Kada sam bila mala, mama i tata su mi rekli da je Bog stvorio čoveka, te da čovek treba da provede život obožavajući Stvoritelja. Kada sam odrasla, počela sam da prisustvujem okupljanjima. Ali, moja mama je izopštena negde oko 2017. Tada je bila zla osoba. Prekidala je i ometala rad crkve, ali je tvdoglavo odbijala da se pokaje, pa je izopštena. Od tog trenutka me više nije toliko podržavala u mojoj veri. Krenula sam na fakultet 2018, a svaki put kada bih otišla kući ili kada bi me mama nazvala, uvek bi mi rekla da vredno učim i pitala bi me koji su moji planovi u vezi sa studiranjem i životom. Skoro nikada nije spominjala moju veru u Boga, a i ja sam bila zauzeta studiranjem i retko sam jela i pila Božje reči, pa sam se postepeno udaljila od Boga. Često sam osećala prazninu i iscrpljenost.

Jednog dana, tokom zimskog raspusta 2020. koji sam provodila kod kuće, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Bog radi više od pukog plaćanja cene za svaku osobu, decenijama, od njenog rođenja do danas. U Božjim očima, ti si na ovaj svet došao bezbroj puta i bezbroj puta si se ponovo ovaplotio. Ko je zadužen za to? Bog je zadužen za to. Ti ne možeš da znaš ove stvari. Svaki put kada dođeš na ovaj svet, Bog lično uredi stvari za tebe: On uredi koliko godina ćeš živeti, u kakvoj porodici ćeš se roditi, kada ćeš izgradi dom i karijeru, kao i šta ćeš raditi na ovom svetu i kako ćeš zarađivati za život. Bog uredi kako ćeš zarađivati da bi ti nesmetano mogao da ostvariš svoj zadatak u ovom životu. A što se tiče toga šta bi trebalo da radiš u ponovnom ovaploćenju, Bog ti taj život uredi i isporuči u skladu sa onim što bi trebalo da imaš i sa onim što bi trebalo da ti se dȃ… Bog je za tebe uredio stvari mnogo puta i ti si najzad rođen u doba poslednjih dana, u tvojoj sadašnjoj porodici. Bog je za tebe uredio okruženje u kojim možeš da veruješ u Njega, dozvolio ti je čuješ Njegov glas i da se vratiš pred Njega, kako bi mogao da Ga pratiš i obavljaš dužnost u Njegovoj kući. Jedino si zahvaljujući Njegovom usmeravanju poživeo do današnjeg dana. (…) Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se ponovo ovaploti. On radi pažljivo, plaća cenu Svog života, usmerava svaku osobu i uređuje svaki od njenih života. Bog se na ovaj način muči i plaća cenu zarad čoveka i On mu daruje sve ove istine i ovaj život. Ako ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića u ovim poslednjim danima i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, na kraju, bez obzira koliko života i generacija su proživeli, oni ne obavljaju valjano svoju dužnost i ako ne ispune Božje zahteve – zar ne bi njihov dug prema Boga tada bio prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik. Stoga, u ovom životu – ne govorim o tvojim prethodnim životima, već o ovom životu – ako zarad svog zadatka ne možeš da odustaneš od stvari koje voliš ili od spoljnih stvari – poput materijalnih zadovoljstava, kao i ljubavi i radosti porodice – ako ne odustaneš od telesnih zadovoljstava zarad cene koju Bog plaća za tebe ili da bi Bogu uzvratio ljubav, onda si ti zaista rđav! Zapravo, za Boga vredi platiti bilo koju cenu. U poređenju sa cenom koju Bog plaća u tvoje ime, koliko je vredno to malo što ti ponudiš ili daješ? Koliko je vredna tvoja mala patnja? Da li znaš koliko je Bog propatio? To malo tvoje patnje nije vredno ni pomena u poređenju sa patnjom kroz koju je Bog