U junu 2019. godine, otišla sam da obavljam svoje dužnosti u drugoj regiji. Nisam išla kući više od godinu dana, pa je moj muž, nevernik, prijavio mene i moju majku. Od tada, da me policija ne bi uhvatila, nisam se usuđivala da se vratim kući, kao ni da posetim svoju majku. Često sam mislila na nju: „Moja majka stari, otac je rano preminuo, a ona nema rodbinu koja bi se starala o njoj. Sada, kada ju je moj muž prijavio, ne usuđuje se da komunicira s braćom i sestrama. Ne znam u kakvom je stanju niti kako se nosi sa svime trenutno.” Moja majka je radila naporno kako bi me odgajala, a sada kada je stara i neko mora o njoj da brine, ne samo da nisam mogla da budem kraj nje kako bih ispunila svoju dužnost prema roditelju, već sam i nju umešala u sve ovo i učinila da živi u strahu. Kad god bih o tome razmišljala, osećala sam se uzrujano i kao da sam dužna svojoj majci. Iščekivala sam dan kada ću moći da je posetim i da, kao njeno dete, ispunim svoju odgovornost. Ali bojala sam se da će me policija uhapsiti ako se vratim kući i bila sam zauzeta obavljanjem svojih dužnosti, pa nisam mogla da odem kući da je vidim.

U julu 2023. godine, tokom okupljanja, saznala sam od sestre da je moja majka obolela od demencije, da više nije u stanju da brine o sebi i da sada živi u staračkom domu. Nisam mogla da verujem šta čujem. Kako je moja majka mogla da oboli od demencije? Nije mogla da se brine o sebi niti je bilo rođaka koji bi se starali o njoj. Nisam mogla ni da zamislim koliko je patila! Obuzdala sam svoje emocije tokom okupljanja. Kasnije u toku noći, kada sam se smirila, pomislila sam: „Kako je moja majka mogla da oboli od demencije? Da je obolela od neke druge bolesti, bar bi joj um bio bistar, pa bi, iako bolesna, mogla da razmišlja, da razume sebe i izvuče neke pouke, a možda i da se oporavi. Ali sada kada ne funkcioniše normalno, kako da se nadam da će se oporaviti?” Takođe sam mislila da njena demencija može biti posledica toga što nas je moj muž prijavio. To ju je sprečilo da ide na okupljanja i da obavlja svoje dužnosti, a morala je i da brine o meni. To je možda oštetilo njen um. Da sam mogla da obavljam svoje dužnosti u rodnom gradu, brinula bih o njoj, besedila Božje reči sa njom, bila bih joj podrška i možda ne bi ni obolela od te bolesti. U trenutku kada sam bila najpotrebnija svojoj majci, ja nisam mogla da budem uz nju. Koja je svrha toga što je odgajila ćerku poput mene? Smatrala sam da mnogo dugujem svojoj majci. Nisam imala motivaciju da obavljam svoje dužnosti i čak sam zažalila što sam došla u drugu regiju da ih izvršavam.

Saznavši za moje stanje, nadzornica mi je pročitala odlomak Božjih reči: „Ne moraš previše da analiziraš, niti da istražuješ pitanje da li su ti se roditelji ozbiljno razboleli ili se susreli sa nekom velikom nesrećom, i svakako ne bi trebalo da ulažeš energiju u to – to neće biti od koristi. Najnormalnija je pojava da se ljudi rađaju, stare, obolevaju, umiru i susreću se sa raznim velikim i malim problemima u životu. Ako si odrasla osoba, onda treba zrelo da razmišljaš, i treba da pristupiš tom pitanju mirno i ispravno: ’Moji roditelji su bolesni. Neki ljudi kažu da je to zato što sam im toliko nedostajao, da li je to moguće? Svakako sam im nedostajao – kako da nekome ne nedostaje rođeno dete? I oni su meni nedostajali, pa zašto se onda ja nisam razboleo?’ Da li se neko razboli zato što mu nedostaju deca? Ne stoje tako stvari. Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) Razmisli o ljudima koji ne veruju u Boga – zar njihove porodice nisu na okupu, iz godine u godinu? Kada se ti roditelji suoče s velikom nesrećom, članovi njihove šire porodice i njihova deca su svi uz njih, zar ne? Kada se roditelji razbole, ili kada se njihova bolest pogorša, da li je to zato što su ih deca napustila? Ne, to nije slučaj, suđeno im je da se to desi. Radi se o tome da se ti, kao njihovo dete, zato što ste u krvnoj vezi uznemiriš kada čuješ da su bolesni, dok drugi ljudi neće osetiti ništa. To je više nego normalno. Međutim, to što se tvoji roditelji suočavaju sa tako velikom nesrećom ne znači da treba da je analiziraš i