Godine 2012, kada sam bila crkveni starešina, neki Juda me je izdao i lokalna policija me je uhapsila. Mučili su me neprekidno četiri dana i tri noći, smenjujući se kako bi me nadgledali. Kad god bih zadremala, udarali bi me keramičkom posudom u glavu, vikali na mene i vređali me. Pritiskali su me da otkrijem ko su više starešine, a kada su videli da neću da progovorim, svom snagom su me povukli za lisice unazad i zapretili mi, govoreći da će moja dva deteta biti izbačena sa fakulteta ako ne progovorim. Nisam se dala prevariti i nisam rekla ništa. Kasnije sam bila toliko iscrpljena da prosto više nisam mogla da izdržim. U ušima mi je zvonilo, a u glavi mi je brujalo. Čula sam jednog policajca kako govori: „Hajde da vidimo možeš li da izdržiš još jednu nedelju. Imamo mi dovoljno vremena. Držaćemo te ovako sve dok ti mozak ne otkaže i ne kažeš sve što želimo da znamo.” Bila sam toliko ošamućena i trudila sam se svojski da malo razbistrim um. Jedan policajac je besno rekao: „Ako ne priznaš, krišom ćemo te poslati u drugu provinciju i tvoja porodica te nikada neće pronaći.” Kad sam to čula, obuzeo me strah. Pomislila sam da će sigurno nastaviti da me muče ako me odvedu u drugu provinciju i da, kada bih umrla od te torture, više ne bih imala priliku za spasenje. U tom trenutku, policija je zahtevala da otkrijem imena najmanje sedmoro ljudi. Bila sam toliko izmučena da sam jedva stajala na nogama i plašila sam se da će mi mozak otkazati i da ću odati važne informacije o crkvi. Tako bih postala Juda koji je izdao Boga, a to bi značilo još težu kaznu. Pomislila sam: „Četvoro braće i sestara koji su uhapšeni pre nekoliko dana već su kažnjeni novčano i pušteni su. Ako navedem njihova imena, policija ih neko vreme neće goniti. Takođe, postoji još jedna osoba koju su ranije hapsili i koja me izdala u prošlosti, a koju je crkva već uklonila. Čak i ako ga policija ponovo uhapsi, pošto više nema nikakve informacije o crkvi, crkva neće pretrpeti nikakvu štetu.” Zato sam imenovala njih petoro. Na moje iznenađenje, načelnik policije je snažno bacio svesku preda me i uperio prst u mene, vičući: „Nemoj da se igraš sa mnom! Svi ovi ljudi su već ’vaspitani’!” Kada su neki od njegovih potčinjenih videli da im se šef razbesneo, umotali su mi glavu u električno ćebe i gazili me po kolenima. Zatim su mi skinuli cipele i čarape i udarali me kožnim kaišem po tabanima. Jedan od njih je rekao: „Ako ne progovoriš, zabićemo ti igle od bambusa ispod noktiju.” Rekavši to, otišao je do auta da donese bambus. Bila sam prestravljena, misleći: „Ako mi zaista zabiju te igle ispod noktiju, kako ću to izdržati? Izgleda da su rešeni da me muče do smrti.” Osećala sam se veoma slabo. Razmišljala sam o jednom bratu koji me je često ugošćavao. Bio je star i mogao je samo da organizuje okupljanja u svom domu, pa sam smatrala da crkva ne bi pretrpela nikakav gubitak ako budem njega odala. Napisala sam njegovo pravo ime i adresu. Videvši da još uvek nisam imenovala mnogo ljudi, nastavili su da me ispituju. Tog trenutka mi se um razbistrio i iznenada sam osetila prazninu u srcu, kao da sam izgubila dušu. Osećala sam se zaista uplašeno. Prodala sam svoju braću i sestre kao Juda i Bog mi to neće oprostiti. Moj život verovanja u Boga bio je pred svršetkom. Mrzela sam i te demone i sebe zato što sam padala na njihove trikove. Kada su nakon toga pokušali ponovo da me prisile da progovorim, čvrsto sam odbila i na kraju su me pustili.

