Autor: Liu Čeng (Kina)

Tokom 2023. godine obavljao sam dužnosti na izradi tekstova u crkvi. U junu mi je nadzornik Jang Feng rekao da starešine planiraju da ga pošalju da obavlja svoju dužnost na drugoj lokaciji i da ću ja postati nadzornik. Kada sam to čuo, osetio sam se kao da sam onemoćao, pomislivši: „Da budem nadzornik? Kako je to moguće? Od kada sam pronašao Boga i počeo da obavljam svoju dužnost, uvek sam bio samo običan član crkve. Nikada nisam bio nadzornik. Nadzornici imaju mnogo odgovornosti i širok opseg posla. Ne samo da su odgovorni za stručni rad, već takođe moraju da rešavaju stanja braće i sestara i razne probleme koji se javljaju u radu. To je mnogo složenije od rada običnih članova. Komunikacija s drugim ljudima mi najčešće ne ide dobro, a nedostaje mi i sposobnost raspoznavanja. Takođe ima mnogo toga u poslu nadzornika što ne razumem ili ne znam kako da radim. Nije li to previše za mene? Osim toga, odgovornosti nadzornika su mnogo ozbiljnije od odgovornosti običnog člana. Kada sam bio tek počeo da obavljam dužnosti na izradi tekstova, tamo je bio jedan nadzornik koji nije procenjivao članke u skladu s načelima i koji je uvek odbacivao članke o iskustvenim svedočenjima braće i sestara na osnovu ličnih sklonosti. To je prekidalo i ometalo rad i dovelo do toga da bude smenjen. Ako prihvatim ovu dužnost i rezultati budu loši, ili ako iskrsnu bilo kakvi problemi, ja ću biti odgovoran. U najboljem slučaju, samo ću biti orezan, ali u najgorem slučaju, ako bi rad bio prekinut i ometen, mogao bih biti počišćen iz crkve. Ako bi se to dogodilo, s mojom budućnošću i sudbinom bi bilo svršeno!” Što sam više o tome razmišljao, to sam više osećao da je tu dužnost teško obavljati, pa sam rekao Jangu Fengu: „Ne mogu da obavljam tu dužnost. Da li je moguće dovesti nadzornika iz nekog drugog mesta?” Jang Feng je rekao da u tom trenutku nisu imali odgovarajuću osobu. Shvatio sam da je ovu situaciju Bog dozvolio i da je pogrešno da samo želim da odbijem i da mi nedostaje pokoran stav. Zato sam odlučio da se prvo pokorim. Iako sam pristao da preuzmem dužnost nadzornika, kada sam pomislio da osim stručnog rada nisam došao u dodir sa mnogo drugih poslova, osetio sam veliki pritisak i nisam znao šta treba nadalje da radim i samo sam se nadao da će starešine imenovati nekog drugog da preuzme mesto nadzornika.

