Nekada sam imala skladnu i srećnu porodicu, suprug se prema meni lepo ophodio, a susedi i prijatelji su nam zavideli. Godine 1994. sam prihvatila Gospoda Isusa za svog Spasitelja, pa sam jevanđelje Gospoda Isusa propovedala svojim roditeljima, svekrvi, starijem bratu i snahi, i svi oni su ga prihvatili. Moj suprug je bio previše zauzet poslom da bi prisustvovao okupljanjima, ali je podržavao moju veru. U oktobru 2006, neko mi je propovedao jevanđelje Svemogućeg Boga. Kroz prisustvo okupljanjima i čitajući Božje reči, saznala sam da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio i da je obavio etapu dela suda i pročišćenja na osnovu dela Gospoda Isusa, omogućavajući ljudima da se sasvim oslobode greha i da ih Bog spase, tako da sam s radošću prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nakon toga, počela sam da se obučavam u propovedanju jevanđelja, svedočeći o Božjem novom delu onima koji su iskreno verovali u Boga i čeznuli za Gospodovom pojavom. Moj suprug se isprva nije protivio mojoj veri u Svemogućeg Boga i srdačno je dočekivao braću i sestre koji su dolazili u našu kuću, rekavši da će, kad zaradi još novca, početi sa mnom da veruje u Boga. Ali posle nekoliko meseci, moj suprug je čuo neosnovane glasine KPK-a koje su osuđivale i omalovažavale Crkvu Svemogućeg Boga, a verske vođe su ga uporno podbadale, pa je počeo da ometa moju veru. Kad god bi video da idem na okupljanja, proganjao me je i stajao mi na putu.

Godine 2007, preuzela sam dužnost crkvenog starešine. Jedne večeri, nakon obavljenih dužnosti, vratila sam se kući nešto posle deset sati uveče. Čim sam ušla u kuću, moj suprug se ustremio na mene i počeo oštro da me propituje: „Kaži mi istinu, zašto se tako kasno vraćaš kući? Vas vernike u Svemogućeg Boga optužuju da hoćete da izvršite državni udar, pa ako vas uhvate, tretiraće vas kao političke zločince i ubiće vas bez prava na žalbu. Opameti se!” Zatim mi je besno rekao: „Samo me saslušaj, juče sam bio u svom rodnom gradu i moj stric je neposlušnost vlastima uporedio s jajetom koje nasrće na kamen. Ne možeš da se boriš protiv gradske vlasti. Deci vernika neće biti dozvoljeno da studiraju, i ako tako nastaviš, u sve to ćeš uvući i našu decu. Stric mi je rekao da jednom i zasvagda tu stvar rešim sa tobom. Budeš li zadržala tu svoju veru, razvešćemo se! Budeš li odustala od svoje vere, napismeno ćeš mi se zakleti da više nećeš verovati u Svemogućeg Boga, boravićeš u kući, lepo ćeš se ponašati i nećeš nikuda ići. Otkrijem li da se to ponavlja, nemoj da me kriviš što sam nemilosrdan.” Nakon ovih suprugovih reči sam se razbesnela i razmišljala: „Savršeno je prirodno i opravdano to što verujem u Boga i propovedam jevanđelje. Kako to da ne možeš da raspoznaš neosnovane glasine i đavolske reči velike crvene aždaje? I hoćeš da ti se napismeno zakunem da više neću verovati u Boga? Kako je to samo podlo!” A onda sam pomislila: „Moj suprug je duboko zatrovan. Ne potpišem li tu zakletvu danas, sigurno će se razvesti od mene – šta da radim?” U tom trenutku, pomislila sam na neke Božje reči: „Treba da znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio i uredio. Neka ti to bude jasno i udovoljavaj Mom srcu u okruženju koje sam ti pružio. Ne boj se ovog ili onog, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči sadrže autoritet i silu i dale su mi veru. Sotona se služi svakakvim smicalicama da me primora da se odreknem svoje vere u Boga, ali Sotoni ne smem da popustim. Razmišljajući o tome, rekla sam svom suprugu: „Da odmah nešto raščistimo. Nije reč o tome da ja hoću da se razvedem od tebe; ti si taj koji to želi zato što veruješ neosnovanim glasinama i đavolskim rečima KPK-a. Ako se zaista plašiš da ću te uvući u sve to, pristajem na razvod. Verujući u Boga nisam prekršila nijedan zakon, pa nema potrebe da se pismeno zaklinjem. Posvećena sam svojoj veri u Boga!” Moj suprug je besno stisnuo zube i rekao: „Nema ti spasa. Otkrijem li da istrajavaš u svojoj veri, nemoj da me kriviš ako budem bezdušan.”

