Kada sam bio mali, odrasli su me često ismevali dok govorim. U tom nezrelom dobu, nisam razumeo šta se dešava i tek kada sam odrastao, shvatio sam da mucam. Pokušao sam da rešim taj problem, ali jednostavno nisam mogao, pa mi je to zaista smetalo. Zbog te mane su me drugi često ismevali i rugali su mi se, pa sam postepeno sve manje govorio i nisam želeo da se viđam sa ljudima, već sam više voleo da budem sâm. Dok sam išao u školu, nikada nisam išao na žurke kod drugara iz razreda, a tokom zimskih i letnjih raspusta nisam želeo da izlazim niti da posećujem rodbinu. Postao sam veoma povučen i imao sam zaista nisko samopoštovanje. Ponekad kod kuće, kada bi mama čula kako mucam, prigovarala bi mi: „Zar ne možeš da pričaš sporije? Ne žuri! Ako tako nastaviš, nećeš moći ni ženu da nađeš kada odrasteš!” Nakon što sam se zaposlio, jedan kolega me je čuo jednom kako mucam i zadirkivao me je, rekavši: „Zašto mucaš? Baš si smešan!” Iako je to bila šala, lice mi se zažarilo od sramote i mrzeo sam sebe jer nisam bio u stanju da ispravim svoju smetnju.

U septembru 2008. godine, prihvatio sam Božje novo delo. Kada su braća i sestre primetili moje mucanje, umesto da mi se rugaju ili me ponižavaju, ohrabrili su me i pomogli su mi. Ponekad, kada bih naišao na nepoznatog brata ili sestru na okupljanjima, bio bih nervozan. Kada bih zastao tokom čitanja Božjih reči, braća i sestre bi čitali zajedno sa mnom i ohrabrivali bi me da se ne bih osećao sputano. Osetio sam posebnu toplinu u Božjoj kući. Tri godine kasnije, braća i sestre su me izabrali za crkvenog starešinu, a ja sam znao da me to Bog uzdiže. Međutim, izvršavanje dužnosti starešine uključuje besede o istinama, razrešavanje problema i česta okupljanja sa braćom i sestrama, a na velikim okupljanjima sam se posebno osećao sputano zbog mucanja i postajao sam izuzetno nervozan, plašeći se da bih se, kada bih zastao tokom besede, osramotio i da bi mi se braća i sestre smejali. Sećam se da sam na jednom okupljanju video jednu sestru koju nisam dobro poznavao i bio sam zabrinut šta bi mogla da misli o meni kada ne bih dobro besedio. Rezultat toga je bio da sam mnogo zamuckivao dok sam čitao Božje reči. Ta sestra nije mogla da se suzdrži i prasnula je u smeh. Moje samopoštovanje je pretrpelo ozbiljan udarac. Iako mi se ta sestra iskreno izvinila, i dalje sam bio veoma povređen. Uvek sam mislio da manje vredim, pa sam se često žalio: „Zašto imam ovu manu? Zašto ne mogu da je ispravim?” Kasnije, u razgovorima sa braćom i sestrama, postao bih veoma osetljiv i svaki put nakon čitanja Božjih reči ili besede, pažljivo bih posmatrao izraze lica braće i sestara i kada bih video bilo kakav neprirodan pokret, pomislio bih: „Da li mi se to smeju?” Zbog toga bih bio još nervozniji i ponekad bih bio toliko nervozan, da su mi se dlanovi znojili. Na kraju sam počeo da se plašim okupljanja i, pogotovo na velikim okupljanjima, prebacivao bih odgovornosti na brata sa kojim sam radio. Toliko dugo sam živeo u tom stanju bola i potiskivanja, da na kraju više jednostavno nisam mogao da podnesem taj pritisak, pa sam podneo ostavku. Nakon ostavke sam preuzeo dužnost na izradi tekstova, provodio sam svaki dan birajući članke i nisam morao da pričam niti da komuniciram sa drugima, tako da više nisam morao da se osećam kao da me mucanje sputava.