Potom sam počeo da razmišljam: „Nikada ranije nisam obavljao ovu dužnost i mnogo toga ne razumem; zašto mi je onda Bog uredio ovu situaciju? I kako da se prema tome postavim?” Baš dok sam razmišljao o ovim stvarima, iznenada su mi na pamet pale sledeće Božje reči: „Ljudi koji su tek unapređeni ne znaju koje zadatke treba da obave ili kako da ih obavljaju, i malo su zbunjeni. To je normalno; ko je ikada rođen sposoban da radi sve? Kada bi mogao da učiniš sve, sigurno bi bio najnadmeniji i najuobraženiji od svih ljudi i ne bi se nikome potčinio – a da li bi u tom slučaju i dalje mogao da prihvatiš istinu? Da možeš da radiš sve, da li bi se i dalje oslanjao na Boga i ugledao se na Njega? Da li bi i dalje tražio istinu da razrešiš probleme sopstvene iskvarenosti? Naravno da ne bi. Naprotiv, bio bi nadmen i uobražen i hodao bi putem antihrista, borio bi se za moć i status i nikome se ne bi potčinio, obmanjivao bi ljude i navodio ih na pogrešan put, ometao bi i uznemiravao rad crkve – da li bi Božja kuća u tom slučaju i dalje mogla da te upotrebi? Ako znaš da imaš mnogo nedostataka, treba da naučiš da budeš poslušan, da se pokoravaš i da dobro obavljaš razne zadatke u skladu sa zahtevima Božje kuće. To će ti omogućiti da postepeno dostigneš tačku u kojoj možeš da obavljaš svoju dužnost u skladu s merilom” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Božje reči su mi odmah obasjale srce i počeo sam malo bolje da shvatam Božju nameru. Shvatio sam da gajim pogrešno gledište. Mislio sam da su samo oni koji znaju sve i mogu sve sposobni da budu unapređeni da obavljaju dužnost nadzornika. Zapravo, Božja kuća je unapredila i odgajila mnoge ljude, i nisu svi oni sve razumeli kada su počinjali, ali umesto toga, malo po malo, dokučili su načela kroz postepenu obuku. Normalno je da se ne razume ili ne zna sve kada se započinje nova dužnost i morao sam da imam ispravan stav prema tom pitanju. Kada danas o tome razmišljam, zar nije bilo isto tokom svih ovih godina dok sam obavljao svoje dužnosti? Bez obzira na dužnost koju sam obavljao, nisam sve razumeo kada sam počinjao da idem na obuku, ali sam poslat na obuku jer sam mogao da shvatim neka načela. Kasnije, zahvaljujući Božjem prosvećenju i pomoći moje braće i sestara, uz doživljavanje nekih neuspeha, otkrivanje i sažimanje i razmatranje, postepeno sam počeo da shvatam i da ovladavam nekim načelima. Ovog puta, crkva mi je uredila da obavljam dužnost nadzornika i mada u početku neću znati kako to da radim i mada ću imati neke teškoće, to je savršeno normalno, i moraću da počnem da se pokoravam i da se oslanjam na Boga da me obučava. Iz Božjih reči sam takođe shvatio da mnogi moji nedostaci u ovoj dužnosti mogu da mi budu od pomoći da ostanem prizeman, a kada se suočim sa problemima, moći ću više da tražim mišljenja drugih i tako izbegnem prekidanje i ometanje svojih dužnosti zbog nadmenosti i uobraženosti, i zbog držanja sopstvenih stavova. Zato što sam bio prilično nadmen i ubeđen da posedujem neku inteligenciju i kov, i zato što sam shvatao neka istina-načela, gledao sam s visine na druge. Kada bih naišao na različita mišljenja, smatrao bih da sam u pravu, i tako sam se često držao sopstvenih stavova. To je prekidalo i ometalo rad i gotovo dovelo do mog otpuštanja. Kada bih znao i mogao sve da radim, zaista bih bio sklon da radim stvari na osnovu svoje nadmene naravi. Ali ovog puta, u ulozi nadzornika, imao sam manjkavosti u mnogim oblastima, i nisam mogao da se ponašam nadmeno čak i da sam želeo. To je zapravo bila zaštita za mene.