Autor: Florens, Italija

Jednog dana 2020. godine, starešine su me zamolile da preuzmem odgovornost za rad u oblasti umetnosti i dizajna. Od samog početka, primetila sam da se starešine često raspituju o napredovanju posla kako bi znali šta se dešava. Brinula sam da će starešine na taj način otkriti propuste u mom radu, a zatim me orezati ili smeniti. Stoga sam radila prekovremeno da bih naučila da izrađujem slike i da bih podigla nivo svog stručnog znanja. I sama sam često pratila kako svi timovi napreduju sa učenjem i kako se snalaze sa izradom slika. Čim bih uočila neka odstupanja, braći i sestrama bih pružala potrebnu pomoć i smernice. Početkom 2021. godine, rad na jevanđelju postajao je sve obimniji, a pošto sam se ja dotad već dobro upoznala sa svim aspektima tog posla, starešine nisu više pratile moj rad tako pažljivo kao na početku. Ja sam od samog početka često podsećala sebe da, bez obzira da li neko prati i nadzire moj rad ili ne, svoju dužnost moram da obavljam dobro. Nisam smela da budem ni lukava, ni podmukla, ni površna. Međutim, posle nekog vremena, uvidela sam da ima mnogo poslova koje treba obaviti, a pošto su se u svakom od tih poslova javljali problemi, trebalo je utrošiti mnogo vremena i truda na njihovo rešavanje. Sve je to počelo pomalo da me zamara. Razmišljala sam: „Sada starešine ne nadziru i ne prate moj rad tako pažljivo. Ako budem dobro radila, mnogi to neće ni primetiti. Ako ne budem radila dobro, niko me neće prekorevati. Stoga, ne treba previše da se zamaram. Na kraju krajeva, niko neće primetiti ako se malo ulenjim. Ima li uopšte potrebe da se ovoliko patim?” Kasnije sam počela prilično opušteno da pratim rad timova. Umesto da se jednom nedeljno raspitujem o poslu, to se vremenom proredilo na jednom u dve-tri nedelje. Kasnije sam otkrila da jedan od timova ne pokazuje dobre rezultate u stručnom studiranju. Zacrtani smer studiranja i ukupna odstupanja ponekad nisu odgovarali potrebama većine, tako da, posle izvesnog vremena provedenog u učenju, niko nije pokazivao nikakav očigledan napredak. Ja, međutim, nisam htela da trošim vreme na rešavanje tog problema. Prebacila sam to na vođu tima i zamolila je da prati šta se dešava i da reši taj problem. Nisam očekivala da će mi vođa tima reći: „U poslednje vreme, nisi se baš često raspitivala kako napreduje stručno studiranje, pa se ni ja nisam mnogo opterećivala time. Upravo zbog toga, tim nije pokazao dobre rezultate u učenju, a braća i sestre nisu ostvarili neki veliki napredak.” U sebi sam pokušala da nađem opravdanje: „Zar sada nisam uključena u praćenje? Ako tvoj tim ne pokazuje dobre rezultate u učenju, onda si za to najviše odgovorna ti, kao vođa tima.” Onako uzgred sam joj rekla: „Hajde da onda zajedničkim snagama popravimo stvar”, a onda sam samo površno prešla preko toga. Kasnije sam otkrila čitav niz problema u radu, pa sam poželela da sumiram rad. Ali onda sam pomislila: „Sumiranje rada zahteva razumevanje poteškoća i odstupanja s kojima se braća i sestre suočavaju u svom profesionalnom radu. Takođe je potrebno razmisliti o svemu, kako bi se utvrdio pravac i put ka poboljšanju. To je zbilja mentalno iscrpljujuće. Bolje mi je da uopšte ne pravim rezime. U svakom slučaju, o tim stvarima se niko ne raspituje, pa niko neće ni znati da li sam napravila rezime.” Na taj način, čitavu stvar sam odložila na izvesno vreme. Posmatrala sam kako problemi s kojima se braća i sestre susreću u izradi slika ne pokazuju naznake da će biti rešeni. U srcu sam osećala izvestan samoprekor. Te probleme sam već bila uočila, ali ih nisam rešavala jer me je naprosto mrzelo da to radim. To je značilo da sam bila površna i nisam obavljala nikakav stvaran posao! Shvatila sam da je moje stanje tokom čitavog tog perioda bilo pogrešno, pa sam potražila relevantne Božje reči koje bih mogla da pročitam.

