Autor: Đijang Lai iz Kine

Godine 2020, izvršavala sam svoju dužnost dok sam težila slavi i statusu. Napadala sam i isključivala druge, što je prekidalo i ometalo rad crkve, pa sam smenjena. Osećala sam se veoma negativno, razmišljajući o tome kako sam učinila tako veliko zlo da bih mogla biti izbačena i da za mene nema nade da ću biti spasena. Kasnije su starešine videle da sam malo promišljala i da razumem svoje ponašanje i put na kojem se nalazim, pa su uredili da ponovo izvršavam svoje dužnosti. Bila sam veoma iznenađena. Videvši da mi Božja kuća ponovo pruža priliku da izvršavam svoje dužnosti, suze su mi navrle na oči, a srce mi je bilo puno zahvalnosti prema Bogu. U srcu sam odlučila: „Moram izvršavati svoje dužnosti pravilno kako bih nadoknadila svoje ranije prestupe i ne mogu težiti slavi i statusu niti koračati pogrešnim putem kao ranije”.

Kasnije sam bila odgovorna za rad na jevanđelju u dve crkve. U početku nisam dokučila načela propovedanja jevanđelja i u radu sam nailazila na mnoge probleme i poteškoće koje nisam znala kako da rešim, pa sam se molila Bogu u svom srcu, a kad god bih imala vremena, trudila sam se da razmislim o stvarima i da tragam za načelima. Tokom okupljanja sam slušala kako braća i sestre dele svoja iskustva i šta su zadobili propovedanjem jevanđelja. Osećala sam zavist, misleći da se razlikujem od drugih, jer dok su oni mogli da prime Božje vođstvo u vršenju svojih dužnosti, ja sam bila neko ko je počinio ozbiljne prestupe. Budući da mi je Bog dao priliku da se pokajem, smatrala sam da moram da radim napornije od ostalih i da više ne smem da pravim greške. Svaki dan sam putovala od jedne crkve do druge, a kada bi se javio moj problem sa vrtoglavicom, istrajala bih na svojim dužnostima bez odmora, misleći: „Sve dok ulažem više truda u svoje dužnosti, ne činim zla dela i ne izazivam prekide, mogu da nadoknadim svoje ranije prestupe i da još imam šansu da budem spasena.” Posle nekog vremena, rad na jevanđelju za koji sam bila odgovorna, počeo je da pokazuje neke rezultate, a pridošlice su mogle normalno da prisustvuju okupljanjima. Kad sam govorila o tome šta sam sve zadobila propovedanjem jevanđelja tokom ovog perioda, nadzornik se složio sa mojom besedom i bila sam veoma srećna, misleći: „Naporno sam radila u svojim dužnostima i stekla sam priznanje braće i sestara i imala sam prosvećenje u zajedništvu tokom okupljanja, a mogla sam i da osetim vođstvo Svetog Duha. Sve dok održavam svoje trenutno stanje, marljivo izvršavam svoje dužnosti još bolje, ne uzrokujem prekide niti ometanja i pripremim još dobrih dela, na kraju, Bog možda neće uzeti u obzir moje ranije prestupe.” Kasnije su starešine organizovale da budem odgovorna za rad na jevanđelju u još crkava i saznala sam da su neke od njih bile veoma udaljene od moje kuće. Pomislila sam na to kako mi je zdravlje loše i kako ću, ako ovako nastavim, biti u potpunosti isrcpljena, pa sam razmišljala o tome da kažem starešinama za moju situaciju. Ali onda sam pomislila: „Ako odbijem svoje dužnosti, kako će me Bog gledati?” Tako da nisam ništa rekla. Posle toga sam radila od jutra do mraka kako bih se brže upoznala sa poslom, pa čak i kada mi nije bilo dobro, prisiljavala sam se da nastavim. Ponekad bih zamolila sestre da me povezu na okupljanja na njihovim biciklima. Pošto sam često ostajala do kasno, moje zdravlje se dodatno pogoršalo. Osećala sam slabost u celom telu i malaksalost u rukama i nogama, pa sam mogla da ustanem jedino uz pomoć uzglavlja i tako se nateram da prisustvujem okupljanjima. Istinu govoreći, osećala sam se veoma slabo i želela sam da idem kući da se oporavim, ali videvši kako je radu crkve potrebna saradnja ljudi, bila sam zabrinuta, misleći u sebi: „Ako odem kući da se oporavim i odustanem od svojih obaveza u ovom važnom trenutku, kako će Bog gledati na mene? Hoću li još uvek imati dobru budućnost? Hoću li još uvek imati mogućnost da budem spasena?” Dakle, bez obzira na to koliko su stvari postale teške, nastavila sam da izvršavam svoje dužnosti. Kasnije, uz pomoć lečenja, stanje mi se postepeno poboljšalo.