prošao. Štaviše, izvršavajući svoju dužnost sada, ti zadobijaš istinu i život, te ćeš na kraju preživeti i ući u Božje carstvo. Kako je to veliki blagoslov! Dok pratiš Boga, bez obzira da li patiš i plaćaš cenu, ti zapravo sarađuješ sa Bogom. Šta god Bog traži da uradimo, mi slušamo Božje reči i sprovodimo ih u delo. Ne buni se protiv Boga i ne čini ništa što Ga rastužuje. Da bi sarađivao sa Bogom, moraš malo da patiš i moraš da se odrekneš nekih stvari i da ih ostaviš po strani. Moraš da odustaneš od slave, dobitka, statusa, novca i ovozemaljskih zadovoljstava – čak bi trebalo da odustaneš od stvari kao što su brak, posao i tvoji izgledi na ovom svetu. Zna li Bog da li si odustao od ovih stvari? Da li Bog može da vidi sve ovo? (Da.) Šta će Bog uraditi kada vidi da si ti odustao od svih ovih stvari? (Bog će se utešiti i biće zadovoljan.) Bog neće samo biti zadovoljan i reći: ’Cena koju sam platio urodila je plodom. Ljudi su voljni da sarađuju sa Mnom, imaju tu odlučnost i ja sam ih zadobio.’ Bez obzira da li je zadovoljan ili srećan, da li Mu je udovoljeno ili Mu je pružena uteha, Bog se ne drži isključivo tog stava. On takođe dela i želi da vidi rezultate koje Njegovo delo postiže, inače bi to što On traži od ljudi bilo besmisleno. Blagodat, ljubav i milost koje Bog pokazuje ljudima nisu tek nekakav stav – one su, takođe, činjenica. O kakvoj se to činjenici radi? O tome da Bog stavlja Svoje reči u tebe, prosvećuje te, kako bi ti mogao da vidiš šta je to divno u vezi sa Njim i u čemu je smisao ovog sveta, kako bi ti se srce ispunilo svetlošću, omogućivši ti da razumeš Njegove reči i istinu. Na ovaj način, ti nesvesno zadobijaš istinu. Bog mnogo radi na tebi na jedan stvaran način, čime ti omogućava da zadobiješ istinu. Kada zadobiješ istinu, kada zadobiješ večni život kao najdragoceniju stvar, udovoljeno je Božjim namerama. Kada Bog vidi da ljudi streme ka istini i da su voljni da sarađuju s Njim, On je srećan i zadovoljan. On tada zauzima stav i dok se drži tog stava, On započinje posao, odobrava čoveka i blagosilja ga. On kaže: ’Ja ću te nagraditi blagoslovima koje zaslužuješ.’ Onda ćeš zadobiti istinu i život. Kada spoznaš Stvoritelja i kada zadobiješ Njegovo uvažavanje, da li ćeš i dalje osećati prazninu u svom srcu? Nećeš. Osećaćeš se ispunjeno i imaćeš osećaj uživanja. Nije li upravo u tome značenje izraza da čovekov život ima vrednost? To je najvredniji i najsmisleniji život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Iz Božjih reči sam razumela da sve što čovek ima potiče od Boga, da samo danas živi samo zato što Bog brine o nama i štiti nas i da ljudi imaju savest i žive smislene živote samo kada ispunjavaju svoje dužnosti kao stvorena bića. To što sam rođena u poslednjim danima i što sam bila te sreće da čujem Božji glas – to je Bog predodredio pre početka vremena, zajedno sa odgovornostima i misijom koju bi trebalo da ispunim. Iako sam od malena sledila roditelje u veri, nikada nisam obavljala neku dužnost. Želela sam da izvršim neku kada sam krenula na fakultet, ali nisam mogla da odustanem od studija i od svojih šansi za budućnost. Samo sam prisustvovala okupljanjima, pošto je to bilo pravilo, ali mi se srce otuđilo od Boga. Kada razmislim o tome, skoro svi ljudi sa kojima sam se družila na fakultetu bili su nevernici i s vremenom sam počela da pratim rđave trendove, da jedem i pijem i da se zabavljam. Sve manje vremena sam provodila