Dok sam išla u školu, nastavnici su nas često učili da je pokazivanje odanosti našim roditeljima i poštovanje starijih tradicionalna kineska vrednost. I moji roditelji su me često to učili i sami su to praktikovali. Kad god bi trebalo da se obavi neki posao u bakinoj kući, moj otac bi ostavio po strani svoje obaveze kako bi joj pomogao, a vikendom bi nas vodio do nje da pomognemo u radovima na farmi. U tom periodu, moji roditelji su često radili na polju, a moja braća, sestre i ja smo bili mali, bez ikoga ko bi nas pazio, a baka se nije brinula o nama. Međutim, moja mama nije zamerala baki, već se brinula o njoj. Kuvala je bakina omiljena jela i vodila je kod lekara kada je ova bila bolesna. Svi rođaci, prijatelji i komšije su hvalili moje roditelje zbog njihove odanosti roditeljima i dobre ljudskosti. Videvši to, pomislila sam: „Želim da u budućnosti budem poput svojih roditelja, da poštujem svoje roditelje i da budem odana svekru i svekrvi. To je ono što osoba sa dobrom ljudskosti treba da radi.”

2013. godine sam prihvatila delo Svemogućeg Boga. Pod uticajem neosnovanih glasina KPK, muž se protivio mojoj veri i razveo se od mene 2014. godine. Nakon razvoda sam se vratila kod roditelja, izvršavala sam svoje dužnosti, brinula sam o roditeljima i pomagala sam im u kućnim poslovima. 2017. godine sam otišla u drugo mesto da izvršavam dužnosti. Nedugo zatim, primila sam pismo od kuće, u kojem je pisalo da je policija otišla u moju kuću da upozori moje roditelje i da im zapreti da više ne veruju u Boga. Takođe su tražili moju sliku i isptivali su ih gde se nalazim. Nakon toga se nisam usudila da idem kući. Kada bih pomislila na roditelje, koji su imali skoro 60 godina i bili slabog zdravlja, pogotovo moja majka, koja je ostala sa dugotrajnim problemima nakon ozbiljnog preloma noge pre nekoliko godina i koja je imala teškoću da radi kada bi joj buknuo bol u nozi, uvek bih se pitala kada ću moći da odem kući da ih vidim.

U avgustu 2019. godine, rizikovala sam i vratila se kući. Čim sam ugledala roditelje, primetila sam da su im lica više izborana i da im je kosa osedela oko slepoočnica. Moja mama je takođe prilično smršala, a ja sam osetila gorčinu i nelagodu u srcu. Našim roditeljima nije bilo lako da nas podignu, a sada, u njihovim godinama, sa lošim zdravljem, i dalje moraju da naporno rade na polju. Kao njihova ćerka, nisam mogla da budem tamo da brinem o njima i da im pomognem sa poslom, pa sam se osećala odrođeno i pomalo krivom. I moja tetka me je kritikovala, rekavši: „Bila si godinama odsutna i nisi dolazila. Tvoji roditelji su sve stariji i ako se razbole ili dožive nesreću, nemaju nikoga pored sebe da brine o njima. Pre neki dan, tvoj tata je prskao useve i otrovao se na vrućini. Da nije otišao na vreme u bolnicu, mogao je umreti.” Veoma sam se uznemirila kada sam to čula i setila sam se izreke „ne putuj daleko dok su ti roditelji živi.” Međutim, ja nisam mogla da budem s njima da bih brinula o njima ili im pomogla na bilo koji način. Osećala sam se kao da su moji roditelji protraćili vreme podižući me. U prošlosti su me rođaci smatrali razumnim i odanim detetom, ali sada sam postala odrođeno dete, nezahvalna bednica. Veče pre nego što je trebalo da odem, otac je rekao da sam mu ja najveća briga. To je rekao jer nisam imala ni dom, ni karijeru u tom trenutku, a on je vredno radio da sakupi nešto novca za mene. Takođe je rekao da stalno brine da ću biti uhapšena, da često leži budan celu noć i da stalno živi u napetosti. Kad god bi ga seoski komitet pozvao, on bi brinuo da li je to zato što me je policija uhapsila. Moj otac je sve to rekao sa suzama u očima. Bilo je to kao da me je neko čekićem udario u srce i nisam mogla da zadržim suze. Mislila sam, s obzirom na njihove godine i to