Nekoliko meseci kasnije, izabrana sam za nadzornicu rada na jevanđelju. Kad sam se suočila sa tom dužnošću, brinula sam se da zbog lošeg zdravlja neću biti dorasla zadatku, ali onda sam pomislia: „Ako i pored bolesti budem mogla da izvršavam svoje dužnosti, možda će Bog oprostiti moje ranije prestupe, pa ću onda imati priliku da budem spasena.” S tim na umu, bila sam voljna da preuzmem tu dužnost. Jednom prilikom, starešine su me obavestile da treba da prisustvujem jednom okupljanju, ali na dan okupljanja, moje stanje se naglo pogoršalo. Imala sam jake bolove u stomaku, osećala sam slabost i glavobolju i jedva sam mogla da se pomerim. Doktor mi je rekao da moram da primim infuziju i da se odmaram u krevetu. U to vreme, nisam znala šta da osećam i pitala sam se: „Zašto se moja bolest ponovo pogoršala? Trenutno sam pretrpana poslom. Sestre sa kojima radim su zauzete svaki dan propovedanjem jevanđelja, a ja nisam u stanju da izvršavam svoju dužnost u tako važnom trenutku. Da li Bog koristi ovo okruženje kako bi me razotkrio i uklonio? Ako zaista ne mogu da izvršavam svoje dužnosti, kakvu ću budućnost imati?” Od same pomisli na to veoma sam se uznemirila i osećala sam se kao da me je Bog napustio. Zbog infuzije sam počela da se osećam pospano, a onda sam te noći utonula u dubok san. Sledećeg jutra, dok sam razmišljala o svemu tome, iznenada sam pomislila na ove Božje reči: „Upravo tokom mukotrpnog oplemenjivanja čovek najlakše može da padne pod Sotonin uticaj, pa kako bi onda trebalo da voliš Boga tokom takvog oplemenjivanja? Trebalo bi da prikupiš svoju volju, položiš svoje srce pred Boga i posvetiš Mu sve svoje vreme. Bez obzira na to kako te Bog oplemenjuje, ti treba da budeš u stanju da primeniš istinu kako bi udovoljio Božjim namerama i trebalo bi da preuzmeš na sebe da tražiš Boga i tražiš zajedništvo. U ovakvim vremenima, što si pasivniji, to ćeš biti negativniji i lakše ćeš nazadovati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). Iz Božjih reči sam shvatila da što je oplemenjivanje bolnije, to više treba tragati za istinom i Božjom namerom. Nisam više mogla da razmišljam o svojoj budućnosti i odredištu i morala sam više da se molim Bogu. Bila sam spremna da predam svoje srce Bogu bez obzira na to da li su za mene postojali dobra budućnost i odredište i ma kako da Bog deluje, bila sam voljna da se pokorim. Osećala sam se kao da me Bog posmatra, kao da čeka da ustanem i krenem napred. Moje srce se postepeno smirilo i osećala sam se lakše, spremna da tragam za istinom u takvom okruženju.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla sam izvesno razumevanje sopstvenog stanja. Svemogući Bog kaže: „Pavle nije poznavao svoju vlastitu suštinu i iskvarenost, a još je manje bio svestan svog buntovništva. Nikad nije spomenuo svoje sramno prkošenje Hristu, niti se preterano kajao. Ponudio je samo kratko objašnjenje, a duboko u svom srcu nije se u potpunosti predao Bogu. Iako je, na putu za Damask, pao, on se nije zagledao duboko u sebe. Zadovoljio se time što je nastavio da radi, a spoznaju samoga sebe i promenu svoje stare naravi nije smatrao najvažnijim problemima. Bio je zadovoljan time što je govorio istinu, što je, opskrbljujući druge, lečio sopstvenu savest i što više