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Kada Božja kuća unapređuje i gaji nekoga da bude starešina, ona mu dodeli više bremena da ga obuči, da ga navede da zavisi od Boga i da ga navede da teži ka istini; tek tada će njegov rast napredovati najbrže što može. Što je veće breme koje mu se dodeli, to je taj čovek pod većim pritiskom i pod većom prisilom da traži istinu i da zavisi od Boga. On će na kraju moći pravilno da obavlja svoj posao i da sledi Božju volju, i tako će kročiti na pravi put na kojem će biti spasen i usavršen – to je dejstvo koje se postiže kada Božja kuća unapređuje i gaji ljude. Bez obavljanja tih specifičnih zadataka, on ne bi znao šta mu nedostaje, ne bi znao kako da principijelno radi stvari i ne bi znao šta znači posedovati istina-stvarnost. Dakle, obavljanje određenog posla mu pomaže da otkrije svoje nedostatke i da uvidi da je, osim svojih darova, lišen i istina-stvarnosti; pomaže mu da oseti koliko je jadan i bedan, te samim tim shvata da, ako ne zavisi od Boga i ne traži istinu, neće biti sposoban ni za kakav rad; time zaista upoznaje sebe i jasno vidi da će, ako ne stremi ka istini i promenama u naravi, biti nemoguće da bude podoban za Božju upotrebu. To su sve efekti koji se moraju postići kada se gaje i obučavaju starešine i delatnici. Samo kada shvate te aspekte, ljudi mogu da streme ka istini sa obe noge na zemlji, mogu da ne privlače pažnju svojim vladanjem, da se sigurno više ne hvališu dok obavljaju svoj posao, mogu dosledno da uzdižu Boga i da svedoče o Bogu dok obavljaju svoju dužnost, i da korak po korak ulaze u istina-stvarnost. (…) Što je više prilika za vežbu, to su bogatija iskustva ljudi, širi su njihovi uvidi i oni će brže rasti. Međutim, ako se ljudi ne bave poslom starešine, oni će samo susresti i podneti lično postojanje i lična iskustva i samo će prepoznati lične iskvarene naravi i razna lična stanja – a sve se to odnosi samo na njih. Kada postanu starešine, susreću se sa više ljudi, više događaja i više okruženja, što ih podstiče da često dolaze pred Boga da traže istina-načela. Za njih ti ljudi, događaji i stvari čine nevidljivo breme, a prirodno stvaraju i veoma povoljne uslove za njihov ulazak u istina-stvarnost, što je dobro. Dakle, neko ko ima kov, ko nosi breme i ima radnu sposobnost, kao običan vernik ući će polako, a brže kao starešina ili delatnik” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Kada sam završio s čitanjem Božjih reči, počeo sam pomalo da shvatam značaj toga što Božja kuća unapređuje i gaji ljude. Unapređivanje i gajenje ljudi u Božjoj kući se ne radi da bi se ljudi otkrili ili uklonili, već da se ljudima da breme i pruži im se više mogućnosti za obuku. S većim odgovornostima dolaze i veći problemi na koje se nailazi u radu, a orezivanje, smetnje i neuspesi će takođe biti češći. Može se činiti da telo mora da izdrži određenu patnju, ali Bog upravo koristi takve situacije da nam pomogne da spoznamo naše iskvarene naravi, da otkrijemo svoje mane i nedostatke i da nas natera da se više oslanjamo na Njega i da stremimo ka istini. To je korisno za nas da razumemo sebe, da uđemo u istina-stvarnost i postignemo spasenje. Ako doživimo manje stvari i nemamo nikakvih teškoća, onda će otkrivenje naših iskvarenih naravi biti oskudno, što nam otežava da jasno vidimo svoje nedostatke i ograničava nam razumevanje naših iskvarenih naravi, a to usporava naš rast u svakoj oblasti. Što sam više o tome razmišljao, to sam više shvatao da unapređivanje i gajenje koje Božja kuća pruža sadrži Božje brižljive namere. To što mi je crkva uredila da preuzmem dužnost nadzornika nije bilo da bi mi namerno otežala život, niti je to bilo da bi me otkrila ili uklonila, već da bi mi omogućila da se još više obučim, da brže uđem u istina-stvarnosti i da bolje obavljam svoje dužnosti. Ali nisam shvatao Božju nameru i još uvek sam se žalio i opirao. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti i razuma!

