Napunila sam šezdeset i osam godina 2005. i jednog dana, početkom oktobra te godine, jedan prijatelj mi je propovedao jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Jedući i pijući Božje reči, uverila sam se da je Svemogući Bog jedini istiniti Bog koji spasava ljudski rod i prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Manje od godinu dana od kada sam počela da verujem u Boga, starešina je za mene uredio da rukovodim crkvenim knjigama Božjih reči. Pomislila sam u sebi: „Budući da mi je dodeljena ova dužnost, moram da budem marljiva i odgovorna. Ne smem da pravim nikakve greške. Samo izvršavajući svoju dužnost kako treba mogu da zadobijem Božje spasenje.” Nakon toga, aktivno sam izvršavala svoju dužnost, organizovala i numerisala sve knjige i sve uredno beležila. Mislila sam: „Dokle god se potpuno posvećujem svojoj dužnosti, ne samo da će starešina i braća i sestre biti zadovoljni, već će i Bog zasigurno biti zadovoljan i blagosloviti me.” Pomisao na to da ću u budućnosti biti blagoslovljena i spasena me je činila veoma srećnom. Dve godine kasnije, starešina je za mene uredio da isporučujem knjige i pisma u dve obližnje crkve. Iako je ova dužnost bila pomalo naporna za nekoga mojih godina, čim bih pomislila na to da će mi izvršavanje ove dužnosti dati priliku da udovoljim Bogu i zavredim Njegove blagoslove, a pogotovo kada bih pomislila na lepotu carstva u budućnosti, bila sam posebno radosna, pa se nisam žalila čak ni kada sam bila umorna.

Godine su prolazile, došla je 2024. i sada sam bila u poodmakloj dobi od osamdeset sedam godina. Moje zdravlje je bilo sve lošije iz godine u godinu i patila sam od nekoliko bolesti, kao što su prevremeni srčani otkucaji, hiperlipidemija, visok krvni pritisak i povišen šećer u krvi, a tri godine pre toga mi se pojavila degenerativna lumbalna bolest i kada bi ona stvarno buknula, donja leđa bi me toliko bolela da nisam mogla da stojim i svaki pokret bi mi izazivao bol koji me je iscrpljivao. No, da budem iskrena, ove bolesti nisu mnogo uticale na moje raspoloženje jer me nisu ometale u izvršavanju moje dužnosti, a nisu uticale ni na moju težnju ka spasenju kroz moju veru u Boga. Ono što mi je izazivalo najjaču bol je to što sam ogluvela na oba uva. Uopšte nisam mogla da čujem kada bi moja porodica normalno razgovarala, pa su oni morali da mi viču na uvo kako bih bar malo čula. Moja porodica mi je kupila nekoliko različitih slušnih pomalagala, ali nijedno nije dugo bilo od pomoći. Otišla sam u bolnicu i ustanovljen mi je gubitak sluha koji ima veze sa godinama, što je neizlečivo. Nakon toga sam se osećala kao da živim u svetu tišine. Nisam mogla da čujem Božje propovedi niti besede, niti sam jasno mogla da čujem himne Božjih reči. Na okupljanjima nisam mogla da pratim šta drugi besede o svojim iskustvima niti njihovo razumevanje istine Božjih reči, pa čak ni kada sam pokušavala da im čitam sa usana, nisam uspevala da razaberem šta govore. Zbog mog fizičkog stanja, crkva je prestala da mi dodeljuje dužnosti. Bila sam veoma tužna i plakala sam nebrojeno puta kada sam bila sama. Mislila sam: „Stvarno je