Kada sam došla kući, moje telo više nije imalo nimalo snage. Setila sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Bog je pravedan i svet. Izdala sam svoju braću i sestre kao Juda i uvredila sam Božju narav. Smatrala sam da Bog sigurno ne bi želeo nekoga poput mene. Kad god bih pomislila na to kako sam odala braću i sestre, talasi bola bi mi preplavili srce. Stariji brat me je ugošćavao u svojoj kući, a ja sam ga odala. Mrzela sam sebe što sam na dobrotu uzvratila neprijateljstvom, što sam bila gora od životinje, i povrh toga, žalila sam što sam izdala Boga. Tokom tih dana, plakala sam skoro svakog dana. Setila sam se kako sam bila srećna tokom okupljanja i obavljanja dužnosti sa braćom i sestrama, ali ti dani su zauvek prošli. Postala sam Juda kojeg se Bog gnušao i kojeg je odbacio. Počinila sam neoprostiv greh i smatrala sam da, čak i kada bih nastavila da verujem, Bog ne bi spasao nekoga poput mene. Nisam želela ni da čitam knjige Božjih reči ni da se molim i kad god bih pomislila da se moj život verovanja u Boga završava, osećala sam se vrlo nesrećno i potišteno. Pomislila sam da bi mi na kraju smrt mogla doneti olakšanje. Potonuvši tako duboko, začula sam veoma nežan glas kako mi šapuće u uvo: „Dokle god imaš bar trunku nade, Bog će ti pružiti spasenje.” Brzo sam potražila Božje reči da ih pročitam. Bog kaže: „Ako imate i tračak nade sada, bez obzira da li se Bog seća vaših ranijih prestupa ili ne, kakav bi trebalo da bude vaš mentalitet? ’Moram da tragam za promenom u svojoj naravi, da tragam za Božjim znanjem, da me Sotona više nikada ne prevari i da nikada više ne uradim nešto što bi osramotilo Božje ime’” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči ohrabrenja, toliko sam bila dirnuta da sam se rasplakala. Osećala sam se tako posramljeno. Bog se nije ophodio prema meni u skladu sa mojim prestupom, već mi je davao priliku da se pokajem. Morala sam da nastavim da stremim. Mogla sam da čitam Božje reči kod kuće, ako već nisam mogla da obavljam svoje dužnosti, i nisam smela i dalje da tonem u očaj. Kasnije sam čula od braće i sestara da policija nije gonila osobe koje sam odala. Što se tiče brata koji me je ugostio, kada je policija došla da ga uhapsi, on ih je čuo da dolaze i sakrio se, pa ga nisu uhvatili. Pošto nisam nanela značajan gubitak crkvi, nisu me izopštili. Znala sam da je Bog bio milostiv i tolerantan prema meni i bila sam Mu veoma zahvalna i dužna. Bila sam obuzeta krivicom i kajanjem. Tokom policijskog ispitivanja, da sam mogla da prozrem njihove trikove i oslonim se na Boga da izdržim još malo, ne bi ovako bilo, ne bih postala Juda i ne bih toliko okaljala svoje ime. Ubuduće, kada bi me policija opet uhapsila, svedočila bih postojano, čak i ako bi to značilo da me nasmrt pretuku, ne bih poklekla pred Sotonom niti odala svoju braću i sestre.