U septembru 2020. godine, ponovo sam izabran za crkvenog starešinu, ali zbog velikog pritiska posla i čestih kontakata sa nepoznatom braćom i sestrama, moje mucanje se pogoršalo. Kada bi došlo vreme za okupljanje, bio bih duboko zabrinut kako me drugi vide i osećao sam se toliko sputano da nisam mogao a da ne žalim za danima kada sam izvršavao dužnost na izradi tekstova, gde nisam morao da komuniciram sa previše ljudi i gde je pritisak bio manji. Nadao sam se da ću se vratiti dužnosti na izradi tekstova. Neočekivano, u julu 2021. godine, braća i sestre su me nominovali za propovednika. Pomislio sam: „Na šta će to da liči? To što sam crkveni starešina je već dovoljno jak pritisak; ne usuđujem se da se nadam ponovnom unapređenju.” Međutim, razum je preovladao i ipak sam učestvovao na izborima. Tokom izbornog okupljanja, pomislio sam na to kako propovednik komunicira sa mnogo ljudi, kako je odgovoran za mnoge crkve i kako njegov rad zavisi od beseda o istini da bi se problemi rešili. Pitao sam se: pošto ozbiljno mucam, da li bih bio u stanju da jasno besedim? Kada bi mi se braća i sestre ponovo smejali, zar ne bih u potpunosti izgubio obraz? Na kraju sam odustao od nominacije. Nakon toga je bilo još nekoliko izbora. Znao sam da bi, nakon toliko godina verovanja u Boga, trebalo da uzimam u obzir Njegove namere i da preuzimam više odgovornosti. Međutim, čim bih pomislio na svoju smetnju, povukao bih se i svaki put bih odustao.

U decembru 2023. godine, primio sam pismo od starešina, u kojem je pisalo da me braća i sestre predlažu za okružnog starešinu i da žele da učestvujem na izborima. Pomislio sam: „S obzirom na moju manu, uopšte nisam pogodan da učestvujem i, čak i ako me izaberu, neću biti u stanju da se nosim sa tom odgovornošću. Šta da radim?” Kada bih odustao od izbora, plašio bih se da ne podržavam crkveni rad, ali kada bih učestvovao, osećao bih se nekvalifikovan. Bio sam rastrzan. Tokom jedne duhovne posvećenosti, pročitao sam dva odlomka Božjih reči: „Mucanje i zamuckivanje u govoru – kakav je to problem? (Urođeno stanje.) To je urođeno stanje, a ujedno je vrsta fizičkog nedostatka. Naravno, oblici mucanja su različiti. Pojedine osobe koje zamuckuju rastegnu jedan slog, dok drugi ponavljaju jedan slog, pa im je potreban čitav dan a da nisu u stanju da dovrše rečenicu. Ukratko, to je urođeno stanje i, naravno, ujedno je vrsta fizičkog nedostatka. Da li to uključuje iskvarenu narav? (Ne.) Ne uključuje iskvarenu narav. Ako neko kaže: ’Zamuckuješ u govoru; sigurno si lukav!’ ili ’Još i mucaš dok govoriš; kako možeš da budeš tako nadmen?’ – da li su takve izjave tačne? (Nisu.) Mucanje, kao nedostatak ili mana, nema veze ni sa jednim aspektom čovekovih iskvarenih naravi. Prema tome, mucanje je urođeno stanje i vrsta fizičkog nedostatka. Očito je da ne uključuje čovekove iskvarene naravi i s njima nema nikakve veze” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (9)”). „Postoje određeni problemi koje ljudi ne mogu da reše. Na primer, kad s drugima razgovaraš, možda se često lako unervoziš; nakon što dospeš u određene situacije, možda imaš sopstvene ideje i gledišta, ali ne možeš jasno da ih izraziš. Naročito se osećaš nervozno kad si u prisustvu velikog broja ljudi; govoriš nepovezano i usta ti podrhtavaju. Neki od vas čak i zamuckuju; kad je reč o nekim drugima, ako su prisutni pripadnici suprotnog pola, vi ste još i manje u stanju da se izrazite, ne znajući naprosto šta da kažete ili da uradite. Da li je takvu situaciju lako prevazići? (Nije.) Nije ti lako, barem ne u kratkom roku, da prevaziđeš ovaj problem zato što je on deo tvog urođenog stanja. (…) Prema tome, ako ovaj nedostatak, ovu manu možeš da prevaziđeš u kratkom roku, onda to učini. Ako je taj nedostatak teško prevazići, ne zamaraj se time, ne bori se protiv njega