Jednog dana u junu 2008. godine, na putu do kuće sa propovedanja jevanđelja, videla sam svog supruga i njegovog strica kako me traže vozeći se na motoru. Čim su me ugledali, dovezli su se do mene. Sa besnim izrazom na licu, moj suprug je dotrčao do mene i dvaput me ošamario. I pre nego što sam mogla da odreagujem, zamahnuo je pesnicama i počeo surovo da me udara po licu i glavi. Srušila sam se na zemlju, a suprugov stric je gledao kako me suprug mlati i psovao me. Obuzeta besom, razmišljala sam: „Moja vera u Boga je savršeno prirodna i opravdana, a ti zanemaruješ sva porodična osećanja da bi se isprečio mojoj veri. Ima li u tome imalo ljudskosti?” Odmah zatim, suprug me je podigao sa zemlje, i nastavio da me udara, šutira i grdi, „Veruješ li i dalje u Svemogućeg Boga” Očajnički sam dozivala Boga: „Bože, ovako progonjena od strane svoje porodice, brinem da neću izdržati zbog svog malog rasta. Molim Te, zaštiti me tako da mogu da budem postojana.” Drhtavim usnama sam mu rekla: „Verujem u Svemogućeg Boga!” Uvidevši da se neću povući, stisnutih zuba me je opsovao: „Danas ću te se rešiti, pa da vidimo hoće li te onda Bog spasti.” Gušeći se i boreći se da dođem do daha, strovalila sam na zemlju. Srce mi je ispunio neopisiv osećaj pustoši, a niz lice su mi se slivale suze. Gledajući besan izraz na njegovom licu, bila sam uverena da bi me na licu mesta nasmrt prebio ako nastavim da govorim kako verujem u Boga. Osetila sam ogorčenost i strah. Osvrćući se na protekle dve godine, svaki put kad bih prisustvovala okupljanjima i vršila svoje dužnosti, suprug bi me po povratku premlaćivao i pitala sam se kad će tim danima doći kraj. U tom trenutku, pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me probudile. Moj strah i kukavičluk značili su da sam upala u Sotonine spletke. Iako je moj suprug delovao žestoko, on je bio u Božjim rukama i bez Božje dozvole nije mogao ništa da mi uradi. Kad bih vodila računa o svom telu i iz straha od smrti napravila kompromis sa suprugom, porekla bih Božje ime, a tada bih upala u Sotonine spletke. Pomislila sam na Jova, koji je tokom kušnji ostao bez svoje dece i imetka. Njegova supruga mu se rugala, pozivajući ga da napusti Boga; I duhom i telom, Jov je izdržao patnju, a ipak nije porekao Božje ime. I dalje ga je veličao i postojano svedočio o Bogu. Suprugove batine predstavljaju samo fizički bol i on se ne može porediti sa Jovovom patnjom. Bila sam spremna da svoj život i smrt poverim Bogu. Stoga sam se pomolila Bogu: „Bože, možda ne preživim, ali ni u smrti neću popustiti Sotoni, i dalje ću birati da Tebe sledim. Molim Te da mi daš vere.” U tom trenu je naišla neka žena i rekla mom suprugu: „Prestani da je udaraš. Ako nastaviš, mogla bi da umre.” Moj suprug je napokon prestao. U svom srcu sam se zahvalila Bogu. Da nije bilo Božje zaštite, možda bi me zaista pretukao do smrti.