Kasnije sam još malo razmišljao: „Zašto nisam bio voljan da preuzmem dužnost nadzornika? Pored netačnih gledišta, koje su još iskvarene naravi stajale iza toga?” Dok sam o tome razmišljao, pročitao sam još Božjih reči: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. (…) Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije sposobna da obavlja dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da prilikom obavljanja svojih dužnosti prvo treba da razmislim o tome kako da posvetim svoje srce i snagu i kako da podržim interese crkve. Bog kaže da ako se ljudi stalno plaše preuzimanja odgovornosti, ako uvek planiraju i razmišljaju u korist sostvenih interesa i odbijaju i izbegavaju svoje dužnosti, onda su varljivi, sebični, ogavni i ne razlikuju se od nevernika. Bog se gadi i gnuša se takvih ljudi. Prvobitno sam mislio da pošto nikada nisam obavljao dužnost nadzornika i nisam imao iskustva, da bi bilo normalno da odbijem ovu dužnost i da to nije bilo ozbiljno pitanje, ali sada sam shvatio da su to samo moje predstave i zamisli i da nisu u skladu sa istinom. Setio sam se vremena kada sam čuo da ću postati nadzornik. Nisam imao utisak da je to Božje uzdizanje i nisam razmišljao o tome kako da dobro obavljam tu dužnost. Umesto toga, prvo su mi pale na pamet mnoge odgovornosti koje bih kao nadzornik morao da preuzmem, da ću, ako ne budem dobro radio, biti orezan, i da će, ako izazovem bilo kakve prekide ili ometanja, s mojom budućnošću i sudbinom biti gotovo. Osećao sam da bi mi bilo sigurnije da budem običan član tima, jer na taj način ne bih morao da preuzimam toliko odgovornosti i manje bih rizikovao da budem otkriven ili uklonjen. Kasnije sam, prilično nevoljno, preuzeo dužnost, ali sam nastavio da se nadam da će starešine naći nekog drugog da zauzme moje mesto. Razmišljao sam o tome kako su nevernici, prilikom interakcije, uvek podozrivi jedni prema drugima, uvek se plaše da bi drugi mogli da deluju protiv njihovih interesa, i zato uvek pokušavaju da sačuvaju nešto u rukavu. Ali iako sam pronašao Boga i obavljao svoje dužnosti, i dalje sam stalno bio podozriv prema Bogu. Ako bih osetio da dužnosti koje mi je crkva uredila ne predstavljaju pretnju za moju budućnost, onda sam bio voljan da platim ceh i da ih obavim, ali čim bih osetio da bi te dužnosti mogle da nose neki oblik rizika, nisam želeo da ih obavljam. Često sam tvrdio da treba da uzmem u obzir Božje namere, ali kada sam se suočio sa dužnošću koja je zahtevala moju saradnju, razmišljao sam samo o vlastitoj budućnosti i sudbini. Nedostatak iskustva sam iskoristio kao izgovor da izbegnem svoje dužnosti, bez ikakvog obzira prema Bogu. Video sam da sam bio krajnje sebičan, ogavan, nepredvidljiv i varljiv. Nevernici daju prednost ličnim interesima pre svega, pa zar nisu te moje misli i stvari koje sam otkrivao bile iste kao i misli nevernika? Video sam da mi zaista nedostaju savest i razum. Iako je bilo mnogo stvari koje kao nadzornik nisam razumeo, prvo treba da se obučim i vidim kako se stvari odvijaju. Ako bih dao sve od sebe, ali i dalje ne bih bio na visini zadatka, onda ne bih žalio. Kasnije me je Jang Feng poveo da me upozna sa radom raznih grupa. U početku sam zaista bio zbunjen i nisam znao šta da radim ili kako da radim, ali kasnije, dok sam to radio opipavajući stazu pred sobom, pronašao sam put napred.

