Autor: Fanji, Kina

U februaru 2021. godine, Vang Hua i ja smo izabrani za crkvene starešine. Pošto je već imala iskustvo kao starešina i u propovedanju jevanđelja, Vang Hua je uglavnom bila zadužena za rad na jevanđelju, dok sam se ja bavio drugim zadacima. Kad bih u poslu nailazio na probleme ili teškoće, obraćao bih joj se, a ona je uvek bila voljna da sa mnom razgovara u zajedništvu i da mi pomogne. Vrlo dobro smo se slagali. Posle nekog vremena, primetio sam da je Vang Hua izrazito samovoljna, posebno pri izboru i korišćenju ljudi. Uvek se oslanjala na sopstveno gledište ne tragajući za istina-načelima i nije bila spremna da uvaži predloge drugih ljudi. Jednoga dana, đakon koji širi jevanđelje je prijavio da je vođa tima, Li Dži, sve vreme površan u vršenju svojih dužnosti, da ne pokazuje osećaj za breme i da se, uprkos ponovljenim razgovorima u zajedništvu, nije popravio u svom ponašanju. Čak je napustio svoje dužnosti na nedelju dana, sasvim ih zanemarivši zbog ličnih stvari. Čuvši to, bio sam prilično ljut i smatrao sam da Li Dži nije prikladan da i dalje bude vođa tima i da, shodno načelima, treba da bude smenjen ili raspoređen na drugu dužnost. Svoje mišljenje sam saopštio Vang Hua, ali, na moje iznenađenje, ona ne samo da je to odbila da čuje, već me je strogo iskritikovala, govoreći da sam nezreo u svom razmišljanju i previše zahtevan prema drugima. Čak je pomenula da, kad je u dobrom stanju, Li Dži propovedanjem jevanđelja može da zadobije ljude i da mu je potrebno još razgovora u zajedništvu i pomoći. Rekao sam joj: „Da bi bio vođa tima, čovek mora da ima osećaj za breme i odgovornost. Na osnovu svog nepromenjenog ponašanja u izvršavanju dužnosti, Li Dži uopšte nije prikladan za položaj vođe tima. A ti i dalje insistiraš na tome da ga zadržiš na toj funkciji. To se kosi sa načelima!” Ali me Vang Hua i dalje nije slušala, već je rekla: „Ako smenimo Li Džija i ne budemo mogli odmah da nađemo prikladnu zamenu, to će se loše odraziti na radne rezultate i starešinama nećemo moći da pružimo zadovoljavajuće objašnjenje ako se budu raspitivali. Na tom položaju je bolje imati bilo koga, nego nikoga.” Čuvši je da to govori, mogao sam da primetim da je usredsređena jedino na svoj ugled i status, te da uopšte ne vodi računa o crkvenom radu. Stoga sam poželeo da razotkrijem prirodu i posledice takvog njenog ponašanja. Ali kad sam ugledao ljutit izraz na njenom licu, zabrinuo sam se razmišljajući: „Obično postane nestrpljiva čak i kad tek ovlaš pomenem probleme u njenom radu. Budem li govorio otvoreno i direktno, verovatno ću je naljutiti i ona će početi da me ignoriše. Bude li ovo pokvarilo naš odnos, kako ćemo ubuduće sarađivati? I šta ako u radu naiđem na teškoće, a ona mi više ne bude pomagala? Možda je bolje da to ne pominjem. Ona tolike godine izvršava svoje dužnosti i bolje od mene razume načela za raspoređivanje ljudi na druge dužnosti. Verovatno ima sopstvene planove. Najbolje je da se time ne bavim previše.” Stoga sam je samo podsetio da pri korišćenju ljudi uzme u obzir prednosti i nedostatke i tu stvar joj više nisam pominjao.