Svemogući Bog kaže: „Prosto otaljavanje dužnosti je najveća tabu tema. Ako uvek otaljavaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš prema prihvatljivim aršinima. Ako želiš da odano obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa otaljavanjem. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim je primetiš. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost uvek moraš da uložiš svoje srce. Takva prilika se ljudima retko javlja! Kada im Bog da priliku, a oni je ne shvate, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost. (…) Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: ’Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!’ Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Ono o čemu je Bog govorio upravo je bio precizan opis mog stanja. Ja sam se baš tako odnosila prema svojoj dužnosti. Kad god je neko bio prisutan, ja sam se više trudila, ali kad me niko nije nadgledao, postajala sam lukava i podmukla i postupala na površan način. Prisetila sam se vremena kad su starešine često pratile moj rad. Tada sam se plašila da će, ako ne budem obavljala stvaran posao, starešine to otkriti i da će me smeniti. Stoga sam svoju dužnost obavljala veoma aktivno. Često sam pratila rad raznih timova, a braći i sestrama sam često pružala pomoć i smernice oko poboljšanja efekata na slikama koje su izrađivali. Međutim, kad su starešine prestale s redovnim praćenjem mog rada, počela sam da radim površno. Mislila sam da, čak i ako se budem malo ulenjila, niko neće saznati za to i da mi obraz i status neće biti narušeni. Stoga se nisam fokusirala na praćenje i nadgledanje radova, niti na rešavanje stvarnih problema. To je ujedno značilo da su braća i sestre svoje dužnosti obavljali opušteno i traljavo, pa su se stalno javljali problemi. Vođa tima me je podsetila da su ti problemi izazvani time što sam prestala da se raspitujem o radu, ali ja ne samo da nisam promislila o sebi, nego sam čak krivicu za te probleme prebacila na nju i prigovorila joj da površno obavlja svoju dužnost. Uistinu sam bila lišena razuma! Bila sam lukava i podmukla u obavljanju svoje dužnosti. Štedela sam sebe kad god sam mogla i bila sam lenja kad god mi se za to pružila prilika. Nisam se ozbiljno odnosila prema crkvenom radu. Iako sam neko vreme uspevala da obmanjujem starešine, Boga nisam mogla da obmanem, jer On pažljivo motri na sve. Ako bih nastavila da se ponašam tako površno, ne samo da bih protraćila vlastiti integritet i dostojanstvo, nego bih pre ili kasnije bila razotkrivena i smenjena zbog toga što se ne bavim nikakvim stvarnim poslom. U tom trenutku sam konačno shvatila koliko su ozbiljne posledice mog površnog obavljanja dužnosti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Šta znači ’podržavati svoju dužnost’? To znači da na kakve god teškoće ljudi naišli, oni se ne odriču svoje dužnosti, ne postaju dezerteri niti izbegavaju svoju obavezu. Oni čine sve što mogu. To znači podržavati svoju dužnost. Recimo, na primer, da je vama zadato da nešto uradite i niko vas ne posmatra, ne nadzire niti požuruje. Kako bi izgledalo podržavanje vaše dužnosti? (Bilo bi to prihvatanje Božje