Pre nego što sam se rodila, moj otac je preminuo usled bolesti. Moja majka je ostala sama da podiže petoro dece i bori se za opstanak. Niko nas u selu nije poštovao. Još od malih nogu, majka nas je stalno učila: „Čovek mora da ima dostojanstvo. Iako smo siromašni, nismo siromašni duhom.” „’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu.’ Čovek treba za života da ostavi dobar glas iza sebe. Ako nemaš dobar ugled, koji je smisao tvog života? Gde god da ideš, moraš da ostaviš dobar utisak na ljude. Šta god da radiš, ne dozvoli da ljudi govore loše o tebi. Umesto toga, pobrini se da te ljudi pamte po dobru.” Kako me je majka dugo i predano usmeravala, izreka: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” duboko se ukorenila u mom srcu. Postala je smernica za moje vladanje i ponašanje i, u svemu što sam radila, bilo mi je veoma stalo do toga kakvu sliku drugi imaju o meni. Sećam se kada sam bila tinejdžerka, čula sam svoju snaju kako se žali da joj moja majka i starija sestra ne pomažu oko čuvanja dece. Pomislila sam da ne smem da joj dopustim da loše govori o meni iza mojih leđa, pa sam samoinicijativno čuvala njenu decu, prala im odeću i hranila ih. Kasnije me je snaja često hvalila pred drugima, govoreći da sam najbolja u porodici. I meštani su me takođe hvalili. Bila sam veoma srećna što sve to čujem. Nakon što sam se udala, moja svekrva je ostala nepokretna i, pošto sam je negovala izvesno vreme, bila sam potpuno iscrpljena. Kada sam otišla da posetim svoju majku, požalila sam joj se. Ovako me je posavetovala: „Treba da budeš dobra prema svojoj svekrvi; ne smeš da ostaviš loš utisak.” Razmislivši o majčinim rečima, složila sam se sa njom. Život se zaista svodi na to da ostavimo dobar glas za sobom i izbegnemo lošu reputaciju. Trebalo je da moje dve zaove i ja naizmenično brinemo o mojoj svekrvi. Ali da bih stekla dobar ugled u selu, preuzela sam na sebe da se sama brinem o njoj deset godina, sve do njene smrti. I dobila sam pohvale od meštana i dobar ugled koji sam priželjkivala.

Kada sam počela da verujem u Boga, i dalje sam se prisećala majčinih pouka. Jako mi je bilo stalo do toga kakvo mišljenje braća i sestre iz crkve imaju o meni i bojala sam se da bih svakom svojom greškom mogla ostaviti loš utisak. U to vreme, revnosno sam stremila ka svojoj veri, tako što sam marljivo čitala Božju reč i aktivno učestvovala u zajedništvu tokom okupljanja. Ubrzo sam započela svoju dužnost kao crkveni starešina. Da bih održala dobru sliku o sebi u srcima braće i sestara, još više sam se fokusirala na to da jedem i pijem Božju reč, kako bi me smatrali osobom koja može da razgovara u zajedništvu o istini i bude sposobna kao starešina. Takođe sam naporno radila na tome da održim dobre odnose sa svojim saradnicima. Kad god su tražili moju pomoć, davala sam sve od sebe da im pomognem. Ponekad ne bi prisustvovali grupnim sastancima zbog ličnih problema ili bi preda mnom iznosili nerešena pitanja i tražili da razgovaram o njima umesto da ih sami reše. I te zadatke sam preuzela na sebe. Zbog povećanog obima posla, svakog dana sam rano odlazila iz kuće i kasno se vraćala. Nisam zapravo želela da svakodnevno imam toliko posla. Osim toga, muž me je sprečavao da obavljam svoje dužnosti i često bi me prekorevao kada bih došla kući. Iako sam se osećala iscrpljeno i ogorčeno, ma koliko teško bilo, uvek sam obećavala pomoć svojim saradnicima, kako bi oni i dalje imali lepo mišljenje o meni. Kad god su braća i sestre imali pritužbe na svoj život ili poteškoće u svojim dužnostima, dolazili bi kod mene i ja bih ih tešila i pronalazila određene Božje reči o kojima bismo razgovarali u zajedništvu. U crkvi su me braća i sestre jednoglasno hvalili.

