Tokom 2011. godine, muž i ja smo se bavili prodajom mesa na pijaci. Hteli smo da poštenim radom zaradimo novac. Posao smo vodili pošteno, nikada nismo varali mušterije i svima smo robu prodavali po istoj ceni. Nismo marili za količinu prodate robe dokle god smo mogli mirno da spavamo. Kad bi kupci pitali da li je meso sveže ili smrznuto, iskreno bih im odgovarala da se radi o smrznutom mesu koje tek što je odmrznuto. Čim bi to čuli, kupci su se okretali i odlazili iz radnje. Posle nekog vremena, posao je i dalje tapkao u mestu. Videvši da nam posao posustaje, muž je bespomoćno rekao: „Ako do kraja godine ne zaradimo neki novac, trebalo bi da prodamo radnju.” Muževljeve reči su me veoma uznemirile. „Da bismo otvorili radnju, u banci smo podigli kredit od 200.000 juana, koji treba da isplatimo u roku od tri godine. Ako tome dodamo troškove za korišćenje hladnjače, naknadu za pijačnu tezgu i gorivo, naši ukupni troškovi iznose oko 200 juana dnevno. Kod kuće imamo malu decu, a za svaku sitnicu, od dnevnih troškova do potrepština za decu, potreban nam je novac. Šta ćemo raditi ako nam posao ne krene?” Ponekad bi se kupci raspitivali za proizvode na našoj tezgi, a odmah zatim otrčali kod naših konkurenata i kod njih kupili robu. Nisam shvatala zbog čega to rade: „Svi prodajemo odmrzunto meso, pa zašto onda ljudi kupuju kod naših konkurenata?” Da bismo zaradili novac, muž i ja smo potražili savet od konkurenata. Jedan od njih nam je rekao: „Ja svojim kupcima govorim da je meso sveže. Zašto biste im govorili istinu? Budale ste ako tako radite. Ovim poslom se bavimo da bismo zaradili novac. Samo o tome se radi. Mislite li da će vam neko reći hvala zato što ste pošteni? Možete li nešto da kupite od tih njihovih pohvala? Novac u ruci i hrana na trpezi – to je stvarnost.” Saslušavši to, bila sam u nedoumici: „Da li zaista treba tako postupati? Šta ako kupac otkrije prevaru, pa dođe da se žali i da nam pravi probleme?” S druge strane, gledala sam kako kod naših konkurenata roba ide kao alva, kako zarađuju više od nas i kako im posao cveta. Mi smo sve vreme svoj posao obavljali pošteno, ali zato nismo mogli ništa da prodamo, niti da išta zaradimo. Štaviše, i dalje smo bili zaduženi do guše, pa sam pomislila da više ne možemo sebi da dopustimo da budemo tako pošteni i kruti i da je za nas najvažnije da pronađemo način da zaradimo novac i da dobro živimo.

Jednoga dana, dok smo muž i ja bili zauzeti poslom, jedna elegantna žena kovrdžave kose, od svojih četrdesetak godina, prišla je našoj tezgi i upitala: „Pošto su vam ova rebra?” Odgovorila sam: „Jedan kilogram košta 22 juana.” Žena je na trenutak zastala, a onda rekla: „Rebra su dobrog kvaliteta, ali može li malo jeftinije? Kupila bih dvesta-trista kila odjednom i htela bih da mi ih iseckate na sitnije komade, ako može? Ako sve bude u redu, i ubuduće ću kupovati robu od vas.” Muž je hitro odgovorio: „Kako da ne! Ako kupite veću količinu, daću vam popust od dva juana po kilogramu.” Muževljeve reči su me šokirale, jer sam znala da nam je marža na rebra ionako veoma mala, pa s takvim popustom jedva da ćemo išta zaraditi. Žena je pomalo zabrinuto rekla: „Želim da rebra budu dobrog kvaliteta. Ako ne budem zadovoljna, vratiću vam ih.” Muž ju je samouvereno uveravao. Kad je mušterija otišla, nezadovoljno sam saopštila mužu: „S tako malim profitom, ma koliko robe da prodamo, jedva da ćemo išta zaraditi!” Moj muž se nasmejao i rekao: „Znam kako ćemo da zaradimo. Neki dan sam video kako jedan od naših konkurenata