Počeo sam da snimam video-zapise u crkvi nedugo nakon što sam našao Boga. Kasnije sam obavljao dužnost rada na izradi tekstova i bio sam u kontaktu sa višim starešinama. Verovao sam da će mi obavljanje tih dužnosti omogućiti da razumem više istina i da će povećati moje nade za spasenje. Kad god sam razgovarao sa braćom i sestrama koji su se bavili opštim poslovima, video sam da su svakodnevno zauzeti spoljnim stvarima. Smatrao sam da su oni samo puni entuzijazma i da većina njih ne razume istina-načela niti ima bilo kakav život-ulazak. To me je učinilo još sigurnijim da starešine i delatnici i koji obavljaju dužnost rada na izradi tekstova imaju veće šanse za spasenje, a ja sam zaista imao sreće što sam mogao da nastavim da obavljam dužnost rada na izradi tekstova.

U aprilu 2023. godine, premešten sam na drugu dužnost jer nisam postigao nikakve rezultate u svojoj dužnosti rada na izradi tekstova. Posle toga sam obavljao posao čišćenja u crkvi. Jednog dana, jedan starešina je napisao: „Hitno su nam potrebni ljudi koji razumeju mrežnu tehnologiju. Ti si dobar u tome, tako da planiramo da ti preuzmeš ovu dužnost.” Pročitavši ovo pismo, srce mi se uznemirilo i ispunilo otporom: „Da li ti uopšte znaš da uređuješ stvari? Dugi niz godina sam obavljao dužnost rada na izradi tekstova i dokučio sam neka načela u vezi sa raspoznavanjem. Zašto ne urediš dužnosti za mene na osnovu mojih jačih strana?” Tokom narednih nekoliko dana, uznemiravala me je i sama pomisao da moram da obavljam dužnost u vezi sa mrežnom tehnologijom. „Obavljanje ove dužnosti znači svakodnevno mučenje i bavljenje različitim vrstama softvera, a pošto će biti manje interakcija sa ljudima i stvarima na ovoj dužnosti, zadobiću manje istina i, bez obzira na to koliko dobro radim, biću samo službenik i na kraju će me ipak ukloniti. Međutim, u starešinstvu i dužnostima rada na izradi tekstova, moći ću da se bavim Božjim rečima i istina-načelima svakog dana i što se više obučavam i više razumem istina-načela, moj život će brže napredovati, pa će tako i moja nada u spasenje biti veća.” Ali na kraju sam, na osnovu razumnosti, nevoljno prihvatio tu dužnost.

U početku me je brat Džao Lei uputio u ovu tehnologiju. Tokom učenja sam naišao na mnogo uputstava za korišćenje softvera koje nisam znao da koristim i zaboravio sam većinu osnovnih stvari koje sam ranije naučio. Ali, nisam želeo da ulažem napore u istraživanje i smatrao sam da: „Ako počnem da učim srcem, zaista brzo savladam ovu tehnologiju i starešine vide da dobro učim, zar me neće naterati da tu dužnost obavljam na duže staze?” S tim na umu, postao sam manje marljiv u svom učenju, a takođe nisam imao nikakvu motivaciju da pogledam dobra tehnička uputstva koja mi je obezbedio Džao Lei. Posle samo nekoliko dana učenja, morali smo da prekinemo obuku jer je kuća domaćina bila u opasnosti. Smatrao sam da imam sreće, jer je to značilo da neću morati da obavljam tu dužnost. Kada sam obavestio starešinu o tome kako napreduje moje učenje, namerno sam umanjio broj veština koje sam savladao, nadajući se da će tako starešina uvideti da ne dobijam mnogo iz tog učenja, da će pomisliti da nisam dobar u tome i urediti da obavljam druge dužnosti. Neočekivano, nekoliko dana kasnije, starešina mi je rekao: „Brat koji popravlja elektronske uređaje ide da obavlja svoju dužnost na drugom mestu i hitno nam treba neko da preuzme ovaj posao. S obzirom da nisi bio u stanju da savladaš mrežnu tehnologiju, trebalo bi da naučiš da popravljaš računare. Hajde da vidimo da li možeš da naučiš kako to da radiš.” Kada sam ovo čuo, bio sam zapanjen, razmišljajući: „Kako su stvari mogle da ispadnu ovakve? To što moram da proučavam popravke je još gore nego da proučavam mrežnu tehnologiju! Bio bih samo poput nevernika koji se bavi fizičkim poslom! Koju istinu mogu zadobiti od toga? Čuo sam za brata koji je osam godina