provere i života u Njegovom prisustvu.) Prihvatanje Božje provere je prvi korak; to je jedan deo toga. Drugi deo je obavljanje dužnosti svim srcem i umom. Šta moraš da činiš da bi bio sposoban da to radiš svim srcem i umom? Moraš da prihvatiš istinu i da je sprovedeš u delo; to jest, moraš da prihvatiš sve ono što Bog zahteva i pokoriš se tome; moraš da obavljaš svoju dužnost onako kako bi obavljao sopstvene poslove, gde ti ne treba niko da te gleda, nadzire, proverava da li ti to radiš dobro, da ti zvoca, diše ti za vratom dok to radiš ili te čak orezuje. Moraš u sebi da pomisliš: ’Obavljanje ove dužnosti je moja odgovornost. To je moja uloga i pošto je meni dato da to uradim, upoznat sam sa načelima i dokučio sam ih, onda ću nastaviti to da radim jednodušno. Učiniću sve što mogu da se to dobro obavi.’ Moraš istrajati u obavljanju te dužnosti i ne dozvoliti da te sputava bilo koja osoba, događaj ili stvar. Eto, to znači podržavati svoju dužnost svim srcem i umom i to je obličje koje ljudi treba da imaju. Dakle, šta treba da odlikuje ljude da bi podržavali svoju dužnost svim srcem i umom? Prvo moraju imati savest kakvu treba da imaju stvorena bića. To je minimum. Osim toga, moraju biti odani. Kao ljudsko biće, da bi prihvatila Božji nalog, osoba mora da bude odana. Ta osoba mora u potpunosti da bude odana samo Bogu i ne može da bude napola posvećena niti da ne prihvati odgovornost; postupanje na osnovu sopstvenih interesa ili raspoloženja je pogrešno – to nije odanost. Šta znači biti odan? To znači da obavljaš svoje dužnosti i da na tebe ne utiču niti te ograničavaju tvoje raspoloženje, okolina, drugi ljudi, događaji ili stvari. Moraš u sebi da pomisliš: ’Prihvatio sam ovaj nalog od Boga; On mi ga je dao. To je ono što treba da uradim i zato ću to uraditi kao što bih obavljao sopstvene poslove, na bilo koji način koji će doneti dobre rezultate, sa naglaskom na važnost udovoljenja Bogu.’ Kad si u takvom stanju, tada ne samo da imaš kontrolu nad svojom savešću, već u sebi imaš i odanost. Ako si zadovoljan samo time da obaviš zadatak, ne nadaj se da ćeš biti efikasan i ostvariti rezultate i ne misli da je dovoljno da prosto uložiš sve svoj napor; onda je to puko ispunjavanje standarda ljudske savesti i ne može se smatrati odanošću. Biti odan Bogu je zahtev i standard koji je viši od standarda savesti. Nije u pitanju samo ulaganje svih svojih napora u to; takođe moraš tome da se daš svim svojim srcem. U srcu moraš uvek da posmatraš svoju dužnost kao posao koji treba da obaviš, da preuzmeš sav teret tog zadatka, da trpiš prekor ako napraviš i najmanju grešku ili ako si u stanju u kom si nemaran i moraš da osećaš da ne možeš tako da se ponašaš jer zbog toga puno duguješ Bogu. Ljudi koji istinski imaju savest i razum obavljaju svoju dužnost kao da je to neki njihov lični posao, bilo da ih neko gleda ili nadzire. Bez obzira na to da li je Bog zadovoljan njima i ma kako ih On tretirao, oni sebi uvek postavljaju strogi zahtev da svoje dužnosti obavljaju dobro i da ispune nalog koji im je Bog poverio. To se zove odanost. Nije li to viši standard od standarda savesti? Kad se ljudi ponašaju po standardima