jedući i pijući Božje reči i ujedno sam postajala sve sebičnija i lažljivija. Nisam se razlikovala od onih koji nisu verovali. Pomislila sam na sledeće Božje reči: „Samo ako tragaju za istinom radi rešavanja problema dok obavljaju svoju dužnost, ljudi mogu ostvariti životni rast” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”). Shvatila sam da, jedino ako izvršavamo svoju dužnost i iskusimo Božje delo, možemo da zadobijemo istinu i da nastavimo da rastemo u životu kako bi nas na kraju Bog zadobio. Kako možemo da budemo spaseni ako ne obavljamo svoju dužnost i ako stremimo ka svetovnim trendovima? Nakon toga, slučajno sam čula jednu himnu Božjih reči: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon što sam čula ovu himnu, shvatila sam da nemam mnogo vremena da vršim dužnost. Kada sam polagala prijemni ispit za fakultet, mogla sam da ostanem u školi još godinu dana i da, ako padnem na ispitima, polažem ponovo. Ali, samo jednom se pruža prilika da vas Bog spase i, ako se ona propusti, nikada se ne vraća. Takođe sam uzela u obzir koliko je ozbiljna pandemija i kako bih, bez Božje brige i zaštite, mogla da umrem u bilo kom trenutku. Mislila sam da je pandemija Božji način da me upozori. Godinama sam sledila zemaljske trendove i izgubila toliko vremena, propustila toliko prilika da izvršim dužnost i zadobijem istinu. Sada nisam želela da propustim nijednu više priliku. Da ovo dragoceno vreme nisam iskoristila da vršim dužnost i da bolje pripremim dobra dela, katastrofa bi me pomela i bilo bi prekasno za kajanje. Osetila sam kako je sve hitnije da izvršim svoju dužnost i kada je izolacija zbog pandemije ukinuta, počela sam da izvršavam dužnost zalivanja pridošlica.

Pošto je pandemija još uvek trajala, pohađala sam onlajn nastavu i nisam imala mnogo časova, pa sam mogla i da pohađam nastavu i da izvršavam svoju dužnost. Nikada nisam ni pomislila da će moja mama zbog toga biti nesrećna. Jer je želela da nađem honorarni posao u slobodno vreme. Jedne večeri me je besno pitala: „Rekla sam ti da nađeš posao, šta misliš o tome?” Rekla sam: „Planiram da nastavim da izvršavam svoju dužnost.” Ona se jako razljutila i rekla je: „Ne tražim da prestaneš da izvršavaš svoju dužnost; možeš da je izvršavaš i da radiš u isto vreme. Ne smeš da shvataš veru tako ozbiljno. Nemoj da budeš poput mene; ja sam se odrekla svega da bi me na kraju uklonili.” Pomislila sam: „Ako se držimo sveta i verujemo u Boga u isto vreme, zar to nije kao da želimo i jare i pare? To nije iskrena vera u Boga! Takođe, to što si se ti odrekla svog posla i porodice i što si bila uklonjena dve su odvojene stvari. Uklonjena si zato što si počinila razna zla i što si odbila da se pokaješ.” Tako da sam rekla mami: „Ja sam sada na studijama; ako pored toga nađem posao, kako ću imati vremena da izvršavam svoju dužnost? Neću da tražim posao.” Mama me je ukorila, rekavši: „Vidim da uopšte ne želiš da me poslušaš. Zar ne vidiš da ja samo hoću ono što je najbolje za tebe?” Rekla sam: „Poslušaću te u vezi sa bilo čim drugim; samo neću u vezi sa ovim.” Toliko se naljutila, da je uzela moj laptop i razbila ga. Mislila sam da mi je načinjena velika nepravda i nisam razumela zašto se tako razbesnela. Nakon toga, kad god sam želela da prisustvujem nekom okupljanju ili da izvršavam svoju dužnost, ona bi mi dala neke zadatke. Ponekad bih izjurila iz kuće, a ona bi se naljutila na mene i grdila me.