secka rebra na sitne komade i zatim ih meša sa rebrima starih, uginulih svinja i krmača, a kad se dobro pomešaju, niko ne može da ih razlikuje. Razmisli malo, zašto oni i dalje imaju toliko mušterija, iako prodaju rebra lošeg kvaliteta? Zato što im je roba jeftina. Koliko kupaca danas uopšte mari za kvalitet robe? Ako ovoj gospođi ne daš neki popust, otići će kod drugog prodavca.” I dalje sam bila zabrinuta, pa sam svom mužu rekla: „Šta ako joj iseckaš dvesta kila rebara, a ona ti ih vrati čim ustanovi da nisu dobra?” Muž je samouvereno rekao: „Ne brini, iseckaću malo dobrih rebara, pa ću ih onda pomešati s onim jeftinijim, tako da niko neće primetiti.” Čuvši šta mi je muž rekao, pomislila sam: „Nikada nismo imali tako veliku mušteriju, pa zašto onda ne bismo dobru robu pomešali s lošom da malo i mi zaradimo?” I tako sam pristala na muževljev predlog. Nakon što je muž iseckao sva rebra, gospođa je došla da ih preuzme. Knedla mi je zastala u grlu i dlanovi su mi se znojili dok sam budno motrila na nju. Na moje iznenađenje, gospođa je pažljivo pregledala rebra i nije pronašla nijedan problem. Otad pa nadalje, žena je stalno kod nas kupovala obrađena rebra, a mi smo sve vreme koristili isti metod, pa je novac neprekidno pristizao. Pomislila sam: „Nije ni čudo da ljudi kažu: ’Ma gde da odeš, prodavci su uvek promućurniji od kupaca.’ Da bi se bavio biznisom, moraš da budeš promućuran, jer kako bi inače ljudi mogli toliko da zarade od trgovine?”

Kako se godina bližila kraju, ljudi su se tiskali oko naše tezge da bi od nas kupovali robu. Oko Nove godine, potražnja za svinjskim nogicama bila je velika, ali pošto su prednje nogice bile preskupe, morali smo zadnje nogice da prodajemo kao prednje. Isprva su me mušterije pitale: „Jesu li ovo prednje nogice, gospoja?” Jako bih se unervozila kad bi mi kupci postavljali to pitanje. Lagala bih ako bih im rekla da se radi o prednjim nogicama, ali ako bih im rekla istinu, niko ih ne bi kupovao kod nas. Nisam imala hrabrosti da ih pogledam u oči i samo bih im odgovorila: „Bez brige, sve su ovo prednje nogice.” Kad bih im to kazala, kupci su kupovali po nekoliko komada. Odahnula bih tek kad se kupci udalje od naše tezge. Ali jednom prilikom me je neki kupac sumnjičavo upitao: „Odakle vam ovoliko prednjih nogica? Čuo sam da ih je baš teško nabaviti.” Srce mi je poskočilo u grudima, pa sam požurila da mu objasnim: „Mnogo se više svinja kolje oko Nove godine i zato je ponuda prednjih nogica veća.” Kupac je nastavio s pitanjima: „Kažu da prednje nogice imaju po sedam zglobova, pa kako to da ih na ovim vašim nema toliko?” Kad je to rekao, osetila sam knedlu u grlu i pomislila: „Ovaj čovek zna puno toga o svinjskim nogicama. Možda bi trebalo da mu priznam da su ovo sve zadnje nogice. Ali zar se neću osramotiti ako mu kažem istinu?” Da bih zataškala svoju laž, prisilila sam sebe da mu kažem: „Danas im nogice seku motornom testerom, tako da zglobovi bivaju odsečeni prilikom klanja.” Za divno čudo mi je poverovao i kupio nekoliko nogica. Iako smo zarađivali novac, u srcu mi je bilo jasno da je nesavesno zarađivati novac laganjem i plašila sam se da će se kupci, ako ih budem i dalje tako otvoreno obmanjivala, možda jednom vratiti i napraviti mi problem ako ustanove da su prevareni. Ali posle nekog vremena mi je laknulo, kad sam videla da nam niko ne pravi probleme. Takođe sam razmišljala o tome da mi nismo jedini koji tako postupaju, te da i naši konkurenti rade isto, pa mi je postepeno bivalo sve lakše da slažem.