što ne samo da nisam brinula o njima, već su oni brinuli za mene, da sam zaista odrođena! Nakon što sam se vratila porodici domaćina, stalno sam razmišljala o očevim rečima i njegovom unezverenom licu i osetila sam dubok bol u srcu. Kada ne bih bila odsutna zbog izvršavanja svoje dužnosti, zar ne bih mogla da pokažem odanost svojim roditeljima? Razmišljajući na taj način, više nisam želela da izvršavam dužnost van kuće. Zaista sam želela da odem kući i da brinem o roditeljima, kako oni više ne bi morali da brinu ni da pate zbog mene. Međutim, policija me je i dalje tražila i povratak bi značio da bih verovatno bila uhapšena. Osim toga, bila sam zaista zauzeta svojim dužnostima, a kada bih ih napustila, zar ne bih izdala Boga? Tih dana sam bila duboko rastrzana i osećala sam veliku bol i muku. Živeći u takvom stanju, nisam mogla da se fokusiram na svoje dužnosti, što je dovelo do toga da one kasne. Znajući da moje stanje nije ispravno, pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me usmeri da izađem iz tog pogrešnog stanja.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: ’Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.’ Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. Ako trenutno ne obavljaš nijednu dužnost, ako ne radiš daleko od kuće i ako živiš blizu svojih roditelja, nađi način da se brineš o njima. Potrudi se najbolje što možeš da umanjiš njihove patnje i pomogneš im da žive bolje. To će, međutim, takođe zavisiti od toga kojoj vrsti ljudi tvoji roditelji pripadaju. Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih. Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan. Pokazivanje poštovanja prema roditeljima tiče se samo čovekove odanosti prema drugim ljudima. Ono ne znači da čovek obavlja svoju dužnost, niti znači da primenjuje istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam izvesno olakšanje i shvatila sam da je biti odan roditeljima pozitivna stvar i deo normalne ljuskosti, ali da to nije primenjivanje istine. Samo izvršavanje dužnosti stvorenog bića jeste primenjivanje istine. Roditelji su me uvek podržavali u mojoj veri i dužnostima i moja odgovornost, kao njihovog deteta, je da im iskažem odanost. Pod određenim okolnostima i uslovima, mogu da dam sve od sebe da se brinem o njima, da im ublažim brige i poteškoće i da ispunim svoje odgovornosti kao njihovo dete. Međutim, pošto me je policija gonila i nisam mogla da brinem o njima kod kuće i pošto sam bila zauzeta svojim dužnostima, u tom trenutku sam dala prioritet dužnostima. Uz pomoć Božjih reči sam takođe shvatila da je, kao stvorenom biću, ispunjavanje dužnosti stvorenog bića moja misija, najvažnija stvar u životu i obaveza koja se mora izvršiti. Biti odan roditeljima je samo ispunjavanje odgovornosti deteta i to ne znači da ta osoba primenjuje istinu niti da se pokorava Bogu. Kada se odanost roditeljima kosi sa obavljanjem dužnosti, morala sam da odaberem da izvršavam dužnost stvorenog bića. Shvativši te stvari, više nisam bila rastrzana niti sam osećala bol. Bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da se smirim kako bih izvršila svoje dužnosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i zadobila sam određeno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je moja patnja ukorenjena u tradicionalnoj kulturi. Još od detinjstva, naši nastavnici su nas učili da budemo odani svojim roditeljima i da je to tradicionalna vrednost kineskog naroda, a i moji roditelji su mi usadili tu ideju – da kako odrastam, trebalo bi da pokažem odanost roditeljima i starijima od sebe i oni sami su mi postavili primer, zbog čega je ta ideja postala duboko ukorenjena u mom mladom srcu. Počela sam da verujem da jedino ako je čovek odan svojim roditeljima, možemo ga smatrati odanim detetom