i ne postavljaj sebi to kao izazov. Naravno, ako ne možeš da ga prevaziđeš, ne treba da budeš negativan. Čak i ako nikad u svom životu ne budeš mogao da ga prevaziđeš, Bog te neće osuđivati, jer to nije tvoja iskvarena narav. Tvoja trema, tvoji nervoza i strah, ta ispoljavanja ne odražavaju tvoju iskvarenu narav; bilo da su urođeni ili izazvani okruženjem kasnije u životu, oni nisu ništa više nego mana, nedostatak tvoje ljudskosti. Ako to dugoročno ne možeš da promeniš, pa čak ni tokom celog svog života, nemoj previše da razmišljaš o tome, ne dozvoli da te to sputava i zbog toga ne bi trebalo da postaneš negativan, jer to nije tvoja iskvarena narav; nema svrhe da to pokušavaš da promeniš, niti da se protiv toga boriš. Ako to ne možeš da promeniš, onda to prihvati, pusti da postoji i prema tome se odnosi ispravno, jer s tim nedostatkom, s tom manom možeš naporedo da postojiš; to što je imaš ne utiče na način na koji slediš Boga i na izvršavanje tvojih dužnosti. Dokle god možeš da prihvatiš istinu i da najbolje što umeš izvršavaš svoje dužnosti, još uvek možeš da budeš spasen; to ne utiče na tvoje prihvatanje istine, kao ni na tvoje spasenje. Prema tome, određeni nedostatak ili mana u tvojoj ljudskosti ne treba često da te sputavaju, niti često treba da postaješ negativan i obeshrabren, pa da čak odustaješ od svoje dužnosti i od stremljenja ka istini, propuštajući priliku da, iz istog razloga, budeš spasen. To uopšte toga nije vredno; to je nešto što bi učinila glupa i neuka osoba” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatio da je mucanje urođeno stanje, fizički nedostatak, a ne iskvarena narav ili nešto što Bog osuđuje. Ono ne utiče na moje stremljenje ka istini niti ka spasenju. Ne bi trebalo da me moji nedostaci sputavaju. Kada bih zbog fizičkog nedostatka odustao od stremljenja ka istini i prilike da budem unapređen i negovan, što bi odložilo vitalno pitanje spasenja, zar ne bih žrtvovao nešto veće zarad nečeg manjeg? Zar to ne bi bilo potpuno glupo i bezvredno? Čitanje tih Božjih reči me je zaista utešilo. Gledajući unazad, još od detinjstva sam uvek pridavao mnogo pažnje svojoj govornoj mani, verujući da mi ona često stvara nelagodu i da utiče na mene u životu, radu i dužnostima, da sam zbog nje nekomunikativan i posebno povučen i da je ona uzrok mom slabom samopoštovanju, što je značilo da nisam imao samopouzdanja niti motivacije u bilo čemu što sam radio. Na okupljanjima, kada su braća i sestre otvoreno razgovarali u zajedništvu o svojim iskustvenim razumevanjima, to je trebalo da bude oslobađajuće, a samim tim i da se lakše primi delo Svetog Duha kroz razgovor, ali zbog svog mucanja, osetio sam se potlačeno i nisam bio u stanju da se oslobodim na okupljanjima, već sam ih se plašio i izbegavao sam ih kad god je to bilo moguće, što je značilo da sam propustio mnogo prilika da zadobijem istinu. Kada bih se suočio sa izborima u crkvi, uvek bih odustao od prilike da učestvujem, a kada je crkvenom poslu bilo hitno potrebno da ljudi sarađuju, nisam mogao da prihvatim odgovornost i nisam razmotrio Božju nameru. Video sam kako me moje mucanje često ograničava i sputava, kako živim u stanju bola i potiskivanja, a to je sve bilo posledica toga što nisam bio u stanju da ispravno gledam na svoje nedostatke. Nisam razumeo istinu niti sam znao kako da gledam na ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima. Ne samo da me je to ograničavalo i sputavalo, već sam zbog toga i iznova odbijao svoje dužnosti. Čak sam sebi postavljao granice, verujući da, sa svojim mucanjem, nisam pogodan da budem starešina, zbog čega sam pogrešno razumeo Boga i udaljio se od Njega – kako sam bio glup! Nisam mogao da nastavim da budem tako negativan, morao sam da se ispravno odnosim prema svom nedostatku i da se mirno suočim sa ovim izborima.

