Godine 2022. izabran sam za starešinu crkve. Smatrao sam da sam verovatno prilično dobar u svim aspektima, jer me inače braća i sestre ne bi izabrali. Jednom, na okupljanju, sestra Li Ju, đakon koji širi jevanđelje, živela je u stanju u kojem je sputavala sebe kao da je lošeg kova. Bila je prilično negativna i želela je da odustane. Znao sam da njen kov nije tako loš. Želela je da odustane pre svega zbog problema iskvarene naravi. Pomislio sam: „Upravo sam postao crkveni starešina, i kada mi se jave ovakvi problemi, moram da razgovaram u zajedništvu o njima i da ih brzo rešim. Tako ću ostaviti utisak da sam sposoban za svoj posao, a Li Ju će me takođe prihvatiti.” Prisećajući se kako sam nekada bio u istom stanju kao Li Ju, pronašao sam odlomak iz Božjih reči koje sam tada čitao i podelio svoje razumevanje u svetlu tih Božjih reči. Kada sam video da ona to prihvata, srce mi se ispunilo radošću. Onda me je Li Ju upitala: „Kako si posle toga primenjivao i uspeo da uđeš?” Odmah sam se unervozio, jer sam tada samo malo toga shvatao i nisam ni primenjivao ni uspeo da uđem. Pomislio sam: „Veoma sam dobro besedio o svojem razumevanju, ali čim smo pomenuli primenu i ulazak, nemam šta da kažem. Šta će Li Ju pomisliti o meni? Ovo ne ide. Moram da nađem način da besedim o putu kojim se ide napred.” Mozak mi je radio sto na sat, pokušavajući da pronađe rešenje, dok je tiho zataškavao nedostatke u mom iskustvu. Zato sam samo govorio o rečima Božjim koje sam tada čitao i o tome kako sam ih razumeo. Kada se u razgovoru došlo do delova koji nisu bili deo mog iskustva, samo sam ih preskočio, a zatim govorio o svom najsvežijem shvatanju Božjih reči. Tako sam, krpeći se, konačno uspeo da završim svoju besedu. Kada sam video da Li Ju ne reaguje, u srcu sam se osetio veoma razočarano, misleći: „Moj pravi nivo je razotkriven, i sada će me Li Ju gledati s visine.” Kasnije, kada smo pričali o radu na jevanđelju, Li Ju je postavila još nekoliko pitanja. Iako sam želeo da predložim neka rešenja ne bih li spasao svoj obraz, nisam mogao da smislim nikakve vredne predloge čak ni nakon dugog razmišljanja. Onda sam pomislio kako sam ja sada starešina crkve, i da bez obzira na sve, moram sam da ukažem na put napred. Onda sam rekao Li Ju: „U stvari, kada se suočimo s ovim problemima, Bog gleda na stav koji imamo prema svojoj dužnosti. Dokle god se više predajemo razmišljanju i plaćamo veći ceh, Bog će nas sigurno voditi.” Posmatrao sam izraz lica Li Ju dok sam besedio. Li Ju nije pokazivala nikakvu reakciju dok sam govorio. Videvši da sam toliko toga uzalud rekao, osećao sam se kao da sam potpuno obrukao. Imao sam zvanje crkvenog starešine, ali nisam mogao da rešavam probleme. Šta će Li Ju pomisliti o meni? Na putu kući osećao sam se strašno tužno i razočarano. Pomislio sam: „Tek sam počeo da radim kao starešina i već sam pokazao toliko nedostataka. Ne znam na koliko okupljanja ću morati da prisustvujem i sa koliko problema ću morati da se suočim u budućnosti. Ako svaki put bude kao danas, šta da radim? Ako svi budu uvideli moje nedostatke, kako ću moći da ostanem u ovoj crkvi?” Osetio sam da se pritisak uvećava i javio mi se teret u srcu, kao da ga je pritisnula neka stena.

