U podne, jednog novembarskog dana 2002. godine, bila sam kod kuće i spremala ručak kad sam iznenada začula da neko kuca na vrata. Otvorila sam i pred vratima ugledala četiri muškarca i jednu ženu. Jedan od muškaraca mi je prišao i upitao me: „Jesi li ti Vang Le? Veruješ li u Svemogućeg Boga?” Pre no što sam uspela da odgovorim, pokazao mi je svoje isprave i rekao: „Mi smo iz Biroa za javnu bezbednost. Neko je prijavio da veruješ u Svemogućeg Boga i da si starešina crkve. Došli smo da to istražimo.” Pre no što sam uspela da išta kažem, njih petoro je upalo unutra i počelo da pretura po dvorištu i po sobama. Pronašli su priznanicu za prilog od 50 juena, primerak knjige „Reč se pojavljuje u telu”, dve audio-kasete i mali diktafon, a onda su mi grubim glasom rekli: „Ovo je dokazni materijal!” Rekavši to, strpali su me u policijski auto i odvezli.

U policijskoj stanici, smestili su me u prostoriju za ispitivanje na drugom spratu i stavili mi lisice na ruke, a zatim mi obesili ruke o cev radijatora, tako da sam nožnim prstima jedva dodirivala pod. Osetila sam nepodnošljiv bol u ručnim zglobovima, jer čitavo moje telo oslanjalo na njih. Čula sam kako jedan policajac kaže: „Ovog puta smo uhvatili starešinu”. Osetila sam knedlu u grlu i pomislila: „Znaju da sam starešina i sigurno će me mučiti kako bi iz mene izvukli informacije o braći i sestrama. Šta ako ne budem mogla da izdržim mučenje?” Nisam se usudila da razmišljam dalje o tome i brzo sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi podari veru i mudrost i da mi pomogne da postojano svedočim. Više od četiri sata sam ostala da visim tako obešena, ne mogavši da se stopalima oslonim o pod, dok su me lisice sve snažnije stezale. Nagnječene šake su mi najpre poplavele, a zatim i pocrnele, bol je bio nepodnošljiv, a noge su mi takođe otekle i utrnule. Činilo mi se da jedva izdržavam i počela sam da iznutra osećam slabost, ne znajući koliko dugo će me ostaviti da tako visim. Nisam smela da dozvolim srcu ni za trenutak da odluta od Boga. Mislila sam o ovim Božjim rečima: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da Božja narav ne trpi uvrede, te da, ako budem izdala braću i sestre i ako budem izdala Boga, nikada neću primiti oproštaj od Boga i On će me se zasigurno gnušati i eliminisati me. Rešila sam da nikada ne postanem Juda, ma koliko da me policija bude mučila!

Negde oko 7 sati uveče, u glavi mi se vrtelo, celo telo me je užasno bolelo i jedva sam disala. Videvši da samo što se nisam onesvestila, policajci su mi konačno oslobodili jednu ruku, pa sam napokon mogla da se oslonim na noge. U tom trenutku, jedan od policajaca je povikao: „Ajde, pevaj, kod koga je završio novac od crkvenog priloga? Gde stanuje osoba na čije ime glasi priznanica?” Videvši da ne progovaram, nastavio je: „Čak i ako ništa ne kažeš, mi već znamo sve o tebi. Već duže vreme te pratimo i istražujemo!” Zatim je sa stola podigao papir i sa njega pročitao detalje o tome koliko dugo verujem u Boga, gde stanujem, koje sam dužnosti obavljala i druge podatke. Zapitala sam se: „Kako li su sve to saznali? Da li me je neko izdao kao Juda?” Ta misao me je strašno uplašila, pa sam brzo pognula glavu, razmišljajući šta da odgovorim. Policajac je pažljivo zurio u mene, a zatim mi pokazao neku fotografiju i pitao me da li poznajem osobu sa slike. Bacila sam pogled na fotografiju i rekla: „Ne poznajem ga.” S lažnim osmehom na licu, rekao mi je: „Jesi li sigurna da ga ne poznaješ? Znaš li ko te je danas prijavio? Prijavila te upravo osoba sa slike.” Videla sam da je na fotografiji jedna zla osoba koja je bila izbačena iz crkve. Policajac je zatim pomenuo ime još jedne sestre i pitao me da li je poznajem, a ja sam odgovorila da ni nju ne poznajem. Policajac mi je tada odbrusio: „Da ti kažem nešto. Čak i ako ne progovoriš ni reč, religijski materijal koji smo pronašli u tvojoj kući i svedoci koje imamo dovoljni su da te osudimo na tri godine radnog prevaspitavanja. Pružamo ti priliku da priznaš, a što pre budeš priznala, pre ćeš moći da se vratiš kući!” U tom trenutku, jedna policijska službenica mu je dala znak da mi oslobodi i drugu ruku, koja je još uvek bila obešena o cev, a onda mi je, s lažnim izrazom zabrinutosti na licu, ponudila čašu vode, uzela me za ruku i rekla mi: „Dušo, hajde da nas dve sednemo na kauč da malo proćaskamo. Videla sam da imaš dvoje slatke dečice, koja su mala i još uvek rastu. Kao majka, moraš da budeš odgovorna prema njima i da se staraš da se zdravo hrane, jer ako se ne budu dobro jeli, to će uticati na njihovo učenje. Mi, majke, moramo da brinemo o mnogim stvarima. Muž ti je dobar čovek i trudi se iz petnih žila da zaradi novac, da bi ti mogla da ostaneš kod kuće i da odgajaš decu. Kako možeš da podneseš da tako dobra deca budu zanemarena? Zar ne osećaš da si dužna da se staraš o njima?” Čuvši te reči policajke, malo sam klonula i pomislila da se ne brinem dobro o svojoj deci i da im zaista dugujem. Videvši da i dalje ćutim, policajka mi je prišla, potapšala me po ramenu i rekla: „Dušo, najbolje bi bilo da sve priznaš. Kaži nam sve što znaš i odmah ćemo te pustiti, pa ćeš moći da ideš kući i da se staraš o deci.” Zatim je dodala: „Ti ne poznaješ dobro zakon, pa možda misliš da ćeš se još dublje uvaliti u nevolje ako budeš priznala, ali stvari uopšte ne stoje tako. Ako nam budeš rekla sve što znaš, mi ćemo samo snimiti tvoju izjavu i možeš odmah da ideš.” Pomislila sam: „Sve je to samo laž i obmana. Ti to samo kažeš da bi me navela da izdam Boga, ali ja ne padam na te trikove! Ali ako me zaista budu osudili na tri godine radnog prevaspitavanja, šta će biti s mojom dečicom? Još uvek su tako mala, kako će živeti bez moje nege?” Zbog tih misli, prilično sam se uznemirila, pa sam se u sebi pomolila Bogu. Prisetila sam se ovih Božje reči: „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične aranžmane?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Da, Bog vlada nad svime. Bog je predodredio sudbinu i patnju moje dece i to niko ne može da promeni. Moram da poverim svoju decu u Božje ruke. Zaista je ogavno što policija koristi moju ljubav prema vlastitoj deci da bi me nagovorila da izdam Boga! Bog me ovim okruženjem zapravo testira i posmatra kakve odluke donosim. Ovo je takođe i prilika da svedočim o Bogu, pa moram da budem postojana u svom svedočenju, kako bih udovoljila Bogu. Shvativši to, tiho sam se pomolila Bogu: „O, Bože! Spremna sam da svoju decu potpuno poverim Tebi u ruke. Molim Te, pomozi mi da savladam slabost tela i da postojano svedočim kako bih osramotila Sotonu.” Nakon molitve, povratila mi se vera i kako god da me policija bude iskušavala, neću ni reč izustiti. Videvši da ništa ne progovaram, izraz na licu policajke momentalno se promenio. Podigla me je s kauča, zureći besno u mene i rekla: „Pokušala sam da budem fina, ali ti nećeš da me poslušaš. Upravo si sebi mnogo zagorčala život! Sad ćeš da vidiš kako ću da te naučim pameti!” Rekavši to, počela je da me vuče za kosu, da me čupa i da psuje: „Izgleda da ti tražiš batine!” U tom trenutku, jedan policajac je podigao knjigu Božjih reči i udario me njome po licu, psujući sve vreme dok me je udarao: „Govori brzo! Koliko si godina na mestu starešine? Kod koga završavaju crkveni prilozi? Govori šta znaš o tome. Ako ne priznaš, postaraću se da ostatak života provedeš u zatvoru i da više nikad ne vidiš muža i decu!” Mirno sam rekla: „Ne znam o čemu govorite.” Policajac se smrknuo u licu i snažno me je ošamario, a zatim počeo da me zasipa udarcima kao lud. Prestala sam da brojim