Krajem aprila 2023. godine, nekoliko crkava u Dongčengu je bilo predmet nasilnih akcija i čula sam da je uhapšeno mnogo starešina i delatnika, kao i braće i sestara. U to vreme, više starešine su poslale pismo tražeći od mene da obavljam posao nakon svih dešavanja. Pročitavši pismo, osetila sam se i srećno i nervozno. Bila sam srećna jer me je tom dužnošću Bog uzdignuo. Iako sam mnogo godina verovala u Boga, nisam dobro obavljala svoju dužnost, a nedavno su me smenili zbog prekidanja i ometanja crkvenog rada, što je ostavilo prestupe za mnom. Ali, Bog se nije ophodio prema meni na osnovu mojih prestupa i dao mi je priliku da izvršim tako važnu dužnost. Bila sam veoma zahvalna i voljna da sarađujem. Ali, kada sam pomislila na mnogo braće i sestara iz ovih crkava koji su uhapšeni, nisam mogla a da ne osetim kako me obliva hladan znoj. Tokom proteklih nekoliko godina, policija KPK je u više navrata hapsila braću i sestre širom Dongčenga, kamere visoke rezolucije su postavljene po celom gradu i osećala sam da bi obavljati posao posle svega toga bilo kao da stupam direktno na liniju fronta. Štaviše, obavljanje poslova nakon toga je uključivalo premeštanje i priloga i knjiga Božjih reči i ja nisam imala pojma kako bi me policija mučila kad bi me uhapsila! Policija je jednog brata pretukla na smrt samo zato što je prenosio knjige Božijih reči, a ja sam se brinula da, kad bi me uhapsili, ne bih znala hoću li preživeti ili umreti. Pitala sam se: „Ako umrem, da li će i dalje biti moguće da se spasem?” Ali, smatrala sam da izbegavanje vršenja dužnosti ne bi bilo u skladu sa Božjom namerom, pa sam se pomolila Bogu: „O Bože! To što sam u stanju da izvršim tako važnu dužnost je zahvaljujući tome što me Ti uzdižeš, ali ja sam plašljiva i bojim se da ću biti uhapšena, molim Te, daj mi veru.” Posle molitve, srce mi se malo smirilo. Razmišljala sam o brojnoj braći i sestrama koji su uhapšeni, kao i o radu koji nam sledi, a kojeg treba hitno obaviti. Bila sam prilično upoznata sa situacijom u crkvi i nisam smela da budem sebična i ogavna i da mislim samo na svoju bezbednost. Morala sam da dam sve od sebe, da se molim Bogu i da se oslonim na Njega kako bih se dobro nosila sa poslom koji je pred nama.

Sledeće večeri sam se srela sa sestrom koja je rekla da je više od stotinu braće i sestara uhapšeno u Dongčengu u ovom udaru i da je potrebno izmestiti knjige iz više od deset kuća. Pomislila sam: „Toliko braće i sestara je uhapšeno da će biti nemoguće pozabaviti se tim poslom odmah. Još treba da pronađem braću i sestre koji će sarađivati ali ne znam ko je uhapšen a ko je pod nadzorom, a dok smo mi napolju na otvorenom, policija se krije u senci. Kamere su svuda po gradu i ako ostanemo ovde predugo, samo je pitanje vremena kada ćemo i mi biti uhapšeni!” Te noći sam ležala u krevetu i uopšte nisam mogla da spavam. Misli su mi se rojile, pokušavajući da shvatim sa kojom braćom i sestrama bih mogla da sarađujem i samo sam želela da brzo završim sa poslom i odem. Pošto su mnoga braća i sestre bili u opasnosti, naišli smo na mnoge poteškoće dok smo tražili kuće za čuvanje knjiga, a posao je napredovao veoma sporo. Osećala sam se zaista potišteno, smatrajući da ću sigurno biti uhapšena pre ili kasnije, ako se to nastavi. O fizičkoj patnji da i ne govorim – kad ne bih mogla da izdržim torturu i kad bih na kraju postala Juda, izgubila bih svoj dobar ishod i odredište. Razmišljajući o svemu ovome, osetila sam se jako slabo i smatrala sam da je ova dužnost preteška. Zato sam ispričala Bogu o svom stanju i zamolila Ga da me vodi kako bih se pokorila. Pročitala sam Božje reči: „Ako ti nedostaje istinska vera, nećeš izdržati iskušenje vremena ili iskušenje okruženja. Ako ne možeš da izdržiš iskušenje koje ti Bog postavlja, Bog ti se neće obratiti, niti će ti se ukazati. Bog hoće da vidi da li veruješ u Njegovo postojanje, da li priznaješ Njegovo postojanje i da li u srcu nosiš istinsku veru. Tako Bog ispituje dubinu