Autor: Šiđi, Kina

Od rane mladosti sam lošeg zdravlja. Dok sam bila tinejdžerka, imala sam bolove u nogama. Lekar je rekao da bolujem od reumatoidnog artritisa i da mi je potrebno lečenje. U to vreme, moja porodica je bila siromašna, pa nismo mogli da plaćamo lečenje. Kad bi se bolovi pojačali, uzimala bih po nekoliko analgetika. Uz to, nosila sam dodatnu odeću ili sedela na krevetu od zagrejanih cigala da bih ublažila bolove. Kad sam napunila dvadesetu, stanje mi se pogoršalo i postala sam nepokretna. Nakon perioda lečenja, ponovo sam mogla da hodam, ali me je i dalje mučio problem bolova u nogama nakon dužeg hodanja. Nešto kasnije, počela sam da verujem u Gospoda Isusa. Na moje iznenađenje, posle nešto više od mesec dana, noge su mi na čudesan način izlečene i bila sam presrećna. Iz zahvalnosti Gospodu na Njegovoj blagodati, veoma sam aktivno svedočila i propovedala jevanđelje u organizaciji crkve. Osećala sam da će Bog, ako budem svedočila i propovedala jevanđelje zarad Gospoda, nastaviti da me čuva i štiti i da ću čak možda primiti i veću blagodat. Od tog vremena, svoju sam veru prigrabila kao slamku spasa, a moje oduševljenje verom u Boga uveliko je poraslo.

U oktobru 2006. godine, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Sa ogromnim uzbuđenjem sam iščekivala povratak Gospoda Isusa, misleći: „Bog u poslednjim danima izražava istinu da bi izvršio delo spasenja. Moram iskoristiti tu priliku da obavim što više dužnosti i pripremim dobra dela. Dokle god iskreno verujem u Boga i odano obavljam svoju dužnost, Bog će se sigurno postarati da celog života budem bezbedna i zdrava. Kad Božje delo bude okončano, ja ću takođe zakoračiti u carstvo i uživati u velikim blagoslovima. To je ogroman blagoslov!” Nedugo nakon što sam počela da verujem Boga, započela sam sa obukom za obavljanje svojih dužnosti. Koju god dužnost bi mi crkva dodelila, ja sam to poslušno prihvatala. Tokom 2012. godine, napustila sam svoj rodni dom i iznajmila stan u gradu da bih obavljala dužnost domaćina. Iako je ta dužnost bila teška i zamorna, u mom srcu nije bilo pritužbi. Godine su brzo prolazile, a starešine su me odredile da rukovodim sa nekoliko grupa za okupljanje. Pošto nisam umela da vozim bicikl, pešačila sam od jedne do druge lokacije, bez obzira na njihovu udaljenost. Ako je trebalo da odem kući na ručak i da se potom zaputim ka mestu za okupljanje, ponekad bih naprosto preskočila ručak, da ne bih zakasnila. Čak i ako bi me noge bolele zbog preteranog hodanja, nisam mnogo marila za to. Osećala sam da će Bog, zbog toga što sam svih ovih godina obavljala svoju dužnost uprkos teškoćama, primetiti sve što sam uradila, te da će me sigurno zaštiti i blagosloviti odanost s kojom sam obavljala dužnost.

Tokom 2019. godine, ponovo sam počela da osećam bolove u nogama. Ponekad, ako bih predugo hodala, koleno bi me toliko jako bolelo da nisam mogla da ga savijem. Noću nisam mogla da do kraja ispružim nogu tokom spavanja, a bol bi me ponekad i probudio. Otišla sam u bolnicu na pregled, a lekar mi je rekao da je neophodno izvršiti hiruršku zamenu kolena. U to vreme, moja porodica nije imala novca za tu operaciju, pa sam nastavila da obavljam svoje dužnosti. Mislila sam: „Ako budem pravilno obavljala svoje dužnosti, možda će Bog jednoga dana izlečiti moju bolest.” Stoga nisam otišla na operaciju, već sam umesto toga uzimala analgetike i stavljala flaster da bih ublažila bolove. Tokom tog perioda, ponekad nisam mogla noću da spavam od bolova. Ako bih u toku dana predugo sedela, nisam uopšte mogla da hodam kad ustanem, pa sam morala lagano da masiram nogu da bih mogla bar malo da hodam.