Jednog dana me je pitala: „Koji su tvoji planovi za budućnost?” Rekla sam: „Odlučila sam da izvršavam svoju dužnost u Božjoj kući.” Videla je da mi je dužnost na prvom mestu, pa je sa ozbiljnim izrazom lica rekla: „Podizala sam te svih ovih godina i ništa dobro iz toga nije izašlo. Bolje bi mi bilo da sam imala psa. Mogla sam da ga hranim, a on bi mi mahao repom. Šta sam dobila za sav napor koji sam u tebe uložila? Samo idi. Idi gde god želiš. Ne želim da imam parazita u ovoj kući!” Kada sam to čula, bila sam zapanjena i pomislila sam: „Ja samo verujem u Boga; nisam uradila ništa loše, a ti ipak želiš da me izbaciš.” Mama je nastavila da govori: „Ako istraješ u svojoj veri i u izvršavanju svoje dužnosti, ova porodica će se raspasti. Ja od ovog dana neću imati ćerku, a ti nećeš imati majku. Biće da sam te vaspitala nizašta.” To me je jako pogodilo, osetila sam da mi je naneta nepravda kada je to rekla, pa sam pomislila: „Moja mama je nekada verovala u Boga; zar ne bi trebalo da me podržava? Zašto me ometa?” Osećala sam kao da su preda mnom dva puta: put verovanja u Boga, izvršavanja moje dužnosti i okončanja mog odnosa sa mamom, i put udovoljavanja mojoj privrženosti, izdaje Boga i nemogućnosti da više izvršavam svoju dužnost. Kada sam se suočila sa izborom, srce mi se pocepalo na pola. Imala sam tako duboka osećanja prema mami. Ceo moj život me je toliko volela. Nije se dobro hranila i odricala se nove odeće kako bi najbolje stvari ostavila meni. Bila mi je najvažnija osoba. Ali, nisam mogla ni da ostavim Boga. Bog mi je podario život. Bog je bio taj koji mi je udahnuo život, ko je brinuo o meni i štitio me dok sam rasla. Nikada nisam bila odličnog zdravlja i često sam bila bolesna. Bez Božje brige i zaštite bih odavno umrla i ne bih bila ovde danas. Kada bih ostavila mamu, barem bih bila u stanju da živim. Ali, ako bih ostavila Boga, zar ne bih samo postala hodajući leš? Koji bi onda bio smisao života? Znala sam da moram da odaberem verovanje u Boga, ali, kada bih to odabrala, zar to ne bi značilo da više neću imati majku? Više ne bi bilo moje tople, slatke porodice. Osetila sam veliki pritisak od strane mame. Zašto sam morala da biram između te dve stvari? Zašto sam morala da biram? Onda sam pomislila na odlomak Božjih reči koji sam pročitala ranije: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su mi pomogle da razumem da, iako je spolja delovalo da me mama pritiska i tera da odaberem, iza svega toga bila je duhovna borba. To je takođe bilo Sotonino iskušavanje. Sotona je znao moju slabu tačku i koristio je privrženost da me pritisne da napustim svoju veru. Da sam odabrala da sledim mamu, da odustanem od svoje vere i dužnosti, onda bih postala žrtva Sotoninog plana i izgubila bih priliku za spasenje. Bez obzira da li bih bila izbačena iz kuće ili ne, nisam mogla da izdam Boga i da odustanem od svoje dužnosti zarad privrženosti. Pomislila sam na još neke Božje reči: „Kad si suočen s kušnjama, moraš biti voljan da izdržiš bol izazvan odricanjem od onoga što voliš i da budeš voljan da gorko plačeš kako bi udovoljio Bogu. Jedino su ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Moje srce je pronašlo snagu. Šta god da me čeka u budućnosti, oslonila bih se na Boga da nastavim. Tako da sam rekla mami: „Uvek sam želela ovu porodicu i uvek sam želela tebe i tatu. Radije ću jesti manje i trošiti manje i biti tvoja dobra ćerka. Ako ne mogu da ispunim tvoje zahteve, onda je to zbog toga što jednostavno nisam u stanju. Ovo je najbolje što mogu. Ali, verovanje u Boga i izvršavanje dužnosti jeste pravi put i ne mogu da odustanem od njega.” Mama se strašno razljutila i kasnije se iselila i iznajmila stan negde drugde.