savesti, na njih često utiču spoljašnje stvari ili misle da je dovoljno da samo ulože sve svoje napore u svoju dužnost; nivo čistote nije toliko visok. Međutim, kad se govori o odanosti i o tome da je neko u stanju da podržava svoju dužnost odano, nivo čistote je viši. Nije tu reč samo o ulaganju napora; to zahteva da se svim srcem, razumom i telom daš u svojoj dužnosti. Da bi dobro obavljao dužnost, moraš ponekad da istrpiš male fizičke napore. Moraš da platiš cenu i usmeriš sve svoje misli u obavljanje dužnosti. Bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, one ne utiču na tvoju dužnost niti odlažu obavljanje dužnosti i ti si u stanju da udovoljiš Bogu. Da bi to učinio, moraš biti u stanju da platiš cenu. Moraš da napustiš svoju telesnu porodicu, lične poslove i sopstvene interese. Moraš da otpustiš i napustiš svoju taštinu, ponos, osećanja, fizička zadovoljstva, pa čak i stvari kao što su najbolje godine mladosti, brak, budućnost i sudbina, i moraš voljno da obavljaš dobro svoju dužnost. Živeći na ovaj način, steći ćeš odanost i imaćeš ljudsko obličje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima, osetila sam se zbilja postiđeno. Ranije sam oduvek smatrala da mogu da patim i da plaćam cenu dok obavljam svoju dužnost. Ali sada me je okruženje razotkrilo i ja sam konačno uvidela da je odanost koju sam ranije pokazivala bila samo iluzija. Samo zato što je neko pratio i nadgledao moj rad i zato što sam se plašila da ću biti orezana, pa čak i smenjena ako ne budem dobro obavljala dužnost, ja sam tek nevoljko pokazivala izvesnu odanost da bih zaštitila sebe. Čim bih videla da me niko ne proverava i ne prati moj rad, postajala sam površna, lukava i podmukla. Oni koji su zbilja odani prema svojoj dužnosti, smatraju je za vlastitu odgovornost i sposobni su da prihvate da ih Bog ispituje dok tu dužnost obavljaju. Bez obzira na to da li se njihovo okruženje menja i da li neki ljudi nadgledaju ili prate njihov rad, oni uvek mogu da svim srcem i dušom dobro obavljaju svoj posao. Mada starešine sada nisu tako često pratile moj rad, to okruženje je za mene predstavljalo ispit. Nisam smela da i dalje budem površna. Moram da prihvatim Božje ispitivanje, da ispunim svoje odgovornosti i da se svojski prihvatim ovog posla. Razmišljala sam o tome da u svim timovima postoje izvesni problemi i da braća i sestre ne ostvaruju nikakav očigledan napredak. Morala sam brzo da organizujem da svi sumiraju svoja odstupanja i da onda raspravimo o dobrim putevima primene. Na taj način, braća i sestre bi podigli nivo svojih stručnih znanja i tek tada bi ostvarili bolje rezultate u obavljanju svojih dužnosti. Kasnije sam shvatila stvarne poteškoće s kojima se vođe timova suočavaju i sumirala uočene probleme. Takođe sam nekolicinu iskusnije braće i sestara zamolila da uzmu učešće u sumiranju i raspravi o načinima rešavanja problema. Svi su se saglasili da je moj rezime odličan i da su iz njega mnogo naučili. Kasnije sam nastojala da budem u toku i da pažljivo pratim rad svakog tima. Kad bih uočila odstupanja, trudila sam se da ih blagovremeno otklonim. Stoga su rezultati rada bili nešto bolji nego ranije.