koliko me je puta udario. Jedan zub mi je ispao, potekla mi je krv iz nosa i iz ugla usana, a glava mi je bubnjala i oticala. Osetila sam vrtoglavicu, bila sam dezorijentisana, teturala sam se i jedva uspela da se zadržim u uspravnom položaju oslonivši se na zid. Osećala sam da ne mogu još dugo da izdržim, pa sam pomislila: „Ako ovako nastave, hoće li me nasmrt pretući? Čak i ako me ne ubiju, već me samo osakate, kako ću takva da živim? Možda bi ipak trebalo da im priznam neku nevažnu stvar?” Ali tek što sam zaustila da nešto kažem, najednom sam se setila kakva je sudbina snašla Judu kad je izdao Gospoda Isusa. Uplašila sam se i brzo se pomolila Bogu: „Bože, moje telo je tako slabo, molim Te, pazi na moje srce, daj mi veru i snagu i pomozi mi da budem postojana u svom svedočenju.” Nakon molitve, setila sam se himne pod naslovom „Želim da vidim dan Božje slave”: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Ova himna mi je dala veru i snagu. Ne smem da budem slabić bez kičme. Ova patnja je blagoslov od Boga i ma koliko da me policajci budu mučili, ja ću postojano svedočiti i nikad neću pokleknuti pred Sotonom! Osetila sam da je Bog tu pored mene, da me sve vreme vodi i pomaže mi, da je On moja stena i to me je duboko dirnulo u srce. Policajac je shvatio da ništa neću reći, pa me je snažno udario u donji deo leđa, usled čega sam vrisnula od bola. Činilo mi se kao da mi je polomio karlicu. Sklupčala sam se na podu, nesposobna da se pokrenem. Uprkos strašnim bolovima, ljutito sam pogledala policajca i rekla: „Verujem u Boga samo zato da bih stremila ka istini i da bih bila dobra osoba, a nisam uradila ništa protivzakonito, pa zašto me onda ovako kvrnički udarate?” Policajac je kroz stisnute zube prosiktao: „Udaram te zato što veruješ u Svemogućeg Boga. Mrsko mi je čak i da te gledam. Ti i tebi slični, svi ste vi politički kriminalci!” Odgovorila sam: „Naša se vera sastoji samo u tome da se okupljamo i čitamo Božje reči. Mi se uopšte ne bavimo politikom. Vi ignorišete one što se drogiraju i one što varaju i obmanjuju druge, a jurite nas koji verujemo u Boga. Ima li u ovoj zemlji uopšte nekog zakona?” Policajac je na to odgovorio: „Drogeraši i varalice rade to samo iz ličnih interesa, a vi ste nešto sasvim drugo. Ako vas ne pohapsimo, niko više neće slušati Komunističku partiju ako svi budu sledili vas koji verujete u Boga!” U tom trenutku, brigadni kapetan Državne bezbednosti uperio je prstom u mene i prisutnim policajcima rekao: „Ako ova ne bude priznala, naša će misija ostati nedovršena i ostaćemo bez bonusa. Ne možemo tek tako da je pustimo; tucite je dok ne propeva!” Tada su dva policajca krenula da me krvnički udaraju po licu, od čega mi se posekotina na usni otvorila i počela obilno da krvari. Nastavili su da me udaraju i da mi upućuju pogrde: „Ako ne priznaš, tući ću te dok ne ostaneš slepa, gluva i nema, do kraja života ćeš biti bogalj! Molićeš me da te ubijem!” Posle više od deset minuta, dva policajca koji su me tukli bili su potpuno iscrpljeni, pa su dahćući seli na kauč i zapalili po cigaretu. Zatim su pokušali da me nagovore podsećajući me na muža i decu, zapretivši mi da ću, ako ne priznam, biti osuđena na doživotnu robiju. Pomislila sam: „Na koliko ću biti osuđena ne zavisi od vas, to je u Božjim rukama. Čak i ako me osude na doživotnu robiju, moram da ostanem postojana u svom svedočenju!” Noć je bila već poodmakla, a policija još uvek iz mene nije izvukla nikakve informacije o crkvi, pa su potišteno napustili sobu za ispitivanje. Tog dana su me mučili više od deset sati, bez kapi vode i bez ijednog zalogaja hrane. Celo telo bilo mi je ophrvano bolom i slabošću, a u nogama nisam imala snage da ustanem. Kasnije te noći, dva policajca su me odvukla u auto i odvezla me u pritvor.