U martu 2013. godine, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Tokom jednog okupljanja, videla sam kako braća i sestre promišljaju o sebi kroz razotkrivanje Božjim rečima i razgovaraju u zajedništvu o iskvarenosti koju pokazuju. Pomislila sam: „Zašto oni uvek razotkrivaju svoju ružnu stranu i svima govore o stvarima kojih se najviše stide? Zar to nije glupo?” U to vreme, nisam razumevala šta to braća i sestre rade. Ali nakon što sam neko duže vreme verovala u Boga, konačno sam shvatila da cilj Božjeg dela poslednjih dana jeste da se ljudi pročiste i promene kroz Njegove reči, te da ćemo jedino odbacivanjem svojih iskvarenih naravi moći da budemo spaseni od strane Boga. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da Bog od ljudi zahteva da budu pošteni, da im reči i postupci budu čisti i lišeni svake obmane, te da budu iskreni. Ali ti Božji zahtevi su se u mom srcu sukobili s mojom stvarnošću. Znala sam da treba da budem poštena, ali mi se činilo da će svi kupci pobeći od nas ako ih ne budem varala. A kako ćemo onda da zaradimo novac? Ranije sam prodavala mnogo manje robe jer sam govorila istinu, a ako i dalje budem toliko kruta kao pre, posao će nam sasvim sigurno propasti. Mislila sam da će biti dovoljno ako ljude ne budem lagala i varala na okupljanjima i u svom svakodnevnom životu. Imajući to na umu, nastavila sam da se u skladu s tim i ponašam.

Od mesnih proizvoda koje smo prodavali, veoma su dobro išle goveđe kolenice, ali njihova nabavna cena bila je vrlo visoka, tako da je naša marža iznosila svega dva do četiri juana po kilogramu. U poređenju s njima, cena svinjskih kolenica bila je znatno niža. Budući da uzgoj krmača traje duže, svinjske kolenice se, po svom izgledu, ne razlikuju puno od goveđih, osim što su po dimenzijama manje. Stoga su neki trgovci svinjske kolenice na pijaci prodavali kao goveđe, pa smo i mi radili to isto. Neki što su robu nabavljali za restorane zbunjeno su zapitkivali: „Kako to da govedinu prodajete tako jeftino?” Ja bih im na to, sa mirnim izrazom lica, odgovarala: „Ovo je meso od mlade teladi. Kratko su ih uzgajali i onda zaklali, pa im je zato meso jeftinije.” Kad bi to čuli, ti kupci bi od nas kupili manju ili veću količinu tog mesa. Srce mi je lupalo u grudima dok bih im to govorila, jer sam se plašila da će mi postaviti još neko potpitanje na koje neću umeti da odgovorim. Ako bi otkrili da ih varam i ako bi me prijavili, verovatno bi mi ukinuli dozvolu za bavljenje ovim poslom. Ako bi me kaznili, izgubila bih sav zarađeni novac, a možda bih i na robiji završila. Pojedini restorani su tražili da im izdamo račun, ali ja sam se izvlačila tako što sam na računima pisala samo „kolenica”, umesto „goveđa kolenica”. Kad bi veterinarska inspekcija krenula u kontrolu pijačnih tezgi, izvlačila sam se tako što bih pre toga spakovala robu i otišla kući. Posle svake izgovorene laži osećala sam se nelagodno, jer sam čula da konzumiranje te vrste svinjskog mesa može da bude štetno po zdravlje. Bila sam u dilemi, jer sam odlično znala da je pogrešno lagati i da je takvo poslovanje nesavesno, ali mi smo na taj način dobro zarađivali i ja nisam htela da se odreknem toga. Razmišljala sam o tome kako sam nekada vodila računa o ceni prilikom kupovine, dok sam sada naprosto kupovala sve što mi je trebalo. Od mog posla su i moji roditelji imali puno koristi, a svekar mi je s radošću rekao: „Vama dvoma posao baš ide od ruke, kao da ste vi pravi hranitelji naše porodice!” Čuvši to, nisam mogla a da se ne nasmešim i u sebi sam razmišljala: „Sjajno je imati novac. Ako želiš pun novčanik, moraš da budeš oštrouman.” Da bih i dalje zarađivala, nastavila sam da varam ljude. Makar je tako bilo sve dok se nije desilo nešto što me je konačno nateralo da krenem drugim putem.