nije progonio Isusove učenike da bi se utešio i oprostio sebi grehe iz prošlosti. Cilj za kojim je tragao bio je samo buduća kruna i prolazno delo; cilj za kojim je tragao bilo je obilje blagodati. Nije tražio dovoljno istine, niti je tražio da prodre dublje u istinu koju ranije nije razumeo. Stoga se može reći da je njegovo znanje o samom sebi bilo lažno i da on nije prihvatao grdnju i sud. To što je bio u stanju da radi ne znači da je posedovao znanje o sopstvenoj prirodi ili suštini; bio je usredsređen isključivo na spoljašnje praktično delovanje. Štaviše, ono čemu je težio nije bila promena, već znanje. Njegovo je delo u potpunosti nastalo kao rezultat Isusovog pojavljivanja na putu za Damask. To nije nešto što je on prvobitno bio rešen da učini, niti je to delo nastalo nakon što je prihvatio orezivanje svoje stare naravi. Ma kako da je radio, njegova se stara narav nije menjala, tako da svojim delom nije iskupio grehe iz prošlosti, već je samo odigrao izvesnu ulogu među crkvama tog vremena. Takav jedan čovek, čija se stara narav nije menjala – to jest, čovek koji nije zadobio spasenje i kome je još više nedostajalo istine – bio je krajnje nesposoban da postane jedan od onih koje je Gospod Isus prihvatio. (…) Uvek je verovao: ’Sposoban sam da radim i bolji sam od većine ljudi; više od ikoga drugog vodim računa o bremenu Gospodnjem i niko se ne kaje tako duboko kao ja, jer, velika me je svetlost obasjala i video sam veliku svetlost, te je stoga moje kajanje dublje od ičijeg drugog.’ Takve je misli on u to vreme nosio u svom srcu. Na kraju svog dela, Pavle je rekao: ’Bitku sam izborio, trku dovršio i venac pravednosti pripravljen je za mene.’ Njegova borba, delo i smer kojim je išao imali su jedino za cilj sticanje krune pravednosti, a njegovo napredovanje nije bilo aktivno. Mada u svom poslu nije bio površan, može se reći da je svoje delo obavljao samo kao nadoknadu za počinjene greške, kao nadoknadu za optužbe od strane sopstvene savesti. Nadao se samo da će što pre dovršiti svoje delo, doći do kraja svog puta i izboriti svoju bitku, kako bi što pre stekao krunu pravednosti za kojom je odavno čeznuo. On nije čeznuo da se, sa svojim iskustvima i istinskim znanjem, susretne sa Gospodom Isusom, već da što pre dovrši svoje delo kako bi, kad se sretne sa Gospodom Isusom, za obavljeno delo dobio nagradu. Svoje je delo koristio da sebe uteši i da sklopi pogodbu u zamenu za buduću krunu. Ono što je tražio nije bila istina, niti Bog, već samo kruna. Kako bi takva potraga mogla da zadovolji normu? Njegova pobuda, njegovo delo, cena koju je platio i sav njegov trud – sve je to bilo prožeto njegovim čudesnim fantazijama i on je radio sasvim u skladu sa vlastitim željama. U čitavom njegovom delu nije bilo ni trunke volje u ceni koju je platio; on se samo bavio sklapanjem pogodbe. On svoj trud nije svojevoljno ulagao da bi izvršio svoju dužnost, već ga je svojevoljno ulagao zarad postizanja cilja te pogodbe. Ima li takav trud ikakvu vrednost? Ko bi pohvalio njegove nečiste napore? Koga bi takvi napori uopšte zanimali? Njegovo je delo bilo ispunjeno snovima o budućnosti, bilo je prepuno predivnih planova i nije sadržavalo put ka promeni ljudske naravi. Ogroman deo njegove blagonaklonosti bio