Kad smo stigli, bilo je već dva sata ujutro, a moji pratioci su dvema policajkama koje su bile na dužnosti rekli da sam pripadnica Istočne munje i naložili im da glavnoj zatvorenici kažu da „dobro pazi na mene”. Kad su me dovele do ćelije, jedna policajka je šapnula nešto glavnoj zatvorenici na uvo. Glavna zatvorenica je povikala da bi probudila ostale zatvorenice i gurnula me na pod. Zatim je viknula ostalima: „Prebijte je! Ona je pripadnica Istočne munje.” Šest zatvorenica je jurnulo na mene. Jedne su me udarale, druge su me čupale za kosu, a meni je preostalo samo da pokrijem glavu rukama, da se sklupčam na podu i da pustim da me udaraju. Glavna zatvorenica je stajala sa strane i grdila me: „Ko te je učlanio u Istočnu munju? Zašto taj tvoj Bog ne dođe da te spase? Prestaćemo da te tučemo ako prestaneš da veruješ u Boga.” Dok sam prebijena i zgrčena ležala na podu, shvatila sam da je policajka, kad je glavnoj zatvorenici rekla da „dobro pazi na mene”, zapravo tražila od njih da me muče. Iz dna duše sam mrzela te đavole! Tukle su me duže od pola sata, a zatim me je glavna zatvorenica naterala da ostatak noći dežuram pokraj nužnika. Pretukle su me tako strašno da nisam imala snage ni glavu da podignem. Mogla sam samo da se lagano pomerim i naslonim na zid nužnika. Dok me je hvatao san, čula sam kako zatvorenice povremeno ustaju da koriste nužnik, a poneka bi me šutnula nakon što bi završila s mokrenjem. Od smrada iz nužnika mi se povraćalo. Moji su roditelji od malena bili veoma nežni prema meni, a kad sam se udala, muž je takođe bio dobar prema meni. Niko se nikada nije prema meni ovako ophodio. Samo zato što verujem u Boga, bila sam podvrgnuta ovom groznom mučenju i ponižavanju. Bila sam duboko povređena. Nisam znala hoće li nastaviti da me tuku, koliko ću dugo morati da ostanem ovde, ni da li ću moći sve to da izdržim. Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je sve gore i nisam mogla a da ne briznem u plač. U tom trenutku, setila sam se himne pod naslovom „Traži da voliš Boga, ma koliko da je velika tvoja patnja”: „U ovim poslednjim danima, nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i kad budete ispuštali poslednji dah, i dalje morate biti verni Bogu i prepustiti se Božjoj orkestraciji; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da mi se, dok nisam bila podvrgnuta hapšenjima i progonu, uvek činilo da je moja vera u Boga veoma snažna i da sam uvek među prvima u svemu što se ticalo crkve. Pri obavljanju dužnosti, mogla sam da podnosim patnje koje drugi nisu podnosili i sebe sam uvek smatrala osobom koja najviše voli Boga. Ali sada, nakon hapšenja i torture, uvidela sam koliko mi je rast zapravo mali. Zbog malo patnje i poniženja, htela sam da pobegnem iz ovog okruženja, što pokazuje da nisam bila poslušna i da sam imala vrlo malo vere u Boga. Takođe sam upamtila da je Bog, kad god bih bila slaba, koristio Svoje reči da me usmerava i da me vodi, pomažući mi da uvek iznova raspoznajem Sotonine spletke. Božja ljubav je uistinu velika. Stoga sam rešila: „Dokle god dišem, nikada neću popustiti pred Sotonom!”

U zoru sledećeg jutra, glavna zatvorenica je ustala, došla do nužnika i šutnula me, naredivši mi da ustanem i da očistim nužnik. Nakon što me je policija duže od deset sati mučila, celo telo mi je bilo u agoniji i nisam imala snage čak ni da govorim, a kamoli da očistim nužnik. Videvši da se ne pomeram, glavna zatvorenica je pozvala ostale da me ponovo prebiju. Krvnički su me pretukle, tako da sam jedva ostala pri svesti. Jedna od njih, inače osuđeni ubica, rekla je zlobno: „Nemojte tako lako da je pustite. Naterajte je da ustane i da očisti nužnik!” Nakon toga, nekoliko zatvorenica me je odvuklo do nužnika i na silu mi gurnulo ruke u nužnik. Kad sam pogledala dole, videla sam da je nužnik pun izmeta, pa sam od smrada osetila mučninu i povratila. Zapušivši nos, zatvorenice su stajale po strani i grohotom se smejale. Njihov je smeh bio jeziv i zastrašujući i zvučao je kao da dolazi iz pakla. I dalje nisu prestajale da me ponižavaju. Ubica me je zgrabila za ruku i naterala me da rukama operem nužnik, upozorivši me: „Ako se nužnik ne bude sijao od čistoće, ubiću te! Ovde niko ne mari ako vernici kao ti budu nasmrt pretučeni!” Kad sam očistila nužnik, naterali su me da kleknem na pod i da potrem pod, a kad sam završila s potiranjem prednjeg kraja ćelije, glavna zatvorenica je opet namerno isprljala tek očišćeni deo, a zatim mi naredila: „Vrati se i ponovo sve lepo potri. Ako ne bude čisto, nemoj ni pomišljati da ćeš dobiti hranu!” Nisam imala drugog izbora nego da sve iznova potrem. Za vreme ručka, baš kad sam posegnula rukom za punjenom kiflicom, glavna zatvorenica je zgrabila kiflicu, izdrobila je na komadiće, pa komadiće razbacala po podu, rekavši mi: „Ako sve lepo ne priznaš, misliš li da zaslužuješ da jedeš kiflice? Zaslužuješ jedino da umreš od gladi!” Tako su se stvari odvijale, zatvorenice su me svakog dana terale da čistim nužnik i da potirem pod, a noću mi ne bi davale da spavam.