i dobrom osobom i da ako on ne uspe u tome, onda nije odan, već je nezahvalni bednik, koga će se gnušati, koga će osuditi i koji neće biti dostojan da se nazove ljudskim bićem. Kada sam napustila dom kako bih izvršavala svoje dužnosti i kada nisam mogla da se staram o svoji roditeljima, osećala sam se kao odrođena ćerka, a pogotovo kada sam čula da su moji roditelji zabrinuti da ću biti uhvaćena, mislila sam da sam još više odrođena. Ne samo da nisam bila u stanju da brinem o njima, već sam takođe izazvala to da oni brinu za mene, zbog čega sam osećala da sam im dužna. Tradicionalne ideje, poput „odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, „podiži decu da bi te podržavali u starosti” i „ne putuj daleko dok su ti roditelji živi” su me ograničavale i sputavale. Neprekidno sam osećala krivicu jer nisam bila u stanju da budem uz svoje roditelje kako bih brinula o njima, a čak sam žalila što sam napustila dom da bih izvršavala svoje dužnosti. Iako se nisam vratila kući, moje srce se već udaljilo od Boga. Površno sam izvršavala dužnosti i nisam bila odana. U tom trenutku sam konačno videla da su tradicionalne ideje koje je usadio Sotona dovele do toga da se udaljim od Boga i da Ga izdam, zbog čega sam, i ne znajući to, stala nasuprot Bogu. Pomislila sam na Petra u Dobu blagodati, koji je ostavio svoju porodicu i roditelje kako bi sledio Gospoda Isusa, propovedao jevanđelje svuda unaokolo i kao pastir čuvao crkvu. Takođe sam pomislila na misionare sa zapada, koji su uzeli u obzir Gospodnje namere i napustili svoje porodice, roditelje i decu, kako bi doveli više ljudi da prihvate Gospodnje spasenje. Oni su putovali hiljadama kilometara do Kine da bi propagirali Gospodnje jevanđelje i izvršili svoju misiju. To su bili pojedinci koji su imali ljudskost i razum. Sada, kada katastrofe postaju sve veće, vreme je da se jevanđelja carstva uveliko proširi, i potrebno je da više ljudi ustane da propoveda jevanđelje i svedoči o Bogu. Pojela sam i popila toliko Božjih reči i razumela sam neke istine i, kao stvoreno biće, trebalo bi da uzmem u obzir Božje namere i da propovedam jevanđelje kako bih dovela više ljudi pred Njega da prihvate Njegovo spasenje. To znači biti osoba koja ima ljudskost. Shvativši te stvari, bila sam u stanju da smirim srce u svojim dužnostima.

Kasnije sam pročitala još jedno pismo od kuće, u kojem je pisalo da je u avgustu 2022. godine policija došla u moj dom da me uhapsi. Otac im je rekao da nisam kod kuće, ali mu nisu verovali, pa su tajno instalirali bubicu u ostavi. Jednog popodneva, došlo je četvoro ljudi iz policijske stanice. Došli su naoružani u moj dom da me uhapse, izveli su moje roditelje iz kuće i pretraživali su je više od deset minuta. Policija je onda pozvala moje rođake da pitaju gde sam ja. To pismo me je zaista uznemirilo i nisam mogla a da ne briznem u plač. Pomislila sam na to kako su moji roditelji svih tih godina brinuli da ću biti uhapšena dok sam izvršavala dužnosti daleko od kuće, kako je čak policija podmetnula bubicu u mom domu da bi me uhvatila i na to da će moji roditelji provesti svoje poslednje godine pod policijskim nadzorom. Moji roditelji su morali da trpe te nevolje samo zbog mene. To me je zaista mučilo i nisam mogla da smirim srce, čak ni dok sam izvršavala dužnosti. Kasnije sam shvatila da moje stanje nije ispravno, pa sam se svesno molila i tragala. Prisetila sam se nekih Božjih reči koje sam ranije pročitala i brzo sam ih potražila da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi ostavljaju svoju porodicu zato što veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Zbog toga postaju slavni, pa im državni organi često pretresaju kuće i maltretiraju roditelje, pa čak i prete njihovim roditeljima da ih predaju njima. Svi u komšiluku pričaju o njima i kažu: ’Ta osoba nema ni trunke savesti. Ne mari za svoje vremešne roditelje. Ne samo da je odrođeno dete, nego i roditeljima pravi tolike probleme. Ona je odrođeno dete!’ Je li išta od ovoga u skladu sa istinom? (Nije.) Ali, zar se sve te reči ne smatraju ispravnim u očima nevernika? Među nevernicima vlada mišljenje da je ovo najlegitimniji i najrazumniji način da se na to gleda, koji je u skladu s ljudskim moralom i sa merilima ponašanja ljudi. Bez obzira na to koliko u tim merilima ima sadržaja, poput načina na koji treba pokazivati odanost roditeljima, kako brinuti o njima kad ostare, kako ih propisno sahraniti i koliko im se treba odužiti, i bez obzira na to da li su ta merila u skladu sa istinom ili nisu, u očima nevernika ona predstavljaju pozitivne stvari, pozitivnu energiju, ta merila su ispravna i sve grupacije ljudi smatraju ih besprekornim. Među nevernicima, to su merila po kojima ljudi treba da žive i ti moraš tako da postupaš ako želiš da te oni iskreno smatraju dovoljno dobrom osobom. Pre no što si poverovao u Boga i razumeo istinu, zar nisi i ti čvrsto verovao da takvo ponašanje ukazuje na dobru osobu? (Jesam.) Štaviše, pomoću tih stvari si takođe ocenjivao i ograničavao sebe, i zahtevao od sebe da budeš baš takva osoba. Ako si hteo da budeš dobra osoba, mora da si merilima svog ponašanja obuhvatao i sledeće: kako biti odan roditeljima, kako ublažiti njihovu zabrinutost, kako im doneti čast i priznanje, te kako svoje pretke ovenčati slavom. To su bila merila i smernice ponašanja koje si u svom srcu nosio. Međutim, nakon što si odslušao Božje reči i Njegove propovedi, počeo si da menjaš stanovište i shvatio da moraš sve da napustiš kako bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, kao i da Bog od ljudi zahteva da se tako ponašaju. Pre nego što si se uverio da obavljanje dužnosti stvorenog bića predstavlja istinu, mislio si da treba da budeš odan roditeljima, ali si isto tako osećao da treba da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa se u tebi odigravao svojevrstan unutrašnji sukob. Kako su te Božje reči neprekidno zalivale i igrale ulogu tvog pastira, postepeno si stekao razumevanje istine, pa si upravo tada shvatio da je obavljanje dužnosti stvorenog bića savršeno prirodno i opravdano. Do dana današnjeg, mnogi ljudi su uspeli da prihvate istinu i da u potpunosti napuste merila ponašanja iz tradicionalnih ljudskih predstava i uobrazilja. Kada sve to u celosti otpustiš, reči suda i osude od strane nevernika više te ne sputavaju dok slediš Boga i obavljaš svoju dužnost stvorenog bića, pa možeš lako da ih odbaciš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Prosvećenje i usmeravanje Božjih reči su me naveli da shvatim da ponovo živim u skladu sa vrednostima tradicionalne kulture koje je Sotona usadio u mene. Pomislila sam kako nisam bila u stanju da brinem o svojim roditeljima svih tih godina i kako je, zbog mene, policija otišla u moj dom da me uhapsi, a da moji roditelji nisu samo morali da istrpe ismevanje komšija, već su takođe morali da istrpe dugotrajno policijsko maltretiranje, dok su sve vreme brinuli za moju bezbednost. Zato sam mislila da sam ja uzrok svih patnji kroz koje su moji roditelji morali da prođu i da, kada mene ne bi bilo, oni ne bi morali toliko da pate. Zbog toga sam se osećala kao odrođeno dete. Moj ugao gledanje je bio isti kao kod nevernika i nije bio u skladu sa istinom. Moja vera u Boga je jedino uključivala jedenje i pijenje Njegovih reči i stremnjenje ka istini i nisam počinila nikakav zločin, ali policija KPK je u velikom broju došla naoružana u moj dom da me uhapsi, pretila je mojih roditeljima i zahtevala da zna gde se nalazim. Jasno je bilo da je velika crvena aždaja krivac koji je izazvao