Ispočetka sam mislila da se moj stav prema dužnosti koju obavljam donekle promenio, ali pošto je moja iskvarena narav imala veoma duboke korene, posle nekog vremena sam opet postala površna. U septembru 2021. godine, crkva me je odredila za nadzornicu rada na zalivanju. U to vreme, bila sam odlučna da tu dužnost dobro obavim, pa sam se trudila da dobro upoznam i shvatim sve pojedinosti tog posla. Često sam na spavanje odlazila veoma kasno. Budući da nikada ranije nisam bila odgovorna za taj posao, još uvek je bilo zadataka koje nisam uspevala da dokučim, čak ni nakon što bih se nekoliko dana upoznavala s njima. Bila sam pod velikim pritiskom. Brinula sam da, ako starešina bude došla da se raspita o poslu, neću moći da joj pružim nikakve odgovore. Šta će onda misliti o meni? Hoće li me smatrati nesposobnom da taj posao dobro obavljam? Kad bih tako nešto pomislila, još više sam se trudila da se što bolje upoznam s tim poslom i da se opremim načelima. Kad je starešina došla da proveri kako ide posao, znala je da sam tek nedavno preuzela tu dužnost, pa me je samo požurivala da se što pre upoznam s raznim aspektima tog posla i nije me nijednom rečju prekorila. Osetila sam ogromno olakšanje, kao da mi je neki težak kamen pao sa srca. Pomislila sam da starešina nema neke naročito visoke zahteve prema meni, te da stoga ne treba toliko da strepim oko upoznavanja s poslom. U to vreme sam bila strašno umorna, pa sam sada mogla malo da se opustim. Kasnije se više nisam toliko trudila da razumem šta svaki tim tačno radi, niti sam se fokusirala na ovladavanje načelima. Naprosto sam mislila da će biti sasvim dovoljno da postepeno učim tako što ću raditi zajedno sa ostalim članovima tima. Kad god bih imala slobodnog vremena, slušala sam himne i čak se opuštala uz zabavne video-zapise iz sekularnog sveta, koje sam pronašla na internetu. Kasnije je starešina otkrila da nekoliko vođa timova, za koje sam ja bila odgovorna, ne obavljaju nikakav stvaran posao, što je dovelo do kašnjenja u radu te crkve. I sama sam bila iznenađena što uopšte nisam bila svesna tih problema. U tom periodu, rezultati rada nisu bili dobri, ali ja nisam pažljivo razmotrila uzroke tih problema, niti sam zajedno s braćom i sestrama tragala za njima. To je značilo da su ti problemi tokom dužeg vremena ostali nerazrešeni.

Nedugo zatim sam smenjena, jer od samog početka nisam ni bila dorasla dužnosti nadzornice. U to vreme, osećala sam ogromnu prazninu u srcu. Bila sam uznemirena i nije mi bilo nimalo prijatno. Iako mi je starešina rekla da sam smenjena samo zato što nisam dorasla tom poslu, u srcu sam znala da sam tokom prethodnih nekoliko meseci površno obavljala svoju dužnost i da jedva da sam obavila neki stvaran posao. U potpunosti sam zaslužila da budem smenjena. Kad god bih pomislila na to, u srcu bih osetila neku neopisivu tugu. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, činilo mi se da me Bog razotkriva, licem u lice. Konkretno, kad sam pročitala da Bog kaže: „nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen”, „činiš najtežu izdaju Boga” i „treba da budeš proklet”, te su mi reči probole srce kao bodež. Bila sam užasno tužna i ispunjena samoprekorom. Shvatila sam da me je crkva odredila za nadzornicu kako bi mi pružila priliku da se obučavam. To je takođe bila i moja odgovornost. Trebalo je da pokažem obzir prema Božjim namerama, da posvetim svu svoju snagu i da platim svaku cenu, kako bih tu dužnost dobro obavila. Ja sam se, međutim, prema svojoj dužnosti odnosila bez imalo poštovanja. Da bih izbegla da, kad starešina dođe da se raspita o poslu, ne budem u stanju da joj odgovorim na pitanja, usled čega bi me ona orezala ili smenila, uložila sam dodatni napor da se dobro upoznam s raznim aspektima tog posla. Međutim, kad sam kasnije shvatila