Nedugo zatim, KPK je pokrenula još jedan veliki talas hapšenja vernika i morali smo hitno da se preselimo zato što mesto u kojem smo živeli više nije bilo bezbedno. Loše je bilo i na drugim mestima. Više rukovodstvo je tražilo da crkve sa različitih lokacija obezbede osoblje dobrog kova za dužnosti na izradi tekstova. Pomislio sam: „U teškoj situaciji u kojoj se nalazimo, deo rada crkve je već teško sprovesti. Ako ljudi dobrog kova budu prebačeni, kako možemo da očekujemo da će rad nadalje biti efikasan? Ako i Jang Feng ode u ovom kritičnom trenutku, onda ću ja morati da snosim odgovornost u slučaju da rad bude neefikasan ili se pojave bilo kakvi problemi. Ako stvari postanu zaista loše, možda ću biti otpušten ili uklonjen i onda neću imati dobru budućnost, niti sudbinu.” Imajući to u vidu, zažalio sam što sam uopšte prihvatio tu dužnost. Desilo se da Jang Feng iz bezbednosnih razloga do daljnjeg nije mogao da napusti region, i pomislio sam: „Ako ne ode, onda će i dalje biti odgovoran za rad. Čak i kao nadzornik, samo sam pomoćnik. Ako bi nešto stvarno pošlo naopako, starešine bi se ipak njemu obratile.” Tada sam kao izgovor koristio zauzetost svojim tekućim poslom i nisam mnogo obraćao pažnju na celokupan rad. Pomislio sam: „Pošto Jang Feng još nije otišao, on može da se nosi sa svim problemima koji iskrsnu.” Nedugo zatim, starešine su shvatile moje stanje i poslale mi nekoliko odlomaka Božjih reči. Bog kaže: „Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). „Posebno ima nekih ljudi koji, kada se od njih traži da preuzmu odgovornost za određeni posao, ne razmišljaju o tome kako da pruže svoju odanost, ili o tome kako da dobro obave tu dužnost i da dobro urade posao. Umesto toga, oni razmišljaju o tome kako da izbegnu dužnost, kako da izbegnu orezivanje, kako da izbegnu preuzimanje bilo kakve odgovornosti i kako da ostanu netaknuti kada se pojave problemi ili greške. Prvo razmišljaju o tome kako da pronađu izlaz za sebe i o tome kako da udovolje vlastitim sklonostima i interesima, a ne kako da dobro obave svoje dužnosti i kako da pruže svoju odanost. (…) Dakle, kakvi ljudi obavljaju svoje dužnosti na taj način? Da li su to ljudi koji teže istini? Prvo, jedno je sigurno: takvi ljudi ne teže istini. Oni teže tome da uživaju u nekoliko blagoslova, da postanu slavni i da budu u centru pažnje u Božjoj kući, baš kao što su to činili u društvu. U suštini, kakvi su to ljudi? Oni su bezvernici” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). „Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ i ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. To je kao da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, pa većina ljudi ne vidi dalje od njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Bog otkriva da antihristi vide primanje blagoslova kao cilj vere u Boga. Oni ne ulažu napor u stremljenje ka istini i povezuju sve što se dešava sa primanjem blagoslova. Posebno što se tiče dužnosti koje crkva dodeljuje, uvek se plaše preuzimanja odgovornosti ili prestupa zbog kašnjenja u radu i stalno su podozrivi prema Bogu iz straha da će biti uklonjeni i da će izgubiti priliku da prime blagoslove. To je zaista rđavo i lažljivo s njihove strane! Video sam da je moje ponašanje isto kao i ponašanje antihrista. Od kada mi je dodeljena dužnost nadzornika, razmišljao sam samo o tome kako loše obavljen posao može da naškodi radu i eventualno dovede