svu tu patnju mojih roditelja, ali umesto da mrzim nju, pogrešno sam verovala da je moja vera uplela moje roditelje. Zar se nije radilo o tome da ne razlikujem dobro od pogrešnog? Nisam mogla da krivim sebe za svu patnju koju su moji roditelji trpeli niti je trebalo da neprekidno živim sa osećajem da sam im dužna. U tom trenutku, morala sam da se usredsredim na svoje dužnosti, ostanem postojana u svom svedočenju i posramim Sotonu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Ako uistinu veruješ da je sve u Božjim rukama, onda treba da veruješ da je i to koliko patnje tvoji roditelji trpe i u kolikoj sreći uživaju takođe u Božjim rukama. Da li si ti njima odan ili nisi ništa neće promeniti – tvoji roditelj neće manje patiti ako si im odan, niti će patiti više ako im nisi odan. Bog je odavno predodredio njihovu sudbinu, koja se ni za dlaku neće promeniti zbog tvog stava prema njima, niti zbog dubine osećanja koja jedni prema drugima gajite. Oni imaju svoju sudbinu. Bilo da su čitavog života bili bogati ili siromašni, bilo da im je sve išlo od ruke ili nije i bez obzira kakav im je bio kvalitet života i koje su materijalne koristi, društveni status i životne uslove imali, ništa od svega toga nema mnogo veze s tobom. Ako osećaš krivicu prema njima, ako ti se čini da im nešto duguješ i da bi trebalo da budeš uz njih, šta bi se time zapravo promenilo? (Ništa se ne bi promenilo.) (…) na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen. To su ta dva razloga. A postoji još jedan: ako tvoji roditelji nisu ljudi koji te uporno proganjaju ili ometaju tvoje verovanje u Boga, već podržavaju tvoju veru u Boga ili i sami pripadaju braći i sestrama koji veruju u Boga kao i ti, odnosno ako su i sami članovi Božje kuće, ko se onda od vas u tišini ne moli Bogu kad duboko u sebi razmišlja o svojim roditeljima? Ko među vama ne bi svoje roditelje – kao i njihovo zdravlje, sigurnost i sve životne potrebe – poverio Božjim rukama? Svoje poštovanje prema roditeljima najbolje ćeš pokazati ako ih poveriš rukama Božjim. Ti svojim roditeljima ne želiš da se u životu suočavaju sa svakojakim poteškoćama, ne želiš im da teško žive, da se loše hrane, niti da budu oronulog zdravlja. Duboko u duši, sigurno se nadaš da će ih Bog zaštititi i čuvati od svake nevolje. Ako oni veruju u Boga, nadaš se da će moći da obavljaju svoje dužnosti i takođe se nadaš da će moći postojano da svedoče. Tako čovek ispunjava svoje ljudske obaveze; to je najviše što ljudi mogu da postignu vlastitom ljudskošću. Povrh toga, nakon što su godinama verovali u Boga i slušali toliko mnogo istina, najvažnije je da ljudi imaju barem ovo malo shvatanja i razumevanja: sudbinu čoveka određuje Nebo, čovekov život je u Božjim rukama, a Božja nega i zaštita neuporedivo su važnije od brige, odanosti roditeljima ili druženja sa svojom decom. Zar ne osećaš olakšanje zbog toga što su ti roditelji pod Božjom negom i zaštitom? Ne moraš da brineš o njima. Ako brineš, znači da nemaš poverenja u Boga; tvoja vera u Njega je premala. Ako si iskreno zabrinut za svoje roditelje, treba često da se moliš Bogu, treba da ih poveriš Božjim rukama i pustiš da Bog sve uredi i orkestrira. Bog vlada nad sudbinom ljudskog roda, nad svakim danom ljudskog života i nad svime što se ljudima događa, pa zbog čega si onda i dalje zabrinut? Ne možeš ni vlastiti život da kontrolišeš, a i sam se suočavaš s gomilom poteškoća; kako bi onda mogao da svojim roditeljima svaki dan učiniš srećnim? Sve što možeš da učiniš jeste da sve prepustiš Božjim rukama. Ako su tvoji roditelji vernici, zamoli Boga da ih izvede na pravi put kako bi na kraju mogli da budu spaseni. Ako ne veruju u Boga, pusti ih neka idu kojim god putem hoće. U slučaju da su tvoji roditelji ljubazniji i da imaju nešto