Jednom, kada sam razgovarala sa sestrom Dženg Lu o svom stanju, spomenula je kako je nekoliko braće i sestara reklo da sam nadmena i da im se obraćam oštrim tonom. Bila sam zapanjena i pokušala sam da pretpostavim ko ima takvo mišljenje o meni. Razmišljajući o svakom svom susretu sa braćom i sestrama, setila sam se da sam nedavno, prilikom obrade jedne prijave, ishitreno donela određeni zaključak na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja, ne proverivši detalje, te sam druge prisilila da se s time slože. Zaista sam bila nadmena i uobražena. Međutim, bilo mi je donekle teško da prihvatim saznanje da braća i sestre imaju takvo mišljenje o meni i osećala sam se veoma potišteno, misleći: „Oduvek sam verovala da braća i sestre imaju prilično dobru sliku o meni u svojim srcima. Ali ispostavilo se da im je slika o meni užasna. Odista ponižavajuće! Kako da ih ubuduće pogledam u oči?” U sekundi mi se raspoloženje potpuno pokvarilo i osećala sam se veoma isfrustrirano. Glava mi je bila puna misli o njihovom negativnom mišljenju o meni. Te noći sam se prevrtala u krevetu, nisam mogla da zaspim i tiho sam plakala. Čak sam razmišljala da odustanem od svoje dužnosti. Osećala sam se krajnje obeshrabreno, kao da su mi jedra ostala bez vetra. Kako bih povratila sliku o sebi u srcima braće i sestara, kada sam ponovo prisustvovala okupljanjima, obraćala sam naročitu pažnju na svoj ton i izraz lica. U razgovoru sa njima trudila sam se da koristim blag i nežan ton. Kada bih primetila probleme u njihovim dužnostima, nisam ukazivala na njih niti ih direktno razotkrivala. Umesto toga, podsticala sam ih da završavaju zadatke, nadajući se da će misliti da sam pristupačna, a ne nadmena i uobražena. Jednom, tokom okupljanja radi izvršavanja zadataka, vođa grupe je, zbog porodičnih obaveza, veoma okasnila, zbog čega se kasnilo i sa okupljanjem. Pojedina braća i sestre su izvestili da ona nema breme u svojoj dužnosti i da obično kasni na okupljanja. Želela sam da joj ukažem na to i da je orežem, ali sam onda pomislila: „Ako je orežem, hoće li govoriti loše o meni pred braćom i sestrama kako sam oštra i kako je orezujem? U tom slučaju, zar to neće ostaviti loš utisak o meni u scrima još više braće i sestara?” Da bih sačuvala svoj ponos i status, suzdržala sam se i ljubazno rekla vođi grupe: „Molim te, nemoj da kasniš sledeći put jer će to odložiti posao.” Rekavši to, shvatila sam da, ako i dalje ne budem ukazivala na njene probleme, to bi moglo uticati na crkveni život. Međutim, bojala sam se da će ona imati loš utisak o meni, pa joj nisam ukazivala na te probleme. Nakon okupljanja, bila sam iscrpljena od takvog pretvaranja. Vođa grupe se nije promenila ni nakon toga. Nastavila je da odugovlači u svojoj dužnosti, bez osećaja za breme. Osećala sam se sputano i izmučeno, čak do te mere da sam razmišljala da ne mogu da nastavim s tom dužnošću jer je previše iscrpljujuća.