da se starešina ne interesuje mnogo oko detalja, počela sam to da koristim, pa sam postala lukava i podmukla. Nisam se mnogo trudila da se upoznam s poslom, a još manje sam se fokusirala na rešavanje stvarnih problema. Svoju sam dužnost obavljala traljavo i nevoljko, ležerno i bez žurbe, i ujedno se potpuno prepuštala telesnim udobnostima. Pomislila sam na sestru Liju Sin, koja je takođe bila odgovorna za rad na zalivanju. Ni ona nikad ranije nije bila odgovorna za taj posao. Ona se, međutim, prema toj dužnosti uvek odnosila ozbiljno i odgovorno. Fokusirala se na razumevanje i rešavanje stvarnih problema, pa je već nakon dva meseca mogla da obavlja nešto stvarnog posla. Nasuprot njoj, ja sam tu dužnost obavljala već tri meseca, a još uvek nisam bila do kraja upoznata s poslom. Nisam čak bila u stanju da otkrijem tako ozbiljan problem poput onog da se vođe tima ne bave stvarnim poslom i da uzrokuju kašnjenja u radu na zalivanju. Na taj sam način ozbiljno zanemarivala svoje dužnosti! Pojela sam i popila toliko Božjih reči i primila Božju blagodat, a On me je čak uzdigao na položaj nadzornice. Uprkos tome, koristila sam svaku priliku da budem lukava i podmukla i izbegavala sam da se bavim stvarnim poslom. To je za posledicu imalo kašnjenje i opstrukcije u radu crkve. I ranije sam, na dužnosti nadzornice, bila lukava, podmukla i površna, a sada sam opet postupala na identičan način. Što sam više razmišljala o tome, osećala sam sve veći samoprekor i krivicu. Stoga sam se ovako molila Bogu: „Dragi Bože, nisam dobro obavljala svoju dužnost i ometala sam rad crkve. Veoma mi je žao i ne želim više da budem takva. Dragi Bože, dopusti mi da pod Tvojim vođstvom izvučem pouku iz ovog neuspeha. Spremna sam da se pokajem.”

Kasnije mi se po glavi neprestano vrzmalo sledeće pitanje: zašto ja stalno nehotice zavaravam i obmanjujem Boga? Koja to narav upravlja mnome? Jednom sam, tokom posvećenosti, pročitala sledeće Božje reči: „Ako si stalno površan u vršenju svoje dužnosti, kakva je to vrsta problema? To je problem koji uključuje tvoju ljudskost. Samo su ljudi bez savesti i ljudskosti stalno površni. Da li vi mislite da ljudi koji su stalno površni mogu biti pouzdani? (Ne mogu.) Oni su tako nepouzdani! Neko ko površno obavlja svoju dužnost je neodgovorna osoba, a neko ko je neodgovoran u svojim postupcima nije poštena osoba – ta osoba je nepouzdana. Bez obzira koju dužnost obavlja, nepouzdana osoba je površna, jer karakter te osobe ne odgovara prihvatljivom standardu, ona ne voli istinu i sigurno nije poštena osoba. Može li Bog išta poveriti nepouzdanim ljudima? Apsolutno ne može. Budući da Bog ispituje dubine ljudskog srca, On nikako ne upošljava lažljive ljude da obavljaju dužnosti; Bog blagosilja samo poštene ljude i On sprovodi svoje delo samo na onima koji su iskreni i vole istinu. Kad god lažljiva osoba izvrši dužnost, to je uređenje koje je osmislio čovek, i to je čovekova greška. Ljudi koji vole da budu površni nemaju savest ni razum, njihova je ljudskost loša, veoma su nepouzdani i ne možeš se osloniti na njih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”). „Svi ljudi bivaju razotkriveni prilikom obavljanja dužnosti – čoveku treba samo poveriti neku dužnost i ubrzo će se otkriti da li se radi o poštenoj ili o lažljivoj osobi, da li ta osoba voli istinu ili je ne voli. Oni koji vole istinu u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i da podržavaju delo Božje kuće; oni, pak, koji istinu ne vole, uopšte ne podržavaju delo kuće Božje i neodgovorni su u obavljanju svojih dužnosti. Pronicljivim ljudima je to odmah jasno. Među onima koji svoju dužnost loše obavljaju nema nikoga ko voli istinu ili je pošten čovek; svi će takvi ljudi biti razotkriveni i isključeni. Da bi svoje dužnosti dobro obavljali, ljudi