U junu 2022. godine, starešina je odredio da ja nadzirem rad na izradi tekstova. Prisetila sam se tima čiji su rezultati rada bili konstantno loši. Na osnovu stanja o kojem je pisala delatnica na izradi tekstova po imenu Sijao Li, uvidela sam da je ona jako fokusirana na ugled i status. Svaki put kada bi postavila neko pitanje, sestre iz tima su morale da odmah odgovore, inače bi ona pokazala loš stav i postala bi razdražljiva iz čista mira. Pomislila sam: „Da li nedostatak skladne saradnje utiče na njihov rad? Moram brzo da pronađem osnovni uzrok ovog problema.ˮ

Na okupljanjima sam svakog pitala za njegovo stanje. Vođa tima, Li Mei, podelila je svoje razmišljanje u vezi sa tim kako ne može skladno da sarađuje sa Sijao Li i da čak želi da odustane. Sijao Li je onda rekla da je od detinjstva bila temperamentna i razdražljiva i da ne može a da ne plane svaki put kada čuje nešto što joj ne prija. Takođe je spomenula da je jednom Luo Lan ukazala na to da ona nema breme u izvršavanju dužnosti i rekla da je Sijao Li stalno spora, da razvlači svoje jutarnje duhovne posvećenosti do 11 sati i da tek tada počinje sa radom, a ona je apsolutno odbila da prihvati to, misleći: „Zar Li Mei nije ista takva? Zašto Luo Lan ne kaže nešto o njoj?ˮ Mislila je da Luo Lan nije pravična prema ljudima i da cilja na nju, zbog čega je tako gnevno govorila. Kroz jedenje i pijenje Božjih reči, shvatila je da ima slabu ljudskost i mislila je da je ispravno to što su je drugi izolovali i isključili i što su je zvali lošom osobom. Bez obzira na to kako su se drugi odnosili prema njoj, rekla je da bi trebalo da prihvati to od Boga i da spozna sebe, a ne da ima predrasude prema svojim sestrama. Li Mei se uzrujala i rekla je: „Neke stvari koje je Sijao Li rekla nisu istinite. Nismo je izolovali niti isključili, a nismo je ni zvali lošom osobom.ˮ Sijao Li je nastavila da govori kroz suze i rekla je da ju je duboko pogodilo kada je čula da je jedan antihrist izopšten iz crkve. Taj antihrist je sejao razdor i ugnjetavao je ljude, a ona je mislila da je njena priroda mnogo gora od prirode tog antihrista i da bi bilo veoma opasno ako bi tako nastavila, pa je bila voljna da se pokaje. Sve me je to prilično zbunjivalo i pitala sam se: „Da li Sijao Li zaista poznaje sebe? Šta je normalan, otvoren razgovor u zajedništvu o nečijoj iskvarenosti, a šta je omalovažavanje i napad na druge pod maskom razgovora o samospoznaji? Zašto iz besede Sijao Li zvuči kao da su se Li Mei i Luo Lan udružile i da je isključuju?ˮ U tom trenutku nisam mnogo razmišljala o tome, već sam mislila: „Sijao Li je mlada, pomalo svojevoljna, a njena iskvarena narav je prilično ozbiljna, ali pošto sam videla da plače i da je spoznala sebe, deluje da je neko ko prihvata istinu. Promena zahteva proces, tako da joj treba dati još slobode. Osim toga, nedostatak skladne saradnje nije krivica samo jedne osobe. Uostalom, za tango je potrebno dvoje i ovde se verovatno radi o tome da nijedna strana ne poznaje sebe i da žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima.” Imajući to na umu, pronašla sam neke Božje reči u vezi sa skladnom saradnjom, da ih pročitaju, i podsetila sam ih da ne budu opsednute ljudima i stvarima, već da razmisle o sebi i spoznaju sebe u skladu sa Božjim rečima i da uče jedne od drugih. Takođe sam iskoristila svoje iskustvo da bih razgovarala sa Sijao Li o opasnim posledicma razdražljivog ponašanja. Nakon moje besede, Sijao Li je rekla: „Nema dubokih neslaganja između mene i sestara. Voljna sam da skladno sarađujem sa sestrama i da svim srcem izvršavam dužnost. Zaista sam razdražljiva i imam ozbiljno nadmenu narav, ali sam voljna da se molim Bogu i da tragam za rešenjem.