ljudskog srca. Da li su ljudi koji žive između neba i zemlje u Božjim rukama? Svi su oni u Božjim rukama. To je upravo tako. Nema veze da li si u divljini ili na mesecu, ti si u Božjim rukama. Tako stoje stvari. Ako ti se Bog nije ukazao, kako možeš da vidiš Božje postojanje i suverenost? Kako da istina koja kaže da ’Bog postoji i suveren je nad svime’ pusti koren u tvom srcu i nikad ne izbledi? Kako da tu izjavu pretvoriš u svoj život, kako da ona postane pokretačka snaga tvog života, poverenje i snaga koja ti omogućava da nastaviš da živiš? (Moli se.) To je praktično. To je put praktičnog postupanja. U svojim najtežim trenucima, kada si ponajmanje u stanju da osetiš Boga, kada prolaziš kroz najveće bolove i najusamljeniji si, kada osećaš kao da si daleko od Boga, šta bi iznad svega trebalo da uradiš? Da dozoveš Boga. Dozivanjem Boga dobićeš snagu. Dozivanjem Boga osetićeš Njegovo postojanje. Dozivanjem Boga osetićeš Njegovu suverenost. Kada dozoveš Boga, pomoliš Mu se i staviš svoj život u Njegove ruke, osetićeš da je Bog uz tebe i da te nije napustio. Kada osetiš da te Bog nije napustio, kada istinski osetiš da je uz tebe, da li će tvoje poverenje ojačati? Ako imaš pravo poverenje, hoće li s vremenom ono oslabiti i izbledeti? Sigurno neće. Da li je sada rešen problem poverenja? Da li ljudi mogu da poseduju stvarno poverenje tako što će svuda okolo nositi Bibliju i kruto memorisati stihove reč po reč? I dalje moraš da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega da reši ovaj problem. Kako je Mojsije izdržao tih četrdeset godina u divljini? Tada nije postojala Biblija i oko njega je bilo malo ljudi. Imao je samo ovce pored sebe. Mojsija je svakako Bog vodio. Iako u Bibliji nije zabeleženo kako ga je Bog vodio, da li mu se Bog ukazao, da li mu se obratio, niti da li je Bog omogućio Mojsiju da razume zašto ga je On naterao da četrdeset godina živi u pustinji, ne može se poreći činjenica da je Mojsije preživeo četrdeset godina u divljini. Niko ne može da porekne tu činjenicu. Kako je mogao da preživi četrdeset godina sam u divljini, bez ikoga pored sebe s kim bi podelio ono što mu je u srcu? To niko ne bi mogao bez istinske vere. To bi bilo čudo! Ma kako ljudi razmišljali o tome, oni osećaju da se to nikad ne bi moglo desiti. To se suviše razlikuje od ljudskih predstava i uobrazilja! Ali to nije ni mit ni bajka, to je stvarna, nepromenljiva i neporeciva činjenica. Šta ta činjenica govori ljudima? Ako imaš istinsku veru u Boga, Bog te neće napustiti sve do tvog poslednjeg daha. To je jedna činjenica Božjeg postojanja. Ako imaš takvo stvarno poverenje i takvo stvarno razumevanje Boga, onda je tvoje poverenje dovoljno veliko. Tvoje poverenje se neće iscrpsti bez obzira na to u kakvom okruženju se nađeš i koliko vremena provedeš u tom okruženju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo uz istinsku pokornost čovek može imati stvarno poverenje”). Bog kaže da prava vera može da izdrži testove vremena i okoline. Setila sam se da sam, pre dolaska u Dongčeng, rekla da ću se osloniti na Boga kako bih to iskusila, ali kada sam videla koliko je situacija užasna i da posao ne napreduje, izgubila sam veru u Boga, plašeći se da će me uhapsiti ako ostanem ovde predugo. Stalno sam razmišljala o sopstvenoj bezbednosti. Pomislila sam na Mojsija koji je proveo četrdeset godina u pustinji. To je bila pustoš i životni uslovi su bili izuzetno teški, ali on je preživeo oslanjajući se na Boga. Tokom tih četrdeset godina Mojsije je zaista iskusio da je sve što se tiče čoveka u Božjim rukama, a njegova vera i istrajnost su se usavršili. Danas je Bog takođe dozvolio da se susretnem sa takvom situacijom i ona je tu kako bih usavršila svoju veru i nisam više smela da budem bojažljiva i da se plašim. Morala sam da se ugledam na Mojsija i da se oslonim na Boga da bih ovo iskusila i bez obzira na to da li će me uhapsiti ili ne, morala sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima.