je pretvaranje; njegovo delo nije pružalo život, već je predstavljalo lažnu uljudnost; bilo je to samo sklapanje pogodbe. Kako bi jedno takvo delo moglo da izvede čoveka na put povratka svojoj prvobitnoj dužnosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Bog razotkriva da Pavle nije imao stvarno razumevanje svojih prošlih zlih dela progona Gospoda Isusa i hapšenja Njegovih učenika, niti je istinski razumeo suštinu svog otpora prema Bogu. Zadovoljavao se time što zna da je pogrešio i što u budućnosti neće činiti takve stvari kojima bi se opirao Bogu. Zatim je pokušao da iskupi svoje grehe prividnim delima žrtvovanja, davanja i napornog rada. Na kraju je čak tvrdio da je za njega rezervisan venac pravednosti. Shvatila sam da Pavlova dela žrtvovanja i davanja nisu predstavljala obavljanje dužnosti stvorenog bića, niti su bila istinsko pokajanje, već pokušaj da iskoristi svoje delo kako bi iskupio svoje grehe u zamenu za venac pravednosti. Ovo je bilo licemerje i pokušaj da prevari Boga i da se sa Njim cenka. Razmišljala sam o svojim ranijim dužnostima, kad sam težila ugledu i statusu, prekidajući i ometajući rad crkve, i kad sam počinila prestupe, ali nisam duboko razmišljala o svojim prestupima niti sam ih spoznala, a nisam ni često zbog toga osećala da dugujem Bogu ili svojoj braći i sestrama. Videla sam samo štetu koja je naneta radu crkve i uticaj koji je to imalo na moju braću i sestre. Shvatila sam da sam se opirala Bogu i da ću se suočiti sa Njegovom kaznom ako ovako nastavim, pa sam se uplašila. Zato sam, kad sam ponovo preuzela svoje dužnosti, naporno radila i davala se, prihvatajući i pokoravajući se svakoj dužnosti koju je crkva za mene organizovala. Čak i kad sam bila toliko bolesna da sam jedva stajala na nogama i dalje sam uporno izvršavala svoje dužnosti. Sve moje žrtve su bile za iskupljenje mojih greha, u uzaludnoj nadi da ću ih jednog dana moći zameniti za Božji oproštaj i nagrade. Shvatila sam da moje žrtve, davanja i naporan rad nisu bili iskreni, a kamoli obavljanje dužnosti stvorenog bića. Poput Pavla, sve sam to činila kako bih iskupila svoje grehe i nadoknadila svoje prestupe iz prošlosti, sa krajnjim ciljem da ostvarim svoju težnju za povoljnim ishodom i odredištem. Koristila sam spoljašne žrtve, davanja i naporan rad u uzaludnoj nadi da ću ih zameniti za Božju milost i blagoslove, kao i dobar ishod i odredište, što je rezultiralo odnosom sa Bogom koji se u potpunosti zasnivao na interesima. Razmišljala sam o tome kako su moja ranija prekidanja i ometanja umalo dovela do mog proterivanja, jer sam otkako verujem u Boga težila slavi, dobiti i statusu. Videvši da je Sijaoju, sestra sa kojom sam sarađivala, bolja od mene, zbog čega sam se osećala kao da me je zasenila i otela mi oreol, počela sam da osećam ljubomoru i da je odbacujem i osuđujem. Znala sam da je Sijaoju tek postavljena za starešinu i da uopšte nije upoznata s poslom, pa sam, kad su nas više starešine obavestile da prisustvujemo okupljanjima i da se upoznamo sa problemima s poslom, namerno htela da ona prisustvuje. Mislila sam da će se osramotiti ako ne bude znala šta da kaže za vreme okupljanja, da će starešine videti da ni ona nije tako sjajna i da ću je tako sprečiti da bude u centru pažnje. Kada