Nekoliko dana kasnije, saznao sam da dve sestre nisu mogle da učestvuju na izborima zbog posebnih razloga. Pomislio sam: „Te dve sestre su imale najveće šanse da budu izabrane, pa ako one ne mogu da učestvuju, zar moje šanse da budem izabran neće biti veće?” Razmišljajući o svojoj smetnji, odmah sam osetio veliki pritisak. Jedna stvar bi bila da izgubim obraz u crkvi, ali kada bih postao okružni starešina, ta sramota bi bila još veća. Podelio sam svoje stanje sa jednom sestrom, a ona je ukazala na to da previše brinem o tome kako me drugi vide i da previše pažnje pridajem gordosti i taštini. Nakon što me je sestra upozorila na to, pročitao sam još Božjih reči: „Svi ljudi imaju neka pogrešna stanja u sebi, kao što su negativnost, slabost, malodušnost i osetljivost; ili imaju niske namere; ili ih stalno muče njihov ponos, sebične želje i lični interes; ili misle da su lošeg kova i doživljavaju neka negativna stanja. Biće ti veoma teško da stekneš delo Svetog Duha ako uvek živiš u takvim stanjima. Ukoliko ti je teško da stekneš delo Svetog Duha, onda će aktivnih elemenata u tebi biti malo, a negativni elementi će isploviti na površinu i ometaće te. Ljudi se uvek oslanjaju na sopstvenu volju da potisnu ta negativna i štetna stanja, ali bez obzira na to kako ih potiskuju, ne mogu da ih se otarase. Glavni uzrok tome je što ljudi ne mogu temeljno da razaznaju te negativne i štetne stvari; ne mogu jasno da vide njihovu suštinu. To im umnogome otežava da se pobune protiv tela i Sotone. Takođe, ljudi se uvek zaglave u tim negativnim, setnim i izopačenim stanjima i ne mole se i ne ugledaju na Boga, već se samo provlače kroz njih. Kao posledica toga, Sveti Duh ne deluje u njima i oni stoga nisu u stanju da shvate istinu, nedostaje im put u svemu što rade i nijedno pitanje ne mogu jasno da vide. Previše je negativnih i štetnih stvari u tebi i one su ispunile tvoje srce, tako da si često negativan, setan i sve više se udaljavaš od Boga i postaješ sve slabiji. Ako ne možeš da dobiješ prosvećenje i delo Svetog Duha, nećeš moći da pobegneš od tih stanja i tvoje negativno stanje se neće promeniti, jer ako Sveti Duh ne dela u tebi, ti ne možeš da nađeš put. Zbog ta dva razloga, veoma vam je teško da izgnate svoje negativno stanje i uđete u normalno stanje. Iako sada kada obavljate svoju dužnost prolazite kroz teškoće, vredno radite, ulažete mnogo truda i u stanju ste da se odreknete svoje porodice i karijere i sve napustite, negativna stanja koja su u vama se još uvek nisu zaista preobrazila. Previše je smetnji koje vas sprečavaju da tragate i primenjujete istinu, kao što su vaše predstave, uobrazilja, znanje, filozofija za ovozemaljsko ophođenje, sebične želje i iskvarena narav. Te štetne stvari ispunile su vaše srce” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam shvatio da sam stalno bio pasivan kada su u pitanju izbori, ne samo zbog toga što me je sputavalo moje mucanje, zbog okova taštine i gordosti. Pomislio sam: „Što više odgovornosti imam, moraću da komuniciram sa više braće i sestara, a kao starešina, trebalo bi da besedim o istini kako bih rešio probleme, pa će, ako budem mucao tokom besede na okupljanjima, još više ljudi saznati za moje mucanje. Zar mi se onda neće ime vući po blatu?” Razmišljajući o tim stvarima, uplašio sam se da učestvujem na izborima i nisam želeo da budem unapređen niti