popravljao elektroniku braći i sestrama. Ako budem sposoban da to radim, da li ću na kraju ostati zaglavljen u ovoj dužnosti kao taj brat?” U tom trenutku sam se osećao potpuno beznadežno, razmišljajući: „Da li je moguće da sam osuđen da samo mogu da radim opšte poslove, samo da živim životom službovanja? Pošto se Božje delo bliži kraju, ima li još nade za moje spasenje?” Što sam više razmišljao o tome, postajao sam uznemireniji. Tokom narednih nekoliko dana, nisam mogao čak ni da jedem, a dane sam provodio u potištenosti. Braća i sestre su videli moje stanje i razgovarali su sa mnom kako bi me naterali da se pokorim ovoj situaciji. Ali, ja sam osećao veliki otpor, misleći: „Ono što govorite zvuči dobro, ali ako izvučem pouke i pokorim se, na kraju ću se zaglaviti u ovoj dužnosti. Ako se to desi, zar neću biti samo službenik? Kako bih tada još uvek mogao biti spašen?” Kasnije sam, sav malodušan, počeo da učim tehnike popravke, ali nisam imao nikakvog elana. Razmišljao sam o tome kako ću, nakon svih mojih godina ushićenog obavljanja dužnosti u svojoj veri, na kraju jednostavno postati službenik. Nisam smeo ni da pomislim kakav će biti moj ishod. Tokom narednih nekoliko dana, otkrio sam da još uvek nisam u stanju da pronađem bilo kakav entuzijazam za obavljanje svoje dužnosti. Smatrao sam da stanje u kojem obavljam svoju dužnost nije u redu, a moja savest je bila prožeta krivicom, pa sam se pomolio Bogu: „Bože, ne mogu da se pokorim i osećam se stvarno negativno. Imam stalni osećaj da neću imati nikakvu dobru budućnost ili odredište ako budem obavljao ovu dužnost. Bože, znam da moje stanje nije u redu. Molim Te, prosveti me i uputi me da razumem Tvoju nameru, kako bih mogao da se pokorim ovoj situaciji i dobro izvršim svoju dužnost.” Posle molitve, prisetio sam se jednog odlomka Božjih reči: „Od sada počnite ozbiljno da stremite – ali kako bi trebalo da stremite za njom? Treba da razmislite o pitanjima u kojima se često protivite Bogu. Bog uvek iznova uređuje okolnosti za tebe da bi te nečemu naučio, da bi te kroz njih promenio, da bi u tebe usadio Svoje reči, da bi te naveo da uđeš u aspekt istina-stvarnosti i da bi te po tim pitanjima sprečio da živiš u skladu sa Sotoninom iskvarenom naravi i da bi umesto toga živeo u skladu sa Božjim rečima, da bi Njegove reči bile utkane u tebe i postale tvoj život. Ali ti se često buniš protiv Boga po tim pitanjima, niti se pokoravaš Bogu niti prihvataš istinu, ne shvataš Njegove reči kao načela koja treba da slediš i ne proživljavaš Njegove reči. To Boga vređa, a ti uvek iznova gubiš priliku za spasenje. Dakle, kako treba da se preokreneš? Počev od danas, po pitanjima koja možeš da prepoznaš kroz razmišljanje i jasno da ih osetiš, treba da se pokoriš Božjoj orkestraciji, da prihvatiš Njegove reči kao istina-stvarnost, da prihvatiš Njegove reči kao život i promeniš način na koji živiš. Kada naiđeš na takve situacije, treba da se pobuniš protiv svog tela i svojih sklonosti i da postupaš u skladu s istina-principima. Zar to nije put primene? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (20)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da tokom tog vremena kada su me stalno preraspoređivali na dužnosti, što sam manje bio spreman da se pokorim, to su se premeštanja na druge dužnosti manje poklapala sa mojim željama. Ispostavilo se da iza ovoga stoji Božja namera, koja je bila da me navede da aktivno dođem pred Boga, razmislim o sebi i tragam za istinom. Ali, ja sam pogrešno razumeo Boga i gledao sam na ovu priliku koju mi je Bog dao da se usavršim i zadobijem istinu kao na to da Bog želi da me razotkrije i ukloni. Moje misli su zaista nanosile bol Bogu! Prvo sam morao da se pokorim, razmislim o iskvarenosti koju sam otkrio u tim slučajevima kada mi je dodeljena druga dužnost i da se fokusiram na traganje za istinom kako bih to razrešio.