Nedugo zatim, Vang Hua mi je rekla da je sestra Šusin oštroumna i da je vešta u razgovoru s ljudima, te da planira da je obuči da propoveda jevanđelje. Čuvši to, pomislio sam: „Znam dobro Šusin. Oduvek je bila neodgovorna u izvršavanju svojih dužnosti, sebična i lažljiva. Kad je ranije obučavana da zaliva pridošlice, to joj je bilo mučno i plašila se da preuzme odgovornost ako pridošlice budu otišle. Posle nešto više od dvadeset dana zalivanja, prestala je da odlazi na posao i čak je lažno tvrdila da je muž sprečava da izvršava svoje dužnosti.” Pa sam Vang Hua rekao to što znam i podsetio je da neko poput Šusin nije prikladan za obučavanje. Vang Hua nije uopšte poslušala moj savet. Kazala je da je na osnovu samo jedne interakcije nemoguće sasvim proceniti čovekovu pravu prirodu već da to moramo da posmatramo iz perspektive razvoja. Smatrao sam to neprimerenim i poželeo sam da je zaustavim. A onda sam pomislio: „Svima je već rekla da će negovati Šusin, pa ako se ne složim, sigurno ću je dovesti u neprijatan položaj. Da li će misliti da sam nadmen i nametljiv? I šta ako to pokvari naš odnos? Onda teško da ćemo se slagati u budućnosti.” Razmišljajući o tome, izgubio sam samopouzdanje da dalje na tome insistiram i samo sam sebe tešio razmišljajući: „Makar sam je na to upozorio koliko je trebalo. Nastane li u budućnosti neki problem, to neće biti moja odgovornost.”

Kasnije sam saznao da je Li Dži i dalje nemaran prema svojim dužnostima i da to utiče na stanja braće i sestara, dovodeći do ozbiljnog pada efikasnosti u radu. Osim toga, Šusin nije pokazivala osećaj bremena za propovedanje jevanđelja i svoje dužnosti bi napuštala kad god je imala neke kućne obaveze, tako da su njene dužnosti dale tek neznatne rezultate. Starešine su nam uputile pismo s osvrtom na odstupanja i probleme u našem radu na jevanđelju, sa nama su u zajedništvu razgovarali i orezali nas. Ipak, Vang Hua nije na sebe preuzela nimalo krivice, već se raspravljala u pokušaju da sebe opravda, govoreći da braća i sestre nemaju nikakav osećaj bremena prema svojim dužnostima. Zaista sam želeo da razotkrijem i raščlanim njene probleme, ali sam uz to bio uplašen da će reći kako sebe ne poznajem i kako je samo orezujem, pa sam je ovlaš podsetio da razmisli o sebi i pokaje se Bogu. Kasnije sam uvideo da Vang Hua uopšte ne poznaje sebe. Braća i sestre su prijavljivali kako ona samo sitničari u vezi s njihovim radom i prekoreva ih tokom okupljanja, da ne rešava stvarne probleme i da svi osećaju kako ih ona sputava. Shvatio sam da je Vang Hua verovatno lažni starešina, pa sam to hteo da prijavim višim starešinama. A onda sam pomislio: „Bude li otkrila da sam ja prijavio njene probleme, zar mi to neće uzeti za zlo? Naposletku, pomagala mi je da izvršavam svoje dužnosti…” Uporno sam o tome razmišljao, ali na kraju nisam imao hrabrosti da o njoj išta napišem. Kasnije su više starešine došle da provere rad. Otkrili su da je Vang Hua nadmena i samopravedna, da postupa bez ikakvih načela, da ne prihvata predloge drugih i da izgovara samo reči i teorije ne obavljajući nikakav stvarni posao, pa je označena kao lažni starešina i smenjena. Zbog toga što sam se ponašao kao neko ko drugima ugađa i nisam podržavao crkveni rad, i sâm sam smenjen. Ubrzo su smenjeni Li Dži i Šusin. Nakon što su tako postupili sa mnom, uplašio sam se i znao sam da sam učinio zlo. Konkretno, kad sam se prisetio kako su me starešine ispitivale: „Kad si zapazio da Vang Hua postupa suprotno načelima i nisi mogao da je zaustaviš, zašto je nisi prijavio? Zašto si uporno pokušavao da zaštitiš svoj odnos sa njom? Bio si tako neodgovoran u izvršavanju svojih dužnosti!” U srcu sam osetio veoma oštar bol. Da bih očuvao svoj odnos sa Vang Hua, nisam vodio računa o crkvenom radu. Video sam da je ona prekidala i ometala crkveni rad, ali je nisam zaustavio. Pristajao sam na zle postupke ove lažne starešine i postupao kao njen saučesnik! Nakon što sam smenjen, osećao sam se veoma utučeno, nekoliko meseci živeo sam u stanju potpunog očaja i samome sebi sam doneo osuđujuću presudu.