je Sijaoju ukazala na moje probleme u radu, osećala sam se kao da sam izgubila ugled, ali umesto da razmišljam o sebi, uhvatila sam se njene iskvarenosti i objavila je nadaleko i naširoko, terajući druge da je izoluju. Kasnije sam iz bezbednosnih razloga morala da izvršavam svoje dužnosti od kuće. Pošto je Sijaoju svaki dan izlazila radi posla, a braća i sestre su bili voljni da s njom razgovaraju u zajedništvu, bila sam još uverenija da me je zasenila, pa se moja ljubomora pojačala, kao i moje predrasude prema njoj. Kad su se približili godišnji crkveni izbori, uhvatila sam se problema Sijaoju kako bih ih uveličala, tvrdeći da nije pogodna da učestvuje na izborima. Nadala sam se da na taj način niko neće ugroziti moj status. Prekidala sam izborni proces i nanela veliku štetu Sijaoju. Ovi postupci su otkrili moju zlobnu narav i pokazali da sam na putu antihrista. Nisam razmišljala o tim stvarima kako bih prepoznala svoju sotonsku prirodu koja se protivila Bogu, a nisam se ni pokajala ni promenila, umesto toga, pokušala sam da se iskupim za svoje prestupe kroz spoljašnu patnju i davanje, nadajući se da ću ih zameniti za dobro odredište. Tajno sam pokušavala da se pogađam sa Bogom, a ovo je, u suštini, bio pokušaj da se Bog prevari. Ako nastavim tim putem neću moći da iskupim svoje grehe, već ću samo da gomilam zla dela, da bi me na kraju Bog kaznio jer sam Mu se opirala. Osvrćući se na put kojim sam išla verujući u Boga dugi niz godina, iznenada sam osetila da je moja težnja tokom godina bila krajnje apsurdna i u tom trenutku sam osetila gađenje i mržnju prema sebi. Htela sam samo da sebe snažno lupim po glavi. Zašto, za ime sveta, nisam jednostavno stremila ka istini!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i stekla sam izvesno razumevanje svoje priroda-suštine. Bog kaže: „U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i za čim je tragao. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delao u službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od sotonske prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da streme ka znanju i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: ’Moram da odbacim sve da bih se dao bogu. Moram da budem odan pred bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velike krune.’ To je isti stav koji imaju ovosvetski ljudi koji teže ovosvetskim stvarima. Oni se ni po čemu ne razlikuju i svima vlada ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. To je nepromenjiva činjenica i prirodni zakon. Put kojim hodaju ljudi koji ne streme ka istini sušta je suprotnost Petrovom putu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Moje stanje je bilo baš onakvo kakvo je Bog razotkrio. Odrekla sam se svega kako bih izvršavala svoju dužnost radi blagoslova, patila sam i platila cenu da bih zadobila blagoslove, uporno sam izvršavala svoju dužnost uprkos svojoj bolesti i činila sve što sam mogla da obavljam svoju dužnost dobro radi blagoslova. Bila sam naročito poslušna i popustljiva radi blagoslova. Sve što sam radila bilo je vođeno željom da dobijem blagoslove. Kada sam ometala rad crkve u svojoj dužnosti, verovala sam da sam ostavila mrlje i počinila prestupe pred Bogom i mislila sam da ću se suočiti s Božjom