Kada sam stigao kući, pogledao sam video-zapis o iskustvenom svedočenju „Naudila sam sebi prerušavanjem i obmanom”. Razmišljajući o scenama kada sam bio sa Li Ju, pretvarajući se da mi je sve jasno, najzad sam shvatio da živim u stanju prerušavanja. Setio sam se jednog odlomka Božjih reči i potražio sam ga da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Pojedine starešine i delatnici ne uviđaju praktične probleme koji postoje unutar crkve. Čini im se kako na okupljanjima nemaju ništa vredno da kažu, pa stoga jednostavno primoravaju sebe da drugima ponude neke reči i doktrine. Pritom oni odlično znaju da to što govore zaista jesu puke doktrine, ali ih ipak izgovaraju. Na kraju, oni čak i sami osećaju da su im reči lišene žara, a ni njihova braća i sestre ih ne smatraju poučnim. Ako nisi svestan ovog problema, već tvrdoglavo nastavljaš da izgovaraš prazne reči, Sveti Duh ne deluje i ljudi od toga nemaju nikakve koristi. Ako istinu nisi doživeo, ali ipak želiš da govoriš o njoj, nećeš uspeti da prodreš do istine, ma šta govorio; sve što budeš dalje govorio biće samo reči i doktrine. Može ti se učiniti da su tvoje reči donekle prosvećene, ali one su ipak samo doktrine; one nisu istina-stvarnost. Ma koliko se trudio, niko od slušalaca neće iz tvojih reči moći da dokuči ništa stvarno. Dok te budu slušali, možda će im se učiniti da je to što govoriš prilično korektno, ali će nakon toga sve zaboraviti. Ako ne budeš govorio o svojim trenutnim stanjima, ljude nećeš moći da dirneš u srce i oni tvoje reči neće upamtiti. Tvoje reči nemaju ništa konstruktivno da im ponude. Kad se nađeš u takvoj situaciji, treba da budeš svestan da to što govoriš nije praktično; ako budeš nastavio tako da govoriš, niko od toga neće imati nikakve koristi, a biće još nezgodnije ako ti neko postavi pitanje na koje ne znaš da odgovoriš. Stoga treba odmah da prekineš i da pustiš druge da govore – to bi bila mudra odluka. Kada se nađeš na skupu i znaš ponešto o nekom konkretnom pitanju, možeš drugima da ponudiš svoja praktična rešenja. Možda ćeš zvučati pomalo površno, ali svi će te razumeti. Ako stalno želiš da govoriš dubokoumno kako bi na druge ljude ostavio utisak, a pritom nikako ne uspevaš da jasno izraziš svoje mišljenje, onda naprosto treba da odustaneš. Sve što dalje budeš govorio biće prazna doktrina; stoga treba da prepustiš reč drugima, pre no što nastaviš da govoriš u zajedništvu. Ako ti se učini da ono što razumeš predstavlja doktrinu i da to što želiš da kažeš neće biti konstruktivno, znaj da Sveti Duh neće delovati ako u takvoj situaciji budeš uzeo reč. Ako se na silu nateraš da progovoriš, može ti se desiti da zaglibiš u apsurde i devijacije i da druge navedeš na pogrešan put. Većina ljudi poseduje tako slabe temelje i toliko su lošeg kova da dublje stvari ne mogu da shvate za kratko vreme, niti mogu lako da ih upamte. Sa druge strane, oni veoma brzo shvataju izopačene, pravno uređene i doktrinarne stvari. To je rđavo s njihove strane, zar ne? Stoga se, kad u zajedništvu razgovarate o istini, morate držati načela i govoriti samo o onome što razumete. U ljudskim srcima ima taštine i oni ponekad, kad ova taština nadvlada, uporno žele da govore, čak i onda kad znaju da to što žele da kažu predstavlja doktrinu. Pritom oni ovako razmišljaju: ’Možda braća i sestre neće znati kako da to kažu. Sve ću to ignorisati zarad vlastitog ugleda. Sada je najvažnije da ostavim dobar utisak.’ Zar to nije pokušaj da se ljudi naprave budalama? Tu nema odanosti Bogu! Ako takav čovek poseduje imalo razuma, pokajaće se i osetiće potrebu da zaćuti. Osetiće da treba da promeni temu i da sa ostalima u zajedništvu podeli nešto u čemu ima ličnog iskustva, ili da možda progovori o svom razumevanju i poznavanju istine. Svako treba da govori samo onoliko koliko razume. Ma koliko opširno da neko govori, broj praktični stvari koje može da saopšti je ograničen. Ako nemaš iskustva, tvoja razmišljanja i maštarije samo su teorija, samo puke ljudske predstave” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog kaže da kada besede na okupljanjima, ljudi treba da kažu samo onoliko koliko razumeju. To je razboritost koju treba da imaju. Ako ljudi prisiljavaju sebe da govore o stvarima koje nisu iskusili ili nisu jasno shvatili, i to čine čak i ako su svesni da deklamuju doktrinu, onda samo zadovoljavaju svoju sujetu i zavaravaju ljude. To sam ja radio na okupljanju. Kada sam čuo đakona koji širi jevanđelje kako govori o raznim pitanjima, samo sam hteo da joj brzo rešim probleme, da bih pokazao da sam na određenom nivou kao crkveni starešina. Ali dok sam besedio, shvatio sam da nakon što sam razgovarao o svom razumevanju, nisam imao ništa drugo da kažem. Da bih održao svoj imidž, naterao sam sebe da nastavim sa deklamovanjem doktrine, želeći da se prerušim u osobu sa iskustvom. Posledica toga je bila da problem Li Ju i dalje nije bio rešen. Tokom celog procesa razmišljao sam kako da ne izgubim obraz. Uopšte nisam razmišljao o tome kako da zaista rešim probleme. Stanje đakona koji širi jevanđelje nije bilo dobro, i bilo je stvarnih teškoća u radu na jevanđelju, ali to me nije uznemirilo, i čak sam uzeo k srcu da li sam izgubio ili zadobio ugled. Bio sam tako sebičan i ogavan! Prevario sam Li Ju svojim deklamovanjem doktrine, ali Bog ispituje dubine našeg srca. To što sam tako obavljao svoju dužnost, ne radeći stvarni posao, niti rešavajući stvarne probleme, bilo je ponašanje lažnog starešine.

Nakon što su braća i sestre saznali za moje stanje, pronašli su mi odlomak Božjih reči. To mi je omogućilo da jasnije vidim svoje probleme. Svemogući Bog kaže: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. (…) Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili razum. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. Postoje ljudi koji ne mogu sve jasno da vide, ali i dalje tvrde da u srcu shvataju. Kada ih pitate da vam nešto objasne, ne umeju. Kada neko drugi objasni, oni odmah ustvrde da su baš to hteli da kažu, ali nisu mogli da dođu do reči. Čine sve što mogu da se preruše i da pokušaju da ostave dobar utisak. Šta kažete, zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan. Ako to činiš, onda, bez obzira na to kako veruješ u Boga, nećeš shvatiti istinu, niti ćeš moći da je zadobiješ. Iskreno govoreći, ne možeš da zadobiješ istinu zato što je tvoja polazna tačka pogrešna” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Bog je otkrio da ljudi imaju nadmene naravi i da ne žele da se drže svog mesta obične osobe, i da uvek žele da se pretvaraju da mogu sve i da razumeju sve, pokušavaju da navedu druge da pogrešno misle da im je nivo visok, da nisu obični ljudi. Tako sam se ja ponašao. Nakon što sam izabran za crkvenog starešinu, osetio sam da sam prilično dobar u svakom pogledu. Želeo sam da pokažem drugima da mogu da nosim ovaj teret, i osećao da bez obzira na probleme na koje sam nailazio, mogu da pomognem svojoj braći i sestrama da ih reše, i da je samo to bilo u skladu sa mojim trenutnim identitetom. Ali kada nisam mogao da obezbedim put primene dok sam pokušavao da rešim tuđe probleme, samo sam skrpio neke stvari da o njima govorim u zajedništvu, a takođe sam sebe naterao da deklamujem neke reči i doktrine kako bih održao svoj imidž. Uvek sam skrivao svoje nedostatke, ono što nisam shvatao i ono što nisam umeo da uradim. Želeo sam da se pred drugima pretvaram da nema tog problema koji ne mogu da rešim. Zar nisam upravo pokušavao da se prerušim u natčoveka? Nikada pre nisam bio crkveni starešina, tako da nisam bio upoznat sa mnogim pitanjima koja uz to idu. Bilo je normalno da ne mogu odmah da rešim probleme Li Ju. A ipak, da bih stvorio dobru sliku o sebi, prikrio sam ono što nisam jasno video ili razumeo. Nisam bio voljan da se držim mesta koje mi dolikuje kao običnom čoveku. Moja priroda je bila previše nadmena, nisam imao dovoljno razuma!