Kasnije smo rizikovali da pronađemo prvobitnog crkvenog starešinu, Li Džen, kako bismo saznali više o kućama za čuvanje knjiga. Nakon susreta sa Li Džen, saznala sam da je policija došla u njenu kuću, da su pretresli nekoliko kuća braće i sestara u blizini i da je policija takođe upala u još jednu kuću za čuvanje knjiga, ali zahvaljujući Božjoj zaštiti, knjige Božjih reči nisu zaplenjene. Međutim, nakon što je policija otišla, muž sestre koja se starala o knjigama a koji je bio nevernik, rekao joj je da brzo premesti knjige i proganjao ju je, rekavši da će pozvati policiju ako vidi da neko ko veruje u Boga ponovo ulazi u njihovu kuću. Mislila sam da knjige koje se nalaze u kući ove sestre moraju brzo da se premeste, ali onda sam pomislila: „Policija je već bila u ovoj kući, a sestrin muž koji je nevernik je rekao da će pozvati policiju. Ako odem tamo, zar neću jednostavno kročiti na liniju fronta? Ako me zaista uhvate, neće li me policija prebiti na smrt? Čak i ako me ne pretuku na smrt, ipak ću dobiti tešku kaznu. Ali knjige Božjih reči se moraju brzo premestiti, ako moj strah od smrti dovede do toga da velika crvena aždaja zapleni knjige Božjih reči, onda ću ja napraviti prekršaj.” Nečujno sam se pomolila Bogu u srcu, moleći Ga da mi podari veru. Pomislila sam na Božje reči: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Uz Boga kao podršku, čega sam se imala plašiti? Moj život je bio u Božjim rukama, a to da li će me uhapsiti zavisilo je od Boga. Ono što sam morala da uradim je da postupam srcem i uradim ono što treba. Ostalo bih poverila Bogu. Zatim smo razgovarali o premeštanju knjiga kada sestrin muž nije kod kuće. Tog dana, kada je sestrin muž izašao, požurili smo u kuću za čuvanje knjiga, ali na naše iznenađenje, pre nego što smo uspeli da kažemo i nekoliko reči sestri, njen muž se vratio. Bila sam jako nervozna i tiho sam se pomolila Bogu da nas vodi. Preuzela sam inicijativu da pozdravim sestrinog muža i na moje iznenađenje, on ne samo da nas nije prijavio već nam je i pomogao da se premeste knjige Božjih reči. Na ovaj način su knjige bezbedno premeštene iz prve kuće za čuvanje. Ovo iskustvo je učinilo da osetim Božje vođstvo i moja vera u Boga je malo porasla.