Mama me je svaki čas zvala kod sebe u iznajmljeni stan da pričamo. Jednom prilikom mi je rekla: „Tvoj otac nije dobro zdravstveno. Moraš da misliš na njega. Šta ćeš da radiš ako se on jednom razboli? Nikada nisam rekla da ne možeš da veruješ u Boga. Taj i taj i ta i ta veruju u Boga, a imaju i posao, zar ne? Ne smeš da shvataš veru tako ozbiljno. Kad ti kažem da nađeš posao, ja samo mislim na tvoju budućnost, zar nije tako?” Bila sam veoma uznemirena. Tatino zdravlje zaista već godinama nije bilo sjajno. Kada bi se stvarno razboleo, šta bih ja, kao ćerka, uradila bez novca da mu pomognem? Što sam više razmišljala o tome, bivala sam sve nesrećnija. U srcu sam se stalno molila Bogu, govoreći: „O, Bože, molim Te da me zaštitiš od Sotoninih zamki. Želim da Ti udovoljim, ali sam slaba. Bojim se da ću se uskoro srušiti pod njegovom opsadom. Molim Te, daj mi vere da prozrem Sotonine zle planove i da ostanem postojana u svom svedočenju za Tebe.” Nakon molitve, na pamet su mi pale sledeće Božje reči: „Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su iznenada osvetlile moje srce. Bog ima suverenost nad svim i On kontroliše naše živote i smrti. Onda tek sigurno ima suverenost nad time da li će se neko razboleti ili ne? Da li će se moj tata u budućnosti razboleti ili neće, i kakvo će mu biti zdravlje – to nisu bile stvari koje sam mogla da kontrolišem. Trebalo bi da ga ostavim u Božjim rukama i pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima. Takođe sam razumela da je moja mama postala Sotonin sluga. Kada ne bi uspela sa tvrdim, probala bi sa mekšim stavom, koristeći sva sredstva da me iskušava i namami da izdam Boga. Tako da sam rekla mami: „Ja sam sada odrasla. Mogu da mislim svojom glavom i da sama odaberem. Verujem u Boga. Moja vera je više od toga da samo kažem da Ga priznajem i da verujem u Njega u svom srcu. Da li ja zapravo imam veru u Boga ako ne izvršavam svoju dužnost? Nije me briga kako oni koje si spomenula veruju u Boga. Ako oni idu nizbrdo, da li bi trebalo da ih sledim? Nije da nemam savest. Upravo zato što imam savest, znam šta da radim i šta da ne radim.” Nakon što je to čula, moja mama je zaćutala. Znala sam da ja ne bih mogla da izgovorim te reči. To me je Bog usmeravao kako bih se suprotstavila Sotononim planovima.

Ipak, i dalje sam bila uznemirena dok sam išla kući. Mama je nastavila da razgovara sa mnom iznova i iznova, a ja nisam razumela zašto je stalno morala da bude takva prema meni niti zašto je stalno želela da odaberem između svoje vere i svog tate. Kada će se to završiti? Zaista nisam želela da i dalje prolazim kroz to. Dok sam šetala, pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Kada Bog radi na oplemenjivanju čoveka, čovek pati. Što je oplemenjivanje neke osobe snažnije, ona će posedovati bogoljubivije srce i više će od Božje moći u njoj biti otkriveno. I obrnuto, što je oplemenjivanje neke osobe slabije, njeno će srce biti manje bogoljubivo i manje će od Božje moći biti otkriveno u njoj. Što je oplemenjivanje takve osobe snažnije i što ona više muke i bola doživljava, to će njena ljubav prema Bogu biti dublja, njena vera u Boga iskrenija, a njeno znanje o Bogu temeljnije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Razmišljala sam o ovom odlomku Božjih reči dok sam šetala i moje srce je dobilo energiju, a da ja to nisam primetila. Upravo zbog toga što sam sada odabrala put vere, Sotona pokušava da me omete. Da ne verujem u Boga i da ne biram da izvršavam svoju dužnost, onda ne bih bila oplemenjena na ovaj način. Pomislila sam na mnoštvo braće i sestara koji su bili progonjeni i trpeli opstrukcije od strane porodice zato što su verovali u Boga, ali nikada nisu odustali od svoje vere ili dužnosti. Umesto toga, molili su se Bogu i oslonili se na Njega kako bi postojano svedočili o Njemu. Sada sam odabrala da sledim Boga i da obavljam dužnost stvorenog bića. Nije bilo šanse da mi Sotona dozvoli da odem tako lako, već je pokušavao da me natera da se klonim Boga time što me je mama neprekidno proganjala. Bog je takođe koristio to proganjanje kako bi usavršio moju veru u Njega i kako bih naučila da se oslonim na Njega da bih bila postojana u svom svedočenju. Veoma me je dirnulo kada sam to shvatila. Bog me nije napustio kada sam bila negativna, već je koristio Svoje reči da me usmeri, omogućivši mi da budem postojana i da me Sotona ne navede na stranputicu i da me ne zavede. Osećala sam da je Bog uz mene, da me vodi napred držeći me za ruku. Osećala sam se tako stabilno i podržano i imala sam veru da ću se izvući iz ove situacije.