sve gotovo. Bez ijedne dužnosti, mogu li se i dalje nadati blagoslovima ili dobrom odredištu? Da li je sve to postalo samo iluzija? Da li me je Bog napustio? Sad kada sam gluva, nisam li samo ukras, beskorisna osoba? Koju dužnost bih još uvek mogla izvršavati? Neki stariji ljudi u neverujućem svetu žive preko sto godina, a i dalje imaju dobar sluh i vid. Ja sledim Boga osamnaest godina i tokom svih tih godina, željno sam se davala i aktivno izvršavala svoje dužnosti. Bez obzira na dužnosti koje bi mi crkva uredila, uvek sam ih izvršavala usrdno i odgovorno i nikada nisam dozvolila da me godine ometaju u mojim dužnostima. Stoga je Bog trebalo da me blagoslovi i zaštiti i sačuva me od toga da ogluvim. Kako sam mogla da ogluvim? Sada ne mogu da čujem Božji glas niti izvršavam svoje dužnosti. Kako na taj način mogu da stremim ka istini? Nemam nade da ću biti spasena i lepota carstva je van dometa. Sve je gotovo. Izgleda da me Bog više ne želi. U svakom slučaju, imam skoro devedeset godina i ne znam koliko mi je još dana ostalo. Samo ću otaljavati stvari i gurati dan po dan.” Živela sam žaleći se na Boga i pogrešno Ga razumeći, osećajući se stvarno negativno i nespokojno. Počela sam da provodim vreme na svom telefonu kako bi mi vreme prošlo i više nisam želela da se molim niti čitam Božje reči. Videvši u kakvom sam lošem stanju, moja ćerka bi mi često vikala na uvo: „Zar nisi još uvek vernik u Boga? Zar ne treba da prihvatamo okolnosti koje nam dolaze od Boga? To da li možemo zadobiti Božje spasenje ili ne zavisi od toga da li stremimo ka istini. Bog je izrekao toliko mnogo reči i izrazio toliko mnogo istina i za svaki problem postoji rešenje u Božjim rečima. Oči su ti dobre, tako da možeš čitati više Božjih reči. Čitaj šta Bog traži od starijih ljudi i koje su Mu namere kada nas zadesi bolest. Naši problemi mogu biti rešeni samo ako se opremimo sa više istine. Koje nam dobro donosi negativnost i nespokoj?” Reči moje ćerke su me probudile. Moje srce se udaljilo od Boga, manje sam se molila, nisam bila usredsređena kada sam čitala Božje reči i vreme sam samo provodila na svom telefonu kako bih ga prekratila. Zaglavila sam se u negativnosti i nisam mogla da se oslobodim. Znala sam da je moja bolest pod Božjom suverenošću, ali naprosto nisam mogla da se pokorim. Tada sam se setila citata iz Božjih reči: „Najjednostavnije pravilo u vezi sa stremljenjem ka istini jeste da od Boga moraš sve da prihvatiš i da Mu se u svemu pokoriš. To je prvi deo” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Shvatila sam da je Božja namera da prihvatamo sve što se dešava od Njega i da moramo biti apsolutno pokorni. Činjenice su otkrivale da se nisam pokoravala Bogu i da nisam bila neko ko stremi ka istini. Kleknula sam pred Boga i pomolila se: „O, Bože, otkako sam izgubila sluh, moje stanje je užasno. Imam osećaj da sa svojom gluvoćom ne mogu više zadobiti spasenje niti blagoslove i živim u bolu. Nerazumno sam Ti postavljala zahteve i žalila se na Tebe. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma! O, Bože, molim Te prosveti me i izvedi me iz ovog pogrešnog stanja.”