kaznom ukoliko se ne iskupim. Zbog toga se nisam usudila da zanemarim svoju dužnost. Kad sam imala vrtoglavicu dok sam izvršavala dužnost, uzimala sam lekove, misleći da je to odanost Bogu. Kad sam u svojoj dužnosti videla neke rezultate i videla da me Bog vodi, osećala sam da su blagoslovi na dohvat ruke, pa je moj entuzijazam prema dužnosti postao još veći i često sam radila bez pritužbi, čak i kada sam bila bolesna. Ta patnja je postala moj kapital i verovala sam da bih, posle svega što sam dala, trebalo da zadobijem Božje odobravanje i blagodati. Ali kasnije, kada se moja bolest pogoršala, osećala sam se malodušno i počela sam da se žalim, misleći: „Kako to da sam toliko bolesna iako želim da izvršim svoju dužnost? Kako da budem spasena ako ne mogu da vršim svoju dužnost?” Moji raniji prestupi su bili poput dubokog jaza između Boga i mene, zbog čega sam osećala da su moje šanse da budem spasena male. Verovala sam da taj jaz mogu da premostim i ponovo zadobijem Božju milost i spasenje samo ako budem više radila kako bih se iskupila. U tom trenutku sam shvatila da uopšte ne razumem istinu, niti da posedujem istinsko razumevanje Boga. Pogrešno sam verovala da što više neko pati dok vrši svoju dužnost, to više udovoljava Bogu, pa čak i kada je moje telo prešlo granicu izdržljivosti, nisam se odmarala, misleći da će, ako radim dok sam bolesna, Bog videti moju patnju i da ću tako steći Njegovo odobravanje i blagoslove. U stvari, Božji zahtevi prema ljudima nisu visoki. On samo traži da ljudi izvršavaju svoje dužnosti u okviru svojih mogućnosti. Ipak, kao da su mi misli bile pomućene i uporno sam postupala u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama sve dok nisam iscrpela svoje telo i prešla granicu izdržljivosti i dalje se žaljeći na Boga što me nije zaštitio i prebacujući svu krivicu na Njega. Zaista sam bila nerazumna i iznosila sam neosnovane optužbe! Takođe sam shvatila da bolest sa kojom sam se suočila nije bila Božji način da me eliminiše, već pre odraz mojih pogrešnih namera i pogrešnog puta. Bog je koristio to okruženje da razotkrije moju iskvarenost i nedostatke, dozvoljavajući mi da to prepoznam i razmislim o sebi. Bog me je spasavao. Ali, ja nisam tražila Božju nameru već sam Ga pogrešno razumela i žalila se na Njega. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma. Osetila sam duboko žaljenje u svom srcu i zavapila Bogu u molitvi: „Bože, tokom protekle godine, Ti si uredio okolnosti kako bi me pročistio i spasio, a ja ipak nisam uopšte tražila Tvoju nameru. Umesto toga, uvek sam stremila blagoslovima i čak sam Te pogrešno razumela. Bila sam tako sebična i ogavna, a tako mnogo Ti dugujem. Voljna sam da se pokajem i promenim”.

Kasnije sam čula himnu Božjih reči, koja mi je bila od velike pomoći.

Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača

1  Kao stvoreno biće, čovek treba da stremi ka tome da ispunjava dužnost stvorenog bića, da stremi ka tome da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji streme ka tome da vole Boga ne treba da streme ka ikakvoj ličnoj koristi, niti da streme ka onome za čime lično žude; to je najispravniji način stremljenja. Ako je istina ono ka čemu stremiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan.