do toga da budem otkriven i uklonjen i da izgubim priliku da dobijem blagoslove. Nisam razmišljao o tome kako da brzo ovladam poslom, niti kako da rešim različite probleme u radu. Samo sam uzimao u obzir svoje lične interese. Preispitujući svoje ponašanje, shvatio sam da me kontroliše sotonski otrov „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Sve što sam radio i govorio bilo je zasnovano na načelu ličnog interesa i bio sam krajnje sebičan i ogavan. Bio sam svestan da kada Jang Feng bude premešten, niko neće nadgledati rad na izradi tekstova nekoliko crkava i da će to ostaviti posledice na rad, ali sam i dalje brinuo o svojim ličnim interesima i nisam bio voljan da prihvatim tu dužnost. Iako sam pročitao neke od Božjih reči i shvatio da kada crkva unapredi nekoga, Božja namera je da se on obuči i shvati istinu, a ne da bude otkriven ili uklonjen, još uvek sam se osećao nesigurno i nisam imao hrabrosti da sve poverim Bogu. Konkretno, nakon hapšenja koja je sprovela KPK, rad se suočio sa raznim teškoćama, i neko ko je savestan i razuman bi aktivno preuzeo odgovornost. Ali ja sam mogao samo da mislim o svojoj budućnosti i kako da imam rezervni plan. Da bih izbegao preuzimanje odgovornosti, koristio sam zauzetost svojim tekućim poslom kao izgovor da ne učestvujem u ukupnom radu, i čak sam mislio da pošto je Jang Feng u opasnosti, ne bi bilo dobro da on obavlja svoju dužnost na drugom mestu, samo da ja ne bih morao da budem nadzornik i da se izlažem riziku. Razmišljao sam samo o svojim ličnim interesima i uopšte nisam uzimao u obzir rad crkve. Čak sam i drugima želeo zlo i otkrio zlonamerne misli. Kako sam ja to imao bilo kakvu ljudskost? Video sam da verujem u Boga samo da bih primio blagoslove i nagrade, i da sam, čak i kada sam mogao da obavljam neke dužnosti, samo pokušavao da se cenkam sa Bogom. Kada je zaista bilo neophodno da preuzmem odgovornost, skrivao sam se negde daleko. U srcu nisam bio iskren prema Bogu, niti prema svojoj dužnosti! Stvari koje sam stalno govorio, kao „obaviću svoje dužnosti kako treba i uzeću u obzir Božje namere” bile su samo prazne reči. Samo sam izgovarao milozvučne reči da bih pokušao da zaradim Božju naklonost, kako bi mi On pružio dobro odredište u budućnosti. Zar nisam samo pokušavao da obmanem i iskoristim Boga? Shvatio sam da nisam samo sebičan i ogavan, već da imam i istinski rđavu narav. Što sam više razmišljao, to sam više osećao da su stvari koje sam otkrio odbojne i gnusne Bogu. Razmišljao sam o svom ograničenom rastu i iskustvu, i video sam da me je obasuo milošću dajući mi priliku da se obučavam za dužnost nadzornika, i da je to bilo da bih brzo dokučio načela i ušao u istina-stvarnost. Ali nisam umeo da cenim tu priliku koju mi je Bog dao, niti sam razmišljao o tome kako da dobro obavljam svoju dužnost i da uzvratim Božju ljubav. Umesto toga sam odbijao i izbegavao svoju dužnost. Zaista mi je nedostajalo savesti i razboritosti i nisam mogao da razlikujem dobro od lošeg! Shvativši to, bio sam ispunjen osećanjem krivice i duga, i želeo sam da iskoristim priliku da naučim što više od Janga Fenga dok je još bio ovde. Nedugo zatim, policija je uhapsila Janga Fenga i nekoliko braće i sestara i sav rad je pao na moja ramena. Iako je bilo određenog pritiska, znao sam da ne mogu da pobegnem iz te situacije i da moram da preuzmem svoju dužnost, pa sam sarađivao sa braćom i sestrama na obavljanju dužnosti.