negovan. Živeo sam u skladu sa sotonskim otrovom, koji glasi „čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i uvek sam davao sve od sebe da prikrijem svoje mane, kako drugi ne bi videli moje slabosti. Nisam vodio računa o potrebama crkvenog rada i iznova sam odustajao od prilike da se kandidujem na izborima. Čak i kada je crkvenom radu hitno bila potrebna saradnja ljudi, ja sam i dalje samo posmatrao i povukao sam se. Bio sam zaista sebičan i ogavan! Crkva me je zalivala i hranila toliko godina i trebalo je da preuzmem teret crkvenog rada. To je takođe bila moja odgovornost kao stvorenog bića i trebalo je da je bezuslovno prihvatim i da joj se pokorim. Međutim, kako bih sačuvao obraz, izbegavao sam i odbijao da se kandidujem na izborima, ne želeći da preuzmem breme za Božju kuću i uopšte nisam prepoznao tu čast. To je nešto čega se Bog gnuša i što mrzi. Tek tada sam shvatio da je moj život ugnjetavanja i patnje posledica prevelikog fokusa na taštinu i gordost, kao i moje preterane zabrinutosti u vezi sa mišljenjima drugih. Ujedno sam osetio Božju najiskreniju nameru. Bog me nije prezirao zbog mojih mana, već mi je, umesto toga, iznova i iznova davao prilike da budem unapređen i negovan. Kada su me sputavali i ograničavali moji nedostaci i iskvarena narav, zbog čega sam postao malodušan i povučen, Bog je koristio Svoje reči da me prosveti i prosvetli, pomažući mi da razumem istinu i da se oslobodim okova negativnih emocija. Video sam da je Božja ljubav tako stvarna i znao sam da ne treba više da budem pasivan i malodušan, već da moram da otpustim svoje pogrešne namere i da ispravno sarađujem i učestvujem na izborima.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Ako je razum tvoje ljudskosti normalan, treba na pravilan način da se suočiš sa svojim manama i nedostacima; treba da ih priznaš i prihvatiš. To ide u tvoju korist. To što ih prihvataš ne znači da si njima sputan, niti znači da si zbog njih često negativan, već da te oni ne sputavaju, da prepoznaješ da si samo običan pripadnik iskvarenog ljudskog roda, sa sopstvenim manama i nedostacima, da nemaš čime da se razmećeš. Bog je taj koji ljude podiže da izvršavaju svoju dužnost, Bog je taj koji namerava da Svoju reč i život uradi u njih, da im omogući da postignu spasenje i da se izbave od Sotoninog uticaja – sve to je u potpunosti zahvaljujući tome što Bog uzdiže ljude. Svi imaju mane i nedostatke; treba da dopustiš da tvoje mane i nedostaci postoje naporedo s tobom, a ne da ih izbegavaš, ne da ih prikrivaš i ne da se u sebi često osećaš potlačeno ili čak da se sve vreme osećaš inferiorno. Nisi inferioran; ako svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom možeš da izvršavaš svoju dužnost, najbolje što možeš, i ako imaš iskreno srce, tada si u prisustvu Boga zlata vredan. Ako u izvršavanju svoje dužnosti ne možeš da platiš cenu i manjka ti odanosti, čak i ako su tvoja urođena stanja bolja od onih kod prosečne osobe, u prisustvu Boga tad nisi dragocen, ne vrediš čak ni kao zrno peska” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatio da Bog ljudima ne postavlja preterane zahteve, već traži da postupaju u skladu sa svojim sposobnostima. Kada postupaju u skladu sa svojim kovom i radnim sposobnostima, kada u potpunosti koriste svoje potencijal zasnovan na njihovim urođenim stanjima i od sveg srca i najbolje