U kasnu jesen 2013. godine, okružna jedinica Državne bezbednosti naložila je lokalnoj policiji da me prisilno odvede u službu Državne bezbednosti. Na putu ka tamo, pomislila sam: „Kakvim god se trikovima policija bude služila ovog puta, čak i ako me bude mučila do smrti, neću odati ni svoju braću i sestre niti ikakve informacije o crkvi.” Kada sam stigla u službu Državne bezbednosti, kapetan jedinice Državne bezbednosti me je ispitivao o tome gde se nalaze crkveni prilozi, preteći da će me poslati u opštinski ženski pritvor ako ne odgovorim. Shvatila sam da žele da se domognu crkvenog novca. Bili su krajnje ogavni i bestidni, i ma kako god mi pretili, ja nisam progovorila. Na kraju su me pustili. Kad sam se vratila kući, stavili su me pod stalni nadzor, a takođe su naložili mojoj porodici da me nadzire. Skoro dve godine nisam mogla da prisustvujem okupljanjima niti da normalno obavljam dužnosti. Osećala sam se donekle malodušno i kad god bih pomislila na to kako sam jednom izdala Boga i postupila kao Juda, kako ne mogu više da obavljam nikakve dužnosti, niti imam priliku da se iskupim za ono što sam učinila, i kako ću na kraju biti među onima koji će biti isključeni, srce me je bolelo kao da ga neko probada nožem. Plakala sam dok sam se molila Bogu, moleći Ga da me usmeri. Kasnije sam se setila himne Božjih reči, „Kušnje zahtevaju veru”, koju sam često pevala ranije: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali generalno govoreći, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Razumela sam Božju nameru. Ono što čovek treba da stekne kroz patnju i oplemenjivanje jeste istinita vera u Boga. Morala sam da se pokorim i nisam smela da izgubim veru u Boga. Čak i ako nisam mogla da izlazim i obavljam svoju dužnost, mogla sam kod kuće da pišem članke o iskustvenim svedočenjima. Razmišljanje o tome mi je malo ublažilo bol.

Godine 2015, crkva je uredila da obavljam dužnosti vezane za izradu tekstova. Jednom sam čula kako brat Džang Ming govori o svom iskustvu kada su ga uhapsili zbog vere. Rekao je: „Čak i ako me odaju i zatvore, ja neću odati ostale. Kad bih to učinio, ne bih uopšte imao ljudskosti!” Čuvši brata da to govori, nisam se usudila ni da podignem glavu. Osetila sam bol u srcu, kao da me neko probada nožem. Ovaj brat bi radije da ga zatvore nego da ne ostane postojan u svom svedočenju, a ja sam, iz straha za svoj život, odala svoju braću i sestre. To je bio neoprostiv prestup. Pomisao da Bog ne bi spasio nekoga poput mene ispunjavala me je beznađem. Kasnije, čitala sam članke o iskustvenim svedočenjima braće i sestara, u kojima su se, odbijajući da budu Juda, zaklinjali svojim životima da će ostati postojani u svom svedočenju za Boga. Iako su bili u ranama i modricama, njihova snaga u svedočenju za Boga i Njegovom veličanju, dok ponosno drže glavu visoko, bila je zaista zadivljujuća. A onda sam pogledala sebe. Postala sam sramotni Juda zarad telesne udobnosti, odala sam svoju braću i sestre i osramotila Božje ime. Bila sam zaista sebična i ogavna, gora od svake životinje, i nisam zasluživala da živim! Trpela sam strašnu bol. Pomislila sam na to kako ću jednog dana, kada umrem, biti slobodna i više neću trpeti muke koje mi razdiru dušu. Ubrzo nakon toga, hronične stomačne tegobe su mi se pogoršale, a reumatizam u nogama ponovo se razbuktao. Bol je bio toliko jak da nisam mogla da spavam noću. Tokom tog perioda, sestre s kojima sam sarađivala podsećale su me da tragam za istinom i promislim o sebi. Pomislila sam: „O čemu da promislim? Ovaj bol je Božja kazna i zaslužena odmazda. Ko mi je kriv što sam se tada uplašila smrti i postala Juda? Tu ljagu nikada neću skinuti sa sebe. Koliko god da stremim, nikada neću imati priliku da budem spasena kao ostala braća i sestre. Samo ću raditi ono što mi crkva kaže. Ako mogu da službujem, službovaću, a kada se moje službovanje završi, naprosto ću umreti.” Pošto nisam tragala za istinom, godinama sam se prepuštala prestupu, a da nisam osećala oslobođenje. To pitanje sam doživljavala kao trn u srcu i samo njegovo spominjanje nanosilo mi je duboku bol.