Jednog jutra, jedna naša redovna mušterija me je, sa strogim izrazom lica, upitala: „Ona creva što ste mi juče prodali nisu bila sveža, zar ne?” Srce mi je zalupalo u grudima. Creva koja sam mu juče prodala bila su preostala od prethodnog dana i definitivno nisu bila sveža, ali ako mu budem rekla istinu, on će pobesneti. Šta ako više nikad ne dođe na našu tezgu? Brzo sam mu odgovorila: „Bila su sveža.” Čuvši to, kupac nije ništa rekao, nego se samo okrenuo i otišao. Gledajući ga dok je odlazio, osetila sam krivicu i tugu. Taj kupac je već duže vreme kupovao robu kod nas, a ja sam ga prevarila samo da bih zaradila. Zaista sam bila nemoralna! Bila sam nepoštena i on mi verovatno nikad više neće verovati. Kao što sam i pretpostavila, taj kupac je već narednog dana otišao do druge tezge da kupi robu. Videvši to, obuzelo me je kajanje i shvatila sam da je Bog dozvolio da se ovako nešto desi. Bog istražuje najdublje udoline ljudskog srca. Kako bi moje misli, namere i svaki moj postupak mogli da izbegnu Božjem pogledu? Stoga sam počela da promišljam o sebi.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „U prošlosti su ljudi svoj posao obavljali tako da niko ne bude prevaren; prodavali su neku stvar po istoj ceni, bez obzira na to ko ju je kupovao. Zar se time nije prenosila jedna komponenta dobre savesti i ljudskosti? Očigledno je da je, u vreme dok su ljudi ovako dobronamerno vodili svoje poslove, u svetu još bilo neke savesti i neke ljudskosti. Međutim, usled čovekove sve veće potražnje za novcem, ljudi su nesvesno počeli sve više da vole novac, dobitak i uživanje. Zar ljudi ne daju prednost novcu više nego što su to činili ranije? Kad ljudi na novac gledaju kao na nešto veoma važno, oni nesvesno počinju da svom ugledu, svojoj reputaciji, svom dobrom imenu i svom integritetu pridaju sve manje važnosti, zar ne? Kad počneš da se baviš biznisom, vidiš kako se drugi bogate varajući ljude. Iako je takav novac stečen nezakonito, oni su sve bogatiji i bogatiji. Ljutiš se kad vidiš u čemu sve uživaju njihove porodice: ’Bavimo se istim poslom, a oni su se obogatili. Zašto ja ne mogu da zaradim puno para? Ne mogu više to da podnesem – moram naći način da zaradim više keša.’ Nakon toga, razmišljaš jedino o tome kako da stvoriš sebi bogatstvo. Kad jednom odustaneš od verovanja da ’novac treba sticati savesno, ne obmanjujući nikoga’, tvoj način razmišljanja, kao i načela na kojima se tvoji postupci zasnivaju, počinju postepeno da se menjaju, vođeni tvojim ličnim interesima. Kad nekog varaš po prvi put, osećaš grižu savesti, a srce ti govori: ’Kad bude gotovo, biće ovo poslednji put da sam nekoga prevario. Stalno varanje ljudi će mi se osvetiti!’ U tome je uloga čovekove savesti – da te natera da se ustručavaš i da počne da te grize, tako da se osetiš neprirodno kad nekoga prevariš. Ali, nakon što si nekoga uspešno prevario, ti vidiš da sad imaš više novca nego pre i uviđaš kako ovaj metod može biti veoma koristan za tebe. Uprkos tupom bolu u srcu, ipak si spreman da samom sebi čestitaš na uspehu i donekle si zadovoljan sobom. Po prvi put, ti odobravaš sopstveno ponašanje, odobravaš svoje metode obmane. Kad se čovek jedanput zarazi ovakvom prevarom, to je isto kao kad se neko oproba u kockanju i zatim postane kockar. U svom neznanju, ti odobravaš sopstveno prevarantsko ponašanje i prihvataš ga. U svom neznanju, ti na varanje gledaš kao na legitimno komercijalno ponašanje i najkorisnije sredstvo za tvoj opstanak i tvoju dobrobit; smatraš da ćeš na ovaj način moći na brzinu da zgrneš bogatstvo. Ovo je čitav jedan