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Porodica ljude ne uslovljava samo s jednom ili dve izreke, već čitavim mnoštvom dobro poznatih citata i aforizama. Da li ti, na primer, stariji članovi porodice i roditelji često pominju izreku ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’? (Da.) Kažu ti: ’Ljudi moraju da žive zarad vlastitog ugleda. Oni ne teže ničemu drugom do da među drugim ljudima steknu dobar ugled i da na njih ostave dobar utisak. Kud god da kreneš, budi velikodušniji pri pozdravljanju, iskazivanju ljubaznosti i davanju komplimenata, i trudi se da izgovaraš što više lepih reči. Nemoj vređati ljude, već čini što više dobrih dela i budi što ljubazniji prema drugima.’ Ovaj konkretan efekat uslovljavanja od strane porodice ostvaruje određeni uticaj na ponašanje ljudi, odnosno na načela njihovog vladanja, što neminovno ima za posledicu da oni pridaju veliki značaj slavi i dobitku. Drugim rečima, ljudi pridaju veliki značaj vlastitom ugledu, prestižu, utisku koji ostavljaju na druge ljude, kao i tome kako drugi ocenjuju sve što ovi rade i svako mišljenje koje izraze. Ako pridaješ veliki značaj slavi i dobitku, onda ti nesvesno pridaješ manju važnost pitanjima da li je dužnost koju obavljaš usklađena sa istinom i s načelima, da li udovoljavaš Bogu i da li svoju dužnost adekvatno obavljaš. Za tebe ove stvari imaju manji značaj i niži prioritet, dok ti izreka ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’, kojom te je porodica uslovila, postaje ekstremno važna. Zbog toga ti veliku pažnju poklanjaš načinu na koji drugi ljudi tumače svaku pojedinost u vezi s tobom. Konkretno govoreći, neki ljudi posebnu pažnju posvećuju tome šta drugi misle o njima kad im okrenu leđa, čak do te mere da ih prisluškuju kroz zidove i odškrinuta vrata, ili pokušavaju da krajičkom oka pročitaju šta drugi o njima pišu. Čim im neko pomene ime, oni ovako razmišljaju: ’Moram brzo da čujem šta to pričaju o meni i da li o meni imaju dobro mišljenje. Oh, zaboga, kažu da sam lenj i da volim fina jela. Moraću, dakle, da se promenim; ubuduće ne smem da budem lenj, već moram da budem vredan.’ Nakon što su neko vreme bili vredni, oni misle: ’Osluškivao sam da li za mene svi još uvek govore da sam lenj, ali izgleda da u poslednje niko više to ne spominje.’ I dalje se, međutim, osećaju nelagodno, pa ponekad usput u razgovoru sa ljudima oko sebe kažu nešto poput: ’Malko sam lenj.’ Drugi na to odgovaraju: ’Ti uopšte nisi lenj; naprotiv, mnogo si vredniji nego ranije.’ Te reči im momentalno vraćaju samopouzdanje, pa se osećaju presrećno i utešeno. ’Vidi ti to, kako su svi promenili mišljenje o meni. Izgleda da su svi primetili napredak u mom ponašanju.’ Cilj svega što radiš, dakle, nije u tome da istinu sprovedeš u delo, niti da udovoljiš Bogu, već isključivo u očuvanju tvog ugleda. U šta se, na taj način, praktično pretvara sve ono što radiš? To se praktično pretvara u religiozni čin. Šta se desilo sa tvojom suštinom? Postao si arhetip fariseja. U šta se se pretvorio tvoj put? Pretvorio se u put antihrista. Bog to tako definiše. Prema tome, suština svega što radiš postala je ukaljana i nije više ista kao pre; ti istinu ne primenjuješ, niti stremiš ka njoj, već težiš isključivo ka