ˮ Delovalo je da je Li Mei pomalo rezignirana kad je rekla: „Zaista ne znam kako da doživim ovo okruženje niti kako da razmislim o sebi i spoznam sebe.ˮ Takođe je rekla da, kako bismo rešili problem neskladne saradnje, moramo prvo da razumemo celu priču. Kada sam to čula, osetila sam da problem nije bio zaista rešen. U sebi sam se pomolila Bogu i tražila pomoć, rekavši: „Bože, koja je Tvoja namera u ovoj stvari? Koji je osnovni uzrok ovog problema? Kako ga treba rešiti u skladu sa istina-načelima?ˮ

Te noći sam delila sobu sa Li Mei i Luo Lan. Međutim, nisam mogla da zaspim, već sam neprekidno razmišljala o onome na šta me je Li Mei podsetila tokom okupljanja: da bismo rešili problem neskladne saradnje, prvo moramo da razumemo pravu istinu i da pronađemo objašnjenje za celu stvar. Shvatila sam da sam u besedi na okupljanju samo rekla sestrama da spoznaju sebe i da se ne opterećuju ljudima i stvarima, ali nisam imala jasnu sliku cele ove stvari, tako da problem nije bio rešen. Pomislila sam na Božje reči: „Sve što se dešava pod suncem, sve što možeš da osetiš, sve što možeš da vidiš, sve što možeš da čuješ – sve se dešava uz Božju dozvolu. Kada prihvatiš da je to od Boga, sagledaj ga naspram Božjih reči i saznaj kakva je osoba koja je to učinila i kakva je suština te stvari, bez obzira na to da li te je ono što je rekla ili učinila povredilo, da li su ti srce i duša povređeni ili je tvoj karakter izgažen. Prvo pogledaj da li se radi o zloj osobi ili o običnoj iskvarenoj osobi, prvo razluči njenu pravu prirodu u skladu sa Božjim rečima, a zatim razluči i rešavaj tu stvar u skladu sa Božjim rečima. Zar to nisu ispravni koraci koje treba preduzeti? (Jesu.) Prvo prihvati da je to od Boga i shodno Njegovim rečima sagledaj ljude koji s tim imaju veze, ne bi li utvrdio da li su to obična braća i sestre, zli ljudi, antihristi, bezvernici, zli duhovi, pogani demoni ili špijuni velike crvene aždaje i da li je to što su učinili bilo uopšteno prikazivanje iskvarenosti ili zlo delo koje je namerno isplanirano da ometa i prekida. Sve to treba da se utvrdi poredeći ga s Božjim rečima. Merenje stvari Božjim rečima je najtačniji i najobjektivniji način” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (9)”). Božje reči su mi ozarile srce. Bog je dozvolio sve što se dešava u timu. Trebalo je da posmatram ljude i probleme u skladu sa Božjim rečima, da prvo uvidim kakva je osoba ta druga strana, da li su to brat ili sestra sa iskvarenom naravi koji mogu da prihvate istinu, ili je to zla osoba ili bezvernik koji uopšte ne prihvata istinu. Ako su iskrena braća i sestre, trebalo bi da im pomognemo s ljubavlju, ali ako su zli ljudi ili bezvernici, moramo da ih blagovremeno razotkrijemo, smenimo i izolujemo. Zato sam se pitala: „Kakva je, zaista, Sijao Li? Kako bi trebalo da se nosim s njom?ˮ Zato sam se kod dve sestre raspitala za dosledno ponašanje Sijao Li.