istražuješ, niti da razmišljaš o tome kako da je se otarasiš ili da je rešiš. Tvoji roditelji su odrasli; susretali su se s takvim stvarima više puta u životu. Ako Bog uredi okruženje da ih oslobodi tog problema, onda će on, pre ili kasnije, potpuno nestati. Ako je taj problem životna prepreka za njih i oni moraju da ga dožive, onda od Boga zavisi koliko dugo to mora da traje. To je nešto što moraju da dožive i ne mogu to da izbegnu. Ako želiš sam da rešiš to pitanje, da analiziraš i istražuješ njegov izvor, uzroke i posledice, to je glupa pomisao. Beskorisna je i suvišna” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da su čovekovo rođenje, starenje, bolest, kao i smrt, zakoni koje je odredio Bog. Sve nevolje i patnje kroz koje čovek mora da prođe u životu predodredio je Bog i ne bi trebalo da ih analiziram ili proučavam iz perspektive ljudskog bića. Treba da ih prihvatim od Boga i naučim da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Moja majka je obolela od demencije i to je bila patnja koju je ona trebalo da podnese. Ticala se njene vlastite sudbine i nije bila izazvana time što se brinula zbog mene niti što ja nisam bila tu da se staram o njoj. Ali sam pogrešno mislila kako ona ne bi obolela od te bolesti da sam ja bila tamo da se brinem o njoj i pomognem joj u njenom život-ulasku. Pogrešno sam razumela Božju suverenost i uređenja i imala sam iskrivljeno shvatanje. Razmišljala sam o svim roditeljima na svetu. Neki pored sebe imaju decu koja im prave društvo i staraju se o njima. Oni će ipak patiti od bolesti koje će ih zadesiti i umreće kad bude došlo njihovo vreme. To što su njihova deca pored njih i brinu o njima ne oslobađa ih velike patnje. Bog je odredio od čega će moja majka oboleti i koliko će to biti ozbiljno. Mogla bih samo da joj pružim izvesnu negu kad bih otišla kući, ali ne bih mogla da joj ublažim patnju. Morala sam da se pokorim Bogu i poverim Mu majčinu bolest, da Mu dozvolim da sve orkestrira i uredi, kao i da se fokusiram na svoje dužnosti.

U januaru 2024. godine, iznenada sam saznala da mi je mesec dana ranije majka preminula usled bolesti. Čuvši to, umalo se nisam srušila. Nisam očekivala da mi majka premine tako brzo. Tokom tih poslednjih nekoliko godina, nadala sam se da ću imati priliku da se vratim i vidim je, ali pre nego što sam uspela da ispunim svoju dužnost ćerke prema roditelju, ona je napustila ovaj svet zauvek. Nisam više imala priliku da joj budem odana kao roditelju. Osećala sam se zaista tužno i borila sam se da ne zaplačem. Stalno sam dozivala Boga, moleći Ga da me spreči da se žalim na Njega ili da Ga pogrešno razumem. Sedela sam kao ošamućena ispred svog računara celo popodne, bez volje da obavljam svoje dužnosti. Razmišljala sam o tome kako se nisam starala o svojoj majci tokom njene bolesti i kako nisam mogla da je vidim ni poslednji put. Osetila sam veliku krivicu, kao i to da sam joj dužna. Znala sam da će me rodbina i poznanici kritikovati što nemam savesti i nazvati me nezahvalnom i odrođenom ćerkom. Tokom narednih nekoliko dana, iako sam obavljala svoje dužnosti, bila sam potpuno bezvoljna. Kroz glavu su mi prolazile slike bolesne majke kako pati i razmišljala sam o tome koliko je sigurno želela da se vratim kući i vidim je poslednji put pre nego što umre. Što sam više o tome razmišljala, to sam se više osećala dužnom svojoj majci i nisam mogla da zadržim suze. Tih nekoliko dana bila sam potpuno zbunjena. Kasnije sam shvatila da je takvo ponašanje opasno, pa sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me vodi da se oslobodim okova te privrženosti i da ne budem uzrujana. Našla sam odlomak Božjih reči koji mi je bio od velike pomoći. Bog kaže: „Ako bi se tvoji roditelji razboleli, to bi već bio veliki šok za tebe, tako da bi njihova smrt bila još veći šok. Kako, onda, pre nego što se to dogodi, treba da rešiš taj neočekivani udarac koji će te zadesiti tako da on ne utiče, ne ometa i ne deluje na tvoje obavljanje dužnosti ili put kojim hodaš? Hajde prvo da pogledamo na šta se svodi umiranje, o čemu se tačno radi u smrti – zar to ne znači da osoba napušta ovaj svet? (Da.) Znači