U avgustu 2023. godine, videvši koliko me jako boli noga, sin me je odveo u bolnicu radi rendgenskog pregleda. Kad je pogledao rendgenski snimak, lekar je rekao: „Zašto si čekala da se stanje toliko pogorša, pa da tek onda zatražiš lekarsku pomoć? Desno koleno ti je odranije u lošem stanju, a sada je nekroza zahvatila i oba skočna zgloba. Tu više ne pomažu ni lekovi ni akupunktura. Najbolja terapija sastoji se od zamene oba skočna zgloba i oba kolena. Ako na svaka tri meseca budeš menjala po jedan zglob, za godinu dana ćeš biti kao nova. U suprotnom, možeš da ostaneš nepokretna.” Kad sam čula dijagnozu lekara, umalo se nisam onesvestila. Mada je bol u nozi tokom godina postajao sve jači i mada sam mentalno bila donekle pripremljena, nisam očekivala da je situacija toliko ozbiljna. Kako ću živeti ako ostanem nepokretna? Srce mi se slomilo i jedva sam uspela da zadržim suze. Po povratku kući, sručila sam se na krevet kao izduvani balon, osećala sam se bespomoćno i suze su mi nekontrolisano potekle niz obraze. Sve moje pritužbe i pogrešna shvatanja o Bogu pokuljali su iz mene: „Ranije, dok sam trpela bolove i pela se u planine da berem lešnike koje sam kasnije prodavala da bih mogla da ugostim ljude, nikada se nisam žalila, ma koliko da mi je to bilo naporno. Kasnije, kad sam bila zadužena za grupna okupljanja, pešačila sam i po kiši i po snegu, nikada nisam odlagala svoje dužnosti, niti sam se žalila na bolove u nogama. Zašto me Bog nije zaštitio? Sada moram da idem na zamenu kolena, a moja porodica nema dovoljno novca da plati tu operaciju! Ali ako se ne operišem, ostaću nepokretna.” Tih dana, kad god bih pomislila na bolove i patnju koje sam trpela onomad dok sam bila nepokretna, srce bi mi zadrhtalo i suze su mi tekle nekontrolisano. Gledajući braću i sestre kako hodaju i trče dok obavljaju svoje dužnosti, stvarno sam im zavidela! Zašto i ja nemam dve zdrave noge kao svi ostali? Mislila sam da će me Bog uvek štititi ako budem verovala u Njega, ali nikad nisam očekivala da će mi se ovo desiti. Kad je starešina saznala za moju situaciju, ovako mi je u zajedništvu besedila: „Kad nas zadesi neka bolest, ona u sebi nosi Božje namere; nemoj pogrešno da razumeš Boga! Kad se razbolimo, treba da promišljamo o iskvarenostima, lošim namerama i stanovištima koja razotkrivamo, te da iz toga izvlačimo pouke.” Starešina mi je takođe savetovala da više puta pročitam konkretna poglavlja Božjih reči koja bi mogla da se odnose na moje stanje. Kad je otišla, brzo sam potražila te Božje reči i pročitala ih: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Razvedrila sam se dok sam razmišljala o Božjim rečima: „Kada me zadesi ova bolest, to je Božja dobra namera. Bog ne pokušava da me eliminiše, niti da me natera da cenim bol i sve to mnoštvo osećanja koje mi je bolest donela, već da ukloni nečistoće koje su se u mojoj veri nataložile tokom godina.” Zatim sam u srcu razmišljala: „Šta Bog želi da pročisti u meni?” Shvatila sam da se moja vera u Boga sve vreme uglavnom svodila na traženje blagodati i nadu u dobro zdravlje i spokojan život. Isprva, kad mi je Bog darovao blagodat, bila sam presrećna, pa sam s puno energije davala sebe verujući u Boga. Ali sada, suočena s teškim reumatoidnim artritisom i opasnošću da ostanem nepokretna, ja sam se raspravljala s Bogom i žalila se što Me nije zaštitio. Uvidela sam da je moja vera ista kao kod ljudi iz sveta religije – samo tražim od Boga blagodat i blagoslove, a pritom ne verujem iskreno u Njega, niti stremim ka istini. Shvativši to, obuzeo me osećaj krivice i samoprekora. Molila sam se Bogu: „Bože, tokom svih ovih godina koliko verujem u Tebe, težila sam s pogrešnim stavovima i išla pogrešnim putem. Dozvolio si da me zadesi ova bolest i to je bila Tvoja dobra namera. Spremna sam da tragam za istinom i da temeljno promislim o sebi.”