Tokom narednih nekoliko dana, stalno sam se pitao: „Zašto nisam mogao da se pokorim dodeljivanju druge dužnosti? Uvek sam smatrao da se oni koji su starešine i obavljaju dužnosti rada na izradi tekstova mogu spasiti, dok oni koji se bave opštim poslovima ne mogu. Da li je moje gledište u skladu sa istinom?” U svom traganju, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Mnogi ljudi ne znaju šta tačno znači biti spasen. Neki ljudi veruju da će, ako već dugo veruju u Boga, verovatno biti spaseni. Neki ljudi misle da će, ako razumeju mnoge duhovne doktrine, verovatno biti spaseni, a neki misle da će starešine i delatnici sigurno biti spaseni. Sve su to ljudske predstave i uobrazilja. Bitno je da ljudi moraju da shvate šta znači spasenje. Biti spasen pre svega znači osloboditi se greha, osloboditi se Sotoninog uticaja, iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta morate da posedujete da biste bili slobodni od greha i Sotoninog uticaja? Istinu. Ako se ljudi nadaju da će steći istinu, moraju da se opreme mnogim Božjim rečima, moraju da budu u stanju da ih dožive i primenjuju, kako bi mogli da shvate istinu i zakorače u stvarnost. Tek tada mogu da budu spaseni. Da li neko može biti spasen ili ne nema nikakve veze s tim koliko dugo veruje u Boga, koliko je njegovo znanje, da li poseduje talente i vrline, ili koliko strada. Jedina stvar koja ima direktnu vezu sa spasenjem jeste da li neko može ili ne može da stekne istinu. Dakle, koliko si istina danas zaista shvatio? A koliko je Božjih reči postalo tvoj život? Od svih Božjih zahteva, za koje si od njih stekao ulazak? Tokom svih godina verovanja u Boga, koliko si ušao u stvarnost Božje reči? Ako ne znaš, ili ako nisi postigao ulazak u stvarnost bilo koje Božje reči, onda, iskreno govoreći, ne možeš da se nadaš spasenju. Ti nikako ne možeš biti spasen. Nije bitno da li poseduješ visok stepen znanja, niti da li dugo veruješ u Boga, dobro izgledaš, lepo govoriš, ili jesi li si bio vođa ili radnik nekoliko godina. Ako ne tragaš za istinom i ne primenjuješ i ne doživljavaš Božje reči na ispravan način, a nedostaju ti stvarna iskustvena svedočanstva, onda nema nade da ćeš biti spasen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da bez obzira na to koju dužnost neko obavlja, sve dok u obavljanju svoje dužnosti ima pokorno srce, fokusira se na traganje za istinom kako bi razrešio iskvarenu narav i pogrešne misli kada se stvari dogode, dok je u stanju da zanemari svoje telo da bi se oslonio na istina-načela u svojoj dužnosti i više se ne buni i ne pruža otpor Bogu, onda će takva osoba postići spasenje. Da li neko može biti spasen nema nikakve veze sa tim koliko doktrina može da besedi ili koju dužnost obavlja. Nekada sam mislio da biti starešina i obavljati dužnost rada na izradi tekstova znači da sam svakog dana u kontaktu sa Božjim rečima, da razmišljam o tome kako da razrešim različita stanja i probleme svoje braće i sestara i svakog dana besedim o temama u vezi sa život-ulaskom, te da ću na taj način zadobiti više istina, brže porasti u životu i imati veću nadu za spasenje. Mislio sam da je obavljanje dužnosti opštih poslova samo stvar fizičkog rada, da ne donosi nikakav život-ulazak i da ću, radeći to, na kraju postati samo službenik. To me je zato dovelo do toga da živim u stanju negativnosti i otpora i da postanem nespreman da obavljam tu dužnost. Moja gledišta su bila pogrešna i nisu bila u skladu sa Božjim rečima. Razmišljajući o antihristima koji su izbačeni iz crkve, video sam da je većina njih