da se život koji čovek poseduje, a koji ima fizičko prisustvo, uklanja iz materijalnog sveta koji ljudi mogu da vide i on nestaje. Ta osoba zatim nastavlja da živi u drugom svetu, u drugom obliku. Odlazak života tvojih roditelja znači da se odnos koji imaš sa njima na ovom svetu raspao, nestao i okončao. Oni žive u drugom svetu, u drugim oblicima. Što se tiče toga kako će se njihovi životi odvijati u tom drugom svetu, da li će se vratiti na ovaj svet, ponovo te sresti ili imati bilo kakav telesni odnos ili emotivne veze s tobom, to Bog određuje i ti sa tim nemaš nikakve veze. Ukratko, njihova smrt znači da su njihove misije na ovom svetu završeni i na njih je stavljena tačka. Njihove misije u ovom životu i na ovom svetu su se završili, tako da se završio i tvoj odnos sa njima. (…) Smrt tvojih roditelja će samo biti poslednja vest koju ćeš čuti o njima na ovom svetu, i poslednja od etapa koje ćeš videti ili čuti kada je u pitanju njihovo iskustvo rađanja, starenja, obolevanja i umiranja u njihovim životima, to je sve. Njihova smrt ti neće ništa oduzeti niti dati, oni će naprosto umreti, njihovo ljudsko putovanje će se završiti. Dakle, kada je u pitanju njihova smrt, nije važno da li su to slučajne smrti, normalne smrti, smrti od bolesti i tako dalje, u svakom slučaju, da nije Božje neprikosnovenosti i uređenja, nijedna osoba ili sila ne bi mogla da im oduzme život. Njihova smrt samo znači kraj njihovog fizičkog života. Ako ti nedostaju i žudiš za njima, ili se stidiš zbog svojih osećanja, ne treba da osećaš ništa od toga i nije potrebno da ih osećaš. Otišli su sa ovog sveta, pa je suvišno da ti nedostaju, zar ne? Ako pomisliš: ’Da li sam nedostajao roditeljima tokom svih ovih godina? Koliko im je patnja bila veća jer nisam bio uz njih i nisam pokazivao odanost roditeljima tolike godine? Tokom svih ovih godina, uvek sam želeo da mogu da provedem nekoliko dana s njima, nikada nisam očekivao da će tako brzo umreti. Tužan sam i osećam krivicu.’ Nije potrebno da razmišljaš na taj način, njihova smrt nema nikakve veze s tobom. Zašto njihova smrt nema nikakve veze s tobom? Zato što čak i da si pokazao odanost roditeljima ili da si bio s njima, to nije obaveza niti zadatak koji ti je Bog zadao. Bog je odredio koliko sreće i koliko patnje će tvoji roditelji doživeti od tebe – to nema nikakve veze s tobom. Oni neće živeti duže zato što si ti s njima i neće živeti kraće zato što si daleko od njih i zato što nisi mogao često da budeš s njima. Bog je odredio koliko će oni dugo živeti i to nema nikakve veze s tobom. Stoga, ako čuješ vest da su ti roditelji preminuli, ne moraš da osećaš krivicu. Tom pitanju treba pristupiti na ispravan način i prihvatiti ga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči su vrlo jasne: Čovekovo rođenje, starenje, bolest, kao i smrt, sve je to Bog odredio. Bez obzira na to koliko je neko star ili kako umire, prirodnom smrću ili u iznenadnoj nesreći, sve je to unapred Bog odredio i niko to ne može da promeni. Način na koji je moja majka preminula takođe je bio deo Božje suverenosti i Njegovih uređenja, koje je On unapred predodredio još pre njenog rođenja. Sada, kada je došlo njeno vreme, bilo je prirodno da ode. Čak i da sam bila pored nje i brinula se o njoj, ne bih mogla da je održim u životu. Setila sam se da sam oca, kada je bio bolestan, odvela u bolnicu na lečenje i pažljivo brinula o njemu nekoliko meseci, ali nisam mogla da ublažim njegovu patnju. Na kraju je ipak preminuo usled te bolesti. Čovekovo rođenje, starenje, bolest, kao i smrt, sve je to Bog odredio. Nisam mogla da ublažim patnju svojih roditelja, niti da im produžim život, pa sam morala da zadržim racionalan stav i pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima. Takođe sam se setila kako je moja majka imala razne bolesti pre nego što je pronašla Boga. Svi lekari su rekli da neće dugo živeti, ali otkako je našla Boga, njeno stanje se poboljšalo. To što je moja majka doživela sedamdesete već je bila Božja blagodat i blagoslov. Shvativši to, osetila sam se donekle oslobođeno i više nisam toliko osećala samoprekor niti krivicu zbog njene smrti.