Mesec i po kasnije, mama se vratila kući. Jednog jutra, mama je došla u moju sobu i pitala šta mislim o tome da nađem posao. Rekla sam: „Nisam se predomislila. Biram da izvršavam svoju dužnost u Božjoj kući.” Nazvala me je nezahvalnom bednicom i krenula da me udari iz besa. Ne sećam se tačno koliko puta me je ošamarila. Čak me je držala za vrat i udarala mojom glavom o zid. Prestala je tek kada sam skoro prestala da dišem. Zaista nisam mogla da razumem zašto mi to radi. Zar ja nisam samo verovala u Boga i izvršavala svoju dužnost? Nisam radila ništa loše. Dok me je udarala, pomislila sam na braću i sestre koje je okrutno mučila velika crvena aždaja. Velika crvena aždaja je kralj svih đavola i ona tako muči braću i sestre. Ali ovo je bila moja mama. Ona mi je bila najbliža osoba, a to što me je udarala tako jako mi nije nanelo fizički bol, već mi je slomilo srce.

Ubrzo je došlo proleće 2021. Jednog dana, tek što sam stigla kući sa vršenja dužnosti, mama je namerno započela svađu sa mnom u vezi sa nekim beznačajnim stvarima. Krenula je da me opet udari i vikala je: „Podizala sam te svih ovih godina i ništa dobro nije proizašlo iz toga. Pošto je tako kako je, samo idi. Izlazi! Pretvaraću se da mi nisi ćerka. Nisam te ja rodila!” Pomislila sam: „Jedini način da vršim svoju dužnost jeste da odem. Ali, da budem iskrena, nisam želela da napustim svoje roditelje. Ako se odselim, moraću da živim sama. Uopšte nisam imala hrabrosti. Kada sam pomislila na to kako sam postala dete bez porodice, bila sam veoma uznemirena. Kada bih bila naterana da odustanem od svoje vere, bila bih u stanju da zadržim svoj dom, ali do tada sam uživala u toliko Božjih blagodati i toliko Božjih reči sam jela i pila, gde bi mi savest bila kada ne bih mogla da izvršavam svoju dužnost?” U tom trenutku sam bila veoma uznemirena, kao da mi je neko nožem isekao srce. Toliko me je bolelo, da sam pomislila na umiranje. Pomislila sam da ne bih morala da podnosim ovu bol kada bih umrla. Kada me je naviše bolelo, čitala sam Božje reči: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne vredi, da ih se svet odrekao, da je njihov porodični život ispunjen nevoljama, da Bogu nisu ugodni i da su im izgledi sumorni. Neki ljudi pate do određene mere, čak žele i da umru. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nesposobni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su veće njegove kušnje. Ako Ga voliš, onda će te zadesiti svakakve patnje – a ako Ga ne voliš, tada će ti možda sve ići glatko i sve će biti mirno oko tebe. Kada voliš Boga, uvek ćeš osećati da je mnogo toga oko tebe nesavladivo, a zato što je tvoj rast isuviše mali bićeš oplemenjen; štaviše, nećeš biti sposoban da udovoljiš Bogu i uvek ćeš osećati da su Božje namere previše visoke, da su izvan domašaja čoveka. Zbog svega toga bićeš oplemenjen – zato što u tebi ima mnogo slabosti i mnogo toga što nije u stanju da udovolji Božjim namerama, bićeš oplemenjen iznutra. Ipak, mora vam biti jasno da se pročišćenje postiže samo putem oplemenjivanja. Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i kad budete ispuštali poslednji dah, i dalje morate biti odani Bogu i prepustiti se Božjoj orkestraciji; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i glasno svedočanstvo. (…) Iz mnogih Božjih dela može se videti da Bog zaista voli čoveka, iako oči čovekovog duha tek treba da budu potpuno otvorene i on nije u stanju da jasno vidi veliki deo Božjeg dela i Njegovih namera, niti mnoge divne stvari o Bogu; čovek ima premalo istinske ljubavi prema Bogu. Sve ovo vreme si verovao u Boga, a danas je Bog ukinuo sva sredstva za bekstvo. Istinu govoreći, i nemaš drugog izbora nego da odabereš pravi put, a na taj pravi put te navode upravo strogi sud i vrhovno spasenje Božje. Tek pošto iskusi teškoće i oplemenjivanje, čovek spozna da je Bog divan. Na osnovu iskustva sve do današnjeg dana, može se reći da je čovek spoznao deo Božje divote, ali to još uvek nije dovoljno, jer čoveku toliko toga nedostaje. Čovek mora da iskusi više Božjeg čudesnog dela i više oplemenjivanja kroz patnju koju je Bog obezbedio. Tek tada se čovekova životna dispozicija može promeniti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Osetila sam takav bol nakon što sam ovo pročitala. Suočavanje sa patnjom je Božja ljubav, ali ja sam stalno mislila da je situacija previše bolna i nisam želela da nastavim da prolazim kroz nju. Zaista sam bila tako krhka. Rekla sam da želim da izvršavam svoju dužnost, ali kada su stvari postale teške, poželela sam da se smanjim, i čak sam razmišljala o umiranju. Zar to nije značilo upravo to da sam postala žrtva Sotoninog plana? I dalje bih imala Boga kada bih se odselila. To je bilo savršeno da naučim da živim samostalno i da se oslonim na Boga kada se problemi pojave. To je bilo korisno za moj život. Kada sam razumela Božju nameru, moje srce više nije patilo. Bila sam voljna da preguram svoju trenutnu situaciju. Kleknula sam i pomolila se Bogu, rekavši: „O, Bože, ma koliko da je težak put preda mnom, odlučno ću nastaviti da hodam. Usmeri me, molim Te.” Nakon što sam se pomolila, bila sam još spokojnija i mirnija. Sledećeg dana sam rekla mami da ću iznajmiti nešto. Neočekivano, njen stav se iznenada promenio i obratila mi se sama od sebe. Njen stav je prilično omekšao tokom sledećih nekoliko dana. Pomislila sam na Avrama. Kada mu je Bog rekao da prinese svog najdragocenijeg sina Bogu, iako nije bio rad da to učini, kada je odlučio da ponudi svog sina Bogu, Bog ga nije uzeo. Ono što je Bog želeo su Avramova iskrenost i pokornost. Kada sada razmišljam o tom iskustvu, osećam kao da me je Bog testirao. Kada sam odlučila da obavljam svoju dužnost, Sotona nije imao kud, a ja sam konačno mogla da izvršavam svoju dužnost bez ograničenja.