Od Li Mei i Luo Lan sam saznala da je Sijao Lin prilično nadmena, svojevoljna i razdražljiva, da veoma brine o ugledu i statusu, da kad god se obraća sestrama, one moraju brzo da odgovore, a da, ako su spore ili ako ne odgovore, Sijao Lin se odmah iznervira i drži im tiradu, govoreći: „Ako mislite da vas gnjavim, samo kažite i nikada vas više neću pitati!ˮ Zbog toga su se sestre osećale veoma sputano. Nakon toga, šta god bi Sijao Li pitala, sestre bi brzo odgovorile, razumele pitanje ili ne, iz straha da Sijao Li neće biti zadovoljna i da će se zbog toga razdražiti. Jednom je Li Mei ukazala na neke probleme u radu Sijao Li, ali Sijao Li to uopšte nije prihvatila. Rekla je da su zahtevi Li Mei previsoki i nije joj dozvolila da razotrkije iskvarenost. Li Mei je rekla da razdražljivost Sijao Li sputava druge, zbog čega je Sijao Li odmah podigla glas, zaplakala i rekla da joj je teško da se slaže sa ljudima poput Li Mei, da se oseća kao da će je reči Li Mei skoro ugušiti. To je prekinulo celo okupljanje. Nakon toga, Sijao Li je pred svima priznala da se ponaša kao antihrist, koji ne prihvata da bude orezan. Jednom drugom prilikom, Luo Lan je na okupljanju govorila o sopstvenoj iskvarenosti u tome što ugađa ljudima, rekavši da je videla da Sijao Lin ne prihvata istinu, ali da nije ukazala na to jer je želela da sačuva njihov odnos. Nakon što je to čula, Sijao Li je plakala i napravila scenu, rekavši: „Samo izvoli, prijavi me starešini, pa ćeš videti da li će me smeniti ili ukloniti. Kad god mi je ego povređen, ne mogu da se kontrolišem, na ivici sam kolapsa!ˮ Nakon što je to rekla, premestila je kompjuter u drugu prostoriju i dva dana je obavljala svoje duhovne posvećenosti sama, ignorišući sestre. Kasnije, na jednom okupljanju, Sijao Li je u suzama pričala o svom razumevanju sebe i izvinila se Li Mei i Luo Lan. Međutim, nakon toga je i dalje imala napade razdražljivosti i opsednutosti ljudima i stvarima.

Kada sam čula sve o ponašanju Sijao Li, shvatila sam ozbiljnost problema. Problem Sijao Li nije bila samo njena nadmena i svojevoljna narav. Zar ona nije ličila na one zle ljude koji su nerazumni i svojevoljno problematični i koje je Bog razotkrio? Pročitala sam Božje reči: „Ljudi koji su nerazumni i namerno problematični misle samo na svoje interese kada deluju, radeći šta im je volja. Njihove reči nisu ništa drugo do apsurdni argumenti i jeresi, a razum ne dopire do njih. Opaka narav preovlađuje u njima. Niko se ne usuđuje da se druži sa njima i niko nije voljan da sa njima u zajedništvu razgovara o istini, iz straha da će na sebe da navuče nesreću. Drugi ljudi su kao na iglama kad god im iznose svoje mišljenje, plašeći se da će, ako kažu jednu reč koja im nije po volji ili nije u skladu sa njihovim željama, da se uhvate za to i iznesu nečuvene optužbe. Zar takvi ljudi nisu zli? Nisu li oni živi demoni? Svi ljudi opake naravi i nezdravog razuma živi su demoni. A kada neko komunicira sa živim demonom, samo jedan trenutak nepažnje može dovesti do katastrofe. Kada bi takvi živi demoni bili prisutni u crkvi, zar to ne bi nagoveštavalo veliku nevolju? (Nagoveštavalo bi.) Kada ti živi demoni završe sa svojim iizlivima i iskaljivanjem besa, oni mogu neko vreme da pričaju kao ljudi i da se izvine, ali se nakon toga neće promeniti. Ko zna kad će im se pokvariti raspoloženje i onda će ponovo imati izliv besa, pa će istresti iz sebe svoje apsurdne argumente. Cilj njihovih izliva i iskaljivanja besa svaki put je drugačiji, a isto važi i za izvor i pozadinu njihovog iskaljivanja. Drugim rečima, okidač može da bude bilo šta, bilo šta može da izazove njihovo nezadovoljstvo i bilo šta može da ih navede da reaguju