Zatim sam otišla u drugu kuću za čuvanje knjiga da prikupim informacije o situaciji. Policija je takođe upala na ovo mesto, ali srećom, nije našla nijednu knjigu Božjih reči. Bili smo zabrinuti da će se policija ponovo vratiti da pretrese kuću, pa smo želeli da premestimo knjige što pre. Međutim, pored ovog mesta je bilo nekoliko kamera, a jedna je bila tačno ispred sestrinih vrata. Štaviše, sestrina kuća je bila na kraju jedne uličice i bez obzira na to iz koje se uličice dolazi, kamere su sve jasno videle. Bila sam jako nervozna, misleći: „Svuda su kamere, kad bismo ušli u uličicu koja vodi ka sestrinoj kući, dospeli bismo u ćorsokak. Kad bi neko ušao, bilo bi mu teško da pobegne, pa ako se knjige premeštaju, zar neće biti još teže izaći? Ako nas otkrije velika crvena aždaja, neće biti izlaza!” U ovom trenutku, osetila sam žaljenje, razmišljajući: „Zašto sam došla da proverim ovo mesto? Sada izgleda kao da je premeštanje knjiga spalo na mene.” Bila sam zabrinuta i uplašena i nisam imala srca da pažljivije osmotrim okolinu. Nisam smela da ostanem ni trenutak duže i požurila sam van. Kada sam stigla kući, iskreno sam rekla starešini šta sam videla, rekavši da je u sadašnjoj situaciji nemoguće premestiti knjige. Ali, na moje iznenađenje, starešina je bila u toj kući za čuvanje knjiga i rekla je: „Uličica pored sestrine kuće nije ćorsokak. Postoji mali sporedni put na koji možete izaći a koji kamere ne vide.” Čuvši ovo, osetila sam se pomalo posramljeno. Ispostavilo se da sestrina kuća zapravo nije u ćorsokaku. Pomislila sam: „Fizički sam proverila to područje, kako sam propustila to da postoji pešačka staza koja vodi iz uličice?” Osvrnuvši se na to, shvatila sam da sam se uplašila kamera i pošto sam plašljiva i uplašena, nisam imala srca da odem u uličicu i sve proverim. Shvatila sam da u takvom stanju ne bih mogla dobro da radim ovaj posao, pa sam se pomolila Bogu: „O Bože, kada sam videla svuda postavljene kamere, postala sam bojažljiva i uplašena, stalno se plašeći da će me uhapsiti i da ću patiti. O Bože, molim Te, prosveti me i vodi me da bih upoznala sebe i izvukla pouku.”

Posle toga sam tragala za Božjim rečima da razrešim svoje probleme. Pročitala sam ove Božje reči: „Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? Oni kažu: ’Ovoga časa naše okruženje nije povoljno, pa hajde da se manje pojavljujemo u javnosti i da manje širimo jevanđelje. Time se smanjuju izgledi da budemo uhvaćeni, a crkveni posao neće biti uništen. Ako izbegnemo da budemo uhvaćeni, nećemo se pretvoriti u Judu, a zatim ćemo moći da opstanemo u budućnosti, zar ne?’ Zar nema antihrista koji se koriste takvim izgovorima da braću i sestre navedu na pogrešan put? Neki antihristi se veoma plaše smrti i životare neplemenitim životom (…). Oni ne veruju da Bog može da osigura bezbednost ljudi i sasvim sigurno ne veruju da posvećivanje davanju za Boga predstavlja posvećivanje istini i da je nešto što Bog odobrava. U svom srcu se Boga ne boje; boje se jedino Sotone i rđavih političkih partija. Ne veruju da Bog postoji, ne veruju da je sve u Božjim rukama i zasigurno ne veruju u to da će onaj koji za Njega daje sve, koji daje sve da bi sledio Njegov put i ispunjavao Njegov nalog, zadobiti Božje odobravanje. Ništa od toga ne vide. U šta oni veruju? Veruju da će ih, ako dopadnu šaka velikoj crvenoj aždaji, zadesiti loš kraj, da bi mogli da budu osuđeni ili da se izlože riziku da izgube čak i sopstveni život. U svom srcu misle samo na svoju ličnu bezbednost, a ne na posao crkve. Zar oni nisu bezvernici? (Da, jesu.) Šta se u Bibliji kaže o tome? ’Ko izgubi svoj život radi Mene, naći će ga’ (Matej 10:39). Veruju li oni u ove reči? (Ne, ne veruju.) Ako se od njih zatraži da preuzmu rizik dok izvršavaju svoju dužnost, poželeće da se sakriju i da ne dozvole da ih iko vidi – u želji da budu nevidljivi. U toj meri se plaše. Oni ne veruju da je Bog čovekova podrška, da je sve u Božjim rukama, da, ako nešto zaista pođe po zlu ili ako zaista budu uhvaćeni, to Bog dozvoljava, i da ljudi treba da imaju bogopokorno srce. Ovi ljudi ne poseduju takvo srce, takvo razumevanje ni takvu pripremljenost. Da li istinski veruju u