slavi i dobitku. Na kraju krajeva, tvoj učinak u obavljanju dužnosti je, barem što se Boga tiče – jednom rečju – neadekvatan. Zašto je to tako? Zato što si posvećen isključivo očuvanju vlastitog ugleda, umesto da se posvetiš onome što ti je Bog poverio da radiš, odnosno, svojoj dužnosti kao stvorenog bića. Šta osećaš u svom srcu kad Bog osmisli jednu ovakvu definiciju? Da li ti se sve ove godine verovanja u Boga čine uzaludnim? Da li to onda znači da uopšte nisi ni stremio ka istini?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Iz Božjih reči shvatila sam da su ljudi pod uticajem izreke „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Naročito ih brine to kakvo mišljenje drugi imaju o njima. Fokusiraju se na sopstveni status i sliku o sebi u srcima drugih, i uvek nastoje da svojim rečima i postupcima ostave dobar utisak i steknu pozitivnu reputaciju. Nisam mogla, a da ne razmišljam o svojoj upornoj težnji da drugi imaju dobru sliku o meni u svojim srcima. Shvatila sam da je to rezultat takvog načina razmišljanja i gledišta. Kada sam bila mlada, slučajno sam čula svoju snaju kako loše govori o mojoj majci i starijoj sestri. Da ne bi loše govorila i o meni, samoinicijativno sam prala odeću njenoj deci i hranila ih. Nakon udaje, da bih stekla dobar ugled među ljudima, dobrovoljno sam se brinula o svojoj nepokretnoj svekrvi deset godina. Iako sam bila iscrpljena i nevoljna, podnosila sam te muke koliko god one bile teške. Nakon što sam počela da verujem u Boga, da bih ostavila dobat utisak na braću i sestre, revnosno sam stremila ka veri i aktivno obavljala dužnost. Kada su moji saradnici odlagali svoje dužnosti zbog ličnih stvari, nisam im ukazivala na to, već sam im pomagala da ih završe. Kad bih čula pohvale od drugih, bila sam presrećna i motivisana da obavljam svoju dužnost i bila sam voljna da izdržim svaku teškoću. Kada bih čula negativno mišljenje braće i sestara, osećala bih se toliko uzrujano da bih čak poželela da napustim svoju dužnost. Usredsredila sam se na to da povratim sliku o sebi u njihovim srcima. Kada sam se sastajala sa braćom i sestrama, obraćala sam im se s oprezom. Trudila sam se da mi ton bude što blaži i pozdravljala sam ih s osmehom, kako bi videli da sam pristupačna. Kada sam videla da vođa grupe često kasni na okupljanja i ne ponaša se odgovorno, trebalo je da ukažem na njene probleme i razotkrijem ih. Ali sam se plašila da bih, orezujući je, ostavila loš utisak o sebi u srcima drugih. Zato sam zažmurila na to, umanjila značaj problema i saopštila joj sve blagim i nežnim tonom, kako bih na sve ostavila dobar utisak. Kao crkveni starešina, kada sam videla da braća i sestre površno obavljaju dužnost i kasne s poslom, trebalo je da razgovaram s njima u zajedništvu kako bih im pomogla, da im ukažem na probleme i orežem ih, da im pomognem da spoznaju svoje probleme i smesta ih isprave. Međutim, da bi svi imali dobro mišljenje o meni i da bih zadržala dobru reputaciju, nisam oklevala da prekršim Božje zahteve kako bih im popustila i tolerisala ih. Nisam uopšte vodila računa o radu crkve. Kako bi moje obavljanje dužnosti na ovaj način moglo biti u skladu sa Božjim namerama? Razmišljajući o svojim postupcima, shvatila sam da su zaista bili odvratni!