Uvidevši da sam u lošem stanju, braća i sestre su sa mnom podelili Božje reči da bi mi pomogli. Jedan odlomak je na mene ostavio dubok utisak. Bog kaže: „U procesu životnog razvoja i u toku ljudskog spasenja, ljudi ponekad mogu da krenu pogrešnim putem, da zastrane ili da ponekad pokazuju stanja i ponašanja koja odražavaju životnu nezrelost. Može da im se desi period slabosti i negativnosti, kada govore pogrešne stvari, sapliću se ili dožive neuspeh. Sve je to u Božjim očima normalno. On im to ne uzima za zlo. Neki ljudi misle da njihova iskvarenost seže previše duboko i da nikada ne mogu da udovolje Bogu, pa su tužni i preziru sami sebe. Oni koji imaju takvo pokajničko srce su upravo oni koje Bog spasava. Sa druge strane, oni koji smatraju da im Božje spasenje nije potrebno, koji misle da su dobri ljudi i da im ništa ne fali, obično nisu ti koje Bog spasava. Šta time pokušavam da vam kažem? Ako neko razume, neka se oglasi. (Moramo da se pravilno izborimo sa sopstvenim otkrovenjima iskvarenosti i da se usredsredimo na primenu istine, pa ćemo dobiti Božje spasenje. Ako konstantno pogrešno razumemo Boga, lako ćemo se pomiriti sa beznađem.) Moraš da imaš vere i kažeš: ’Iako sam danas slab i saplitao sam se i padao, napredovaću i jednog dana ću shvatiti istinu, udovoljiti Bogu i postići spasenje.’ Moraš da imaš tu rešenost. Ma kakvi te neuspesi, poteškoće, porazi i saplitanja zadesili, ne smeš da budeš negativan. Moraš da znaš kakvu vrstu ljudi Bog spasava. Štaviše, ako osećaš da još nisi ispunio uslove da te Bog spasi, ili ako postoje situacije u kojima Bog nije zadovoljan tvojim stanjem ili ga se gnuša, ili se ponekad loše ponašaš i Bog te ne prihvata, ili te Bog s gnušanjem odbacuje, nema veze. Sada znaš, i nije prekasno. Dokle god se pokaješ, Bog će ti pružiti šansu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Razmišljajući o Božjim rečima, osećao sam Njegovu ljubav i uvideo sam da se Božje srce koje želi da spase ljude nikada na menja. Bog nije prestao da me spasava jer sam drugima ugađao i izazvao štetu crkvenom radu. Umesto toga, nadao se da ću kroz ovaj neuspeh razmisliti o sebi i spoznati svoje probleme, izvući pouke, pokajati se i promeniti. Morao sam da se saberem, razmislim o razlozima svog neuspeha i iskreno se pokajem. Tako da sam se pomolio Bogu: „O, Bože! Znam da sam bio nemaran u vršenju svojih dužnosti i pred Tobom osećam stid, ali ne želim da ostanem u ovom stanju potištenosti. Prosveti me i usmeri da spoznam svoje probleme.”