Onda sam pročitala odlomak iz Božjih reči: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. (…) Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Ne vode se prema svojim osećanjima, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: ’Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!’ Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da je razlog moje velike boli to što su mi usađeni otrovi tradicionalne kulture, poput izreka: „Odrođen čovek je gori od zveri” i „Odgajaj decu da brinu o tebi u starosti”. Verovala sam da, pošto su moji roditelji naporno radili da bi me odgajali, da bi mi obezbedili hranu, odeću i obrazovanje, i pošto nisam imala priliku da ocu, pre njegove smrti, uzvratim dobrotu, kada ne bih tu dobrotu uzvratila ni majci, tada bih se zaista potpuno osramotila, gora bih bila i od zveri. Smatrala sam te tradicionalne vrednosti pozitivnim stvarima i načelima po kojima treba živeti, ne shvatajući da moj život potiče od Boga. Moja majka me je samo rodila i odgajila i moji roditelji su, svim onim što su činili za mene, samo ispunjavali svoje odgovornosti i obaveze i ne može se reći da je reč o nekoj dobroti. Kad bolje razmislim, da nije bilo Božje brige i zaštite dok sam odrastala, ja danas ne bih bila živa. Kao mala, isplovila sam čamcem sa jednim drugom i čamac nam se prevrnuo. Oboje smo upali u reku i umalo se nismo udavili, ali su nas srećom spasila dva čoveka koji su pecali na reci. U to vreme sam mislila da sam samo imala sreće, ali kasnije, kada sam pročitala Božje reči i saznala da Bog bdi nad ljudskim rodom danju i noću, shvatila sam da je to zapravo bila Božja briga i zaštita. Štaviše, Božja je odredba i to što su roditelji brinuli o meni i odgajali me. Ali nisam zahvaljivala Bogu na Njegovoj brizi i zaštiti niti sam pravilno obavljala svoje dužnosti, već sam uvek smatrala da sam majci dužna pošto nisam mogla da se staram o njoj, što je čak uticalo i na moje obaveze. Naročito kada sam saznala da je umrla, osetila sam još veću krivicu i patnju jer nisam mogla da se staram o njoj i ispratim je kako dolikuje. Čak sam zažalila što sam napustila kuću da bih obavljala svoje dužnosti. Zar nisam bila sasvim bez savesti? Ideje tradicionalne kulture su uticale na mene i naškodile mi. Ja zaista nisam mogla da razlikujem ispravno od pogrešnog!

Kasnije sam pročitala dva odlomka iz Božjih reči koji su me naučili kako da se ponašam prema roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Kada je reč o ophođenju prema roditeljima, odluka o tome da li ćeš ispuniti svoje detinje obaveze i brinuti o njima mora u celosti biti zasnovana na tvom ličnom stanju i na Božjim orkestracijama. Zar ovo nije savršeno objašnjenje za tu stvar? Kad napuste svoje roditelje, nekim ljudima se čini da svojim roditeljima puno toga duguju i da ništa ne čine za njih. Ali, opet, kad žive sa svojim roditeljima, oni im uopšte nisu odani, niti ispunjavaju svoje obaveze prema njima. Da li je takva osoba istinski odana svojim roditeljima? To su samo prazne reči. Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima. Iako bi ljudi možda hteli da o tome odlučuju, oni to ne mogu, jer nemaju pravo odlučivanja, te stoga treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u duši ne osećaš spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Doduše, možda ćeš povremeno razmišljati o tome, budući da se radi o normalnim ljudskim mislima i nagonima, koje niko ne može izbeći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči jasno definišu način na koji treba da se ophodimo prema svojim roditeljima. To prvenstveno zavisi od naših okolnosti i mogućnosti. Ako nam okolnosti i mogućnosti to dozvoljavaju, možemo da ispunimo svoje odgovornosti i budemo odani svojim roditeljima. Ako nam ne dozvoljavaju, nema potrebe da insistiramo na tome, već se moramo pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima. To što nisam mogla da se staram o majci tokom njene bolesti pa sve do smrti ne znači da sam bila bezosećajna ili nezahvalna. Ja sam želela da budem odana svojoj majci, ali pošto me je KPK progonila i jurila jer sam verovala u Boga u jednoj ateističkoj zemlji, ja nisam mogla da se vratim kući. To nije značilo da nemam savesti. Štaviše, verujući u Boga, ja imam svoju vlastitu misiju a to je da obavljam dužnosti stvorenog bića. Kada ne bih mogla da obavljam svoje dužnosti jer se fokusiram samo na to da budem odana svojoj majci, to bi zaista značilo da mi nedostaje savest. Shvativši to, više nisam osećala da me grize savest i bila sam u stanju da umirim svoje srce tokom dužnosti. Božje reči su promenile moja pogrešna gledišta, omogućivši mi da se prema majčinoj smrti odnosim kako treba i da pronađem osećaj olakšanja u svom srcu.