proces: u početku, ljudi takvo ponašanje ne mogu da prihvate i gledaju s visine na takvo ponašanje i praksu. Zatim počinju i sami da eksperimentišu sa ovim ponašanjem, isprobavajući ga na svoj način, a njihovo srce počinje postepeno da se transformiše. Koje je vrste ta transformacija? To je odobravanje i priznavanje ovog trenda, ove ideje koja ti je usađena putem društvenog trenda. Ne shvatajući to, ti osećaš da si loše prošao ukoliko nisi prevario ljude s kojima posluješ; ako ne varaš ljude, čini ti se kao da si nešto izgubio. I tako, ovo varanje nesvesno postaje sama tvoja duša, tvoja kičma i nezaobilazni način ponašanja koji predstavlja načelo tvog života. Kada čovek prihvati ovakvo ponašanje i ovakvo razmišljanje, zar to ne dovodi do promene u njegovom srcu? Kad ti se srce promenilo, da li se promenio i tvoj integritet? Da li se tvoja ljudskost promenila? Da li ti se promenila savest? Čitavo tvoje biće se promenilo, od tvog srca do tvojih misli, iznutra ka spolja, i to je kvalitativna promena. Ova promena te sve više udaljava od Boga i sve se prisnije povezuješ sa Sotonom; postaješ sve sličniji Sotoni, što dovodi do toga da te Sotonina iskvarenost pretvara u demona” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje su reči tako istinite. U prošlosti, ljudi su svoj posao obavljali pošteno i bez varanja, a cene su bile fiksne. Danas je ljudima potrebno sve više novca i profita da bi uživali u boljem životu, pa više ne mare za svoj ugled i poštenje. Naprotiv, postali su nezasiti u svojoj pohlepi i misle isključivo na profit, pa se stoga ne libe da urade bilo šta, samo da bi zaradili. Da bi namirnicama sačuvali prividnu svežinu, oni banane prskaju konzervansom, azijske trešnje potapaju u hemikalije, a povrće poput celera, glavica belog luka, slatkog krompira ili pečuraka prskaju ili natapaju konzervansom. Mada zbog toga voće i povrće spolja izgleda sveže, ono je zapravo puno hemikalija. Uz to mu je i ukus odvratan. Prodavci koriste takve metode samo da bi zaradili novac. Nije ih briga da li će time ljudima ugroziti zdravlje. Po čemu oni onda imaju ikakvu savest? U ovom materijalističkom društvu, ljudi obožavaju novac i vođeni su profitom. Žive sa sotonskim otrovom koji kaže da „Svet se vrti oko novca”, žele samo da zarade što više novca i spremni su na sve kako bi ostvarili što veći profit. Želje im rastu kao grudva koja se kotrlja nizbrdo, pa na kraju postaju nezasiti u svojoj pohlepi ne mareći više za ugled, kredibilitet ili poštenje. Takvi ljudi su izgubili temelj vlastitog vladanja, tako da se više ne mogu zvati ljudskim bićima. Oni su naprosto živi đavoli! Prisetila sam se vremena kad sam svoj posao obavljala pošteno. Nikada nikog nisam lagala i držala sam fiksne cene, pa sam slobodno mogla da kažem da savesno zarađujem. Ali na taj način nisam mogla da zadržim kupce, niti da zaradim. A onda sam videla kako konkurencija, lažući svoje kupce, na istim tim proizvodima dobro zarađuje. Postepeno su u mojoj glavi počele da se rađaju nepoštene misli. Kad sam počela da lažem, isprva je i mojoj savesti bilo nelagodno zbog toga. Plašila sam se da će ljudi shvatiti prevaru i da će me razotkriti, pa sam stoga uvek bila prestravljena kad bih nekoga slagala. Kasnije mi je, zbog želje za profitom, ušlo u naviku da lažem. Mislila sam da se, bez obzira na sredstva i metode koje sam koristila, prava veština sticanja novca sastoji u tome da kupce nagovorim da robu kupe od mene. Kažu da „Nije bitno da li je mačka bela ili crna, sve dok može da hvata miševe, ona je dobra mačka” i da dobru trpezu možeš da