izlivima besa i nedisciplinovanim ponašanjem. Kako je to strašno! Kako je to problematično! Ti poremećeni, zli ljudi u svakom trenutku mogu da polude; niko ne zna šta su sve u stanju da urade. Ja prema takvima gajim najveću mržnju. Svako od njih treba da bude počišćen – svi moraju biti počišćeni. Ne želim da imam posla sa njima. Misli su im zbrkane, a narav gruba; puni su apsurdnih argumenata i đavolskih reči, a kada ih nešto zadesi, oni daju sebi oduška na impulsivan način. Neki od njih plaču kada daju sebi oduška, drugi viču, treći lupaju nogama o pod, a ima čak i onih koji tresu glavom i mašu rukama i nogama. Oni su naprosto zveri, a ne ljudska bića. (…) Uprkos tome što su očigledno svesni svojih brojnih problema, oni nikada ne tragaju za istinom da bi ih razrešili, niti u razgovoru sa drugima govore o samospoznaji. Kad se pomenu njihovi problemi, oni izvrdavaju i iznose lažne kontraoptužbe, sve probleme i odgovornosti svaljuju na druge, pa se čak žale da je razlog njihovog ponašanja to što ih drugi maltretiraju. Kao da su njihove izlive besa i besmisleno stvaranje problema izazvali drugi, kao da su svi drugi krivi, a oni jednostavno nemaju drugog izbora nego da se tako ponašaju i na taj način se legitimno brane. Kad god su nezadovoljni, počinju da iskaljuju ogorčenost i da prosipaju besmislice i insistiraju na svojim apsurdnim argumentima, kao da svi ostali greše, kao da su jedino oni dobri ljudi, a svi ostali negativci. Bez obzira na to koliko iskaljuju bes ili izbacuju iz sebe apsurdne argumente, oni zahtevaju da se o njima lepo govori. Čak i kada pogreše, oni zabranjuju drugima da ih razotkrivaju ili kritikuju. Ako ukažeš čak i na mali problem koji imaju, oni će te uplesti u beskrajne rasprave i tada možeš da zaboraviš na život u miru. Kakva je to osoba? To je neko ko je nerazuman i namerno problematičan, a oni koji tako postupaju su zli ljudi” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). Iz Božjih reči sam razumela da, kada se ljudi koji imaju ljudskost i razum suoče sa neprijatnim stvarima ili kada drugi ukažu na njihove probleme, iako oni to možda ne prihvate u tom trenutku, kasnije mogu da prihvate to od Boga, da se pokore i da tragaju za istinom kako bi rešili svoje probleme. Ali oni koji su bezrazložno problematični, koji imaju zlobnu narav, a nemaju ljudskost niti razum, naljute se i imaju izlive besa oko manjih neprijatnosti, čime daju oduška svom nezadovoljstvu. Oni uopšte ne prihvataju da budu orezani. Umesto toga, koriste razne laži kako bi prešli u napad i čak se osvetili. Kada sam uporedila to sa ponašanjem Sijao Li, videla sam da je Sijao Li takva osoba. Stalno je želela da se drugi okreću oko nje i postajala je razdražljiva, ispitivala je i grdila druge zbog najmanjeg nezadovoljstva, čime je sputavala sestre. One su se plašile da kažu ili urade nešto pogrešno, što bi je iznerviralo. Kada je vođa tima, Li Mei, ukazala na njene probleme, ona to nije prihvatila, već je, čak, tvrdila da su zahtevi Li Mei previsoki i da joj ona ne dozvoljava da razotrkije iskvarenost. Mešala je ispravno i pogrešno i ometala je crkveni život. Li Mei i Luo Lan su se na okupljanjima oslonile da Božje reči da bi promislile o sopstvenoj iskvarenosti, i, iako su se te stvari dotakle problema Sijao Li, ono što su rekle bile su činjenice. Razumni ljudi bi trebalo da se ispravno nose sa stvarima, ali Sijao Li je imala napade plača i stalno je pravila scene jer su se te stvari dotakle njegog ugleda. Rekla je da je sestre isključuju i čak je rekla da bi one trebalo da je prijave, smene ili uklone, zbog čega su se sestre osećale kao da ih ona sputava i nisu se usudile da se otvore i besede o svojim