2  Ako tražiš blagodati tela, a ono što primenjuješ je istina prema tvojim ličnim predstavama, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi i nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu, i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono što tražiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili eliminisan zavisi od tvoje lične potrage, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Slušala sam himnu iznova i iznova, a srce mi je bilo vedrije. Shvatila sam da se Bog ne obazire na to koliko čovek radi niti kolika je njegova spoljašna patnja, već na to da li čovek teži da voli Boga i udovolji Mu, kao i da li svoju dužnost izvršava u skladu sa istina-načelima i da li se promenila njegova iskvarena narav. Baš kao Petar, koji je stremio ka istini i konačno dostigao najveću ljubav prema Bogu i pokornost do smrti i tako proživeo pravo obličje stvorenog bića. To je ono što Bog odobrava. Ali, ako neko neprestano stremi blagoslovima, fokusirajući se samo na to da radi i pati za Boga, ne traži istinu niti postupa u skladu sa načelima u svojim dužnostima, a još uvek može da postavlja zahteve Bogu i da se pogađa sa Njim, ne menjajući svoju iskvarenu narav, onda je to put ka neuspehu. Takođe sam shvatila da je Božje delo danas da obnovi savest i razum čovečanstva, kako bi ljudi mogli da slušaju Božje reči, da Mu se pokoravaju i obožavaju Ga. Ovo je pravo obličje stvorenog bića. Prepoznavši to, osetila sam olakšanje i shvatila sam kako treba dalje da nastavim na svom putu. Kasnije, kad god sam se suočila sa problemom u svojoj dužnosti, svesno sam razmišljala o sebi, razmatrajući pogrešne stavove koje sam imala i iskvarene naravi koje sam otkrila. Otvoreno sam razgovarala sa sestrama saradnicama o svom stanju i tražila sam Božje reči u koje ću ući i sprovoditi ih u delo. Takvim praktikovanjem sam stekla izvesno razumevanje svojih iskvarenih naravi, a rezultati mog rada su se poboljšali.

Kasnije sam razmišljala o tome kako sam uvek bila sputana svojim prestupima i pitala sam se kako treba da se nosim s tim problemom. Jednog dana sam naišla na jedan odlomak Božjih reči i pronašla sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Mora da ima mnogo ljudi koji su napravili neki veći ili manji prestup, ali je zato najverovatnije veoma malo onih koji su počinili ozbiljne prestupe, prestupe koji izlaze van okvira moralnog. Ovde nećemo govoriti o ljudima koji su učinili razne druge prestupe; govorićemo samo o tome šta bi trebalo da rade ljudi koji su počinili ozbiljne prestupe i prestupe koji prevazilaze etičke i moralne okvire. Što se tiče počinilaca ozbiljnih prestupa – a ovde govorim o prestupima koji izlaze iz okvira morala – napominjem da u te prestupe ne spadaju uvrede Božje naravi niti kršenja Njegovih upravnih odluka. Razumete li to? Ne govorim o prestupima kojima se vređa Božja narav, Njegova suština, identitet i status, kao ni o prestupima koji predstavljaju svetogrđe prema Bogu. Ono o čemu govorim jesu prestupi koji prekoračuju moralne granice. Takođe, treba nešto reći i o tome kako ljudi koji su počinili takve prestupe mogu da se reše osećanja utučenosti. Takvi ljudi, prosto i jednostavno, imaju pred sobom dva puta. Prvo, ako u svom srcu osećaš da nikako ne možeš da otpustiš to što si učinio, ili ako imaš priliku da se izviniš osobi kojoj si učinio nažao i da se pred njom iskupiš, slobodno se iskupi i izvini joj se, nakon čega će tvoj duh povratiti osećanja lakoće i spokoja; ako, pak, nisi u prilici da to učiniš i ako to nije izvodljivo, ako si istinski spoznao problem koji nosiš duboko u srcu, ako si shvatio svu ozbiljnost onoga što si počinio i ako se iskreno