U svom traganju, naišla sam na dva odlomka Božjih reči i donekle shvatila svoje stanje. Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaju sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Nakon što sam pročitala Božje reči, nešto mi je probolo srce i osetila sam bol, kao da mi Bog sudi licem u lice, razotkrivajući moje stanje sa živopisnim detaljima. Shvatila sam da sam u Boga verovala i obavljala svoje dužnosti s ciljem da me Bog sačuva, da mi podari spokojan život i osigura dobro zdravlje. A to je upravo ono što Bog razotkriva: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Posmatrajući sa ove distance, kad sam se izlečila od te bolesti nakon što sam poverovala u Gospoda Isusa, prigrabila sam Ga kao slamku spasa i čvrsto poverovala da je Bog zapravo Bog koji blagosilja ljude. Mislila sam da, dokle god budem iskreno verovala u Boga, dokle god budem više patila i više davala sebe, Bog će me održavati u dobrom zdravlju i omogućavati mi spokojan život, bez bolesti i katastrofa. Nakon što sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, s još većim oduševljenjem sam davala sebe. Da bih obavljala svoje dužnosti, iznajmila sam stan daleko od svog doma kako bih ugošćavala braću i sestre. Kad sam kasnije bila odgovorna za grupna okupljanja, prelazila sam velika rastojanja po svim vremenskim uslovima, verujući da će Bog primetiti koliko odgovorno i verno izvršavam svoje dužnosti, te da će me zasigurno celog života štititi. Ali ovoga puta, suočivši se s teškom bolešću i mogućom paralizom, ja sam se okrenula protiv Boga, ljutito sam se žalila na Njega, a svoje žrtve i davanja sebe koristila da bih se s Njim raspravljala i svodila račune, baš kao što Božje reči razotkrivaju: „Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Kad mi je Bog podario blagodat, bila sam Mu sasvim pokorna. Ali čim On za trenutak nije udovoljio mojim željama, požalila sam se na Njega. Zar nisam bila potpuno lišena savesti? Verujući na taj način, a pritom se i dalje nadajući da ću primiti blagoslove od Boga i ući u carstvo nebesko, bila sam uistinu bestidna! Ova bolest me je do kraja razotkrila. Shvatila sam da moja vera u Boga i moje obavljanje dužnosti tokom svih ovih godina uopšte nisu bili iskreni. Cilj svih mojih napora bio je da me Bog izleči i da primim blagoslove. Svoje žrtve i davanja koristila sam u pokušaju da s Bogom sklopim nagodbu. Spolja je izgledalo da idem ukorak s novim Božjim delom, ali moje stanovište o tome čemu treba da težim nije se promenilo. I dalje sam težila za blagodatima i blagoslovima, poput onih u Dobu blagodati, i verovala sam samo da bih se najela hleba. Ranije sam u zajedništvu razgovarala s braćom i sestrama i govorila im da Bog više ne obavlja delo iz Doba blagodati, da Bog u poslednjim danima obavlja delo suda i pročišćenja ljudi, te da samo kroz stremljenje ka istini i promenu život-naravi možemo da budemo spaseni i da uđemo u carstvo. Ali ja sama nisam stremila ka istini, niti ka promeni vlastite naravi, već sam se fokusirala isključivo na težnju za blagodatima i blagoslovima. Šta sam uopšte mogla da zadobijem od takvog verovanja u Boga? Ako ne budem mogla da razumem istinu i da preobrazim svoju iskvarenu narav, zar na kraju ipak neću biti uništena? Tada sam pomislila na Pavla. I on je u Boga verovao sa svojim ličnim motivima i nečistoćama, koristio to što je davao sebe, trudio se i naporno radio kako bi pokušao da sklopi nagodbu s Bogom, otvoreno je pretio Bogu i zahtevao od Njega venac pravednosti, čime je isprovocirao Božju narav i dobio od Njega pravednu kaznu. Zar moja težnja nije bila iste prirode kao Pavlova? Nakon što sam trčala unaokolo i davala sebe za Boga, zahtevala sam da me Bog izleči i da čuva moje zdravlje. Kad mi Bog nije uslišio želje, svađala sam se i galamila protiv Njega. Bilo je to opiranje Bogu. Razmišljajući o svemu tome, duboko sam se rastužila i lila sam pokajničke suze. Setila sam se da sam, kad mi je bilo dvadeset, više od dva meseca bila nepokretna; lekari su govorili da je moja bolest neizlečiva, ali ja sam ponovo stala na noge i prohodala. To me je zapravo Bog sve vreme štitio. Mada sam i dalje osećala bol u nozi, ja sam upravo zbog te svoje bolesti došla pred Boga i poverovala u Gospoda Isusa. Kasnije mi je Bog, preko braće i sestara, propovedao jevanđelje, a ja sam ponovo imala sreće da prihvatim Božje jevanđelje poslednjih dana, uživajući u zalivanju i opskrbi Božjim rečima. Bog je pokazao toliko ljubavi prema meni! Ali sada, pošto me Bog nije izlečio onako kako sam želela, ja sam se pobunila protiv Njega i požalila se na Njega. Bila sam potpuno lišena savesti! U svom srcu, tiho sam se molila: „Bože, reči su Tvoje probudile moje utrnulo srce. Tek sada shvatam da sam u svojoj veri pokušavala da se pogađam s Tobom. Toliko sam uživala u zalivanju i opskrbi Tvojim rečima, ali nisam ni pomišljala da Ti uzvratim ljubav, nego sam Te pogrešno razumela i požalila se na Tebe. Uistinu sam lišena ljudskosti! Bože, spremna sam da se pokajem i da se promenim.”