Te večeri, moj suprug i dalje nije nameravao da od mene digne ruke, pa me je odveo kod moje majke da me ona izgrdi. Majka je primetila modrice po mom telu i od muke je počela da plače, psujući mog supruga što u njemu nema ljudskosti. Nakon toga, moj otac, brat i snaha, svi su dotrčali do mene. Moja snaha je vikala na mene: „Sama si kriva za ovu patnju. Odavno sam ti rekla da KPK hapsi one koji veruju u Svemogućeg Boga. Baš lepo što u crkvi verujemo u Isusa, pa nas vlasti ne hapse. Zar ti ne bi bilo bolje da naprosto živiš spokojno? Pogledaj se, uporna si u svojoj veri u Svemogućeg Boga. Zar ne pokušavaš da sebe ubiješ time što se protiviš KPK-u?” I moj otac je vikao na mene: „Ne bi bila velika šteta da te premlati nasmrt. Naša porodica je velika i ugledna, a sada mi, zbog tvoje vere u Svemogućeg Boga, ljudi dobacuju. Navukla si sramotu na našu porodicu. Nastaviš li sa svojom verom, odreći ću te se.” Došla je i moja tazbina, pa su me i oni kritikovali govoreći: „Vlasti na sve strane hapse vernike u Svemogućeg Boga. Ako te uhvate, završićeš u zatvoru. Ako se ne preokreneš, ova porodica će se raspasti. I sopstvenu decu ćeš u sve to uvući samo zbog svoje vere u Boga. Zašto bi prolazila svu tu patnju, kad možeš lepo da živiš?” Vikali su na mene kao da sam neki zločinac. U srcu sam osećala neopisivu tugu, ali sam ujedno bila besna. Mislila sam da u svojoj porodici imam vernike u Gospoda i da će me razumeti, ali oni nisu umeli da razlikuju ispravno od pogrešnog i verovali su u neosnovane glasine KPK-a, radi sopstvenih interesa bili su sasvim bezdušni, ne obazirući se hoću li živeti ili umreti. Rekla sam im: „Donela sam svoju odluku. Biram Svemogućeg Boga i sigurna sam u svoju veru.” Pošto nisam pristajala na kompromis, nisu me puštali sve do iza ponoći. Bila sam toliko slaba da nisam mogla da sedim uspravno, pa sam sve vreme sa stolice padala na pod. Moja mama je shvatila da više ne mogu da izdržim, pa je sve te ljude nazvala zverima. Rekla je: „Ko se usudi da je opet maltretira, sa mnom će imati posla.” U tom trenutku, konačno su otišli. Uvidela sam da je sve to Božja zaštita.