Posle toga sam pronašao Božje reči da razmislim o tome šta razotkriva ljude koji se uvek prerušavaju, i stekao sam neko razumevanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. Od svega je najteže prepoznati iskvarene naravi: lako je prepoznati sopstvene mane i nedostatke, ali nije lako prepoznati sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi koji sebe ne poznaju nikada ne pričaju o svojim iskvarenim stanjima – za sebe uvek smatraju da su baš kako treba. Ni ne shvatajući to, počinju da se razmeću: ’Kroz sve ove godine svoje vere, bio sam izložen brojnim progonima i pretrpeo sam tolike muke. Znate li kako sam sve to savladao?’ Nije li ovo nadmena narav? U čemu je motiv da se neko ovako javno pokazuje? (Da bi ljudi o njemu imali visoko mišljenje.) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. (…) Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem. Ljudi se uvek prerušavaju, pred drugima se razmeću, predstavljaju se u najboljem svetlu, podešavaju svoje držanje i ulepšavaju se kako bi kod drugih ostavili utisak da su savršeni. Cilj im je da steknu status kako bi mogli da uživaju u njegovim pogodnostima. Ako u to ne veruješ, dobro razmisli: zašto uvek želiš da ljude navedeš da o tebi imaju visoko mišljenje? Želiš da ih navedeš da te obožavaju i da se na tebe ugledaju, kako bi na kraju mogao da preuzmeš vlast i da uživaš u pogodnostima statusa. Status koji tako očajnički tražiš doneće ti mnoge koristi, a te su koristi upravo ono na čemu drugi zavide i što bi i sami želeli da imaju. Nakon što ljudi iskuse brojne koristi koje im status donosi, to počne da ih opija i prepuštaju se tom raskošnom životu. Jedino za ovakav život ljudi smatraju da nije protraćen. Iskvareni ljudski rod uživa da se prepušta ovim stvarima. Prema tome, kad jednom zadobije određeni položaj i počne da uživa u raznim koristima koje taj položaj donosi, čovek će besomučno žudeti za tim grešnim zadovoljstvima, do te mere da ih nikada neće otpustiti. U suštini, stremljenje ka slavi i statusu vođeno je željom da se uživa u prednostima koje sa određenim položajem dolaze, da se vlada poput cara, da se nad Božjim izabranim narodom sprovodi kontrola, da se nad svime poseduje vrhovna vlast i da se uspostavi nezavisno carstvo u kome takva osoba može da uživa u privilegijama svog statusa i da se prepušta grešnim zadovoljstvima. Da bi ljude obmanuo, nasamario i izigrao, Sotona se služi najrazličitijim metodama i kod ljudi stvara lažne utiske. Kako bi ljude naveo da mu se dive i da ga se plaše, koristi se čak zastrašivanjem i pretnjama, sa krajnjim ciljem da ih natera da mu se pokore i da ga obožavaju. To je ono što je po volji Sotoni; a to je i njegov cilj u nadmetanju sa Bogom kako bi zadobio ljude” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Bog razotkriva da su ljudi koji uvek žele lažno da se predstave i da se prerušavaju licemeri, da su po prirodi nadmeni i neiskreni, i da prikrivaju svoje probleme i obmanjuju ljude lažnim predstavljanjem samo da bi ih drugi visoko cenili i pružali im poseban tretman. Nakon što sam izabran za crkvenog starešinu, kada sam pokušao da rešim problem Li Ju, pretvarao sam se da shvatam