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Jov se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na to iz koje perspektive posmatrate, Božje ime i dalje treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Pročitavši Božje reči, bila sam duboko posramljena i naprosto sam poželela da me nema. Jov je u Boga verovao bez ikakvih ličnih motiva i nečistoća, ne razmišljajući o tome da li će steći blagoslove ili se suočiti s nesrećom. Šta god da mu je Bog dao ili uzeo, on se nije žalio. Jov je zauzeo položaj stvorenog bića, pokoravao se Bogu i obožavao Ga. Tokom kušnji, Jov je izgubio sve svoje bogatstvo i svoju decu, a čak su mu i bolni čirevi prekrili celo telo. Ogromna je bila njegova patnja! Čak i dok je sedeo u pepelu, strugajući čireve komadićem grnčarije, Jov se nije žalio na Boga, niti je tražio od Boga da mu ublaži patnju. I dalje je mogao da veliča ime Božje i da postojano svedoči o Bogu. Razmišljajući o Jovovoj ljudskosti i razumu, bila sam duboko postiđena. Tokom godina provedenih verujući u Boga, u srcu sam se radosno zahvaljivala Bogu kad god bih od Njega primila blagoslove. Ali kad mi se stanje sa nogom pogoršalo, požalila sam se na Boga i htela sam da se s Njim raspravljam i da svodim račune. Razmišljajući o svom ponašanju, mrzela sam sebe i osećala da sam uveliko ostala dužna Bogu! Iako sam ja daleko od Jova kao nebo od zemlje, iako nemam njegovu ljudskost i ogromnu veru, bila sam spremna da sledim primer Jova. Ma šta da se desi s mojim telom, čak i ako ostanem nepokretna ili umrem, neću se žaliti na Boga; ispuniću svoju dužnost da bih Bogu uzvratila za ljubav.