Narednog dana, došli su moja starija sestra, zet, stariji brat i snaha. Primoravali su me da potpišem zakletvu da više neću verovati u Svemogućeg Boga. Moj stariji brat je rekao: „Ako ovo potpišeš, tvoja snaha i ja ćemo te odvesti našoj kući. Daću ti sve što poželiš i obećavam da ću do kraja tvog života brinuti o tebi. Ali ako danas ovo ne potpišeš, prekinućemo sve veze.” Osvrnula sam se po dnevnoj sobi; više od deset ljudi je čekalo da potpišem tu zakletvu. Bila sam tako tužna. Kad bih odabrala da verujem u Boga, porodica bi prekinula sve veze sa mnom. I šta ću kad ostarim? Kuda ću otići? Kad bih sa svojom porodicom napravila kompromis, izdala bih Boga. Osećala sam se rastrzano i mislila sam da ću prepući. Tiho sam se pomolila Bogu i pomislila na ove reči Božje: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da ijedna od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Pomislila sam i na ono što je rekao Gospod Isus: „Ko god se odrekne Mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Mojim Ocem koji je na nebesima” (Matej 10:33). Božje reči su me uverile da preko porodičnih veza i budućnosti mog tela Sotona pokušava da me natera da se udaljim od Boga i da Ga izdam. Morala sam da prozrem njihove spletke i da ne popustim silama Sotone. Nije strašno kad te ljudi odbijaju, jer čovek može da živi bez ikoga, ali kad bi me Bog napustio, ne bih bila u stanju da nastavim da živim. Samo Bog može da spase ljude. Rodbina se plašila da bi moje hapšenje uticalo na njihovu budućnost i da bi izgubili obraz, pa im je bilo nevažno da li sam živa ili mrtva i koristili su se svim mogućim taktikama da me nateraju da napustim i izdam Boga. Videla sam da je njihova suština protivna Bogu. U suštini mi nismo bili ljudi od iste sorte. Razmišljajući o tome, rekla sam im: „Tata, brate, zašto me prisiljavate da ovo potpišem? Gospod Isus za kojim smo čeznuli ovaplotio se i vratio. Obavio je delo suda i pročišćenja. Ne samo da to odbijate da prihvatite, već to i osuđujete i želite da poput vas poreknem Boga i protivim Mu se. Po čemu se vi razlikujete od fariseja iz prošlosti? Apsolutno odbijam da ovo potpišem. Potpišem li to, izdaću Boga.” Kad je moj brat čuo da to govorim, ljutito me je povukao sa stolice i zapretio mi: „Od sada su među nama sve veze prekinute. Više nisi deo ove porodice!” Nakon tih reči, više se nisam osećala tako tužno, jer su mi te činjenice pomogle da uvidim njihovu pravu prirodu protivljenja Bogu. Koliko god da me suprug i porodica proganjaju, čvrsto sam odlučila da ću Boga nastaviti da sledim do kraja.

Posle ručka, moj brat i snaha su rekli da će prolaziti pored moje kuće, pa mogu da me odbace. I dok smo se približavali mojoj kući, brat i snaha su me naterali da izađem iz auta. U ogledalu sam videla da mi je lice prekriveno modricama, a da su mi oči od otoka zatvorene. Šepala sam za njima, a suprug me je otpozadi gurao kao da čuva nekog zločinca, govoreći mi da požurim. Trgovci sa obe strane ulice su me gledali i počeli međusobno da se domunđavaju. Neko me je upitao: „Ko ti je to učinio?” Moj suprug je nadmeno izgovorio niz kleveta o meni, a moj brat je čak odlučno rekao: „Ako saznam da i dalje veruješ u Svemogućeg Boga, predaću te KPK-u i tražiti od njih da te zatvore kako ne bismo ukaljali obraz.” Ponižavala me je i moja snaha, koja je stajala po strani. Tek tada sam shvatila da su sve ovo unapred smislili i da su me na silu ranije izvukli iz auta kako bi svi mogli da me vide dok idem ulicom, da me svi odbace i izgrde, primoravajući me da odustanem od svoje vere u Boga. Po povratku kući, u srcu sam osećala ogroman bol i činilo mi se da je previše teško koračati putem vere u Boga. Pomišljala sam čak i da sa svojom porodicom napravim kompromis. Strovalila sam se na krevet i povikala, moleći se Bogu: „Bože, previše mi je bolno da idem ovim putem. Niko me ne razume i osećam da više ne mogu da izdržim…” Nakon molitve, prisetila sam se himne Božjih reči „Bog voli ranjenog čoveka”: „Ovaploćeni Bog trpi podsmevanje, uvrede, sud i osudu svih mogućih fela ljudi. Ujedno je trpeo progon demona, kao i odbacivanje i neprijateljsko raspoloženje od strane verskih krugova, što mu je stvaralo rane na duši koje niko nije mogao da Mu ublaži. On spasava iskvareno čovečanstvo neizmernim strpljenjem, On voli ljude uprkos Svojim ranama i to je veoma bolan poduhvat. Zbog žestokog otpora čovečanstva, zbog osude i kleveta, zbog lažnih optužbi, progona, zbog stremljenja i ubijanja, ovaploćeni Bog to delo izvršava uz veliki rizik po Sebe. Ko bi mogao da Ga razume dok trpi takvu patnju i ko bi mogao da Ga uteši?