Ujutro četvrtog dana, ponovo je došla policija da me ispituje. Sve se ovo dešavalo usred zime, a čim sam ušla u prostoriju za ispitivanje, policajci su strgli s mene pamukom postavljenu jaknu i oštro me napali: „Ako danas ne budeš priznala, pustićemo da umreš od hladnoće!” Imala sam na sebi tamo tanku bluzicu i celo telo mi je drhtalo. Policajci su me dovukli do zida i obesili me o radijator, tako da su mi nožni prsti jedva doticali pod. Posle otprilike sat vremena, u prostoriju je ušao onaj isti brigadni kapetan Državne bezbednosti, skinuo me s radijatora, nasmešio mi se i rekao: „Ja nikada ne udaram ljude. Želim da se izjasniš i da mi kažeš istinu. Hoćeš li da sama napišeš priznanje ili želiš da mi ga izdiktiraš? Tokom poslednjih nekoliko dana, ponovo smo proučili tvoju situaciju. Ti si starešina i mi sada imamo svedoke i dokaze koji to potvrđuju, ali hoćemo da nam to sama priznaš. Ako priznaš, odmah ćemo te pustiti da se vratiš kući, svojoj porodici.” Jedna policajka je takođe sela ispred mene i ponovila ono što mi je već rečeno: „Otišli smo do tvoje kuće. Muž ti je očajan, a dečica plaču za mamom. Kako možeš, kao majka, da podneseš da ih napustiš? Da li uopšte zavređuješ da budeš nekome majka? Hajde, brzo nam ispričaj šta se dešava u crkvi, pa ćemo te odmah poslati kući da ponovo budeš sa svojom porodicom.” Zbog svega što su mi policajci rekli, počela sam da se lomim u sebi: „Da li da naprosto priznam sve, kako bih mogla da odem kući i da se brinem o svojoj deci?” Tada sam se setila kako je Juda završio i shvatila sam da je sve ovo Sotonina spletka. Policija pokušava da iskoristi moje emocije kako bi me naterala da izdam Boga. Zaista imaju ogavne metode! To što ne mogu da brinem o svojoj deci i da kao majka ispunjavam svoje odgovornosti, za sve su to oni krivi. Savršeno je normalno i opravdano da obavljam svoje dužnosti i da verujem u Boga i nisam učinila ništa protivzakonito, a oni su me uhapsili i bez ikakvog razloga me podvrgavaju mučenju, a sada se još pretvaraju da su dobri i kažu mi da nisam dobra majka zato što se ne brinem o svojoj deci. Izvrću činjenice i za crno kažu da je belo, a za belo da je crno! Deca su moja slaba tačka, te stoga moram više da se molim i da se oslonim na Boga. Ne smem da zbog svojih emocija izdam Boga i da postanem Juda bez savesti. Videvši da neću ništa da im kažem, brigadni kapetan Državne bezbednosti obratio mi se veoma ljubaznim tonom: „Je li tvoja vera u Svemogućeg Boga stvarno vredna ovolike patnje? Drugi su nas već obavestili o tvojoj veri u Boga; zar onda nije glupo da ne priznaš i da time i dalje štitiš druge?” Odlučno sam rekla: „To što su drugi rekli ili nisu rekli nema nikakve veze sa mnom. Ja ništa ne znam, niti ikoga poznajem!” Čim sam to izgovorila, kapetan je ljutito lupio pesnicom o sto: „Ako ne priznaš, stvarno ćeš biti osuđena na tri godine radnog prevaspitavanja. Uhapsili smo te da bismo te promenili, pa zato prestani da uporno radiš pogrešnu stvar. Samo nam što pre ispričaj sve što znaš! Sve što si danas pojela i popila dala ti je Komunistička partija, zar ne?” Kad sam to čula, oštro sam mu se usprotivila: „Bog u kojeg verujemo jeste jedinstven istiniti Bog koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja. Svim godišnjim dobima, prolećem, letom, jeseni i zimom, upravlja Bog; sve što jedete i pijete Bog vam je pružio, zar ne? Bez opskrbe i hrane koje čovečanstvo dobija Božjim stvaranjem, da li biste mogli dosad da živite?” Čim sam završila, lice mu se smrklo od besa. Uperio je prst ka meni i kroz zube procedio: „Toliko sam ti toga danas rekao, a ti nisi poslušala ni jednu jedinu reč. Zaista ti nema spasa!” Naposletku je, u nastupu besa, izašao. Ubrzo zatim, u prostoriju su ušla još dva policajca i odmah su me ponovo obesili o radijator. Jedan od njih me je po leđima udarao električnim pendrekom, a ja sam instinktivno pokušavala da izbegnem udarce, ali sa svakim pokretom mog tela zupci lisica su mi se