Boga? (Ne, ne veruju.) Nije li suština ovog ispoljavanja ona koja je svojstvena bezverniku? (Da, jeste.) Tako stoje stvari. Takvi su ljudi izuzetno plašljivi, užasno su zastrašeni, plaše se fizičke patnje i toga da će im se nešto loše dogoditi. Postaju uplašeni poput strašljivih ptica i više ne mogu da obavljaju svoj posao” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da su antihristi sebični i ogavni, da nemaju odanost prema Bogu, da ne veruju da je sve u Božjim rukama i da, kada se suoče sa opasnošću, razmišljaju samo o svojim interesima i uopšte ne razmišljaju o interesima Božje kuće. U takvom stanju sam ja bila. Znala sam da je policija već upala u kuće za čuvanje knjiga i da moram što pre da prenesem knjige, ali kada sam videla da ima nekoliko kamera koje snimaju oko te kuće, uplašila sam se da me ne uhvate i živela sam u teroru i strahu, a nisam imala srca ni da proverim okolinu. Čak sam i požalila što sam došla da proverim situaciju. Suočena sa činjenicama, shvatila sam da me brine samo sopstvena bezbednost i da uopšte ne razmišljam o tome kako bezbedno da prenesem knjige, kao da je jedina važna stvar da me ne uhvate. Bila sam krajnje sebična i ogavna i razotkrila sam narav antihrista! Razmišljala sam o tome kako Bog deluje u Kini svih ovih godina. KPK je lovila Hrista, progonila hrišćane i pljačkala priloge za Boga, ali mnoga braća i sestre nisu čak ni razmišljali o sopstvenoj bezbednosti u takvim strašnim situacijama. Nisu obraćali pažnju na pitanja vezana za njihov život i smrt i bili su u stanju da se drže svoje dužnosti i štite crkveni rad, da ispunjavaju svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu i da daju snažno svedočenje za Boga. Ponovo sam pogledala sebe i videla sam da sam samo kukavica, kao ptica koju prestravi svaki zvuk, bez ikakvog rasta. Osećala sam se tako postiđeno, mrzela sam sebe iz sveg srca i nisam želela više da živim na tako sebičan i ogavan način. Bila sam voljna da što pre premestim knjige Božjih reči.

Sutradan smo otišli da razgovaramo o tome kako da premestimo knjige sa sestrom koja se o njima stara, ali na naše iznenađenje, sin sestre, koji nije bio vernik, bio je voljan da pomogne, pa je čak i spustio knjige sa sprata u svoj auto da ih preveze. Na ovaj način su knjige iz te kuće bezbedno premeštene. Duboko sam iskusila da Bog održava Svoje delo i osetila sam da je Bog uredio ovakvu situaciju da pročisti i promeni moju iskvarenu narav dozvoljavajući mi da praktično iskusim Božje delo i razumem Njegova dela. Od srca sam se zahvaljivala i hvalila Boga!

Zatim sam razmišljala: „Stalno se brinem da će me uhvatiti i pretući na smrt, kako da rešim taj problem?” Setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Dok su propagirali jevanđelje, učenike Gospoda Isusa su progonili rimska vlast i verska zajednica, ali bez obzira na to kako su ih Sotonine sile proganjale, oni su nastavili da propagiraju i svedoče o Božjem delu. Više su voleli da žrtvuju svoje živote nego da se predaju Sotoni. Neki su umrli kamenovanjem, druge su konji vukli do smrti, a treći su razapeti. Oni su svojim životima dali snažno svedočenje za Boga. Iako su fizički umrli, njihove duše su bile u Božjim rukama. Razmišljajući o njihovom svedočenju, veoma sam se postidela i bila sam duboko dirnuta. Bog je došao da dela u poslednjim danima i On je izrazio mnoge istine, otvarajući nam sve istine i misterije. Sledila sam Boga mnogo godina, uživajući u zalivanju i opskrbi Božjih reči, ali nisam bila u stanju da svedočim za Boga. Usred pomahnitalog progona velike crvene aždaje, brinula sam se da će me uhvatiti i prebiti na smrt, stalno sam kalkulisala radi svojih fizičkih interesa i uopšte nisam imala odanost prema Bogu. Uopšte nisam mogla da se uporedim sa svetiteljima prošlih vekova i bila sam nedostojna toga da budem sledbenik Boga. Život i smrt čoveka su u Božjim rukama i Bog odobrava one koji daju svoje živote da bi ispunili Njegov nalog. Pod vođstvom Božjih reči, više me nije sputavao strah od hapšenja i imala sam snažan osećaj oslobođenja. Nakon toga sam sarađivala sa braćom i sestrama i sve knjige iz više od deset kuća su bezbedno prenešene na čuvanje.