obavljala dužnost starešina i delatnika, da su bili sposobni da govore o mnogim doktrinama i da su bili dobri u razgovaranju sa drugima, ali da nikada nisu tragali za istinom kako bi razrešili svoje iskvarene naravi. Čak i nakon više godina obavljanja dužnosti starešina i delatnika, njihova život-narav se nikada nije promenila. Neki od njih su stalno stremili ka statusu, isključivali neistomišljenike, potiskivali svoju braću i sestre, ometajući i prekidajući rad crkve u tom procesu, pa su zato izbačeni. Neki su govorili doktrine kako bi se uzdigli, napravili važni i zaludeli ljude, navodeći ih da dođu pred njih. Pokušali su da stvore nezavisna carstva i bili su izbačeni. Drugi su, nakon hapšenja, podlegli policijskim pretnjama i iskušenjima zarad svojih ličnih interesa, pa su potpisali „Tri izjave”, postavši Jude. Zbog toga su izbačeni. Razmišljajući o godinama obavljanja dužnosti rada na izradi tekstova i svakodnevnog čitanja Božjih reči, prema mojim shvatanjima, trebalo je da zadobijem neke istine i steknem neke istina-stvarnosti, ali, kada su mi dodelili drugu dužnost i zamolili da preuzmem rad na opštim poslovima, otkrio sam da nisam u stanju da to prihvatim niti da se pokorim i živeo sam u stanju negativnosti i otpora. Ovo je pokazalo da uopšte nemam istina-stvarnost! Uvideo sam da su neosnovana moja gledišta koja kažu da oni koji su starešine i obavljaju rad na izradi tekstova imaju veće nade za spasenje. Tek nakon što sam razmislio o ovome, shvatio sam da, ako osoba ne stremi ka istini ili se ne fokusira na izvlačenje pouka kako bi razrešila svoju iskvarenu narav dok obavlja svoju dužnost, onda se obavljanje svake dužnosti svodi samo na službovanje. Shvatio sam da nije važna dužnost koju osoba obavlja, već da je bitno to da li osoba može često da razmišlja o sebi tokom vršenja svoje dužnosti, da li može aktivno da stremi ka istini i da je primenjuje kako bi razrešila svoju iskvarenu narav. Samo kada neko konačno zadobije istinu, može postići Božje spasenje.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Kada su njihove dužnosti prilagođene, ako je odluku donela crkva, ljudi treba to da prihvate i da budu poslušni, moraju da razmisle o sebi, da shvate suštinu problema i sopstvene nedostatke. To je veoma korisno za ljude i to je nešto što bi trebalo da se upražnjava. Kada je u pitanju nešto tako jednostavno, obični ljudi to mogu da prokljuve i pravilno tretiraju, a da ne naiđu na previše poteškoća ili nepremostivih prepreka. Kada se izvrše prilagođavanja njihovih dužnosti, ljudi bi u najmanju ruku trebalo da se pokore, da imaju koristi od razmišljanja o sebi i da imaju tačnu procenu o tome da li je njihovo obavljanje dužnosti adekvatno. Ali to nije tako za antihriste. Bez obzira na to šta im se desi, ono što oni ispoljavaju se razlikuje od normalnih ljudi. U čemu se ogleda ta razlika? Oni nisu poslušni, ne sarađuju samoinicijativno, ni najmanje ne tragaju za istinom. Umesto toga, oni osećaju odbojnost prema prilagođavanju, opiru mu se, analiziraju ga, razmatraju i razbijaju glavu nagađajući: ’Zašto mi nije dozvoljeno da obavljam ovu dužnost? Zašto sam premešten na nevažnu dužnost? Da li je to način da me razotkriju i isključe?’ Misli o tome šta se dogodilo im se stalno vrzmaju po glavi, beskrajno ih analiziraju i razmišljaju o tome. Kada se ništa ne desi, oni su sasvim u redu, ali kada se nešto desi, u srcima počne da im se uzburkava kao u olujnim vodama, a glave su im pune pitanja. Možda, spolja gledano, izgleda kao da su bolji od drugih u razmišljanju, ali u stvari, antihristi su samo rđaviji od normalnih ljudi. Kako se ispoljava ta rđavost? Njihova razmatranja su ekstremna, složena i tajnovita. Ono što normalnom čoveku, čoveku sa savešću i razumom, ne bi palo na pamet, uobičajeno je za antihrista. Kada se izvrši jednostavno prilagođavanje njihove dužnosti, ljudi na to treba da odgovore sa stavom poslušnosti, da rade kako im Božja kuća kaže i da rade ono što mogu, i ma šta god radili, da to rade onako kako je u njihovoj moći, svim srcem i svom snagom. Ono što je Bog učinio nije greška. Takvu jednostavnu istinu mogu da primenjuju ljudi sa malo savesti i razuma, ali to je izvan sposobnosti antihrista. (…) Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Bog razotkriva da antihristi uopšte nemaju normalan razum. Njihov jedini cilj u verovanju u Boga i obavljanju svojih dužnosti je da steknu blagoslove. Bez obzira na to koje dužnosti crkva uređuje, prva stvar koju antihristi uzimaju u obzir nije kako da budu poslušni i prihvate ih ili kako da daju sve od sebe u svojim dužnostima, već to da li će trenutna dužnost uticati na njihovu budućnost i odredište. Oni pažljivo kalkulišu, brinući se da će njihove želje za blagoslovima biti uništene ako ih premeste na drugu dužnost. Ako nešto nije od koristi za njihove buduće blagoslove, oni će se zgaditi, osetiće otpor i sumnju i pokušaće da to analiziraju. Njihova priroda je istinski zla. U svetlu razotkrivanja Božjih reči, video sam da je narav koju sam pokazao bila ista kao kod antihrista. Starešine su uredile da naučim mrežnu tehnologiju u skladu sa potrebama posla i mojim jačim stranama. To je bilo u svrhu zaštite rada crkve. Ljudi sa normalnom ljudskošću bi razmotrili Božje namere, pokorili se i prihvatili ovo uređenje. Ali ja sam smatrao da je dužnost rada na mrežnoj tehnologiji samo deo opštih poslova, da ne mogu da zadobijem dovoljno istina, te da će i moje šanse za spasenje biti male, pa sam se opirao i gajio pritužbe na starešine. Iako sam kasnije nevoljno pristao da obavljam tu dužnost, ipak nisam marljivo učio. Čak sam bio i lažljiv jer sam starešinama prijavljivao da sam savladao manje veština, nadajući se da će oni pogrešno poverovati da nisam pogodan za tu dužnost. Kasnije me je starešina zamolio da naučim tehnike popravke. Ovo je trebalo da osigura da braća i sestre mogu normalno da koriste elektronske uređaje za svoje posvećenosti i dužnosti. Ali ja sam mislio da mi obavljanje dužnosti na popravkama neće pomoći da stremim ka istini ili zadobijem istinu i da je to samo fizički posao, pa nisam želeo da je prihvatim. Starešine su mi dodelile druge dužnosti u skladu sa načelima, a to što sam prebačen na druge dužnosti takođe je otkrilo nečistoće u mojoj veri i moje pogrešne stavove o svojim dužnostima, omogućavajući mi da tragam za istinom kako bih razrešio te iskvarene naravi. To je bilo korisno za moj život-ulazak, ali ja sam pogrešno razumeo i žalio sam se, sumnjajući da Bog koristi te dužnosti rada na opštim poslovima da me razotkrije i ukloni. Bio sam pun sumnje i opreza prema Bogu. To je bilo tako zlo od mene! Kroz Božje otkrovenje, razmišljao sam o godinama žrtvovanja i davanja sebe i video da nisam radio ove stvari kako bih razmotrio Božje namere i ispunio dužnost stvorenog bića, već da bih obavljanje svojih dužnosti zamenio za dobro odredište od Boga. Nakon što su mi dodelili druge dužnosti, mislio sam da je moja nada u blagoslove uništena, pa sam počeo da obavljam svoje dužnosti površno. Video sam da zaista nemam ljudskost i da sam krajnje sebičan i ogavan!