Kasnije je moj sin hteo da me odvede u Peking na pregled. Pre polaska, pokorno sam se pomolila Bogu: „Hvala Ti, Svemogući Bože! Tvoja milost me je održala u životu do današnjeg dana. Da nije bilo Tvoje zaštite, odavno bih umrla. Ali ja sam lišena savesti i ne umem da budem zahvalna, niti da Ti uzvratim za ljubav. Ovih sam godina neprestano pokušavala da se pogađam s Tobom, bunila se protiv Tebe i opirala Ti se. Ti se, Bože, nisi prema meni ophodio shodno mojim prestupima, već si mi pružio priliku da se pokajem. Spremna sam da se iskreno pokajem. Ma kakva da bude dijagnoza u Pekingu, pokoriću se Tvojim orkestracijama i uređenjima. Čak i ako ostanem nepokretna ili umrem, to je Tvoja pravednost; šta god da Ti urediš, biće dobro.” Nakon molitve, osećala sam se mnogo lakše i spokojnije. Po dolasku u Peking, lekar je rekao da je moje stanje veoma ozbiljno. Deo kosti na unutrašnjoj strani desnog kolena već je bio pocrneo i pod nekrozom, pa bi mogao da preraste u kancer ako se stanje pogorša, a ukoliko se uskoro ne operišem, neću više imati nikakve šanse. Čuvši to, nisam se toliko uplašila kao ranije. Mislila sam samo na pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima. Budući da je operacija mogla da ima ozbiljne propratne efekte i da bude suviše bolna, odlučila sam da se ne operišem i samo uzela neke lekove pre no što sam krenula kući. Te noći kad sam se vratila iz Pekinga, sedela sam na krevetu, masirala nogu i u sebi razmišljala: „Hajde da vidim mogu li da ispravim nogu.” Pokušala sam da je lagano ispravim i, na moje iznenađenje, noga se stvarno ispravila! Ponovo sam pokušala da je lagano savijem i ispravim i ona se opet ispravila! Bila sam presrećna!

Tokom narednih dana, noga je polako prestala da me boli, pa sam mogla da hodam lakše nego pre. Braća i sestre su mi rekli da sada stojim uspravnije i da izgledam zdravije. Mada mi noga i dalje nije tako zdrava kao kod većine ljudi, vrlo sam zadovoljna i duboko zahvalna Bogu. Shvatila sam da je Bog moju bolest iskoristio da bi pročistio nečistoće u mojoj veri. Bila sam suviše nepopustljiva. Sve ove godine, verovala sam u Boga a pridržavala se religijskih stanovišta i težila za blagoslovima i blagodatima, umesto da se fokusiram na stremljenje ka istini. Moja iskvarena narav nije se puno promenila tokom godina verovanja u Boga, tako da sam uzalud potrošila više od jedne decenije. Odsad pa nadalje, treba iskreno da stremim ka istini i da ne pokušavam da se pogađam s Bogom. Sada mi je crkva ponovo dodelila ulogu nadzornice nad okupljanjem jedne male grupe i ja sam duboko zahvalna Bogu zbog toga. Razmišljam o tome kako da odano ispunjavam svoju dužnost i da se trudim koliko god mogu, a da pritom ne izazivam bilo kakva osećanja zaduženosti ili kajanja.

Nakon ovog iskustva, shvatila sam da je moja bolest Božja blagodat i blagoslov za mene. Zahvaljujući toj bolesti, stupila sam pred Boga i ona je razotkrila moja pogrešna stanovišta da kroz veru treba težiti za blagoslovima. Razotkrivanje Božjim rečima pomoglo mi je da shvatim da sam u svojoj veri tražila samo da se najedem hleba, te da su moj trud i davanje sebe bili pokušaj sklapanja nagodbe s Bogom, a ne iskrena vera. Upravo kroz Božje reči, moja pogrešna stanovišta o verovanju u Njega pretrpela su izvesne promene. Hvala Bogu!