U decembru 2023. godine, odgledala sam video-snimak o iskustvenom svedočenju. U pitanju je bio odlomak Božjih reči koji je bio vrlo bitan za moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Postoji, takođe, još jedan razlog zbog kojeg ljudi padaju u utučenost, a to je da se ljudima, pre no što dostignu punoletstvo ili nakon što stasaju, dešavaju neke naročite stvari, to jest, oni prave određene prestupe ili čine neke idiotske, glupe i neuke stvari. Zbog tih prestupa i zbog svojih gluposti i idiotarija, oni padaju u utučenost. Tom vrstom utučenosti oni zapravo osuđuju sami sebe i na neki način ujedno određuju kojoj vrsti ljudi pripadaju. (…) ljudi koji su počinili takve stvari često se i nehotice osećaju nelagodno kad se nešto naročito dogodi ili u određenim okruženjima i kontekstima. Zbog tog osećanja nelagodnosti, oni nesvesno padaju u duboku utučenost i postaju sputani i ograničeni vlastitom utučenošću. Kad god slušaju neku propoved ili razgovor o istini, ta utučenost se lagano uvlači u njihov um i u najskrivenije delove srca, pa počinju sebe da rešetaju pitanjima, poput: ’Jesam li u stanju da to učinim? Mogu li da stremim ka istini? Mogu li da postignem spasenje? Kakav sam ja to čovek? Činio sam to i ranije i bio sam takav. Zar mi nema spasenja? Hoće li me Bog spasti?’ Neki ljudi ponekad uspevaju da svoje osećanje utučenosti otpuste i ostave ga iza sebe. Koriste svoju iskrenost i svu prikupljenu snagu kako bi ispunili svoju dužnost, svoje obaveze i odgovornosti, a mogu se čak i svim srcem i umom posvetiti stremljenju ka istini i kontemplaciji o Božjim rečima, usmeravajući u njih sav svoj trud. Onog časa, međutim, kad dođe do neke posebne situacije ili okolnosti, ponovo ih hvata osećanje utučenosti i oni duboko u srcu osećaju da su okrivljeni. Tada ovako razmišljaju: ’I ranije si to radio i bio si takva osoba. Možeš li da postigneš spasenje? Ima li uopšte svrhe upražnjavati istinu? Šta Bog misli o onome što si uradio? Da li će ti Bog to oprostiti? Može li ovakvo plaćanje cene nadoknaditi tvoj prestup?’ Često se ovako prekorevaju i duboko u sebi osećaju krivicu, neprestano sumnjaju i rešetaju sebe pitanjima. Nikako ne mogu da to osećanje utučenosti ostave iza sebe i odbace ga, pa neprestano osećaju nelagodu zbog sramne stvari koju su počinili. Uprkos tome što tolike godine veruju u Boga, oni kao da nikada nisu saslušali ni razumeli ništa od onoga što je Bog rekao. Kao da ne znaju ima li postizanje spasenja ikakve veze s njima, mogu li da budu oslobođeni i iskupljeni, te da li su sposobni da prime Božji sud i grdnju i Njegovo spasenje. Oni o svim tim stvarima pojma nemaju. Pošto ne dobijaju nikakve odgovore, niti bilo kakvu preciznu presudu, oni se, duboko u sebi, sve vreme osećaju utučeno. U najskrivenijim dubinama srca, stalno se iznova prisećaju onoga što su počinili, kako je sve započelo i kako se svršilo, pamteći svaku pojedinost od početka do kraja. Ma kako da su to upamtili, stalno se osećaju grešno, pa ih zbog toga već dugi niz godina muči osećaj depresije. Čak i dok obavljaju svoju dužnost, čak i kad su odgovorni za izvršenje nekog zadatka, i dalje im se čini da nema nikakve nade da budu spaseni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči koje sam pročitala donekle su me dirnule. Otkako sam odala svoju braću i sestre, u srcu sam nosila osećaj krivice. Ljagu da sam Juda osećala sam kao trn u srcu i verovala sam da mi Bog neće oprostiti taj prestup niti spasiti nekoga poput mene. Bila sam jako uzrujana. Iako me crkva nije izopštila zbog prestupa i još uvek mi je davala priliku da obavljam svoje dužnosti, kad god bih pomislila na svoj prestup, živela sam u beznađu, uverena da nema nade za moje spasenje. Videla sam toliko braće i sestara koji su, nakon hapšenja, bili u stanju da život i smrt ostave po strani, koji su izdržali svakojaka mučenja a da nisu izdali Boga, i koji su živeli istinskom plemenitošću. Bilo me je stid i sramota zbog toga. Mrzela sam sebe