zabadali dublje u meso i zadavali mi užasne bolove. Dok me je udarao, policajac me je grdio: „Je l’ i dalje hoćeš da od sebe stvoriš mučenicu? Čak i ako te danas ne prebijemo nasmrt, osudićemo te na doživotnu robiju!” Zatim me je ščepao za kosu i snažno lupio mojom glavom o zid. Udarac me je ošamutio i dezorijentisao, na čelu mi se odmah pojavila ogromna čvoruga, a oči su mi strašno natekle. Zatim me je ponovo zgrabio za kosu i počeo da me udara kao da sam vreća s peskom. Vrištala sam od bolova i osećala sam kao da mi kosti pucaju i da su mi pluća začepljena tako da sam jedva disala. Dok me je tukao, psovao je i govorio mi: „Ti si obogotvorena. Hajde da vidimo da li ti je vilica tvrđa od mojih pesnica. Danas ćeš svakako otvoriti ta svoja usta, pa milom ili silom!” Dok je to govorio, snažno me je udarao po glavi, tako da mi se sve pred očima smračilo i odmah sam se onesvestila. Ne znam koliko je vremena prošlo pre no što sam se probudila. Policajac je i dalje vikao na mene: „Još uvek se praviš da si mrtva? Ako ne priznaš, izneću te napolje i nahraniću pse čuvare tobom!” Znala sam da samo od Boga zavisi da li ću preživeti ili umreti. Bez Božje dozvole, policija mi ne može ništa. Čak i ako izmuče moje telo i oduzmu mi život, moja duša je u Božjim rukama. Ta misao mi je pomogla da budem manje uplašena. Čvrsto sam odlučila: „Čak i ako me nasmrt pretuku, ostaću postojana u svom svedočenju. Nikada neću postati Juda!”

Tri dana i tri noći bila sam obešena o radijator. Pošto sam toliko dugo bila obešena, natekle su mi obe noge i stopala. Od struka pa naniže, bolovi su bili nepodnošljivi, pa sam se ovako molila Bogu: „Bože, ne znam koliko ću još dugo moći da izdržim. Plašim se da možda neću moći da podnesem ovu torturu. Bože! Molim Te, uzmi mi život. Radije ću umreti nego da postanem Juda.” Nakon molitve, čitavo telo mi je preplavila neka jeza. Noge i stopala su mi utrnuli, pa uopšte više nisam osećala bol. Svedočila sam čudesnom Božjem delu kojim mi je uklonio bol i u srcu sam se neprestano zahvaljivala Bogu. Kad je narednog jutra policajac video da i dalje ne progovaram, proderao se na mene: „Koliko još dugo misliš da možeš da izdržiš? Vidi kakvo ti je lice – toliko je naduveno da više ne ličiš na ljudsko biće! Da ne bi izdala crkvu, ti trpiš sve ovo mučenje, odričeš se muža i dece. Je l’ stvarno misliš da je sve ovo vredno toga?” Zatim je dodao: „Jedna je stvar ako ne mariš za vlastiti život. Ali pomisli na svoju decu i muža; oni i dalje čekaju da se vratiš kući. Hajde samo iskreno priznaj, pa nećeš više morati da trpiš taj bol.” Čuvši te reči, osetila sam ogroman bes i pomislila sam: „Očigledno je da si ti taj koji me sprečava da verujem u Boga, koji me hapsi, rastura mi porodicu i onemogućava mi da se vratim kući. Čak koristiš razna sredstva da bi me mučio, a onda mene optužuješ što sam zarad svoje vere napustila decu i muža. To je potpuno izvrtanje istine! Kao kad lopov vikne: ’Drž’te lopova’!” Prisetila sam se onoga što je Bog rekao: „Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? (…) Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Komunistička partija tvrdi da dopušta versku slobodu, dok interno nemilosrdno tlači, hapsi i progoni hrišćane, s ciljem da uništi Božje delo, da prisili ljude da prestanu da veruju u Boga i da Ga obožavaju, te da sve ljude drži pod kontrolom kako bi joj bili poslušni i kako bi naposletku svi iščezli zajedno s njom. Pošto sam na svojoj koži iskusila okrutnost i torturu Komunističke partije, shvatila sam njenu pravu rđavu suštinu. Ona je demon koja se protivi Bogu i nanosi štetu ljudima, tako da sam razvila duboku mržnju prema njoj. Rešila sam da se svim srcem pobunim protiv velike crvene aždaje i da je odbacim. Pomislivši to, zaboravila sam na bolove u ručnim zglobovima i očajnički sam poželela da kleknem i da otvorim srce pred Bogom. U tom trenutku, telo mi je najednom potonulo, a lisice su se nekim čudom same otvorile. Kleknula sam