postaviš tek onda kad imaš novac u rukama. Da bih ostvarila profit, zadnje nogice sam prodavala kao prednje, a umesto teletine, kupcima sam na prevaru uvaljivala svinjsko meso. Jednom sam čak redovnoj mušteriji prodala svinjska creva preostala od prethodnog dana, a kad me je upitala jesu li creva bila sveža, ja ipak nisam priznala šta sam uradila. Zarad ličnih interesa, neprekidno sam iznova varala svoje mušterije. Bog od nas zahteva da imamo ljudskost i savest, a ja sam postupala suprotno Božjim zahtevima prema ljudima. Bila sam potpuno nesavesna i čak mi je bilo teško da kažem istinu. Ljudi deluju, a Nebo posmatra. Bog o našim ishodima odlučuje na osnovu naših dela. Bog bi me se samo gnušao da sam zauvek ostala lukava i lažljiva. Bog voli poštene ljude, dok se lažljivih ljudi gnuša. Nisam više smela da se koristim lažljivim sredstvima. Zato sam se u srcu pomolila Bogu: „Bože, znam da Ti želiš da budemo pošteni, ali ja sam stalno propuštala priliku da primenjujem istinu. Molim Te, usmeri me kako da se pobunim protiv vlastitog tela i da živim u skladu s Tvojim rečima.”

Kasnije, kad bi iz nekih restorana dolazili ljudi da kupe teletinu, jako sam se dvoumila i ovako sam razmišljala: „Ako im kažem da je ovo zapravo svinjsko meso, hoće li prestati da kupuju kod nas? Hoće li me kriviti što sam ih ranije lagala?” I dalje sam želela da tvrdim da se radi o teletini, ali sam shvatila da bi bilo pogrešno da ih i dalje lažem. Zato sam rekla: „U stvari, ovo je svinjsko meso, pa je zbog toga jeftinije.” Kupci su se samo osmehnuli i bez ijedne reči otišli. Kad su otišli, muž je pobesneo i počeo da me grdi: „Zašto si im rekla istinu? Pošto sada znaju da je reč o lažnoj teletini, sigurno više nikad neće kupovati meso od nas.” Uprkos svem svom poštenju, takođe sam se plašila da ću govoreći istinu ugroziti naše poslovanje, ali, budući da sam verovala u Boga, nisam više mogla da varam ljude, a samo od Boga zavisi da li će nam prodaja ići dobro ili loše. Mužu sam rekla: „Bez obzira da li kupuju od nas ili ne, treba da im kažemo istinu. Mi stalno varamo ljude, ali kako ćeš im objasniti kad budu otkrili da se radi o lažnoj govedini? Pogrešno je varati ljude. Kako bude da bude, ja ću odsad govoriti istinu. Ne mogu više da lažem i da varam ljude.” Muž je zurio u mene, ali nije progovorio ni reč. Ali ono što se posle toga desilo bilo je za mene potpuno neočekivano. Kupac iz jednog restorana mi je rekao: „Mi smo zapravo znali da ovo nije prava teletina, jer kako bi inače bila tako jeftina? Mada je i svinjsko meso takođe ukusno, iseckano meso se razlikuje od govedine. Da bismo zaradili, moramo da prodajemo svinjetinu kao govedinu, ali ipak nisam očekivao da ćete nam reći istinu.” Kad sam to čula, uverila sam se da je praktikovanje u skladu s Božjim rečima ispravna stvar i okusila sam koliko je lepo biti pošten. Kasnije smo počeli da prodajemo isključivo sveže nogice koje smo po veleprodajnoj ceni nabavljali iz jedne klanice. Svako pakovanje sadržalo je jednak broj prednjih i zadnjih nogica. Pred Novu godinu, kupci su dolazili do tezge i pitali me: „Jesu li ovo sve prednje nogice?” Na trenutak sam oklevala, pomislivši: „Ako svi budu kupovali samo prednje nogice, zadnje ću teško uspeti da prodam, pa ću im naprosto reći da su sve to sveže prednje nogice.” Ali odmah zatim sam odbacila tu misao i prekorila samu sebe: „Bog ispituje svaku moju reč i postupak, te zato treba istinu da govorim.” Stoga sam svojim kupcima rekla istinu i pokazala im kako da prepoznaju prednje nogice, nakon čega su mogli lako da prepoznaju prednje nogice primenom mog metoda. Neki kupci mi, međutim, nisu poverovali, pa su me pitali: „Ti nas ne varaš, zar ne?” Krajnje iskreno sam im odgovorila: „Da hoću da vas prevarim, ne bih vam rekla kako da prepoznate prednje nogice, nego bih vam naprosto rekla da su sve ovo prednje nogice.” Čuvši to, kupili su poveću količinu nogica. Dok sam ih gledala kako odlaze, osetila sam veliko olakšanje u srcu.