Kasnije sam pročitao više Božjih reči: „Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je to uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči bili su izraz vere koja je podupirala njegove postupke. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Postupao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sâm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto se pokoravao, slušao i postupao u skladu s tim” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Iz Božjih reči sam shvatio da je Nojev stav prema njegovoj dužnosti naišao na Božje odobrenje i na njega je trebalo da se ugledam i da u to uđem. Kada je Bog naložio Noju da izgradi barku, Noje nije razumeo Božju nameru, ali se nije opirao Božjem nalogu niti je spekulisao o Božjim željama. On je jednostavno slušao, pokorio se i radio sve što mu je Bog rekao. Morao sam da sledim Nojev primer i da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu, ne tražeći blagoslove, već samo tragajući za istinskom pokornošću Bogu. Takođe sam morao da se fokusiram na izvlačenje pouka u svojoj dužnosti. Bez obzira na dužnost koju bih obavljao, i dalje bih otkrivao iskvarenost, a u situacijama koje je Bog uredio, morao sam da se fokusiram na to da prigrlim svoje misli i ideje kako bih razmislio o sebi i potražio istinu da razrešim te stvari. Kroz to bih mogao nešto da zadobijem. Bog je pravedan prema svakom čoveku koji Ga sledi. Bog nikada nije rekao da obavljanje dužnosti starešine ili rada na izradi tekstova garantuje spasenje ili da obavljanje dužnosti rada na opštim poslovima ne može da zasluži Njegovo odobrenje. Bez obzira na to koju vrstu dužnosti čovek obavlja, ključ je u tome da li on može da traga za istinom i izvuče pouke. Kao i u video-zapisima iskustvenog svedočenja, neka braća i sestre su obavljali poslove domaćina, dok su se drugi brinuli za popravke elektronskih uređaja i tako dalje. Sve su to poslovi opšteg karaktera, ali ovi ljudi su mogli da se fokusiraju na traganje za istinom kako bi razrešili svoju iskvarenost u obavljanju svojih dužnosti i time je njihova život-narav mogla da se promeni. Nisam razumeo načela po kojima Bog određuje ishode i odredišta ljudi i stalno sam želeo da obavljam dužnosti za koje sam verovao da će koristiti mom život-ulasku. Ali nisam se fokusirao na razmišljanje o sebi tokom obavljanja svojih dužnosti niti na traganje za promenama u svojoj život-naravi. Pa čak i kad bih nastavio da obavljam dužnost rada na izradi tekstova, šta bi to promenilo? Da li bi to značilo da ću zadobiti istinu? Da li bi to značilo promenu u mojoj naravi? Kad ne bih stremio ka istini, na kraju bih ipak bio uklonjen. Pošto sam razumeo Božju nameru, ono na šta sam sledeće morao da se fokusiram je da dobro izvršim svoju trenutnu dužnost, a da li ću na kraju dobiti Božje spasenje nije bilo na meni da razmatram.

Nakon toga, počeo sam da obavljam svoju dužnost srcem i fokusirao sam se na razmišljanje o svojim mislima, idejama i iskvarenoj naravi dok sam obavljao svoju dužnost. Učenje o popravkama značilo je da moram da proučavam dijagrame strujnih kola i da se uhvatim u koštac sa načinom na koji različite komponente rade. Na početku sam se osećao preopterećeno, misleći: „Popravka ovih uređaja je prilično teška. Mogu li ja to da radim sa kovom koji imam?” Ponekad, dok sam gledao te stvari, ne bih više želeo da učim. Ali kroz razmišljanje sam shvatio da je razlog zašto bih se povukao kada bih naišao na poteškoće u svojoj dužnosti bio uglavnom taj što nisam postojan u svojoj dužnosti, žudim za telom, nedostaje mi volje i nemam srce koje uzima u obzir Božje namere. Zato sam tragao za tim da jedem i pijem Božje reči na tu temu i pronašao sam iskustvena svedočenja braće i sestara za gledanje. Iz ovih stvari sam pronašao put primene: ne treba da se povlačim kada naiđem na poteškoće u svojim dužnostima; moram da se ugledam na Noja i da imam srce koje uzima u obzir Božje namere. Bez obzira na to koliko je Noju bilo teško da izgradi barku i koliko god da je to bio veliki posao, Noje nije ustuknuo pred ovim teškoćama, već je, umesto toga, razmatrao Božje namere i sarađivao svim svojim naporima, aktivno rešavao različite probleme vezane za izgradnju barke i na kraju je ispunio Božji nalog. Teškoća moje dužnosti nije mogla da se uporedi sa Nojevom, a imao sam resurse i iskustva koja su moja braća i sestre podelila sa mnom kako bih naučio da vršim popravke. Sve dok sam se oslanjao na Boga i postojano sarađivao, mogao sam da prevaziđem ove poteškoće. Kada sam umirio svoje srce i malo po malo počeo da učim o stvarima, iako je učenje išlo polako, ipak sam uspevao u tome i stvari nisu bile tako teške kao što sam mislio. Nakon izvesnog vremena takvog postupanja, ne samo da sam naučio neke tehnike popravke, već je i moj život malo napredovao, a dane sam provodio u osećanju ispunjenosti.

Dodeljivanjem druge dužnosti sam shvatio i izmenio neke od pogrešnih gledišta koje sam imao prema dužnostima. U isto vreme, shvatio sam da moja namera da verujem u Boga i da obavljam svoje dužnosti nije ispravna i da ne ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće da bih udovoljio Bogu, već da bih zadobio blagoslove. Ovo nije bilo u skladu sa Božjim namerama. Sada samo želim da se istinski pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da dobro obavljam svoju sadašnju dužnost. Hvala Bogu!