moraju imati osećaj odgovornosti i osećaj bremena koje nose. Na taj će način posao sigurno biti obavljen kako treba. Zabrinjavajuće postaje tek onda kad čovek nema osećaj bremena i odgovornosti, kad mu je za sve što radi potreban podsticaj, ako je stalno površan i ako pokušava da krivicu prebaci na druge čim se pojavi neki problem, što dovodi do odlaganja njegovog rešenja. Može li se na taj način posao ipak obaviti kako treba? Mogu li oni obavljanjem svoje dužnosti postići bilo kakve rezultate? Oni ne žele da izvrše nijedan od zadataka koji se pred njih postavljaju, a kad vide da je drugima potrebna njihova pomoć, jednostavno ih ignorišu. Obave samo ponešto kad im se naredi, ali i to tek kad dođe stani-pani i kad nemaju drugog izbora. To nije obavljanje dužnosti – to je najamnički rad! Najamnici rade za poslodavca, odrade posao za dnevnicu ili, pak, rade na sat i čekaju da budu isplaćeni. Plaše se da urade bilo šta što gazda ne vidi, strahuju da neće biti nagrađeni za obavljeni posao i uvek rade isključivo zato da bi ostavili utisak da nešto rade – što znači da nisu nimalo lojalni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Božje reči su me dirnule u srce. Shvatila sam da sam oduvek bila lukava i podmukla prilikom obavljanja svoje dužnosti. Osnovni uzrok svega toga bio je taj što mi je narav, naprosto, previše lažljiva. Po mom tadašnjem shvatanju, ljudi koji znaju samo da pognu glavu i da naporno rade, ne vodeći pritom računa o sebi samima, suviše su naivni i bezazleni. S druge strane, oni koji su u stanju da gluvare čak i kad imaju posla preko glave, koji mogu da spletkare, varaju i obmanjuju druge, to su zbilja mudri ljudi. Stoga sam i ja svoju dužnost obavljala na taj način. Kad bi starešine pažljivo pratile i nadgledale moj rad, svojski sam se trudila da obavljam svoju dužnost. Međutim, čim bih primetila da me niko ne nadgleda, počela bih da se prepuštam telesnim užicima i ne bih radila ono što treba da radim. Radila bih jednu stvar dok me ljudi posmatraju, a nešto sasvim drugo kad okrenu leđa. Varala sam svu svoju braću i sestre i stvarala kod njih utisak da nosim poveliko breme. A u stvari, iza njihovih leđa sam se potpuno prepuštala telesnim udobnostima i uopšte nisam obavljala mnogo stvarnog posla. Zaista sam bila krajnje ljigava i lažljiva! Razmišljala sam o svetovnim ljudima, koji se pred šefom pretvaraju da mogu da podnose patnju i da se na svom poslu iz petnih žila trude, ali zato postaju lukavi i podmukli čim se šef negde izgubi. Oni koriste spletke da bi obmanjivali druge i lišeni su savesti i ljudskosti. Za njih je profit uvek na prvom mestu. Ja sam se na isti način odnosila prema svojoj dužnosti. Nisam razmišljala o tome da svoju dužnost dobro obavim kako bih udovoljila Bogu, već sam stalno vodila računa o svojim interesima. Bila sam lukava i podmukla, radila sam samo da bi drugi imali lepo mišljenje o meni, lagala sam druge i pravila ih budalama. U važnim poslovima, zanemarivala sam svoje dužnosti. Na taj sam način opstruisala i odlagala izvršenje crkvenog rada. Nisam obavljala svoju dužnost. Bila sam najamna radnica, puka službenica. Ranije sam smatrala da je prilično mudro biti lukav i podmukao ljudima iza leđa, ali sad sam konačno shvatila da lažljivi ljudi nisu mudri. Oni su ogavni i glupi. Ako se u obavljanju dužnosti budem oslanjala na lažljivu narav, mogu samo da postanem još ljigavija. To me samo može naterati da se sve više bunim i opirem Bogu i da izgubim normalnu ljudskost. Dok sam tako živela, nisam imala ni trunke integriteta i dostojanstva. To što su me sada smenili jeste nešto za šta sam isključivo ja kriva. Ako se ne budem pokajala, naposletku neću moći nijednu dužnost dobro da obavljam, niti ću moći da zadobijem ijednu istinu. Bog će jedino moći da me razotkrije i da me ukloni!