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kakav je značaj Božjeg zahteva da ljudi budu pošteni, da postanu ljudi bez ikakvih sebičnih motiva, namera, samovolje ili uprljanosti i bez tamne strane? Treba da omogući ljudima da se očiste od svoje iskvarene naravi, da postepeno dostignu svetost, da žive u svetlosti, slobodnije i nesputano, da budu ispunjeni uživanjem, prepuni radosti i mira – takvi su ljudi najblagosloveniji od svih. Božji cilj je da usavrši ljude, da im omogući da uživaju u najvećem od svih blagoslova. Ako ti postaneš ovakva osoba, kakve koristi Bog može imati od tebe? Da li Bog ima neke skrivene motive? Da li On uopšte ima koristi od svega ovoga? (Nema.) Dakle, ako je neka osoba poštena, ko od toga ima najviše koristi? (Sama ta osoba.) Koje koristi i prednosti može imati čovek od toga? (Čovekovo srce će biti slobodno i nesputano, a život će mu bivati sve lakši; drugi ljudi će mu sve više verovati dok budu komunicirali sa njim i imaće normalne odnose sa drugim ljudima.) Šta još? (Kada se ljudi ponašaju u skladu sa Božjim rečima i zahtevima, više neće biti u bolovima, već će živeti opušteno, mirno i srećno.) Ovaj osećaj je sasvim stvaran. Dakle, šta je cilj Božjeg spasenja čoveka? (Da preobrazi i pročisti ljude, da bi ih na kraju pridobio.) Kakva je posledica toga što nas Bog pridobije? To je dolazak do divnog odredišta koje nam je Bog obećao. Dakle, ko ima najveće koristi od svega ovoga? (Čovek.) Čovek ima najveću korist!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”). Bog je u Svojoj besedi otkrio značenje i svrhu Svog zahteva da ljudi budu pošteni. Svrha Božjeg zahteva da ljudi budu pošteni jeste da im omogući da odbace svoju iskvarenost i da budu spaseni od strane Boga, da žive u skladu sa zahtevima Stvoritelja i da žive pravedno i dostojanstveno. Zbog Božjih reči sam se zaista osetila krivom, prisećajući se kako sam se nekad služila lažima i obmanom da bih zaradila novac. Iako sam na taj način zaista zaradila nešto novca, savest me je grizla zbog toga, a svoje laži sam zataškavala još većim lažima, što je moj život činilo iscrpljujućim. Živci su mi stalno bili zategnuti, i uvek sam se plašila da će se jednog dana moje laži raspasti kao kula od karata i da će mi kupci praviti probleme. Samo ako je pošten i ako postupa u skladu s Božjim rečima, čovek može uistinu da živi u svetlosti i da u srcu bude spokojan i siguran. Roba koju sada nabavljamo je prava govedina, vrhunskog kvaliteta. Kupci ponekad svrate do naše tezge kako bi kupili jeftinu govedinu, a ja im onda kažem da je govedina koju smo ranije prodavali bila lažna i štetna po zdravlje, te da je zato više ne prodajemo. Pored toga, ako roba ponekad nije sveže nabavljena tog dana, kupcima uvek govorim istinu, ali njima to nije bitno i ipak je kupuju, pod uslovom da meso nije pokvareno. Dok poslujem na takav način, u srcu se osećam spokojno.

Prošavši kroz sve ovo, naučila sam da, govoreći istinu i praktikujući poštenje, svom srcu donosimo olakšanje i uživanje, a to je nešto što se ne može kupiti novcem. Božje reči su te koje su me, iz poslovne žene vođene profitom, preobrazile u osobu koja se pošteno bavi svojim poslom. Hvala Bogu!