stanjima na okupljanjima i nisu mogle da se fokusiraju na svoje dužnosti. Nakon svakog izliva besa, Sijao Li bi govorila o spoznaji sebe i izvinila bi se sestrama i delovalo je kao da može da prihvati istinu. Međutim, kad god bi se desilo nešto neprijatno ili nešto što bi ugrozilo njen ugled, ona bi postala razdražljiva i dala bi oduška svom nezadovoljstvu, svađala bi se i odbijala bi da se promeni, uprkos mnogim razgovorima. Bilo je jasno da Sijao Li uopšte ne prihvata istinu. Nanosila je štetu sestrama i ometala je crkveni život bez imalo kajanja. Umesto toga, uzvratila bi udarac, rekavši da su njenu razdražljivost izazvali nepošten odnos sestara prema njoj i to što su je isključivale, kao da su drugi izazivali njenu razdražljivost, a ne da je to njen problem. Zaista je bila bezrazložno problematična i nerazumna! Pre sam mislila da je Sijao Li samo mlada, svojevoljna i nadmena, da ima ozbiljno iskvarenu narav i da zbog njenog promišljanja o sebi u suzama deluje da može da prihvati istinu i da se promeni uz više razgovora i pomoći punih ljubavi. Međutim, kroz razotkrivanje od strane Božjih reči sam shvatila da je Sijao Li bezrazložno problematična, da ima zlobnu narav, da ne prihvata istinu i da ima odbojnost prema njoj. To nije samo bila obična iskvarenost. Iako još uvek nije počinila nikakvo veliko zlo, takva osoba je bila kao tempirana bomba koja bi u svakom trenutku mogla da eksplodira i njen ostanak u timu bi samo usporio rad i ometao crkveni život. Morali smo da je brzo razotkrijemo i smenimo. To je isto kao ono što Bog razotkriva u vezi sa tako bezrazložno problematičnim ljudima: „Iako ti ljudi možda neće počiniti neka krupna zlodela, oni istinu nimalo ne prihvataju. Posmatrajući njihovu priroda-suštinu, ne samo da im nedostaju savest i razum, već su takođe nerazumni, namerno problematični i nemoguće ih je urazumiti. Mogu li takvi ljudi da dostignu Božje spasenje? Nipošto! Svi oni koji ne prihvataju istinu jesu bezvernici, oni su Sotonine sluge. (…) Apsolutno je ispravno počistiti iz crkve sve one koji su nerazumni, namerno problematični i do kojih ne dopire razum. Time se u korenu seče njihovo maltretiranje crkve i Božjeg izabranog naroda. To je odgovornost starešina i delatnika” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). Kada se Sijao Li ne bi pokajala i kada bi nastavila da ometa nakon što je smenjena, trebalo bi je ukloniti iz crkve. Nisam prepoznala ljudsku suštinu u skladu sa Božjim rečima, već sam je posmatrala u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama. Bila sam tako smetena!

Kasnije sam pomislila: „Osim što nisam bila u stanju da prepoznam ljudsku suštinu u skladu sa istinom u odnosu na Sijao Li, takođe nisam bila u stanju da prepoznam šta to znači otvoriti se i ogoliti se na normalan način a šta predstavlja korišćenje besede kao izgovora da se napadnu drugi. To što je Sijao Li pokazala suze i samospoznaju me je u potpunosti navelo na stranputicu.ˮ Onda sam pročitala Božje reči koje se tiču ovog problema: „Kad u zajedništvu zli ljudi razgovaraju o problemima i detaljno ih analiziraju, to uvek čine s određenom namerom i ciljem i to je uvek na nekoga usmereno. Oni sebe detaljno ne analiziraju niti sebe spoznaju, ne otvaraju se i ne ogoljuju dušu kako bi rešili sopstvene probleme, već koriste priliku da druge razotkrivaju, detaljno ih analiziraju i napadaju. Razgovor u zajedništvu o sopstvenoj samospoznaji često koriste kako bi druge detaljno analizirali i osuđivali, a kroz razgovor u zajedništvu o Božjim rečima i istini ljude razotkrivaju, omalovažavaju i nipodaštavaju. (…) Zašto onda kad u zajedništvu razgovaraju o istini ovi zli ljudi sebe ne razotkrivaju i