Kasnije sam čitala još Božjih reči i stekla sam izvesno raspoznavanje u vezi sa mamom. Svemogući Bog kaže: „Oni među braćom i sestrama koji uvek iskaljuju svoju negativnost jesu Sotonine sluge i ometaju crkvu. Takvi ljudi moraju jednog dana biti izbačeni i uklonjeni. Ako ljudi u svojoj veri u Boga nemaju bogobojažljivo srce, ako nemaju srce koje je pokorno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da obave ikakav posao za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu se opiru. Verovati u Boga, ali Mu se ne pokoravati niti Ga se bojati, već Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni. Oni koji iskaljuju svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su ograničeni jer će svakako biti uklonjeni. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarene naravi. Neki samo imaju iskvarene naravi, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarene sotonske naravi već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihove iskvarene, sotonske naravi, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tim slugama Sotone treba usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo ovo je stajanje na stranu Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom. Ljudi koji istinski veruju u Boga uvek Ga nose u svom srcu i u sebi uvek nose bogobojažljivo srce, bogoljubivo srce. Oni koji veruju u Boga treba da postupaju pažljivo i mudro, a sve što čine trebalo bi da bude u skladu sa Božjim zahtevima i da udovolji Njegovom srcu. Ne smeju da budu tvrdoglavi, da rade šta im je volja; to ne priliči pristojnosti sveca. Ljudi ne smeju da divljaju, razmahujući se Božjom zastavom, dok se svuda šepure i varaju; to je najbuntovniji vid ponašanja. Porodice imaju svoja pravila, a države svoje zakone – nije li to još više tako u kući Božjoj? Zar u njoj još i više ne važe stroga merila? Zar ona još i više nema upravne odluke? Ljudi su slobodni da rade šta im je volja, ali se Božje upravne odluke ne mogu proizvoljno menjati. Bog je Bog koji ne trpi uvrede od ljudi; On je Bog koji usmrćuje ljude. Zar ljudi zaista to još uvek ne znaju?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Uvidela sam da je ono što Bog raskrinkava upravo ponašanje moje mame. Nikada ranije ništa nisam raspoznavala o svojoj majci i mislila sam da će ona biti u stanju da razume i da će me podržati u veri i u izvršavanju dužnosti. Tek sam kroz njene opstrukcije i progon počela da uviđam njenu suštinu zle osobe. Ona je sve razumela, a ipak me je i dalje proganjala i opstruisala u mojoj veri. To je odredila njena suština koja mrzi Boga. Njena pojava je nekada mogla da me navede na stranputicu, mislila sam da je ona mnogo godina verovala u Boga, odrekla se porodice i karijere, da je mnogo propatila, da je bila pravi vernik, a da će se jednog dana, iako je uklonjena iz crkve, okrenuti. Ali, zapravo, ona ne samo da se nije pokajala, već je zadobila predstave u vezi sa Božjom kućom i iskaljivala je svoju negativnost, i čak me je opstruisala u verovanju u Boga i u izvršavanju dužnost, želeći i da dokučim svet, i da verujem u Boga. Odavala je utisak da razmišlja o meni, dok je, u suštini, želela da se klonim Boga i da izgubim priliku da budem spasena. Znala je da mi je slaba tačka to što se plašim da izgubim dom, pa me je na sve moguće načine proganjala u mojoj veri. Kada ne bih uradila šta ona kaže, napala bi me nepristojim rečima i čak bi me udarala. Videla sam da je mamina suština ona koja mrzi istinu i koja je neprijateljski nastrojena prema Bogu. Takođe sam videla da su međuljudski odnosi zasnovani na interesu. Kad sam odabrala da vršim dužnost i kad nisam mogla da nađem posao, kad nisam mogla da uradim ono što je moja mama želela, ona bi se okrenula protiv mene, udarala me i grdila, želela da me se odrekne i čak da me izbaci iz kuće. Videla sam da me ona zapravo ne voli. Kada sam stekla izvesno rasuđivanje u vezi sa maminom suštinom, moje srce je bilo u stanju da otpusti privrženost prema njoj.

Godinu dana sam prolazila kroz tu situaciju i Bog me je vodio ka tome da prevaziđem mamino ometanje i progon. Osećam da su vlast i autoritet u Božjim rečima. One su me iznova i iznova izvlačile iz negativnosti i slabosti i takođe sam zadobila izvesno rasuđivanje u vezi sa maminom suštinom zle osobe. Zahvalna sam Bogu što me je spasao.