i da imam iskustva kada ga nimalo nisam imao, i koristio sam nasumično skrpljene reči kako bih prevario ljude oko sebe. Cilj mi je bio da ostanem na dobrom glasu, želeo sam da me drugi hvale, da se ugledaju na mene, da se vrte oko mene i da budu usredsređeni na mene. Na kraju krajeva, to sam uradio i da bih uživao u osećaju nadmoći koji je nastao kada su me drugi hvalili. Duboko u srcu sam bio vrlo rđav! Pre nego što sam izabran za crkvenog starešinu, kad bih čuo braću i sestre kako postavljaju pitanja, uvek sam želeo da razgovaram s njima o svojim iskustvima, jer sam mislio da će svi ceniti ljude s iskustvom. Stoga, čak i kada nisam imao mnogo iskustvenog razumevanja, ipak sam pokušavao da što više pričam. Nakon što sam izabran za crkvenog starešinu, hteo sam još više da učvrstim svoj položaj kroz besede na okupljanjima. Bez obzira na to da li sam se učvrstio na položaju ili ne, što se tiče mojih namera, nastojao sam da me ljudi cene i da mi se dive. To je bilo hodanje putem antihristâ. Čim sam postao crkveni starešina, počeo sam da razmišljam o tome kako da nateram ljude da me cene i da mi se dive. Takođe sam koristio prerušavanje i lukavstva da prevarim braću i sestre i da uživam u prednostima statusa. Nedostajalo mi je razuma! Ono čemu sam stremio bilo je potpuno suprotno Božjim zahtevima. Da se to nastavilo, omelo bi život-ulazak braće i sestara i rad crkve. Pre ili kasnije, uvredio bih Boga! Kada sam to shvatio, pisao sam Li Ju i tog dana sam otvoreno razgovarao o svom stanju i o svojem shvatanju, i pronašao još Božjih reči da joj pomognu. Li Ju mi je takođe pisala i prenela nešto od svog shvatanja. Ogolivši svoje pravo ja, osećao sam se kao da sam donekle našao svoje pravo mesto i osećao sam se mnogo opuštenije.

Kada sam shvatio da je moj problem lažnog predstavljanja i prerušavanja veoma ozbiljan, tražio sam put primene da uđem u njega. Tragajući, pročitao sam Božje reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kako treba praktično da postupate da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Niti ovo znam kako da uradim, niti ono razumem – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog, pa nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da rešenje problema lažnog predstavljanja i prerušavanja leži u tome da moramo da dozvolimo drugima da vide našu najiskreniju stranu, da budemo potpuno otvoreni u vezi sa svime što ne možemo da uradimo i što ne razumemo, i da omogućimo ljudima da to vide i znaju. Samo na taj način možemo postepeno da se oslobodimo ograničenja ugleda i statusa. Zapravo, s obzirom na moj rast, da i ne pominjem to kada sam tek počeo da se obučavam za dužnost starešine, čak i da sam imao dužu obuku, ne bih bio u stanju da prozrem i rešim svaki problem. Sve što treba da uradim je da se naprosto otvorim, a ne da se lažno predstavljam, niti da se prerušavam. Kada rešavam probleme dok obavljam svoje dužnosti, treba da besedim samo o onome što razumem, da budem iskren prema drugima o onome što ne razumem ili nisam iskusio, a zatim da tražim istina-načela sa braćom i sestrama, ili da se posavetujem i učim od druge braće i sestara. To je ono u šta treba da uđem.