sebe detaljno ne analiziraju, već se uvek ustremljuju na druge i njih razotkrivaju? Da li je zaista moguće da oni sami ne otkrivaju iskvarenost ili da nemaju iskvarene naravi? Svakako da ne. Pa, zašto se onda uporno ustremljuju na druge kako bi ih razotkrivali i detaljno analizirali? Šta tačno nastoje da postignu? Ovo pitanje zahteva da se o njemu duboko razmisli. Čovek pravilno postupa ako razotkriva zla dela zlih ljudi koji ometaju crkvu. Ipak, pod izgovorom razgovora u zajedništvu o istini, ovi ljudi umesto toga razotkrivaju i maltretiraju dobre ljude. Koji su im namera i cilj? Jesu li besni zato što uviđaju da Bog spasava dobre ljude? Zapravo je reč o tome. Bog ne spasava zle ljude, pa zli ljudi mrze Boga i dobre ljude – sve to je sasvim prirodno. Zli ljudi ne prihvataju istinu niti ka njoj streme; oni sami ne mogu da budu spaseni, ali maltretiraju one dobre ljude koji streme ka istini i koji mogu da budu spaseni. U čemu je ovde problem? Da ovi ljudi sebe poznaju i imaju znanje o istini, mogli bi da se otvore i razgovaraju u zajedništvu; ipak, oni se uvek ustremljuju na druge i provociraju ih – uvek su skloni tome da druge napadaju – i one koji streme ka istini uvek smatraju svojim zamišljenim neprijateljima. Ovo su ključne karakteristike zlih ljudi. Oni koji su sposobni za takvo zlo pravi su pravcati đavoli i Sotone, oličenje su antihrista i treba ih ograničiti i, ukoliko čine veliko zlo, njima se mora odmah pozabaviti – izbacite ih iz crkve. Svi oni koji nasrću na dobre ljude i isključuju ih predstavljaju kukolj u žitu. Zašto ih nazivam kukoljem u žitu? Zato što će u crkvi najverovatnije isprovocirati nepotrebne nesporazume i sukobe, dovodeći do sve ozbiljnijeg stanja stvari. Jednog dana uzimaju na zub jednu osobu, sledećeg neku drugu i uvek se ustremljuju na druge, na one koji vole istinu i ka njoj streme. To će verovatno ometati crkveni život i loše će se odraziti na normalno jedenje i pijenje Božjih reči od strane Božjeg izabranog naroda, kao i na njihov normalan razgovor u zajedništvu o istini” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”). „Kako čovek treba da se otvori i ogoli da bi proživeo normalnu ljudskost? Tako što će se otvoriti o situacijama kada je razotkrivena njegova iskvarena narav, omogućiti drugima da pogledom prodru u stvarnost njegovog srca, a onda, na osnovu Božjih reči, raščlaniti i spoznati suštinu problema i mrzeti i gnušati se sebe iz dubine duše. Kada se ogoli, ne treba da pokušava da se opravda ili da objasni svoje postupke, već jednostavno da upražnjava istinu i bude pošten čovek” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Razmišljajući o Božjim rečima, razumela sam da kroz normalno otvaranje i ogoljavanje, uz razotkrivanje Božjih reči, čovek stiče iskreno razumevanje sopstvene iskvarenost i suštine njegovih problema, da može da raščlani svoju iskvarenu narav i da drugi u njegovim rečima mogu da osete koliko mrzi sebe. Takve besede pomažu ljudima da razumeju istinu i korisne su im. Međutim, neki ljudi koriste izgovor otvaranja i razgovora na okupljanjima, a zapravo ne razumeju sebe iskreno, već umesto toga razotkrivaju probleme drugih, izvrću činjenice i napadaju druge, što dovodi do rasprava, do toga da odnosi postanu složeni i napeti, da ljudi ne budu u stanju da se normalno slažu i što ometa crkveni život. Takvi ljudi su trule jabuke. Prisetila sam se ponašanja Sijao Lin na okupljanju. Odavala je utisak da poznaje svoju lošu ljudskost i razdražljivost, ali nije raščlanila svoju iskvarenost, uopšte nije promišljala o problemima na koje su sestre ukazale niti je iskreno razumela svoju nadmenu i zlobnu narav. Umesto toga, rekla je da su njene napade