što mogu sarađuju sa Njim, Bog će biti zadovoljan. Bog ne želi da se ljudi pretvaraju, već više voli da izvršavaju svoje dužnosti iskrenog srca. Promislio sam o tome kako sam zbog svog mucanja imao slabo samopoštovanje i postao malodušan, osetljiv i krhak, kako sam previše brinuo o mišljenjima drugih i kako sam, usled toga, iznova odbijao da učestvujem na izborima i bio nevoljan da preuzmem teške odgovornosti. Sada sam shvatio da je moje mucanje nedostatak koji je teško prevazići i da moram da naučim da ga prihvatim i da ispravno gledam na njega. Kada je neophodno, trebalo bi da se otvorim braći i sestrama u vezi sa svojim nedostatkom, bez pretvaranja i prikrivanja. To je stav koji bi trebalo da imam prema svom nedostatku.

Nekoliko dana kasnije, objavljeni su rezultati izbora i ja sam izabran za okružnog starešinu. To me je duboko dirnulo i u sebi sam se pomolio Bogu: „Bože, to što sam izabran za starešinu je Tvoje uzdizanje. Ceniću ovu priliku da izvršavam svoju dužnost i voljan sam da dam sve od sebe kako bih Ti se odužio za Tvoju ljubav.” Nakon toga sam se pitao: „Kako mogu da izvršavam svoju dužnost dobro, uprkos svom nedostatku?” Jednoga dana, pročitao sam dva odlomka Božjih reči, koji su me duboko dirnuli i ukazali mi na put primene. Bog kaže: „Ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost zato što izvršavaš određene dužnosti ili si zadužen za određene zadatke – to je pogrešna zamisao. Šta bi onda trebalo da uradiš? Bez obzira na svoju ličnost ili urođene uslove, treba da se pridržavaš istina-načela i da ih primenjuješ. U krajnjoj liniji, Bog na osnovu tvoje ličnosti ne meri da li slediš Njegov put odnosno da li možeš da postigneš spasenje. Bog ne razmatra koji urođeni kov, sposobnosti, talente, darove ili veštine poseduješ, i On, naravno, takođe ne procenjuje u kojoj meri si obuzdao svoje telesne instinkte i potrebe. Bog umesto toga posmatra da li, dok slediš Boga i izvršavaš svoje dužnosti, primenjuješ i doživljavaš Njegove reči, da li imaš nameru i odlučnost da stremiš ka istini i, konačno, da li si dostigao to da primenjuješ istinu i da slediš Božji put. To je ono što Bog gleda” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Prema tome, iz koje god perspektive da to posmatraš, stremljenje ka istini je najvažnija stvar. Možeš da izbegneš mane i nedostatke ljudskosti, ali nikad ne možeš da izbegneš put stremljenja ka istini. Koliko god da je tvoja ljudskost možda savršena ili plemenita, odnosno bez obzira na to da li, u odnosu na druge ljude, možda imaš manje mana i nedostataka, a poseduješ više vrlina, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti brojne nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti. Pretpostavimo, na primer, da si stidljiv i introvertan, da zamuckuješ i da nisi naročito obrazovan – odnosno, da imaš mnogo mana i nedostataka – ali imaš praktično iskustvo i, premda zamuckuješ dok govoriš, možeš jasno da besediš o istini, a ta je beseda svima poučna kad je čuju, rešava probleme, ljudima omogućava da izađu iz negativnosti i razvejava njihove pritužbe na Boga i pogrešna razumevanja o Bogu. Vidiš, iako ih izgovaraš zamuckujući, tvoje reči mogu da reše probleme – koliko su samo važne ove reči! Kad ih čuju, laici kažu da si neobrazovana osoba, da u govoru ne poštuješ gramatička pravila, te da ni reči koje koristiš ponekad nisu prikladne. Moguće