Nastavila sam da čitam Božje reči i stekla sam dublje razumevanje svog ponašanja. Svemogući Bog kaže: „Umesto da stremiš ka istini, ti si posebnu pažnju poklanjao očuvanju svog ugleda, a osnovni uzrok svega toga jesu efekti uslovljavanja od strane porodice. Kojom su te izrekom najčešće uslovljavali? Izreka ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’ pustila je korenje duboko u tvom srcu i postala tvoj moto. Ona od malih nogu utiče na tebe i uslovljava te, a ti je čak i sada, kad si odrastao, neprestano ponavljaš kako bi njome uticao na mlađe članove porodice i na druge ljude oko sebe. Naravno, još je ozbiljnije to što si ovu izreku usvojio kao metod i načelo po kojem se ponašaš i baviš stvarima, pa čak i kao smer kojem u svom životu težiš. Tvoj cilj i smer su, međutim, pogrešni, pa će i tvoj konačni ishod, po svemu sudeći, biti negativan. To je zato što je suština svega što radiš usmerena isključivo ka očuvanju vlastitog ugleda i praktičnoj primeni izreke ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’. Ti ne stremiš ka istini, a pritom ni sam nisi svestan toga. Ništa loše ne vidiš u toj izreci, zato što i sam smatraš da ljudi zaista treba da žive zarad vlastitog ugleda. Baš kao što kaže ona dobro poznata izreka: ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’. Čini se da je ta izreka veoma pozitivna i legitimna, pa ti stoga nesvesno prihvataš njen efekat uslovljavanja i smatraš je zaista pozitivnom. Čim na nju počneš da gledaš kao na nešto pozitivno, ti nesvesno počinješ da stremiš ka njoj i da je primenjuješ. Istovremeno je, sasvim nesvesno i zbunjeno, tumačiš kao istinu i kao kriterijum istine. A čim počneš da je posmatraš kao kriterijum istine, ti prestaješ da slušaš ono što Bog govori i više ne možeš to da razumeš. Umesto toga, slepo primenjuješ moto ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’ i postupaš u skladu s njim, da bi na kraju od svega toga dobio dobar ugled. Dobio si, dakle, ono što si hteo da dobiješ, ali si pritom prekršio i napustio istinu, i propustio priliku da budeš spasen. Budući da se ovde radi o tvom konačnom ishodu, trebalo bi da otpustiš i odbaciš ideju da ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’, kojom te je porodica uslovila. To nije nešto čega treba da se držiš, niti je to izreka ili ideja oko čijeg bi sprovođenja u delo trebalo da se čitavog života trudiš i da trošiš svoju energiju. Radi se o pogrešnoj ideji i stavu koji je u tebe usađen i koji te uslovljava, te stoga treba da ga otpustiš. Taj stav treba da otpustiš ne samo zato što on nije istina, već i zato što će te odvesti na pogrešan put i naposletku dovesti do potpunog uništenja, što znači da su posledice veoma ozbiljne. On za tebe nije samo prosta izreka, već kancer – metod i sredstvo kojim se ljudi kvare. Bog, naime, u Svojim rečima i u svim Svojim zahtevima prema ljudima, nikada od njih nije tražio da teže dobrom ugledu, da jure za prestižem, da na druge ostavljaju dobar utisak, da od drugih dobijaju priznanje ili podršku, niti je ljude ikada terao da žive zarad slave ili tako da ih prati dobar ugled. Jedino što Bog želi jeste da ljudi dobro obavljaju svoju dužnost, da Mu budu pokorni i da poštuju istinu. Dakle, što se tebe tiče, pomenuta izreka predstavlja samo jednu vrstu uslovljavanja od strane tvoje porodice i stoga bi trebalo da je otpustiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Razmišljajući o Božjim rečima, bila sam duboko ganuta. Izreka „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” odista nanosi veliku štetu ljudima. Razmišljala sam o tome kako sam upijala sve ono čemu me je majka učila od detinjstva, što je rezultiralo time da stremim ka izreci „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Da bih stvorila dobar ugled među ljudima, čak i kada sam se suočavala sa stvarima koje očigledno nisam želela da uradim ili koje nije trebalo da uradim, ja sam pribegavala kompromisu i odrađivala ih. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam se pridržavala te izreke kao reči mudrosti, uvek stavljajući sliku koju su drugi u svojim srcima imali o meni ispred svojih dužnosti. Kada je sestra ukazala na moju nadmenu narav i oštar ton, nameravala je da mi pomogne da razmislim o sebi i da, primenjujući istinu, odbacim svoju iskvarenu narav. Ali umesto da razmišljam o sebi, ja sam se prikrivala i pretvarala, zaluđujući braću i sestre svojom lažnom pojavom. Kada sam primetila da su pojedina braća i sestre neodgovorni u obavljanju svojih dužnosti i da usporavaju crkveni rad, ja im nisam ukazala na to niti sam im pomogla, već sam nastavila da ih ubeđujem, glumeći da sam ljubazna i strpljiva kako bih stekla veliko poštovanje među njima. U stvarnosti, svi moji postupci su predstavljali površno suzdržavanje i pretvaranje, kao i otelovljenje licemerja. Zaluđivala sam braću i sestre, i još važnije, varala sam Boga. To me je podsetilo na fariseje koji su naizgled delovali pobožno, skromno i puni ljubavi. Namerno su se molili na raskršćima i svakodnevno podučavali o svetim spisima u hramovima kako bi pokazali svoju pobožnost i odanost Bogu, kako bi ih svi podržavali. Međutim, oni svojim postupcima nisu sledili Božje reči, već su se lažno predstavljali, varali i zaluđivali druge svojim spoljašnjim dobrim ponašanjem. Shvatila sam da je moje ponašanje nalik ponašanju fariseja. Kada ne bih stremila ka promeni naravi i kada ne bih primenjivala istinu u svojim dužnostima, ma koliko dobro se ja pretvarala ili ma koliko mi se drugi divili, moj ishod bi bio nalik ishodu fariseja – Bog bi me prokleo i kaznio. Bog mi je ukazao blagodat, dajući mi priliku da se obučavam kao starešina, što je trebalo da mi pomogne da dobro obavljam svoje dužnosti i održavam crkveni rad. Trebalo je da ukažem na probleme koje sam uočila u dužnostima braće i sestara i razgovaram sa njima kako bismo ih rešili. To je moja odgovornost i ono što Bog zahteva od mene. Međutim, težila sam isključivo sopstvenoj slavi i dobitku, živeći bez ikakvog integriteta i dostojanstva. Nisam više želela da me Sotona obmanjuje. Moram dobro da obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je pružio put primene. Svemogući Bog kaže: „Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da poseduju makar savest i razum i da s drugima komuniciraju, druže se i sarađuju prema načelima i merilima koja Bog nalaže ljudima. Ovo je najbolji pristup. Time se Bogu može udovoljiti. Dakle, koja su istina-načela koja nalaže Bog? Da ljudi imaju razumevanja prema drugima kada su slabi i negativni, da imaju obzira prema njihovom bolu i poteškoćama, da se zatim raspituju o ovim stvarima, da im ponude pomoć i podršku i čitaju im Božje reči kako bi im pomogli da reše svoje probleme, čime će im omogućiti da razumeju Božje namere i prestanu da budu slabi i čime će ih dovesti pred Boga. Zar ovaj način praktičnog delovanja nije u skladu sa načelima? Praktično delovanje na ovaj način jeste u skladu sa istina-načelima. Naravno, takvi odnosi su još i više u skladu sa istina-načelima. Kad vidiš da ljudi namerno izazivaju ometanja i prekide ili da namerno površno izvršavaju svoju dužnost, ako možeš da im skreneš pažnju na to, da ih prekoriš i da im pomogneš shodno načelima, onda je to u skladu sa istina-načelima. Ako zažmuriš na jedno oko ili opravdavaš njihovo ponašanje i pokrivaš ih, pa čak ideš tako daleko da