Kasnije sam razmislila i zapitala se: „Zašto mi je moja gluvoća izazivala toliku bol? Zašto nisam mogla da imam srce pokorno Bogu?” Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ono ka čemu ljudi koji veruju u Boga streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da biti u stanju da se stekne istina i razumeju Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže doživljavanjem patnje i kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz prosvećenje i vođstvo Božjih reči, uvidela sam da sam oduvek verovala u Boga zarad blagoslova. Verovala sam da dokle god svoju dužnost izvršavam kako treba, ima nade da budem spasena. Radi dobrog odredišta i da bih primila blagoslove, prihvatila bih i poslušala i marljivo se odnosila prema svakoj dužnosti koju bi mi crkva uredila. Iako sam bila stara i rukovođenje knjigama je bilo izazovno, nikad se ne bih žalila na poteškoće niti dopustila mojim godinama da utiču na moju dužnost. Ali nakon što sam ogluvela, nisam više mogla da čujem Božje propovedi niti besede niti da učim himne Božjih reči, a kada sam se okupljala sa braćom i sestrama, nisam mogla da čujem njihovu besedu o njihovom razumevanju Božjih reči. Zato sam imala osećaj da sam, kada sam prihvatila ovu fazu dela, već bila stara, a da ću sada kada nisam mogla ništa da čujem, zadobiti još manje istine. Pogotovo sam, kada je crkva prestala da uređuje dužnosti za mene, postala zabrinuta da više neću primati blagoslove i to mi je bilo stvarno bolno. Prestala sam da se molim i tragam za istinom i samo sam provodila vreme na svom telefonu. Usvojila sam negativan stav, stav otpora, pokušavajući samo da otaljavam stvari. Da kroz ovo nisam bila razotkrivena, ne bih o sebi razmislila niti bih spoznala sebe, a i dalje bih mislila da dobro izvršavam svoje dužnosti. U tom trenutku sam videla da je sve što sam radila bilo zarad mojih blagoslova i dobrog odredišta, a uopšte ne zarad toga da udovoljim Bogu. Kroz ovo razmišljanje sam uvidela koliko je moja priroda bila gnusna i ogavna. Kako sam mogla da tvrdim da sam ljudsko biće? Kako sam imala hrabrosti da kažem: „Verujem u Boga osamnaest godina, pa bi On trebalo da me blagosilja i štiti”? Bilo me je tako sramota! Zaista sam bila bestidna! Moja se narav ni najmanje nije promenila; bez obzira na mojih osamnaest godina vere – ma da sam verovala i dvadeset i osam ili trideset i osam godina i dalje bi to bilo beskorisno.

Tokom svoje posvećenosti, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da nisam shvatala Božju pravednu narav. Kada su Božji postupci bili u skadu sa mojim predstavama, mogla sam da ih prihvatim i Boga nazovem pravednim, ali kada to nisu bili, nisam mogla da prihvatim da je Bog pravedan. Oduvek sam verovala da sam, nakon što sam pronašla Boga, mogla da se pokorim, bez obzira na dužnost koju mi je crkva uredila, da sam izvršavala svoje dužnosti marljivo i da nikada nisam dozvolila da ih zbog svoje starosti odlažem, pa sam mislila da Bog treba da me blagosilja i da nije trebalo da dozvoli da ogluvim i da bi jedino na taj način bio pravedan. Sada kada nisam mogla da izvršavam svoje dužnosti zbog gluvoće i moj cilj da primam blagoslove nije bio ispunjen, imala sam osećaj da Bog nije pravedan. Ali kada sam pročitala Božje reči, uvidela sam da su ono u šta sam verovala bile samo moje predstave i uobrazilje i da one nisu bile u skladu sa istinom. Koristila sam se svetovnim gledištem „Što više radiš, to više dobijaš; što manje radiš, to manje dobijaš; ko ne radi, neće biti nagrađen” da ocenim Božju pravednu narav. Moje gledište je bilo pogrešno. Bez obzira na to da li su Božji postupci u skladu sa ljudskim predstavama, Njegove dobre namere su uvek unutar njih. Šta god da Bog čini nekom stvorenom biću, to je pravedno. Zato što je Božja suština pravedna. Ne treba da je ocenjujem spram svojih predstava. Bog kaže: „U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja.” Ja sam samo jedno obično stvoreno biće; koje sam pravo ja imala da Bogu postavljam zahteve? Kada sam pomislila na svoje nerazumne zahteve upućene Bogu, osetila sam duboku tugu i žalost i suze su mi potekle niz lice. Imala sam 87 godina i još uvek sam mogla da čitam Božje reči; već u tome su se ogledali Božja zaštita i blagodat. Od tada, nisam više mogla da Bogu postavljam zahteve i morala sam da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima.

