagodat i uzdizanje. Umesto da budem zahvalna za Božju ljubav i spasenje, ja sam sumnjala u Njega i odbijala svoju dužnost, odnoseći se prema ovoj prilici da obavljam dužnost i steknem istinu kao prema nekoj smicalici da budem razotkrivena i isključena. Nisam li govorila da je crno belo i izvrtala činjenice? Istinski nisam imala nimalo ljudskosti! Ako bih nastavila da živim po sotonskim zabludama poput „Usamljeno je na vrhu” i „Što se više penješ, teže ćeš pasti”, i zanemarivala traganje za istina-načelima u svojoj dužnosti i neprestano pokazivala otpor prema Bogu i pogrešno Ga shvatala, na kraju bi me Bog prezreo, razotkrio i isključio. Izgovorila sam molitvu pokajanja Bogu: „O, Bože, bila sam tako lažljiva i rđava, uvek sam sumnjala u Tebe i branila se od Tebe. A Ti si i dalje koristio Svoje reči da me prosvetiš i vodiš da razumem Tvoje namere. Zaista nisam vredna Tvog spasenja! O, Bože, želim da se pokajem i pokorim se Tvojim orkestracijama i uređenjima i da se više ne bunim protiv Tebe i ne povređujem Tvoje srce.”

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči i stekla put primene. Svemogući Bog kaže: „Zapravo, u većini slučajeva, kakve god iskvarene naravi otkrili prilikom obavljanja svoje dužnosti, sve dok tragaju za istinom da ih razreše, ljudi mogu postepeno da smanje broj otkrivenih iskvarenosti i da na kraju obavljaju svoju dužnost na odgovarajući način. Ovo je proces doživljavanja Božjeg dela. Čim otkriješ iskvarenu narav, trebalo bi da tragaš za istinom kako bi je rešio, i da razlučiš i detaljno analiziraš svoju sotonsku narav. Ovo je proces borbe protiv sotonske naravi i od suštinskog je značaja za tvoje životno iskustvo. Dok doživljavaš Božje delo i menjaš svoju narav, ti koristiš istine koje razumeš da bi se takmičio protiv svoje sotonske naravi, rešavajući na kraju svoje iskvarene naravi i trijumfujući nad Sotonom, čime postižeš promenu naravi. Proces promene nečije naravi je traganje za istinom i njeno prihvatanje da bi se istisnule ljudske predstave i uobrazilje, reči i doktrine, i da bi se istisnula filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i razne jeresi i obmane koje dolaze od Sotone, postepeno ih zamenjujući istinom i Božjom rečju. Ovo je proces dostizanja istine i promene sopstvene naravi. Ako želiš da znaš koliko se tvoja narav promenila, moraš jasno da vidiš koliko istina razumeš, koliko istina si sproveo u delo i koliko istina si sposoban da proživiš. Moraš jasno da vidiš koliko je tvojih iskvarenih naravi zamenjeno istinama koje si razumeo i dostigao, i u kojoj meri su one u stanju da kontrolišu iskvarenu narav u tebi, odnosno u kojoj meri su istine koje razumeš u stanju da vode tvoje misli i namere, kao i tvoj svakodnevni život i praktikovanje. Trebalo bi jasno da vidiš da li, kada te nešto snađe, tvoje iskvarene naravi imaju prednost ili su istine koje razumeš te koje prevladavaju i koje te vode. Ovo je merilo po kojem se određuju tvoj rast i tvoj život-ulazak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Upravo sada, samo teži istini, usredsredi se na život-ulazak i nastoj da dobro obavljaš svoju dužnost. Tu nema greške! Bez obzira na to kako će se Bog ponašati prema tebi na kraju, sigurno je da će biti pravedan; ne bi trebalo da sumnjaš u to i nema potrebe da brineš. (…) Ako povremeno nesvesno postaneš razvratan i Bog ti ukaže na to i orezuje te, a ti se promeniš na bolje, On ti to neće zameriti. To je normalan proces preobražavanja naravi i u tom procesu se ispoljava istinski značaj dela spasenja. To je ključ” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila Njegove namere. Božje delo ima za cilj da promeni i pročisti iskvarene naravi. Zbog toga što nas je Sotona duboko iskvario, mi neprestano otkrivamo iskvarenost u svojim dužnostima. Stoga moramo svesno da tragamo za istinom da bismo to rešili, da bismo se iskreno pokajali i postepeno napredovali u svom život-ulasku. Samo na taj način možemo na kraju da dostignemo spasenje. Zapravo, najveća prepreka spasenju je sopstvena iskvarena narav pojedinca, što nema nikakve veze sa dužnostima koje taj neko obavlja. Čak i kad ne bih obavljala dužnost starešine, ako moja iskvarena narav ne bi bila rešena, i dalje bih na kraju bila razotkrivena i isključena. Kao stvoreno biće, morala sam da prihvatim Božje orkestracije i uređenja i pokorim im se i morala sam da dam sve od sebe u svojim dužnostima i da više ne tumačim Boga pogrešno niti da se branim od Njega! Shvativši Božje namere, više se nisam plašila da ću biti razotkrivena i isključena kao starešina, pa sam napisala višim starešinama da prihvatam tu dužnost.

Kroz ovo iskustvo sam donekle razumela svoju lažljivu narav sumnje u Boga i otpora prema njemu, a takođe sam i uvidela neka svoja pogrešna gledišta. Shvatila sam da kad Bog razotkriva ljude, On to ne čini da bi ih isključio, već da bi ih pročistio i spasao, bez obzira na to kako On postupao. Hvala Bogu!