Jednom sam, na osnovu sopstvenih predstava i zamisli, odbacio članak o iskustvenom svedočenju, i više rukovodstvo mi je poslalo pismo da to pitanje isprati i ispita. Pomislio sam: „To nije mala stvar. Ovo se možda neće završiti samo na orezivanju i u najgorem slučaju ću možda čak biti i otpušten.” Razmišljao sam o uzrocima tog problema dok sam čekao da se starešine pozabave njime. Starešine su saznale da je to bio prvi put da smo imali takav problem, tako da nas nisu smatrali odgovornim, ali su nas podstakli da više razmatramo i sažimamo. U tom sam trenutku pomislio: „Odgovornost ove dužnosti je prevelika. Zašto naprosto ne kažem starešinama da ne mogu da obavljam tu dužnost i tražim da umesto toga preuzmem dužnost sa manje odgovornosti?” Dok tako razmišljao, shvatio sam da su te misli pogrešne i setio sam se ovih Božjih reči: „Da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da se Bog prema nama ne odnosi samo na osnovu ishoda događaja, već takođe uzima u obzir naše namere prilikom obavljanja dužnosti i kontekst u kojem se problemi javljaju. Na primer, neki ljudi su možda upravo preuzeli dužnost, i zato što još uvek nisu prošli dovoljno obuke i što imaju ograničeno razumevanje načela, mogu se pojaviti odstupanja u njihovim dužnostima, i prvo im treba pružiti zajedništvo i pomoć. Ako se, nakon perioda obuke, još uvek nisu poboljšali zbog relativno lošeg kova, onda ih treba prebaciti na prikladnu dužnost. Međutim, ako je njihov kov prihvatljiv, ali se stalno oslanjaju na sopstvene namere i iskvarenu narav u svojim dužnostima, i krše načela i izazivaju prekide i ometanja, onda ih treba orezati. A ako se i posle toga ne pokaju, treba ih otpustiti i ukloniti. U Božjoj kući se s ljudima postupa prema načelima, ma koju dužnost da obavljaju ili da li su nadzornici. Baš kao što je nadzornik koga sam video kada sam prvi put obavljao dužnosti na izradi tekstova, koji je otpušten, dugo živeo u pogrešnom stanju, obavljajući svoju dužnost na nadmen i samopravedan način i ne tragajući za načelima, i ozbiljno prekidao rad. To je dovelo do njegovog otpuštanja. Ali Božja kuća ga nije proterala zbog toga, i kada je počeo da se preispituje i da spoznaje sebe i bio spreman da se pokaje, Božja kuća mu je dala još jednu šansu, i on i dan-danas obavlja svoju dužnost. S druge strane, neki ljudi vilene radeći loše stvari na svojim dužnostima, i prekidaju i ometaju rad i odbijaju da se pokaju. Takvi ljudi, čak i ako imaju malo odgovornosti ili nisu nadzornici ili starešine i delatnici, takođe će biti eliminisani. Shvativši to, zadobio sam neko razumevanje o Božjoj pravednoj naravi. U prošlosti sam gledao na Boga kao na državnog službenika koji bi mučio i tlačio ljude ako bi ih video da rade nešto loše što bi ostavilo posledice na njegove interese i koji uopšte nije uzimao u obzir kontekst, a još manje se prema ljudima ophodio na osnovu njihove suštine. Mislio sam da ako neko samo kaže nešto pogrešno ili učini nešto malo protiv njegove volje, on bi onda mogao da iskoristi svoju moć da se obračuna sa tom osobom. Suditi o Bogu na osnovu takvog gledištu je kleveta i bogohuljenje! Shvativši to, otpustio sam svoju podozrivost prema Bogu i nerazumevanje Boga, i shvatio sam da sam u stanju da se mirno suočim sa svojim dužnostima. Prilikom bavljenja poslom ili provere članaka, ozbiljnije sam shvatao stvari i radio ono što sam mogao, a ako bi zaista iskrsao neki problem za koji bih morao da preuzmem odgovornost, pokorio bih se, suočio sa njim i doživeo ga.

Danas kada obavljam svoje dužnosti, još uvek ponekad razmišljam o svojoj budućnosti i sudbini, plašeći se da će, ako budem loše radio, to prouzrokovati prekid i ometanje i da ću možda biti otkriven i uklonjen, ali sam u stanju da se molim Bogu, da se pobunim protiv takvih misli i da normalno obavljam svoje dužnosti. Ponekad možda ne vidim stvari jasno, niti savesno obavljam svoje dužnosti, što dovodi do problema, ali ne živim samo u podozrivosti i pogrešnom razumevanju. Umesto toga, mogu ispravno da postupam sa stvarima, da preispitam sebe i blagovremeno pronađem uzroke tih problema i da odmah preokrenem stvari kada otkrijem probleme. Primenjujući na taj način, osetio sam se spokojno i opušteno u srcu. Bogu hvala!