Pročitala sam još Božjih reči: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog ne dosuđuje nekome odredište na osnovu toga koliko je patnje ta osoba naizgled pretrpela ili koliko je toga uradila, već na osnovu toga da li joj se narav promenila. Tokom svih ovih godina, iako sam stalno izvršavala svoju dužnost i trpela izvesne poteškoće, nisam znala puno o svojoj iskvarenoj naravi i kada Božje delo nije bilo u skladu sa mojim predstavama i dalje sam umela da se žalim zbog toga i opirem Mu se. Uvidela sam da se ni posle svih tih godina verovanja u Boga, moja narav i dalje nije promenila, a ipak sam se još uvek nadala spasenju i dobrom odredištu, što nije bilo ništa drugo do pusta želja. Iako sam ogluvela, oči su mi i dalje bile u dobrom stanju i još uvek sam mogla da čitam Božje reči, pa je u budućnosti trebalo da se više usredsređujem na Božje reči, da više tragam za istinom kako bih razumela svoju iskvarenu narav i razrešila je i kako bih postigla promenu naravi.

Kasnije, nakon što je jedna sestra poslušala moje iskustvo, ukazala je na to da nisam razumela korelaciju između izvršavanja dužnosti i primanja blagoslova ili nedaća. Takođe je sa mnom podelila jedan odlomak Božjih reči kako bih ga pročitala. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Dok sam čitala i razmišljala, uvidela sam da je čovekova dužnost nalog od Boga i da je to obavezujuća odgovornost za čoveka, koja nema veze sa primanjem blagoslova niti nedaćama. To što sam bila u stanju da izvršavam svoju dužnost kao vernica bili su blagoslov i čast i samo stremljenjem ka istini i postizanjem promene naravi tokom izvršavanja svoje dužnosti sam mogla da zadobijem Božje odobravanje. Kad se moja narav ne bi promenila, bez obzira na to koliko dužnosti da sam izvršila ili koliko puteva proputovala, kad ne bih stremila ka istini, sve bi to bilo uzalud i ja ne bih dosegla spasenje. Pavle je obavio više posla od bilo koga, ali se njegova narav nije promenila. Njegove žrtve i napori u radu nisu bili zarad toga da udovolji Bogu, već zarad toga da zadobije venac i nagrade. To je bilo oprečno Božjim zahtevima i hodao je putem opiranja Bogu. Zbog toga je bio kažnjen i završio je u paklu. Ja sam morala da odustanem od svoje namere da stremim ka blagoslovima i bez obzira na to da li ću doseći dobro odredište ili ne, morala sam da stremim ka istini. Iako sam ogluvela i privremeno nisam bila u stanju da izvršavam svoju dužnost i dalje sam mogla da praktikujem pisanje iskustvenih svedočanstava kako bih svedočila o Bogu. Pročitala sam ove Božje reči: „Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). Nakon što sam pročitala Božje reči, došla sam pred Boga u molitvi: „O, Bože! Godinama sam izvršavala svoje dužnosti samo da bih zadobila blagoslove, hodajući putem opiranja Tebi. Spremna sam da Ti se pokajem, odustanem od svoje želje za blagoslovima i usredsredim se na stremljenje ka istini. Stremiću ka promeni naravi i pokoriti se Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Nakon toga sam jela i pila Božje reči svakog dana, i zapisivala ono što bih shvatila o svojoj iskvarenoj naravi. Takođe sam gledala video-snimke sa iskustvenim svedočenjima da bih videla kako braća i sestre doživljavaju Božje delo. Ponekad bih razgovarala sa svojom ćerkom i imala bih osećaj da je svaki dan ispunjen i da ima smisla. Sada je moje stanje veoma dobro i više ne živim u bolu zbog svoje gluvoće. Hvala Bogu!