kaješ, onda treba da se ispovediš i pokaješ pred Bogom. Kad god pomisliš na ono što si učinio i kad se osećaš okrivljeno, a to je upravo trenutak kad pred Bogom treba da se ispovediš i pokaješ, u taj čin moraš uneti svu svoju iskrenost i svoja istinska osećanja da bi od Boga dobio oprost i razrešenje. A kako da od Boga dobiješ oprost i razrešenje? To zavisi od tvog srca. Ako se uistinu ispovediš i iskreno priznaš svoju grešku i svoj problem, bilo da se radi o prestupu ili sagrešenju, ako zauzmeš pravi ispovednički stav i osetiš iskrenu mržnju prema onome što si počinio, ako se zaista iz korena promeniš i takvu grešku više nikad ne ponoviš, onda ćeš, jednog dana, primiti Božji oprost i razrešenje; drugim rečima, Bog tvoj ishod više neće određivati na osnovu gluposti, budalaština i prljavština koje si u prošlosti činio. Kad budeš dostigao taj nivo, Bog će na čitavu tu stvar potpuno zaboraviti; bićeš isti kao i drugi normalni ljudi i ni po čemu se nećeš razlikovati od njih. Sve se to, međutim, zasniva na premisi da moraš da budeš iskren i da je tvoj stav, poput Davidovog, uistinu pokajnički. Koliko je suza David prolio zbog prestupa koji je počinio? Bezbroj suza. Koliko je puta plakao? Nebrojeno puta. Suze koje je prolio mogu se opisati sledećim rečima: ’Svake noći nameštam krevet da bih u njemu plivao.’ Ja ne znam koliko je tvoj prestup ozbiljan. Ako je zaista ozbiljan, možda ćeš morati da plačeš sve dok ti krevet ne zapluta na suzama – možda ćeš do tog nivoa morati da se ispovedaš i kaješ, pre no što od Boga dobiješ oprost. Ako to ne učiniš, bojim se da će u Božjim očima tvoj prestup prerasti u greh od kojeg nećeš biti razrešen. Time bi zapao u veliku nevolju, pa ne bi ni imalo smisla išta više govoriti o ovome. Prema tome, prvi korak u cilju primanja Božjeg oprosta i razrešenja jeste da moraš biti iskren i da moraš da preduzmeš praktične radnje u cilju iskrene ispovesti i pokajanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada se bavim svojim prestupima, moram prvo doći pred Boga, ispovediti Mu se i razmisliti o sebi. Zatim moram da tragam za istinom o svojim prestupima kako bih postigla iskreno razumevanje i mržnju prema sebi i time postala sposobna da se zaista pokajem. Baš kao i David, koji je, nakon što je počinio prestup, iskreno zažalio zbog svog dela, pokajao se Bogu i nikada ga više nije počinio. Ovo srce iskrenog pokajanja bilo je tako dragoceno! Nisam više mogla da izbegavam svoje prestupe. Morala sam da priznam svoje grehe Bogu i da se pokajem, te da ubuduće ne činim takva dela. Kasnije, kada sam težila slavi i statusu u svojoj dužnosti, molila sam se Bogu tražeći od njega da me prokune i kazni, kako više ne bih postupala u skladu sa svojim iskvarenim naravima. Kroz ovu praksu, moja rešenost da se pobunim protiv svog tela je jačala. U prošlosti sam jako brinula o tome kako me drugi doživljavaju i uvek sam želela da zaštitim sliku o sebi u srcima drugih. Ali sada se svesno otvaram i razotkrivam svoju iskvarenost i kroz ovu praksu, osećam se opušteno i spokojno u svom srcu. Kada naiđem na probleme u svojoj dužnosti, sada sam u stanju da svesno tražim Božje reči i načela. Više nisam sputana svojim prestupima iz prošlosti i osećam se mnogo slobodnije u svom srcu.

Ova bolest je otkrila moja pogrešna gledišta i naterala me da uvidim pogrešan put kojim sam krenula u svojoj veri. Da nije bilo ovih okolnosti, ne bih stekla nikakvu samosvest i nastavila bih ovim putem, a na kraju ne bih ništa postigla i bila bih eliminisana. Voljna sam da u budućnosti postupam u skladu sa Božjim rečima i da izvršavam dužnost stvorenog bića kako bih udovoljila Božjem srcu i uzvratila Njegovu ljubav.