Početkom novembra sam dobila pismo od starešina u mom okrugu u kojem se navodi da je policija uhapsila preko trideset ljudi iz dve crkve, a da je troje crkvenih starešina već nestalo. Zamolili su me da odem da se pobrinem za rad nakon svega toga. Nisam bila previše voljna, razmišljajući: „Zašto me terate da idem ponovo? Zar zaista nema nikog drugog ko može da ide?” Ali onda sam se smirila i razmislila o tome. Sa toliko uhapšenih starešina i delatnika, braće i sestara, zaista je bilo teško naći odgovarajuće ljude, a pošto sam bila dobro upoznata sa tamošnjim crkvama, bila sam najpogodnija osoba za odlazak tamo. Nisam mogla više da izbegavam tu dužnost. Ali, kada je zapravo došlo do saradnje, još uvek sam bila veoma plašljiva, pa sam se pomolila Bogu tražeći od Njega da me vodi. Pomislila sam na Božje reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Bog je rekao da je Sotona oruđe koje služi Božjem delu i da, bez obzira na to koliko je Sotona agresivan i koliko je njegova priroda rđava, bez Božje dozvole, Sotona se neće usuditi da nam skine ni dlaku sa glave. Kad bi Bog dozvolio da me uhapse, trebalo bi da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da se ugledam na Gospodnje učenike polažući svoj život, ali pošto me nisu uhapsili, trebalo bi da se dobro nosim sa poslom nakon svega toga. Razmišljala sam o tome kako dugo sarađujemo ovde i, iako je situacija zaista teška, uspeli smo bezbedno da premestimo neke knjige. Sve je to bio Bog koji nas vodi korak po korak i to su bila Božja suverenost i zaštita. Imajući to na umu, bila sam spremna da se oslonim na Boga i iskusim ovu situaciju.

Kasnije sam saznala da su dvojica starešina nakon hapšenja postali Jude, izdavši svu braću i sestre u crkvi i sve kuće za čuvanje knjiga. Knjige Božjih reči iz tri kuće za čuvanje je zaplenila policija, dok u drugoj kući nije pronađena nijedna knjiga kada je policija došla, a braća i sestre su knjige premestili kasnije u toku noći. Međutim, ova kuća za čuvanje knjiga je od tada stavljena pod policijski nadzor. Policija je takođe zapretila da je postavila zamku iz koje se ne može pobeći za razbijanje Crkve Svemogućeg Boga. Tu je bila još jedna kuća za čuvanje knjiga u kojoj policija takođe nije pronašla knjige Božjih reči pa je i njih takođe trebalo brzo preneti. Suočena sa tako strašnom situacijom, osetila sam se pomalo uplašeno, razmišljajući: „Često sam dolazila u kontakt sa onima koji su uhapšeni i mogla bih biti na meti policije svakog trenutka; da li će me policija uhapsiti kada odem da premestim knjige Božjih reči?” Osetila sam da počinjem da se povlačim. Međutim, znala sam da moje stanje nije u redu, pa sam se pomolila Bogu. Pomislila sam na Božje reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da svim silama radiš ka tome, i nadam se da ćeš svoju odanost prema Bogu moći da ispuniš pred Njim u ovim poslednjim danima. Dokle god gledaš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da budeš u stanju da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog boravka na zemlji, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu. U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, treba da udovoljiš Bogu u ovim poslednjim danima i da svu svoju energiju utrošiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini za Boga? Stoga bi trebalo da se unapred prepustiš Bogu, kako bi On s tobom po Svojoj volji orkestrirao. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Kakvo pravo ljudi imaju da iznose pritužbe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči su me inspirisale. Iako nisam mogla da se uporedim sa Petrom, morala sam da sledim njegov primer i da dozvolim Bogu da orkestrira sve za mene, onako kako On želi. Morala sam da stavim svoj život na kocku i premestim knjige. Posle toga smo braća i sestre i ja bezbedno premestili knjige.

Kroz ovo iskustvo stekla sam pravo razumevanje Božjeg autoriteta i Njegove svemogućnosti i mudrosti, a takođe je porasla i moja vera u Boga. Istovremeno sam upoznala svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ove spoznaje i dobici su stvari koje nisam mogla da dobijem u ugodnom okruženju.