što sam gora od zveri, što sam beskičmenjak i što sam postupila kao sramotni Juda. Iako je delovalo kao da obavljam svoje dužnosti, često sam u sebi razmišljala: „Ja sam Juda koji je izdao Boga. Hoće li Bog spasiti nekoga poput mene? Može li mi oprostiti prestupe? Mogu li se iskupiti marljivim izvršavanjem dužnosti?” Osećala sam da Bog sigurno prezire nekoga poput mene. Kada bi braća i sestre govorili o život-ulasku i stremljenju ka promeni naravi, smatrala bih da ja toga nisam dostojna. Dugo me je mučio taj moj prestup. Živela sam u stanju beznađa, bez rešenosti da stremim ka istini. Bila sam zadovoljna time da samo malo službujem kako bih se iskupila za svoj prestup. Božja namera je da svako može, u kakvoj god situaciji da se nađe ili kakav god prestup da počini, da traži promenu svoje naravi. Ipak, pogrešno sam razumela Boga i na taj način sam se udaljila od Njega. Zar sam imala iole ljudskosti?

Kasnije sam promislila: „Zašto sam toliko potištena? Šta je zapravo uzrok mog problema?” U svom traženju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio koje namere ljudi imaju verujući u Njega. Ljudi trpe patnju i daju se u svojim dužnostima zarad blagoslova, zarad svoje budućnosti i sudbine. Ali čim ne dobiju blagoslove i nemaju dobru budućnost ili odredište, postaju potišteni, prestaju da streme ka istini i da je sprovode u delo. Počinju čak da misle da vera u Boga više nema nikakvog smisla. Razmišljala sam o tome kada sam tek počinjala da verujem u Boga. Žrtvovala sam se, davala se i aktivno propovedala jevanđelje. Čak i kada me je vlastita porodica progonila, verski svet zlostavljao, a ljudi klevetali, istrajavala sam u svojoj dužnosti. Verovala sam da će mi to doneti blagoslove i dobro odredište u budućnosti. Nakon što su me uhapsili, iz straha od smrti odala sam braću i sestre i postala Juda, počinivši time težak prestup. Zbog toga sam verovala da me Bog više neće spasiti. Kada sam shvatila da ne mogu da primim blagoslove, izgubila sam veru da težim napred i provodila sam dane osećajući se kao živi leš. Kasnije sam ponovo počela da obavljam svoju dužnost, ali nisam to činila da bih udovoljila Bogu. Samo sam želela da Bog vidi cenu koju plaćam u svojoj dužnosti, da mi oprosti prestup i oslobodi me greha, nadajući se da ću u budućnosti imati priliku da primim blagoslove. Videla sam pojedinu uhapšenu braću i sestre kako trpe torturu i zaklinju se životom da neće izdati Boga, kako su postojani u svom svedočenju. A ja sam, s druge strane, kao i Juda, izdala Boga. Kada sam pomislila na to koliko je moj prestup Bogu odvratan i da ne mogu da primim blagoslove, prestala sam da stremim ka istini i da težim napred, prepustivši se očaju i potištenosti. Setila sam se kako je Pavle, nakon što ga je Bog oborio na tlo, priznao da je najveći grešnik koji se protivio Bogu, ali nije razumeo priroda-suštinu svog protivljenja Gospodu Isusu. Koristio je svoju patnju, zatvor, jurcanje naokolo i to što se trošio, kao kapital da od Boga zahteva venac i nagrade. Pavle je trpeo i trošio se da bi tražio blagoslove i trgovao sa Bogom. Ovo nije bilo pravo pokajanje. Počinila sam tako veliko zlo odajući svoju braću i sestre, a ipak sam se nadala da ću, kroz svoju dužnost, zadobiti od Boga oproštaj grehova, kao i priliku da primim blagoslove. Zaista sam bila nerazumna! Bog me je tolerisao i dao mi priliku da vršim svoju dužnost i zato je trebalo da imam savest i razboritost, kao i da obavljam svoju dužnost marljivo. Primila ja u budućnosti blagoslove ili ne, ja sam morala da se pokorim. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, uvek sam pokušavala da trgujem s Tobom za blagoslove i bila sam istinski buntovna i bez ljudskosti. Čak i ako me uništiš nakon što završim svoje službovanje, ja ću i dalje hvaliti Tvoju pravednost. Bože, voljna sam da se istinski pokajem. Bez obzira na svoj ishod, voljna sam da, kao stvoreno biće, dobro obavljam svoju dužnost i da više ne stremim ka blagoslovima.”