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Suština Hrista je ljubav”). Razmišljanje o Božjoj ljubavi prema ljudima duboko me je ganulo. Bog se dvaput ovaplotio kako bi spasao ljudski rod, trpeći nezamislivu patnju i poniženje. Da bi dovršio delo iskupljenja celog ljudskog roda, Gospod Isus je od sveta bio odbijan, vređan i klevetan. Trpeo je batine i podsmevanje vojnika i nosio krunu od trnja, a na kraju je bio prikovan za krst, žrtvujući Svoj život. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio da bi delao i spasao ljude u zemlji gde velika crvena aždaja leži sklupčana, trpeći progon i osude od KPK-a, i odbacivanje i klevete od verske zajednice. Da bi spasao ljudski rod, Bog tiho podnosi svu ovu patnju. Božja ljubav prema ljudima je tako velika! Posrećilo mi se da sledim Božje novo delo poslednjih dana. Propovedam jevanđelje i vršim svoju dužnost kako bih zadobila istinu i postigla spasenje od Boga; pa šta ako zbog toga istrpim nešto malo progona? Ranije sam u zajedništvu često razgovarala s braćom i sestrama, govoreći im da uprkos progonu ili nevoljama na koje naiđemo, moramo do kraja da sledimo Boga, a sada kad se i sama susrećem s time, zašto nisam imala vere da to i prebrodim? Zaista sam bila mala rastom. Pred Bogom sam ćutke donela čvrstu odluku, zaklinjući se da, s kakvim god progonom, klevetom ili podsmevanjem da se suočim u budućnosti, biću postojana u svom svedočenju o Bogu, da me više niko neće sputavati i da ću zauvek slediti Boga.

I tako je došao septembar 2008. godine. Moj suprug je primetio da i dalje verujem u Boga i propovedam jevanđelje i, pošto je odlazio u Guangdžou da isporuči neku robu, na silu me je uterao u kamion i oduzeo mi sav novac koji sam imala kod sebe. Bila sam veoma zabrinuta, pa sam, dok on nije obraćao pažnju, brzo sakrila knjigu Božjih reči, držeći je čvrsto uz sebe. Zatim me je zaključao u nekom hotelu i naložio gazdarici da motri na mene. Bila sam zatvorena pet dana. Osećala sam se tužno i izmučeno, razmišljajući u sebi: „Sada kada sam ovde zatvorena i ne mogu da vidim braću i sestre ni da vršim svoju dužnost, svaki dan mi je kao godina.” Razmišljala sam o tome kako je progon od strane mog supruga tokom godina postajao sve žešći i pitala sam se kad će tim danima doći kraj. I pri samoj pomisli na suočavanje sa svim bolom i mukama koji me čekaju u budućnosti osećala sam se sve više napuštenom, razmišljajući da bi mi bilo bolje da sam mrtva. Razmišljajući o tome, iskoristila sam trenutak dok je moj suprug spavao da se tiho iskradem iz hotela sa knjigom Božjih reči skrivenom na grudima, i otišla u obližnji paviljon spremajući se da skočim u reku i da se ubijem. Ali nisam mogla da podnesem da napustim Boga. Pomislila sam kako sam nakon više od deset godina vere u Boga najzad dočekala Gospodov povratak – da li bih zaista mogla ovako da napustim Boga? Ali zaista nisam mogla da prevaziđem ono što me zadesilo. Jecala sam dok sam se u molitvi opraštala od Boga: „Bože, sada sam zaista slaba, više ne želim da trpim ovaj bol. Pre nego što napustim ovaj svet, želim da pročitam odlomak Tvojih reči, kako bih nakon smrti osećala spokoj.” Nakon molitve, pod prigušenom svetlošću otvorila sam knjigu Božjih reči i pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne vredi, da ih se svet odrekao, da je njihov porodični život ispunjen nevoljama, da Bogu nisu ugodni i da su im izgledi sumorni. Neki ljudi pate do određene mere, čak žele i da umru. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nesposobni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su veće njegove kušnje. Ako Ga voliš, onda će te zadesiti svakakve patnje – a ako Ga ne voliš, tada će ti možda sve ići glatko i sve će biti mirno oko tebe. Kada voliš Boga, uvek ćeš osećati da je mnogo toga oko tebe nesavladivo, a zato što je tvoj rast isuviše mali bićeš oplemenjen; štaviše, nećeš biti sposoban da udovoljiš Bogu i uvek ćeš osećati da su Božje namere previše visoke, da su izvan domašaja čoveka. Zbog svega toga bićeš oplemenjen – zato što u tebi ima mnogo slabosti i mnogo toga što nije u stanju da udovolji Božjim namerama, bićeš oplemenjen iznutra. Ipak, mora vam biti jasno da se pročišćenje postiže samo putem oplemenjivanja. Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i kad budete ispuštali poslednji dah, i dalje morate biti odani Bogu i prepustiti se Božjoj orkestraciji; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i glasno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Ovaj odlomak je tako dobar! Osećala sam se kao da mi Bog govori licem u lice i srcem mi je prostrujala neka toplina, a niz lice su mi se slivale suze poput perli sa pokidane ogrlice. Božje reči su me usmeravale da na vreme shvatim Njegovu nameru i istovremeno sam zažalila što sam htela da skočim u reku zato što nisam mogla da podnesem progon od strane svog supruga. Bila sam previše slaba i pravi beskičmenjak. Bog je uredio ovu situaciju da bi usavršio moju veru, omogućavajući mi da usred nevolje i patnje budem postojana u svom svedočenju i da tako ponizim Sotonu. Da sam umrla, zar ne bih postala samo predmet Sotonine sprdnje? Razmišljajući o tome, pomolila sam se Bogu: „Bože! S kakvom god patnjom ili kušnjama da se suočim u budućnosti, osloniću se na Tebe da bih nastavila dalje. Ti si mi podario ovaj dah, pa ću živeti kako treba i svedočiti o Tebi, više Te neću rastužiti niti izneveriti.” Shvativši Božju nameru, vratila sam se u hotel. Pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi otvori put. Narednog dana u podne, moj suprug se vratio u hotel i rekao mi da se spakujem da se vratimo kući. Začuvši te reči mog supruga, bila sam vrlo uzbuđena i uvidela sam da je sve u Božjim rukama.

U oktobru 2011. godine, crkvi su hitno bili potrebni delatnici jevanđelja, a starešine su želele da urede da propovedam jevanđelje u nekoj drugoj oblasti. Bila sam spremna da izvršim svoju dužnost kako bih Bogu udovoljila. Ipak, pomislila sam da kad jednom napustim dom, svojoj deci više neću moći da obezbedim potpunu i srećnu porodicu, pa sam to odbila pozivajući se na to da nemam nikoga ko će brinuti o deci. Jednoga dana, moja kći i ja smo u sobi čitale Božje reči, a kad je moj suprug to video, oteo mi je iz ruku knjigu Božjih reči i ljutito mi rekao: „Još otkad si počela da veruješ u Svemogućeg Boga, znao sam da je naš brak završen! Želiš da veruješ u Boga i budeš spasena? Maštaj o tome! Čak i ako umrem, povešću te sa sobom. Zbog tebe sam prestao da se bavim transportom robe, a ovoga puta ostajem kod kuće da bih motrio na tebe. Pa da vidimo kuda ćeš to moći da ideš. Ponovo te pitam, da li i dalje želiš da veruješ u Boga?” Odgovorila sam mu: „Niko mi neće oduzeti moje pravo da verujem u Boga. Zauvek ću verovati u Boga.” Nakon što je to čuo, moj suprug me je knjigom udario po licu, a zatim je knjigu ležerno izbacio kroz prozor. Kad sam videla da moj suprug baca knjigu Božjih reči, osetila sam kao da mi se srce pokidalo i poželela sam da otrčim i uzmem je. On mi je zatim prišao i tako me je snažno odgurnuo na pod da nisam mogla da ustanem. Zatim se ubacila moja kći i upitala ga: „Tata, koji je to zakon mama prekršila verujući u Boga pa je tako progoniš?” Moj suprug je zatim poludeo, dohvatio je moju kćer za kosu i počeo da je udara po licu. Kći je od batina sva pomodrela i otekla u licu. Ležeći na zemlji, ljutito sam ga prekorevala: „Zveri jedna, đavole!” Videći da moj suprug ne štedi čak ni sopstvenu kćerku, još više sam ga mrzela. Plašila sam se da bi knjiga Božjih reči svakoga časa mogla biti uništena, pa sam u svom srcu uporno dozivala Boga. Baš u tom času, moj suprug je iznenada otišao u kupatilo. Odmah sam rekla svojoj kćerki da siđe dole i potraži knjigu, i pošalje je u kuću jedne sestre na čuvanje.