Jednoga dana pročitao sam ove reči Božje: „Kada je potrebno da sprovodite istinu u delo i čuvate interese Božje kuće, da li ste u stanju da prevaziđete ograničenja svojih iskvarenih naravi i da stanete na stranu istine? Primera radi, udružen si s nekim da obaviš posao pročišćavanja crkve, ali taj neko uvek govori braći i sestrama da Bog spasava ljude u najvećoj mogućoj meri, da s ljudima moramo da postupamo s ljubavlju i da im pružamo priliku da se pokaju. Postaješ svestan toga da nešto nije u redu s tim što govori i da iako reči koje izgovara deluju prilično ispravno, nakon detaljnog razmatranja otkrivaš da on ima određene namere i ciljeve, da ne želi da bilo koga uvredi i da neće da sprovodi radne aranžmane. Kada neko tako komunicira, on remeti ljude koji su mali rastom i nerazboriti, te će oni nepromišljeno pokazivati ljubav na način koji nije u skladu s načelima, neće obraćati pažnju na to da li su razboriti prema drugima i neće razotkriti ili prijaviti antihriste, zle ljude i bezvernike. To predstavlja prepreku u poslu pročišćavanja crkve. Ako se crkva ne može blagovremeno pročistiti od antihrista, zlih ljudi i bezvernika, to će negativno uticati na Božje izabranike, koji neće moći normalno da jedu i piju Njegove reči i normalno da obavljaju svoje dužnosti, i naročito će prekidati i ometati delo crkve i škoditi interestima Božje kuće. Kako bi trebalo da postupiš u takvom slučaju? Kada primetiš problem, moraš da ustaneš i razotkriješ tu osobu; moraš da je zaustaviš i da čuvaš delo crkve. Možda razmišljaš ovako: ’Mi smo partneri na poslu. Ako ga direktnorazotkrijem, a on to ne prihvati, zar se onda nećemo posvađati? Ne, ne mogu to otvoreno da kažem, moram da budem malo taktičniji.’ Pa ga tako jednostavno podsetiš i uputiš mu par rečiopomene. Kada te sasluša, on to ne prihvati i izrecituje gomilu razloga da to opovrgne. Ako taj neko to ne prihvati, delo Božje kuće će biti na gubitku. Šta bi trebalo da uradiš? Moliš se Bogu, govoreći: ’Bože, molim te, uredi i orkestriraj to. Disciplinuj ih – ja tu ne mogu ništa da uradim.’ Misliš da tu osobu ne možeš da zaustaviš, pa puštaš da ostane neobuzdana. Da li je to odgovorno ponašanje? Da li sprovodiš istinu u delo? Ako ti ne možeš da je zaustaviš, zašto to ne prijaviš starešinama i delatnicima? Zašto stvar ne izneseš pred skupom i ne pustiš ostale da u zajedništvu razgovaraju i diskutuju o tome? Ako to ne uradiš, zar stvarno ne bi posle toga krivio sebe? Ako kažeš: ’Ja time ne mogu da upravljam, pa ću jednostavno da ga ignorišem. Moja savest je čista’, kakvo je to onda tvoje srce? Da li to srce iskreno voli ili povređuje druge? Tvoje srce je opako, jer kad te nešto snađe, bojiš se da ćeš uvrediti druge i ne pridržavaš se načela. Zapravo, vrlo dobro znaš da ta osoba ima svoj cilj kad tako postupa i da ne možeš da je slušaš po tom pitanju. Međutim, nisi u stanju da se pridržavaš načela i da je sprečiš da druge navodi na pogrešan put, što na kraju škodi interesima Božje kuće. Da li bi posle toga uopšte krivio sebe? (Ja bih.) Da li time što kriviš sebe možeš da povratiš gubitke? Oni su nepovratni. Ponovo razmišljaš posle toga: ’U svakom slučaju, ispunio sam svoju dužnost i Bog to zna. Bog ispituje dubinu ljudskog srca.’ Kakve su to reči? To su lažljive, đavolske reči, koje varaju i čoveka i Boga. Nisi ispunio svoju dužnost, a i dalje tražiš razloge i opravdanja da je izbegneš. To je lažljivo i tvrdoglavo. Da li je takva osoba imalo iskrena prema Bogu? Da li ima osećaj za pravdu? (Nema.) To je osoba koja ni najmanje ne prihvata istinu, osoba Sotonine vrste. Kada te nešto snađe, živiš prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ne sprovodiš istinu u delo. Uvek se bojiš da ćeš uvrediti druge ali ne i da ćeš uvrediti Boga, i čak ćeš žrtvovati interese Božje kuće da bi sačuvao svoje odnose s drugim ljudima. Kakve su posledice takvog postupanja? U priličnoj meri ćeš sačuvati svoje odnose s drugim ljudima, ali ćeš uvrediti Boga, a on će te s gnušanjem odbaciti i biće gnevan na tebe. Šta je bolje, kada sve izvagaš? Ako ne znaš, onda si potpuno smeten; to dokazuje da ni najmanje ne razumeš istinu. Ako nastaviš tako a da nikada ne postaneš svestan toga, zaista si u velikoj opasnosti, i ako na kraju ne budeš u stanju da zadobiješ istinu, ti ćeš biti taj koji će biti na gubitku” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su razotkrivale upravo moje stanje. Uvideo sam da sam naprosto sebična i lažljiva osoba koja drugima hoće da ugodi i da nemam osećaj odgovornosti prema crkvenom radu. Jasno sam primetio da Vang Hua radi shodno sopstvenoj volji i da ne traži načela i takođe sam znao da i sâm treba da se pridržavam načela i da je razotkrijem i zaustavim kako bih zaštitio crkveni rad. Ali kad sam joj ukazao na njene probleme i ona ih nije prihvatila, uplašio sam se da ću je uvrediti i ugroziti našu saradnju u izvršavanju dužnosti. Kako bih očuvao svoj odnos sa njom, uvek sam umanjivao značaj njenih problema i nikad nisam razotkrio njihovu suštinu. Osim toga, njene probleme nisam prijavio našim starešinama. Na kraju je to naudilo radu na jevanđelju. Ali, čak i kad se to dogodilo, ja nisam razmišljao o sebi, već sam tražio izgovore da sebi udovoljim. Smatrao sam da, pošto sam je već podsećao i ona to nije prihvatila, više ništa ne mogu da učinim. Ipak, duboko u sebi, vrlo dobro sam znao da uopšte nisam ispunio svoje odgovornosti. Samo sam površno pominjao stvari bez ikakvog stvarnog efekta. Samo sam lagao sebe i druge! Čak i kad sam je raspoznao kao lažnog starešinu, i dalje je nisam razotkrio niti prijavio, nego sam čak pristajao na to da ona prekida i ometa crkveni rad. Žrtvovao sam crkvene interese da bih udovoljio ličnim odnosima, štiteći lažnog starešinu i povlađujući joj dok je činila zlo i ometala crkveni rad. Bio sam zaista sebičan i ogavan!

Zatim sam pročitao ove reči Božje: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da je koren moje sklonosti da ljudima ugađam u tome što sam Sotonine otrove, kao što su: „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Novi prijatelj znači još jedan put ka rešenju problema”, prihvatio kao zakone za život. Verovao sam da, dok živi u ovom svetu i s drugima komunicira, čovek mora da uspostavlja razgranate društvene veze i dobre odnose; u suprotnom, on ne bi mogao da ostane postojan u društvu, a uvrediti jednu osobu više značilo bi steći još jednog neprijatelja. Nastavio sam da živim prema ovim sotonskim filozofijama čak i pri vršenju dužnosti u crkvi, pridajući veliku važnost odnosima sa drugima i vršeći svoje dužnosti bez ikakvih načela i stava. Bog mi je pokazao milost pružajući mi priliku da se obučavam kao starešina. U svemu je trebalo da dajem prednost crkvenom radu. Kad sam video da sestra s kojom sarađujem postupa protivno načelima, trebalo je odmah da joj na to ukažem i pomognem, a ako bi ona terala po svome, trebalo je da je razotkrijem i zaustavim, odnosno, i našim starešinama sam mogao pravovremeno da prijavim problem kako bih sprečio da crkveni rad pretrpi gubitke. Ipak, umesto toga, ne bih li zaštitio svoj ponos i status, ponašao sam se kao neko ko drugima ugađa i nisam primenjivao istinu. Nisam nadzirao njen rad i povlađivao sam joj u činjenju zla. Nisam vodio računa o crkvenom radu i nedostajao mi je osećaj za pravdu. Vang Hua je nepromišljeno činila nedela i bila je gnusna, a ja, iako sam vrlo dobro znao da čini zlo i izaziva ometanja, nisam je na vreme razotkrio niti zaustavio, dopuštajući joj da naudi crkvenom radu. Priroda mog ponašanja bila je još groznija i sramnija! Da