na pod, zaplakala i tiho se pomolila: „Bože! Videla sam čudesna dela Tvoja. Iako je moje telo slabo, Ti si uvek bio tu kraj mene, pazio na mene i štitio me. Tvoja je ljubav tako stvarna!” Brigadni kapetan Državne bezbednosti bio je zapanjen kad je to video. Kad sam završila s molitvom i baš kad su se dva policajca spremala da mi priđu i da mi ponovo stave lisice, kapetan je nervozno povikao: „Stoj, povucite se korak unazad!” Dva policajca su se toliko prepala da nisu smela ni da se mrdnu. Kapetan im je potom naredio: „Ona se moli i proklinje nas; brzo se povucite unazad!” Dva policajca su se malo povukla, a zatim su stajali onde, ne usuđujući se da se pomaknu, i tupo buljili u mene. Tokom narednih oko pola sata, u prostoriji je vladala tišina. Zatim je jedan od policajaca podigao lisice s poda i upitao: „Kako li su se otvorile? Je li moguće da Bog u kojeg ona veruje zaista postoji? Lisice nisu polomljene! Ne mogu da verujem. Hajde da joj stavimo drugi par lisica i da je obesimo!” Rekavši to, ponovo su mi stavili lisice na ruke i obesili me. Ta dva policajca su zatim zanjihali moje telo kao ljuljašku, a pri svakom zamahu, lisice su mi se zarivale dublje pod kožu. Činilo mi se da mi se šake odvajaju od ruku, uz oštar bol, pa nisam mogla da se obuzdam a da ne kriknem. Policajci su stajali tu kraj mene, zlobno se smeškali i govorili mi: „Znači, i dalje urlaš? Zar ne bi trebalo da tvoj Bog čini čuda? Još uvek osećaš bol? E pa, danas ćemo ti polomiti ruke!” Videvši koliko ovi đavoli uživaju da muče ljude, prestala sam da vičem i čvrsto odlučila: „Čak i ako me do smrti budete mučili, ja moram da budem postojana u svom svedočenju!” Naposletku su policajci shvatili da iz mene neće izvući nikakve dokaze, pa su potišteno kazali: „Tri dana i tri noći smo je ispitivali, ali ništa iz nje nismo izvukli. Pošto vidimo da je već polumrtva, hajde da je pošaljemo na trogodišnje radno prevaspitavanje!” Policajci su me zatim vratili nazad u pritvor.

Po povratku u ćeliju, zatvorenice su bile zapanjene kad su me videle tako pretučenu, pa su među sobom u neverici šuškale: „Kako mogu da nekoga ovako prebiju? Nama, ubicama i zavisnicama, ovakvo prebijanje sleduje, ali ona je samo vernica koja ništa protivzakonito nije učinila, a ipak su je ovako strašno pretukli. Ovaj svet je tako grozno mesto!” Jedna zatvorenica mi je rekla: „Ti baš imaš jaku kičmu kad veruješ u Boga. Iz tvojih reči i postupaka jasno se vidi da si dobra osoba. Ja sam ubijala ljude, tako da u ovom životu nikada neću imati priliku da verujem u Boga, ali ću zato u narednom životu i ja verovati u Boga i biću dobra.” Kad sam čula da zatvorenice tako nešto govore, shvatila sam da me nije vodila vlastita dobrota, nego da je to bilo dejstvo Božjih reči.

Policija ništa nije mogla da izvuče iz istrage protiv mene, pa su me na kraju osudili na tri godine radnog prevaspitavanja. Kad sam saznala da ću morati još tri godine da robijam, osetila sam slabost, jer nisam znala kada će se sve ovo završiti, pa sam se molila Bogu i tražila od Njega da mi pomogne da ostanem postojana u svom svedočenju. Setila sam se himne pod naslovom „Samo oni koji iskreno veruju stiču Božje odobravanje”: „Kada je Mojsije udario u kamen, i kada je voda koju je podario Jahve pokuljala, to se dogodilo zahvaljujući njegovoj veri. Kada je David svirao liru u hvali Jahvea – sa srcem ispunjenim radošću – to se dogodilo zahvaljujući njegovoj veri. Kada je Jov izgubio svoju stoku koja je prekrivala planine i neslućeno bogatstvo, a njegovo telo se prekrilo bolnim čirevima, to se dogodilo zbog njegove vere. Kada je začuo glas Jahvea, i video slavu Jahveovu, to se dogodilo zbog njegove vere” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (1)”). Pomislila sam na Jova, Davida i Mojsija, koji su, zahvaljujući svojoj veri, videli čudesna dela Božja. Danas ja trpim ove nedaće zbog svoje vere u Boga. Sve je to Bog dozvolio i ja sam spremna da se pokorim tome i da to iskusim.