je da koristiš neki regionalni žargon ili svakodnevni rečnik, da tvojim rečima nedostaju prefinjenost i stil onih visokoobrazovanih ljudi koji se krasnorečivo izražavaju. Međutim, tvoja beseda sadrži istina-stvarnost, može da reši ljudske poteškoće i, nakon što je čuju, svi mračni oblaci oko ljudi nestaju i svi njihovi problemi su rešeni. Vidiš, zar razumevanje istine nije važno? (Jeste.) Pretpostavimo da ne razumeš istinu i da, premda imaš neko fakultetsko znanje i govoriš rečito, kad te čuju da govoriš, svi pomisle: ’Tvoje su reči samo doktrine, u njima nema ni trunčice istina-stvarnosti i ne mogu uopšte da reše stvarne probleme, pa zar sve tvoje reči nisu isprazne? Ti ne razumeš istinu. Zar nisi naprosto farisej?’ Iako si izgovorio brojne doktrine, problemi ostaju nerešeni i ti u sebi razmišljaš: ’Govorio sam tako iskreno i ozbiljno. Zašto niste razumeli ono što sam rekao?’ Izgovorio si hrpu doktrina, međutim, oni koji su bili negativni ostaju negativni, a oni koji su imali pogrešna razumevanja o Bogu i dalje imaju ta pogrešna razumevanja i nijedna poteškoća koja postoji u njihovom obavljanju dužnosti nije razrešena – to znači da su reči koje si govorio bile obično baljezganje. Koliko god da u tvojoj ljudskosti ima nedostataka i mana, ako reči koje govoriš sadrže istina-stvarnost, onda se tvojom besedom mogu rešiti problemi; ako su reči koje govoriš doktrine i lišene su i najmanjeg praktičnog znanja, koliko god ti govorio, nećeš biti u stanju da rešiš stvarne ljudske probleme. Kako god da te ljudi posmatraju, dokle god stvari koje govoriš nisu u skladu sa istinom i ne mogu da se bave ljudskim stanjima niti da reše ljudske poteškoće, ljudi u tom slučaju neće želeti da ih slušaju. Dakle, šta je važnije: istina ili sopstvena ljudska stanja? (Istina je važnija.) Stremljenje ka istini i shvatanje istine su najvažnije stvari. Prema tome, kakve god nedostatke da imaš u smislu svoje ljudskosti ili svojih urođenih stanja, oni ne smeju da te sputavaju. Umesto toga, treba da stremiš ka istini i da shvatanjem istine nadomestiš razne sopstvene nedostatke, a ako u sebi otkriješ neke mane, treba što pre da ih ispraviš. Neki ljudi se ne usredsređuju na stremljenje ka istini, već se uvek usredsređuju na rešavanje teškoća, mana i nedostataka u svojoj ljudskosti i na popravljanje problema u svojoj ljudskosti, pa se ispostavlja da su uložili višegodišnji trud a nisu postigli jasne rezultate i posledično su sobom razočarani i smatraju da im je ljudskost previše loša i da su nepopravljivi. Zar to nije veoma glupo?” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su me duboko dirnule i video sam da nam Bog zaista praktično pokazuje put. U izvršavanju dužnosti, ne treba da nas sputavaju ličnost, kov ili uzrast. Božja procena toga da li neko obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom nije zasnovana na tome da li je ta osoba introverntna ili ekstrovertna, na visini njenog statusa, niti na njenom kovu ili uzrastu, a još manje na tome da li ima neke mane ili smetnje, već na tome da li može da primenjuje istinu i da obavlja svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima i na tome da li je ona neko ko sledi Božji put. Na primer, u starešinskoj dužnosti, ključno je rešavati probeleme u život-ulasku braće i sestara i njihovim dužnostima. Dok god sam usredsređen na to da se opremim