razdražljivosti izazvali drugi time što su je isključivali i izolovali. Njena beseda je za cilj imala da ubedi druge, da ih navede da vide da ona nije jedina koja je iskvarena, već da i sestre imaju probleme, čime je druge navela na stranputicu da misle da su se Luo Lan i Li Mei udružile da bi je isključile i izolovale, predstavljajući sebe kao žrvtu. Zapravo, Luo Lan i Li Mei je opšte nisu isključile, već su, naprotiv, pazile na nju. Čak su i njihovo orezivanje i ukazivanje na njene probleme za cilj imali da joj pomognu da spozna sebe. Međutim, Sijao Lin uopšte nije razumela, već je, da bi zaštitila svoj ugled i status, izvrtala činjenice, napadala druge i izazivala nevolje, što je ometalo sestre i zbog čega nisu bile u stanju da se fokusiraju na svoje dužnosti. Ranije nisam prepoznala sredstva napada Sijao Lin na druge niti njenu rđavu narav. Kada sam videla da plače, da spoznaje sebe i da izražava želju da se pokaje, mislila sam da može da prihvati istinu i da bi trebalo da se oslonim na ljubav kako bih razgovarala sa njom i pomogla joj. Tek tada sam videla da moj ugao gledanja nije u skladu sa istinom.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči u kojima se razotrkivaju antihristi, što mi je omogućilo da donekle prepoznam lažnu samospoznaju. Bog kaže: „Ako takvi pojedinci počine neko nedelo, a zatim proliju suze nakon što ih braća i sestre orežu i iskritikuju, spolja tvrdeći da su dužni Bogu i obećavajući buduće pokajanje, da li smeš da im veruješ? (Ne smem.) Zašto ne? Najubedljiviji dokaz je da oni lažu po navici! Čak i ako se spolja pokaju, ako gorko plaču, udaraju se po grudima i zaklinju, nemoj im verovati, jer oni prolivaju krokodilske suze, to su suze kojima se služe da prevare ljude. Tužne i pokajničke reči koje izgovaraju nisu iskrene; to su brze taktike osmišljene da zadobiju poverenje ljudi prevarantskim sredstvima. Pred ljudima gorko plaču, priznaju grešku, zaklinju se i jasno iznose svoj stav. Međutim, oni koji su privatno u dobrom odnosu sa njima, oni kojima relativno veruju, kažu da nije baš sve tako kako izgleda. Iako, spolja gledano, deluje iskreno to što antihristi javno priznaju grešku i zaklinju se da će se promeniti, ono što govore iza kulisa dokazuje da to što su prethodno rekli nije bila istina, već laž osmišljena da zavaraju što više ljudi. Šta će to oni da kažu iza kulisa? Da li će priznati da je ono što su ranije rekli bila laž? Ne, neće. Širiće negativnost, iznosiće argumente i pravdaće se. To pravdavanje i raspravljanje potvrđuje da su njihova priznanja, pokajanje i zakletve sve bile laži osmišljene da prevare ljude. Može li se takvim ljudima verovati? Zar to nije laganje po navici? Oni čak mogu da izmisle ispovesti, da lažno prolivaju suze i da obećaju da će se promeniti, te je čak i njihovo zaklinjanje lažno. Zar to nije demonska narav?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se u iskrenom pokajanju ne radi samo o tome da se napravi predstava sa plakanjem i da se priča o spoznaji sebe, već o tome da čovek bude u stanju da raščlani i razume sopstvenu iskvarenu narav, da iskreno mrzi sebe i da odbaci svoje zlo ponašanje i da nakon toga ima svedočenje o primeni istine. Iako je Sijao Lin plakala i rekla da ceni ugled i status, kao i da je zla osoba, kada se suočila sa problemima, opet bi planula i hvatala se za ljude i stvari, pronalazila bi razne izgovore da se opravda i ne bi pokazala nikakvo iskreno kajanje. Njeno razumevanje je bilo lažno i iznuđeno. Plašila se da će je braća i sestre prepoznati kao zlu osobu i da će biti uklonjena iz crkve, čime bi izgubila priliku za spasenje, zbog čega nije imala izbora već da plače i spozna sebe pred