Kasnije sam jela i pila Božje reči kako bih potražila put primene u vezi sa svojim problemima. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da ’zdušno i pošteno obožavanje Boga’ postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi treba pošteno da pristupe obavljanju svojih dužnosti. Jedino pošteni ljudi mogu da budu odani Bogu i dostojni poverenja. Baš kao i Noje, koji je Božjem nalogu pristupio s bogobojažljivim i poštenim srcem. Iako se prilikom izgradnje barke suočavao s brojnim poteškoćama i bio strašno umoran, on nikada nije vodio računa o ličnim interesima, niti je ikada proračunavao dobit i gubitke. Naprotiv, svim srcem je mislio samo na to kako da što pre izvrši Božji nalog. Mada njegov rad niko nije nadgledao, on je ipak mogao da pokaže obzir prema Božjoj nameri i da se punih sto dvadeset godina čvrsto pridržava svoje dužnosti. Noje je bio čovek sa istinskom ljudskošću. Mada sebe nikako ne mogu da poredim s Nojem, ja sam iz Božjih reči i Nojevog iskustva shvatila put primene. Od tog trenutka, svoju dužnost sam morala da obavljam poštenog srca i da pritom redovno proveravam samu sebe. Kad god bih ustanovila da sam površna, morala sam da se pomolim Bogu i da se svesno pobunim protiv sebe same. Bez obzira na to da li me je iko nadgledao ili pratio moj rad, morala sam u svakom trenutku da prihvatim Božje ispitivanje i da svoju dužnost obavljam dobro. Ujedno sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me izgrdi i disciplinuje ako ponovo budem varala ili površno radila.

Kasnije sam zalivala neke novopridošle članove crkve. Ponekad bi vođa tima bila zauzeta nečim drugim, pa nije mogla da prati moj rad, a ja bih tada ponovo osetila želju da budem površna. Pomislila bih: „Naporno je zalivati pridošlice. Nije baš da se svaki problem može rešiti sa svega nekoliko reči. Moram da plaćam prilično visoku cenu. Pošto vođa tima ne prati moj rad, neće ni primetiti ako se malčice ulenjim. Samo ću odvojiti malo vremena da se odmorim, a neće biti velika šteta ako problemi pridošlica budu rešeni s nekoliko dana zakašnjenja.” Čim sam to pomislila, shvatila sam da je takav stav pogrešan. Iako vođa tima nije pratila moj rad, Bog sve vidi. Nisam više smela da budem lukava i podmukla, niti da varam druge. Moram poštena srca da se odnosim prema svojoj dužnosti i da joj posvetim svu svoju snagu. Stoga sam požurila da pružim pomoć i podršku pridošlicama koje nisu mogle redovno da se okupljaju. Kad neko od pridošlica ne bi odgovarao na moje poruke, pokušavala sam na raznorazne načine da stupim u kontakt s njim. Zahvaljujući mojoj pomoći i podršci, mnoge pridošlice su, polako i postepeno, ponovo počele redovno da dolaze na okupljanja. Rezultati mog rada bili su znatno bolji nego pre, a ja sam se, postupajući na taj način, osećala zbilja opušteno. Spremna sam da ubuduće često ispitujem samu sebe prilikom obavljanja dužnosti i da svoje srce i svoj pošten stav koristim da bih dobro obavljala dužnost. Hvala Bogu!