sam probleme Vang Hua ranije prijavio, starešine bi mogle da se njima brže pozabave i da ih reše i stvari se ne bi u ovoj meri pogoršale. Živeći prema Sotoninim filozofijama, postao sam zaista sebičan i lažljiv. Nisam se usuđivao da ukažem na probleme koje sam kod drugih primećivao i nedostajali su mi iskrenost i prava ljubav prema drugima. Takođe mi je nedostajao osećaj odgovornosti prema sopstvenim dužnostima. Sve to što sam učinio naudilo je crkvenom radu. Jeo sam i pio sve što mi je Bog dao i u tome sam uživao, ali uopšte nisam vodio računa o Njegovim namerama. Svaki put iznova sam stajao na strani lažnog starešine, nanoseći štetu crkvenom radu. Bio sam ništa drugo do nezahvalni izdajnik, koji nema nikakav osećaj za ljudskost i razum! Neko poput mene je bio sasvim nedostojan da bude starešina, a kamoli da živi pred Bogom. To što me je crkva smenila sa funkcije bilo je ispoljavanje Božje pravednosti i posledica mojih sopstvenih postupaka. Kada sam ovo shvatio, ispunili su me žaljenje i samoprekor.

Nakon toga sam se molio Bogu, tražeći put da rešim svoju iskvarenu narav. Jednoga dana pročitao sam ove reči Božje: „Ako želiš da ispuniš svoje dužnosti i udovoljiš Božjim namerama, moraš prvo da naučiš da deluješ u skladu sa drugima. Kada sarađuješ sa braćom i sestrama, treba da razmotriš sledeće: ’Šta je to sklad? Je li moj govor u skladu sa njima? Jesu li moje misli u skladu sa njima? Jesu li moji postupci u skladu sa njima?’ Razmatraj kako da sarađuješ u skladu. Ponekad sklad znači strpljenje i trpeljivost, ali znači isto tako i ne odustati od svog mišljenja i održavati načela. Sklad ne znači da praviš kompromise u pogledu načela da bi izgladio stvari, niti da budeš ’onaj koji hoće da ugodi drugima’, niti da se pridržavaš puta umerenosti – a svakako ne znači da se nekom ulaguješ. To su načela. Kada ih budeš shvatio, počećeš, i ne znajući, da se ponašaš u skladu sa Božjim namerama i da proživljavaš stvarnost istine, a na taj način je lako postići jedinstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). „Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i davati sugestije. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: ’Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?’ A ti na to odgovaraš: ’U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!’ To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da svi imaju iskvarene naravi, kao i mane i nedostatke. Postoji smisao u tome što crkva organizuje da starešine i delatnici sarađuju pri vršenju svojih dužnosti. To ima za cilj da oni jedni druge nadziru, podsećaju i nadopunjuju, pružajući uzajamnu kontrolu, sprečavajući da postupci zasnovani na njihovim iskvarenim naravima izazovu prekide i ometanja crkvenog rada. U zajedničkom izvršavanju dužnosti moraju postojati i načela. U stvarima koje ne obuhvataju istina-načela, možemo da primenjujemo toleranciju i trpeljivost. Ali kad je reč o stvarima koje obuhvataju istina-načela i interese crkve, ne smemo da pravimo kompromise niti da se prilagođavamo. Moramo da se pridržavamo načela i da budemo postojani. U tome se ogleda zaštita interesa crkve i odgovornost prema poslu. Kad se suoče sa savetima i pomoći koji dolaze od drugih, oni koji zaista mogu da prihvate istinu u stanju su da ih prihvate od Boga, da o sebi razmisle i sebe spoznaju i da odmah isprave probleme i odstupanja. Ne samo da oni neće zamerati drugima, već će u srcu osećati zahvalnost. Ali ja sam apsurdno verovao da će ukazivanje na nečije probleme ugroziti odnos i tu osobu uvrediti. Stoga sam joj naprosto povlađivao i ugađao, i nisam razotkrivao niti prijavljivao njene probleme. Usled toga, crkveni rad je kasnio, a ja sam počinio prestupe. Shvatio sam da to što ugađam drugima zapravo šteti kako drugima tako i meni samom!