Razmišljala sam o svim godinama svoje vere u Boga. Moj suprug me je ometao na svaki mogući način, a zbog njegovih batina i poniženja, osećala sam se zaista tužno i potisnuto. Zaista sam želela da napustim dom da bih vršila svoju dužnost, ali kad bi došao trenutak da odem, nisam mogla da podnesem rastanak od svoje dece i uvek sam im se osećala dužnom. Zbog velike uznemirenosti tih noći nisam mogla da spavam, pa sam se molila Bogu. Kasnije sam pročitala neke Božje reči: „Štetni uticaj koji su hiljade godina ’uzvišenog duha nacionalizma’ ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da razlog moje nemogućnosti da otpustim svoju porodicu leži u uticaju pogrešnih misli koje mi je usadio Sotona, govoreći mi da moram da budem „dobra supruga i brižna majka”, da imam „srećnu porodicu” i tako dalje. Tragala sam za tim da budem dobra supruga i brižna majka i uvek sam oklevala kad je trebalo da svoju dužnost vršim daleko od kuće, jer sam se plašila da će napuštanje doma zbog vršenja dužnosti značiti da svojoj deci uskraćujem potpunu i srećnu porodicu. Konačno sam shvatila da Sotona koristi ove pogrešne misli i gledišta da bi ljude vezivao i sputavao, navodeći ih da od Boga odlutaju i da Ga izdaju, a to znači da zbog svoje brige prema telu konačno gube svoju priliku za spasenjem. Pomislivši na ovo, sve vreme sam razmišljala o sebi: „Kao stvorenom biću, da li je moja odgovornost samo da se pobrinem za svoju decu? Bog mi je podario život, stoga treba da živim kako bih stremila ka istini i ispunila svoju dužnost da udovoljim Bogu.” Kad bih zarad očuvanja srećne porodice odbila da vršim svoju dužnost, time bih ozbiljno izdala Boga! Morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da izvršavam svoju dužnost. Time bih dobila Božje odobravanje. Zatim sam razmišljala o tome kako je moj suprug oduvek verovao neosnovanim glasinama koje je širila KPK. Neprestano me je mlatio i vređao ne bi li me sprečio da verujem u Boga, ne dozvoljavajući mi čak ni da izađem iz kuće. U prvih nekoliko godina braka, moj suprug se prema meni lepo ophodio jer je porodica moje majke bila uticajna, a ja sam mogla da vodim posao, zarađujem novac, izrodim mu decu i završavam sve kućne poslove. Ali kad sam odlučila da verujem u Boga i vršim svoju dužnost, moj suprug se uplašio da ću biti uhapšena, da će se to loše odraziti na njega i uticati na budućnost naše dece, pa je počeo da me progoni i stoji mi na putu, posmatrajući me kao neprijatelja. Na koji je on to način ispoljavao bračnu privrženost? Baš kao što kažu Božje reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Iz Božjih reči sam uvidela da među ljudima nema prave ljubavi, te da je i ljubav među supružnicima zasnovana na ličnim interesima. Kroz suprugovo proganjanje, konačno sam uvidela njegovu demonsku suštinu mržnje prema istini i mržnje prema Bogu. Uvidevši to, u srcu mi je postalo jasno i stekla sam rešenost da radi vršenja dužnosti napustim dom.