ljudskosti, možeš se moliti Bogu da ih blagoslovi, kako bi svoje preostale godine proživeli srećno. A što se tiče načina na koji Bog radi, On ima Svoja uređenja i ljudi treba da im se potčine” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Pročitavši Božje reči, veoma sam se razvedrila. Stalno sam mislila da to što nisam u stanju da budem pored roditelja i da brinem o njima znači da nemam ni savest ni razum, ali nisam zapravo razumela šta znači biti zaista odrođen. Na primer, neki ljudi žive sa roditeljima ili veoma blizu njih i imaju priliku da brinu o njima, ali zbog lične dobiti ili fizičkog uživanja zapostavljaju svoje odgovornosti kao deca i ignorišu svoje roditelje kada oni ostare ili se razbole. Takvi ljudi su zaista odrođeni i nemaju ljudskost. Kada sam u prošlosti bila kod kuće, bila sam u stanju da brinem o roditeljima dok sam izvršavala dužnosti, pomažući roditeljima sa kućnim poslovima koliko sam mogla. Razlog zbog kog sada nisam brinula o roditeljima nije bio taj što sam izgubila savest ili što nisam imala ljudskost niti sam izbegavala svoje odgovornosti kao dete, već, delimično, taj što nisam smela da se vratim, jer me je velika crvena aždaja proganjala i što bi, kao stvoreno biće, trebalo da izvršavam svoje dužnosti; to je moja misija. Nisam mogla da napustim svoje dužnosti da bih brinula o roditeljima. Nije se radilo o tome da imam vremena kod kuće, ali biram da ne ispunjavam svoje odgovornosti prema roditeljima. Morala sam da na to gledam u skladu sa Božjim rečima i istinom. U isto vreme, takođe sam razumela da je količinu patnje i vrste poteškoća kroz koje će moji roditelji proći, kao i to da li će oni biti srećni u poslednjim godinama svog života, sve predoredio Bog i da to nema nikave veze sa tim da li ja brinem o njima ili da li sam pored njih. Ja ništa ne mogu da promenim. Prisetila sam se kako je moja mama imala upalu zgloba dok sam bila kod kuće. Iako sam mogla da joj pomognem sa nekim poslovima po kući i da brinem o njoj, njen bol se nimalo nije smanjio zbog moje nege. Tokom godina provedenih van kuće, mami se noga postepeno izlečila i sada može da obavalja sve vrste poslova. Činjenice pokazuju da je to koliko dobro moji roditelji žive i kakve će im biti poslednje godine života sve predodredio Bog. Morala sam da poverim svoje roditelje u Božje ruke i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam ja danas živa zahvaljujući Božjoj zaštiti. Bog mi je dao život, uvek me je opskrbljivao i pazio na mene, sve do dana današnjeg. Izvor mog života je Bog, a ne moji roditelji. Zapravo, sve što su moji roditelji uradili za mene je njihovo ispunjavanje odgovornosti i obaveza kao roditelja. Šta god da su moji roditelji uradili, trebalo bi da prihvatim to od Boga. Trebalo bi da najviše budem zahvalna Bogu, ne svojim roditeljima. Razmišljajući o svim tim godinama, uvidela sam da sam živela u skladu sa idejama i vrednostima tradicionalne kulture, da sam se prema odanosti roditeljima i ispunjavanju odgovornosti deteta odnosila kao prema vodećim načelima vladanja, smatrajući ih važnijim od bilo čega drugog. Čak sam razmišljala da napustim svoje dužnosti i da se vratim kući i brinem o roditeljima. Zar se time nisam pobunila protiv Boga? Koliko god dobro bih negovala svoje roditelje, to ne bi bilo primenjivanje istine niti bi značilo da posedujem savest ili ljudskost. Jedino ako izvršava dužnosti stvorenog bića, čovek zaista ima ljudskost. Iako i dalje ponekad razmišljam o roditeljima i brinem za njih, iz Božjih reči sam razumela da su količina patnje i vrste iskustava kroz koje čovek prođe u životnom veku svi u Božjim rukama. Voljna sam da sve što ima veze sa mojim roditeljima poverim Bogu, da se pokorim Njegovom suverenitetu i uređenjima i da izvršavam svoje dužnosti dobro.