istinom i da je primenjujem, dok u svojim besedama o istini imam stvarnost, kao i prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha, i dok god sam u stanju da rešavam probleme braće i sestara i da ukažem na put primene, onda čak i ako mi se jezik sveže, braća i sestre će i dalje imati koristi od toga. Ako ne radim vredno na stremljenju ka istini, onda čak i ako govorim tečno i elokventno, ako ne umem da besedim o istini ili da rešim stvarne probleme, neću biti u stanju da obavljam starešinski posao. Pre sam stalno mislio da za izvršavanje dužnosti starešine čovek mora da ima makar dobre veštine govora i da jasno govori, a da neko poput mene, ko muca i kome se jezik sveže, nije prikladan za starešinske dužnosti, pa sam iznova odbijao da se kandidujem za starešinu. Međutim, ispostavlja se da su moja merila za izbor starešina bila pogrešna. Izbori za starešine u Božjoj kući su zasnovani na načelima, a ne na tome kako neko deluje spolja niti kakve urođene nedostatke neko možda ima, već na tome da li ta osoba stremi ka istini i na osnovu njene ljudskosti i kova. Što sam više razmišljao o tome, to sam više shvatao da moji urođeni nedostaci i mane nisu prepreke niti smetnje za izvršavanje moje dužnosti i da ne mogu biti korišćeni kao izgovori da odbijem svoju dužnost. Razumevanje istine i praktično postupanje u skladu sa Božjim zahtevima su ključni za dobro izvršavanje nečije dužnosti! Zadobio sam put primene za ubuduće, pa iako mucam i zastajem kad govorim, voljan sam da izvršavam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima, da se usredsredim na to da opremim sebe istina-načelima, da stavim po strani svoju taštinu i gordost i da budem racionalan i prizemljen u svom ponašanju i radu. Kada sada besedim na okupljanjima ili čitam Božje reči, i dalje mucam, ali mogu da se prema tome odnosim ispravno, a moj način razmišljanja je postao mnogo jasniji. Ponekad svesno radim da prevaziđem to i prisetim se kako su me braća i sestre upozoravali, govorivši: „Govoriš malo prebrzo, zbog čega je veća verovatnoća da ćeš mucati; ako govoriš malo sporije, biće bolje” i „Kada zapneš, možeš da produžiš poslednji slog; tako ćeš smanjiti šansu da mucaš”. Kada besedim na okupljanjima, trudim se da usporim govor i da izvučem reči kako treba, svesno ulažući napor da sarađujem. Više nisam tako nervozan, zbog čega se osećam slobodnije na okupljanjima. Jednom sam otišao da se sretnem sa nadzornikom rada na izradi tekstova kako bismo razgovarali o poslu, ali bio sam pomalo zabrinut, razmišljajući: „On razume načela bolje od mene. Šta ako postanem nervozan i počnem gadno da mucam? Šta će on misliti o meni?” Međutim, onda sam pomislio na to kako je došlo do poteškoća u radu i kako prethodno pismo nije postiglo dobre rezultate, pa je bilo neophodno da se lično sretnemo kako bismo raspravili i razrešili taj problem. Nisam mogao da dozvolim da me mucanje spreči da rešim problem, pošto bi to usporilo rad. Kada sam tako razmišljao, više se nisam osećao sputano, pa sam ugovorio sastanak sa nadzornikom, kako bismo raspravljali o poslu.

Kada se setim kako sam iznova odbijao svoje dužnosti zbog svog mucanja, da bih na kraju bio u stanju da mirno prihavatim svoje dužnosti bez da me mucanje sputava, vidim da su me Božje reči tešile, ohrabrivale i usmeravale tokom celog ovog puta. Iskreno se zahvaljujem Bogu od sveg srca!