Kasnije, zahvaljujući tome što me je jedna sestra podsetila, otkrio sam da sam imao pogrešnu tačku gledišta. Svemogući Bog kaže: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. (…) Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da unapređivanje i gajenje u Božjoj kući ne znači da je ta osoba ušla u istina-stvarnost. To ne znači da ta osoba može sve, i da razume sve. Božja kuća gaji ljude kako bi ih obučila, kako bi imali više prilika da nauče da postupaju u skladu s načelima, i da bi mogli brže da uđu u istina-stvarnosti. To je bilo kao kada su me braća i sestre izabrali za starešinu crkve; bilo je to samo zato što sam imao određeni kov i sposobnost razumevanja. Ali to nije značilo da sam već razumeo istina-načela i da sam u stanju da radim. Da bi preuzeo dužnost starešine, čovek mora da prođe kroz period istraživanja, učenja i obuke, a takođe i da traga za istina-načelima. Ja sam se sada samo obučavao za starešinu. Bila je to veoma dragocena prilika za učenje. Da nisam jasno sagledao sebe, i da sam nastavio da budem tako nadmen, da se zarad statusa pretvaram da razumem kako bih prikrio svoje probleme, onda ma koliko prilika mi Bog dao, i ma koliko dugo učio, ne bih mogao mnogo da uđem u istinu. Naprotiv, išao bih putem antihristâ zbog svoje težnje za statusom, što bi bilo u suprotnosti sa Božjom namerom.

Kasnije sam izabran za okružnog starešinu. Jednom smo se okupili sa starešinama timova za jevanđelje. Dok je jedna sestra s kojom sarađujem razgovarala u zajedništvu sa vođama timova, shvatio sam da ima mnogo aktivnosti koje mi nisu poznate. Neko vreme nisam znao šta da kažem, niti odakle da počnem. U tom trenutku sam pomislio: „Ako budem ćutao, da li će vođe timova misliti da ja, starešina okruga, samo isprazno figuriram? Ovo je prvi put da se sastajem s njima, zar me neće, ako pomisle da ništa ne razumem, gledati s visine kada kasnije budem proveravao rad na jevanđelju?” Kada sam to pomislio, hteo sam nešto brzo da kažem, kako bi me vođe timova prihvatile. Ali sam shvatio da je moje stanje pogrešno, i brže-bolje sam preusmerio svoje misli. Pomislio sam na put na koji Božje reči ukazuju. Bog kaže: „Kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o starešini ili delatniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi, već osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Razmišljajući o rečima Božjim, shvatio sam da samo ako se stavim u poziciju obične osobe, atmosfera ovog okupljanja će biti opuštena i prirodna, i tek tada će se postići rezultati. Trebalo je da otpustim svoj identitet okružnog starešine, da bez oklevanja pitam braću i sestre o svemu što ne znam, i da svima pokažem svoje pravo lice. Kada sam se toga setio, nastavio sam da slušam sve koji su besedili u vezi sa radom na jevanđelju. Pitao sam o svemu što nisam razumeo ili nisam mogao jasno da vidim, a kada bih uočio problem, izrazio bih i svoje misli i predloge. Tako smo se okupili na jedan dan, i mada nisam ponudio mnogo vrednih predloga, kroz diskusiju i zajedništvo sa braćom i sestrama, došli smo do nekih ideja za rad na jevanđelju, a ja sam stekao neke smernice za dalje obavljanje svoje dužnosti. Osećao sam se veoma opušteno i uživao sam u tome. Posle toga, u toku obavljanja svoje dužnosti, i dalje sam ponekad želeo da prikrijem stvari koje nisam razumeo i koje nisam mogao da uradim. Kad god sam poželeo da se ponovo prerušim, svesno sam se molio Bogu da popravi moje stanje. Zatim sam se otvorio i otkrio svoje stanje braći i sestrama kako bi svi znali moju pravu situaciju. Kada sam to sproveo u delo, moja braća i sestre ne samo da me nisu gledali s visine, već su zapravo bili spremniji da sarađuju sa mnom, i lakše smo uspevali da budemo jednodušni u obavljanju svojih dužnosti. Veoma sam zahvalan Bogu na ovim potignućima!