Kasnije sam pročitao još reči Božjih: „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako si istrajan u tome da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pružile put primene. Kad se nađem u situaciji u kojoj poželim da ponovo drugima ugodim, moram odmah da se pomolim Bogu i zamolim Ga za snagu da ostavim po strani svoje interese i postupam u skladu sa načelima, starajući se o tome da crkveni rad ne trpi štetu. To je odgovornost koju čovek treba da ispunjava kao stvoreno biće. Ako se neprekidno budem držao koncepta da drugima ugađam i stalno nastojim da zaštitim svoje odnose sa drugima, onda se moja sotonska narav osobe koja ugađa drugima neće nikada promeniti i na kraju nikad neću zadobiti istinu, a kamoli Božje spasenje. Stoga sam u svom srcu rešio: „Sa kakvim god ljudima, događajima ili stvarima da se sretnem u budućnosti, više ne sme da me kontroliše moja iskvarena narav. Moram da se pridržavam načela kako bih zaštitio crkveni rad i da budem odgovorna osoba.”

Nekoliko meseci kasnije, ponovo sam izabran za crkvenog starešinu. Primetio sam da Džang Đije, đakon za opšte poslove, ima nadmenu narav. U vršenju svojih dužnosti bila je samovoljna i diktatorski nastrojena, uporno nastojeći da sve preuzme na sebe i s drugima ne sarađuje. Stoga sam poželeo da s njom porazgovaram u zajedništvu kako bih razotkrio prirodu i posledice tog pristupa. Ali kad sam pomislio da sam tek stigao u ovu crkvu i da su mi u brojnim zadacima bili potrebni njena pomoć i saradnja, zabrinuo sam se šta će se dogoditi ako budem previše oštar i ona to ne može da prihvati. Pomislio sam da je bolje da je ne uvredim i da to tek ovlaš pomenem. U tom trenutku sam se prisetio kako sam svojim ugađanjem drugima u prošlosti pogrešio, pa me obuzeo snažan osećaj krivice i pomislio sam: „Pošto sam uočio probleme Džang Đije, treba da je ispravim i da joj pomognem. Ona je delatnik i ako ne može skladno da radi s drugima, to će sigurno uticati na posao.” Stoga sam se pomolio Bogu, moleći Ga da me usmerava da primenjujem istinu i zaštitim crkveni rad. Nakon molitve, osetio sam se osnaženo. U razgovoru u zajedništvu sa Džang Đije pozvao sam se na Božje reči i raščlanio sam njene probleme, a pozvao sam se i na sopstvena iskustva da bih joj pomogao. Džang Đije je prihvatila moje usmeravanje i pomoć, razmislila je o sebi i sebe je spoznala, pa je kasnije bila u stanju da s drugima normalno sarađuje. Zapazivši ovaj rezultat, bio sam vrlo srećan. Kad sam u svojim postupcima primenjivao istinu i kada nisam ugađao drugima, ja druge nisam vređao, kao što sam to zamišljao. Ovakvo praktično postupanje ne samo da je koristilo životima braće i sestara, već je štitilo i crkveni rad. Uvideo sam da jedino primenom Božjih reči i rešavanjem stvari u skladu s načelima čovek svoje dužnosti može dobro da izvršava. Hvala Bogu!