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči i stekla sam izvesno razumevanje Božje pravedne naravi. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi, kada počine prestup, nagađaju: ’Da li me je Bog razotkrio i eliminisao? Hoće li me uništiti?’ Bog je ovoga puta došao ne da bi uništio ljude, već da bi ih spasio u najvećoj mogućoj meri. Niko nije bez greške – ako bi svi bili uništeni, da li bi to bilo spasenje? Neki prestupi su učinjeni namerno, dok su drugi nenamerni. Ako si u stanju da se promeniš nakon što prepoznaš stvari koje radiš nehotice, da li bi te Bog uništio pre nego što to učiniš? Da li bi Bog tako spasio ljude? On ne deluje na taj način! Bez obzira na to da li imaš buntovnu narav ili si nešto učinio nehotice, zapamti ovo: trebalo bi da razmisliš i spoznaš sebe. Promeni se, odmah, i svom svojom snagom teži istini – i, bez obzira na okolnosti, nemoj se prepustiti očajanju. Delo koje Bog obavlja je spasenje čoveka i On neće slučajno uništiti ljude koje želi da spasi. To je sigurno. Čak i da zaista postoji vernik koga je On na kraju uništio, ono što Bog čini je sigurno pravedno. Vremenom bi ti On saopštio razlog zašto je uništio tu osobu, pa bi se ti u potpunosti uverio u to. Upravo sada, samo teži istini, usredsredi se na život-ulazak i nastoj da dobro obavljaš svoju dužnost. Tu nema greške! Bez obzira na to kako će se Bog ponašati prema tebi na kraju, sigurno je da će biti pravedan; ne bi trebalo da sumnjaš u to i nema potrebe da brineš. Čak i ako ne možeš da razumeš Božju pravednost u ovom trenutku, doći će dan kada ćeš se uveriti. Bog deluje pravedno i čestito; On sve otvoreno pokazuje. Ako pažljivo razmislite o tome, doći ćete do iskrenog zaključka da Božje delo čine spasavanje ljudi i preobražavanje njihovih iskvarenih naravi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog ne kažnjava ljude odmah nakon što počine neki prestup. Bog postupa prema ljudima u zavisnosti od okolnosti, od njihovih namera i njihove suštine. Tokom perioda spasavanja ljudskog roda, ako ljudi prestupe, ali se brzo pokaju i promene, i ako tragaju za istinom kako bi rešili svoje prestupe i aktivno se trude kako bi ispunili Božje zahteve, Bog im onda i dalje daje drugu šansu. To je načelo po kojem Bog postupa s ljudima. Policija me je mučila gotovo do besvesti, i u tim okolnostima, ja sam, u trenutku slabosti, odala svoju braću i sestre. To nije nanelo značajne gubitke crkvi niti braći i sestrama. Nakon toga sam bila ophrvana kajanjem i mržnjom prema sebi. Crkva me nije izopštila i nastavila je da mi uređuje dužnosti da izvršavam. Bog je bio milostiv i tolerantan prema meni. Međutim, u našoj crkvi su postojale dve osobe koje su godinama bile starešine, a koje su, nakon hapšenja, postale Jude i odale svoju braću i sestre. Ne samo da nisu osećale kajanje, već su i potpisale „Tri izjave”, i pomagale su policiji u identifikaciji i hapšenju braće i sestara, ponašajući se kao saučesnici i lakeji velike crvene aždaje. One su u suštini bile đavoli i na kraju su bile izopštene iz crkve. Iz ovih činjenica jasno je da se Bog vodi načelima u ophođenju s ljudima. Ako neko u trenutku slabosti oda neku nebitnu informaciju i u stanju je da nakon toga zažali zbog toga i iskreno se pokaje, Bog onda takvoj osobi i dalje pruža priliku. Međutim, oni koji izdaju Boga i po svojoj suštini su kao Juda, jesu kukolj koji se infiltrirao. Oni moraju biti izopšteni i u konačnici suočeni sa Božjom kaznom. Nisam razumela Božju nameru i živela sam u vlastitim predstavama i uobraziljama. Čak sam pogrešno razumela Boga i odustala od same sebe. Bila sam zaista smetena, nemoćna da razlikujem ispravno od pogrešnog, kao ni dobro od zla.