govoriš lepe stvari da bi ih pohvalio i aplaudirao im, ovakav način interakcije sa ljudima, odnos prema poteškoćama i rešavanju problema su očito u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju osnovu u Božjim rečima. Dakle, ovakvi načini interakcije sa ljudima i rešavanja problema su očito neprikladni, a to zaista nije lako otkriti ako ih detaljno ne analizirate i ne raspoznate u skladu sa Božjim rečima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Iz Božjih reči shvatila sam da Bog zahteva od ljudi da međusobno komuniciraju prema istina-načelima. Kada vidimo da braća i sestre osećaju negativnost, slabost ili imaju nedostatke, treba da razgovaramo s njima kako bismo im pomogli s ljubavlju, da bi mogli da razumeju Božje namere, razmisle o svojim problemima i ostvare napredak u život-ulasku. Ako neko ima problematičan stav prema svojim dužnostima, uzrokujući time ometanja, prekidanja ili kašnjenja u radu, mi takve moramo da razotkrijemo i orežemo u skladu s načelima. Ne možemo zažmureti na jedno oko da bismo očuvali svoj ponos i status. Na primer, kada je vođa grupe često kasnila na okupljanja i uticala na crkveni život, trebalo je da je orežem, razotkrijem i detaljno analiziram. Osim toga, kada su braća i sestre ukazali na moje probleme, trebalo je da ih prihvatim, da iskreno razmislim o svojoj nadmenoj naravi i primenim istinu da bih se oslobodila svoje iskvarenosti, umesto da se pretvaram kako bih održala dobru sliku o sebi u njihovim srcima. Kada sam shvatila ta načela primene, opustila sam se i osetila olakšanje.

Kasnije, kada sam otišla u drugu crkvu da ispratim rad na jevanđelju, saznala sam da je jevanđeoski đakon neodgovorna i da nema breme u svojoj dužnosti. Čak je pružala otpor kada su crkvene starešine nadgledale i pratile njen rad. S obzirom na tu situaciju, trebalo je da joj ukažem na to kako bih joj pomogla, razotkrila je i orezala. Međutim, pomislila sam kako prvi put prisustvujem tom okupljanju. Šta bi svi pomislili o meni kada bih odmah po dolasku razotkrila njene probleme? Kako da sarađujem s njima u budućnosti ako ne steknu dobar utisak o meni pri našem prvom susretu? Kada su mi te misli prošle kroz glavu, shvatila sam da sam opet zabrinuta za svoj ugled i status. Setila sam se Božjih reči: „Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da, bez obzira na okolnosti, moram da stavim interese crkve na prvo mesto. Jevanđeoski đakon je bila neodgovorna u svojoj dužnosti i usporavala je napredak rada na jevanđelju. Štaviše, odbijala je da prihvati nadzor. Kada ne bih ukazala na njene probleme, rad na jevanđelju bi kasnio i ne bi bilo nikakve koristi za njen sopstveni život-ulazak. Nisam više mogla da održavam sliku o sebi i status koji sam imala u srcima drugih. Ma kako sestra gledala na mene, morala sam da primenjujem istinu i štitim interese crkve. Nakon toga sam ukazala na probleme u sestrinoj dužnosti i razgovarala o tome od kolikog je značaja da starešine i delatnici nadgledaju i prate rad i odgovornosti jevanđeoskog đakona, i o tome kako treba odgovorno ispunjavati dužnosti. Nakon razgovora, sestra je priznala da je bila površna u obavljanju svoje dužnosti. Otvorila se o svom stanju i izrazila spremnost da se promeni. Kasnije je postala preduzimljivija u svojoj dužnosti i rad na jevanđelju je počeo da napreduje.

Kroz ta iskustva, shvatam da je ključno primenjivati istinu i obavljati svoju dužnost prema načelima. Ako uvek štitim svoje lične interese i održavam svoj ponos i status dok obavljam svoju dužnost, ne samo da nanosim štetu crkvenom radu, već i braći i sestrama, kao i sebi. Božje reči su te koje su mi pomogle da to shvatim i preobrazim se. Hvala Bogu!