Kasnije je moj suprug podneo zahtev za razvod braka, čime ću ja ostati bez ičega. Razbesnela sam se razmišljajući: „Sva imovina će pripasti njemu, a ja ću izgubiti kontakt s decom. Kad ostarim, neću imati ni mesto na kome ću se skrasiti. Ali ako ne potpišem dokumenta za razvod, on će me i dalje proganjati i kontrolisati jer verujem u Boga.” Dospela sam u dilemu, ne znajući šta da izaberem. Kasnije sam pročitala neke Božje reči: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je podnošenje ovog progona i muke zbog vere u Boga učinilo svu tu patnju vrednom i smislenom. Oduvek sam brinula da bi mi život, u slučaju razvoda, bio nezaštićen, pa sam zato oklevala. Sada sam znala da su, uprkos svojim čarima, telesna zadovoljstva besmislena. Jedino mi Bog pruža podršku i dovoljno je da imam brigu i zaštitu od Boga. A kad je reč o tome šta će se dogoditi u budućnosti, o tome nije trebalo da se sekiram niti da brinem. I dok sam živa treba pravilno da stremim ka istini i ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće. Biće to najsmisleniji i najvredniji način da proživim svoj život. Pomislila sam na Petra. Njegovi roditelji su ga proganjali i ometali zbog vere u Boga, pa je napustio svoj dom i svuda putovao da propoveda. Kad je čuo Božji poziv, bez oklevanja je sve napustio kako bi sledio Boga, i na kraju ga je Bog usavršio. Razmišljajući o tome, srce mi se ispunilo osećanjem oslobođenosti i odlučila sam da napustim dom kako bih vršila svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, pa je utihnula i moja zabrinutost zbog ćerke. Svemogući Bog kaže: „Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima. Otkako je čovek na samom početku nastao, Bog je oduvek obavljao Svoje delo na ovaj način, upravljajući vaseljenom i usmeravajući zakone promene svih stvari, kao i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi pod orkestracijom Božje ruke. Čovekovo srce i duh su pod kontrolom Božje ruke, a sve u njegovom životu je pred Božjim očima. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je Bog predodredio sve ono sa čime će se moja ćerka suočiti u budućnosti i ono što će morati da istrpi, da je smer njene budućnosti još odavno predodređen od Boga, a da ja mogu jedino da sve poverim Bogu i pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima. Takav razum bi trebalo da imam. Imajući to na umu, napustila sam dom i okončala svoj brak sa suprugom. Tri godine kasnije, dobila sam pismo od svoje kćerke, u kome mi kaže da je već napustila dom da bi pod Božjim usmeravanjem vršila svoju dužnost. Bila sam duboko ganuta čim sam dobila to pismo i shvatila sam da je sve pod Božjom suverenošću. Suočena s Božjom neizmernom ljubavlju i spasenjem, zahvalila sam se Bogu iz dubine srca.

Iako sam jedno vreme podnosila određene muke, ta patnja je bila vredna i smislena. Kroz progon koji sam trpela od supruga i porodice, stekla sam sposobnost da raspoznam njihovu rđavu prirodu koja se protivi Bogu i shvatila sam da je Bog taj koji, kroz svaku moju teškoću, tajno brine o meni i čuva me i daje mi veru i snagu koji su mi potrebni da se oslobodim okova porodice i vršim svoju dužnost kao stvoreno biće. Bog je taj koji me je poveo pravim putem u životu i zahvaljujem Mu se iz dubine svog srca.