braćom i sestrama, u pokušaju da zadobije njihove simpatije. Njeno znanje je bilo licemerno, prividno i navodilo je na stranputicu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kako neko ko stremi ka istini treba da posmatra ljude? Treba da posmatra ljude i stvari, da se ponaša i da dela isključivo u skladu s Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Kako, onda, da posmatraš svakog čoveka u skladu s Božjim rečima? Gledaj da li čovek poseduje savest i razum i da li je dobar ili zao. U kontaktu sa njim ćeš možda videti da je, iako ima svoje sitne mane i nedostatke, njegova ljudskost sasvim solidna. Možda je tolerantan i strpljiv u odnosima sa ljudima, a kada je neko negativan ili slab, ponaša se prema njemu s ljubavlju i u stanju je da se za njega pobrine i da mu pomogne. To je njegov stav prema drugima. A kakav mu je stav prema Bogu? Na osnovu njegovog stava prema Bogu još je lakše proceniti da li ima ljudskost. Možda je, u vezi sa svim Božjim delima, pokoran, traga i čezne, a kada vrši dužnost i komunicira sa drugima – kada dela – ima bogobojazno srce. Nije pustolov, ne ponaša se razuzdano i ne bi makar šta ni uradio ni rekao. Kada se desi nešto što ima veze sa Bogom ili sa Njegovim delom, veoma je oprezan. Kada utvrdiš da su to osobine koje ispoljava, kako da, na osnovu stvari koje se izlivaju iz njegove ljudskosti, odmeriš da li je taj čovek dobar ili loš? Odmeri to na osnovu Božjih reči i na osnovu toga da li ima savesti i razuma, kao i na osnovu njegovog stava prema istini i Bogu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Videla sam da je način na koji Bog procenjuje da li je osoba dobra ili zla uglavnom zasnovan na ljudskosti te osobe i na njenom stavu prema istini, da li je njihova ljudskost dobra, da li može da bude tolerantna i strpljiva kada na nju utiču reči i postupci drugih, da li je pokorna Bogu i da li Ga se plaši, kao i da li može da traga za Božjim namerama i istina-načelima kada se suoči sa problemima. Ne radi se o tome koliko u njenom govoru deluje da ta osoba poznaje sebe, već kako zapravo proživljava svoj život. Međutim, ja nisam sudila o ljudima i situacijama na osnovu Božjih reči i pogrešno sam verovala da kada neko plače i kada deluje da poznaje sebe, onda on može da prihvati istinu i da ima iskreno pokajanje. Odnosila sam se prema bezrazložno problematičnim zlim ljudima kao prema istinskoj braći i sestrama i želela sam da se oslonim na ljubav da bih im pomogla i podržala ih. Zaista sam bila slepa i potpuno smetena! Mislila sam da je nedostatak skladne saradnje između ljudi izazvalo to što nijedna strana nije poznavala sebe i što su bile opsednute ljudima i stvarima i da će biti dovoljno da spoznaju sopstvene probleme i promisle o njima da bi se situacija razrešila. To su bile samo moje predstave i uobrazilje. Ako je druga strana zla osoba ili bezvernik, onda takvi ljudi uopšte ne prihvataju istinu i neće spoznati sebe, pa kako onda može postojati skladna saradnja sa njima? To što obe strane promišljaju o sebi i spoznaju sebe samo zataškava problem i može samo da ga pogorša, da izazove ometanje crkvenog života i da našteti životima braće i sestara. Shvativši to, brzo sam starešinama prijavila dosledno ponašanje Sijao Li, a oni su se, nakon toga, složili da, u skladu sa načelima, ona mora biti razotkrivena i smenjena. Nakon što je Sijao Li smenjena, crkveni život tima se vratio u normalu i braća i sestre su bili u stanju da se fokusiraju na svoje dužnosti, što je dovelo do poboljšanja efikasnosti i delotvornosti njihovog rada. Nakon ovog iskustva, zaista sam shvatila da je donošenje suda o ljudima i situacijama u skladu sa Božjim rečima jedini put primene!