U junu 2003. godine, policija me je prebacila u radni logor. Tokom boravka u radnom logoru, svakog dana sam ustajala u 5 ujutro i radila sedamnaest do osamnaest sati dnevno, a često sam morala da radim i prekovremeno, do dva ili tri ujutro. Kad ne bih dobro obavila posao, terali su me da za kaznu stojim, produžavali mi trajanje kazne i ne bi mi davali da se odmorim dok ne završim posao. Svake noći, pre spavanja, morala sam napamet da izrecitujem logorska pravila, a ako bih negde pogrešila, nisu mi dopuštali da spavam. Usled dugotrajnog i napornog fizičkog rada, u kombinaciji s mentalnim pritiskom, svakog dana sam imala vrtoglavicu, a zbog visokog krvnog pritiska, čestih bolova u srcu, napada panike kad me neko prepadne, kao i zbog diskus hernije, imala sam strašne bolove, ali policajci bi mi dali samo par lekova i terali me da nastavim sa radom. Svi mi u radnom logoru bili smo nalik robovima, potpuno prepušteni na milost i nemilost čuvara, bez ikakvih ljudskih prava i sloboda. Za mene je jedino bilo utešno to što je u radnom logoru bilo više od deset sestara koje su verovale u Boga, pa smo jedna drugoj često u potaji slale papiriće s Božjim rečima i pesmama, te tako jedna drugu hrabrile. Jednom mi je jedna sestra krišom doturila pismo, a kad sam videla da je to pismo od braće i sestara i da sadrži rukom prepisane reči Božje, bilo mi je zaista toplo oko srca i bila sam dirnuta. Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „To što je Petar mogao da prati Isusa Hrista, dogodilo se zahvaljujući njegovoj veri. To što je mogao da bude zakucan za krst Mene radi, i da slavno svedoči, takođe se dogodilo zahvaljujući njegovoj veri. Kada je Jovan video slavnu pojavu Sina čovečjeg, to se dogodilo zbog njegove vere. Kada je video viziju poslednjih dana, to se posebno dogodilo zbog njegove vere” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (1)”). Bila sam toliko dirnuta da nisam mogla a da ne zaplačem. Bog je znao za moju slabost, a još više je znao za potrebe moje duše. Stoga je uredio da mi sestra pošalje pismo podrške i pomoći, usmeravao me je i vodio Svojim rečima, davao mi veru i snagu. Osetila sam koliko je Božja ljubav uistinu ogromna, pa mi patnja nije više izgledala toliko teško kao pre.

U septembru 2005. godine, puštena sam i došla sam kući. Od posledica mučenja dobila sam ozbiljno srčano oboljenje i visok krvni pritisak. Kad je napolju kišovito, imam jake bolove u rukama, struku i nogama, a zbog dugotrajnog nošenja lisica, ručni zglobovi su mi i dalje slabi, pa ne mogu da dižem teže stvari. Iako sam nakon odslužene kazne puštena na slobodu, policija je nastavila da šalje svoje ljude da me prate i nadziru, a rodbini i komšijama su naložili da sve vreme prate kuda se krećem. S vremena na vreme, slali bi mi ljude u kuću da se raspitaju da li još uvek verujem u Boga, a ako ne bih bila kod kuće, pitali bi kuda sam otišla. Nisam mogla normalno da obavljam svoju dužnost ni da prisustvujem okupljanjima, usled čega sam bila pod velikim stresom. Pošto sam lično iskusila hapšenje i progon od strane Komunističke partije, svojim sam se očima uverila koliko je ona ogavna i okrutna i jasno prepoznala đavolsku suštinu njenog opiranja i mržnje prema Bogu. Iz dna duše je se gnušam i odbacujem je, dok u isto vreme zahvaljujem Bogu što me je korak po korak proveo kroz Sotonine spletke, koje su osnažile moju veru i omogućile mi da prevladam štetu koju su mi demoni naneli i da iz đavolske jazbine izađem živa. Zaista sam okusila Božju ljubav i spasenje, i stoga sam odlučna da dam sve od sebe kako bih dobro obavila svoju dužnost i uzvratila Božju ljubav.