Jednom sam gledala video-snimak o iskustvenom svedočenju koji me je zaista dirnuo. U tom video-snimku, jedan brat je, nakon hapšenja, odao sestru koja ga je ugostila i borio se da rečima iskaže bol koju je osećao u srcu, pa je razmišljao o tome zašto je izdao Boga i postao Juda. Otkrio je da je to učinio zbog straha od smrti. Razmislivši o tome, shvatila sam da se uzrok mog neuspeha takođe krije iza straha od smrti, iza nedostatka istinite vere u Boga i iza nedostatka verovanja u Božju suverenost. Pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom? Mnogi ljudi vape za smrću, ali je ona daleko od njih; mnogi ljudi žele da budu od onih koji su u životu snažni i plaše se smrti, a opet, bez njihovog znanja, približava im se dan smrti, uranjajući ih u ponor smrti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Shvatila sam da su život i smrt u Božjim rukama. Da li će me policija pretući nasmrt, to je zavisilo od Boga. Čak i kada bi me do smrti mučili, ako sam postojana u svom svedočenju i slavim Boga, moja smrt bi imala vrednost i značaj. Gospod Isus je rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Iako čovekovo telo može da umre usled progona, ako neko može da žrtvuje svoj život da bi ostao postojan u svom svedočenju, taj čin Bog odobrava. Baš kao što su mogli i učenici koji su sledili Gospoda Isusa. Svi su pretrpeli progon zbog propovedanja Gospodnjeg jevanđelja. Neke su raščerečili konjima, neke su obezglavili, neke kamenovali do smrti, a Petar je zarad Boga bio razapet naglavačke. Svojim dragocenim životima snažno su svedočili o Bogu. Iako se činilo da su njihova tela umrla, njihove duše su se vratile Bogu i nastavile da žive na drugačiji način. Oni su po cenu svog života, osramotili Sotonu. Kada bih se plašila da će me policija mučiti do smrti, kada bih odala braću i sestre i informacije o crkvi, izdala Boga, postala Juda, možda bih sačuvala svoj život, ali ne bih imala svedočanstvo o praktikovanju istine i o pokornosti Bogu. Takođe, Sotona bi me ismevao. Iako bi moje telo nastavilo da živi, u Božjim očima pripadala bih mrtvima, i naposletku, ipak bih bila kažnjena u paklu. Nisam prozrela smisao smrti i pravila sam kompromis sa Sotonom samo da bih nastavila svoj bedni opstanak. Mučenje duše večnom osudom mnogo je bolnije od fizičke patnje. Kada bih mogla da žrtvujem svoj život da bih ostala postojana u svom svedočenju i donela slavu Bogu, tada bih zaista živela kao ljudsko biće. Promišljajući, pronašla sam još jedan razlog svog neuspeha. Mislila sam da kada bih odala braću i sestru koji vrše nevažne dužnosti ili one koji su nedavno hapšeni pa pušteni, da to ne bi donelo velike gubitke interesima crkve, ali to gledište je bilo pogrešno. Ako bih tom izdajom dovela do hapšenja braće i sestara, a oni onda ne bi mogli da izdrže torturu i odali bi ostale, onda bi još njih bilo uhapšeno. To je upravo ono što Sotona želi. Sotona se služi pretnjama i iskušenjima kako bi što više braće i sestara izdali jedni druge, što vodi ka tome da sve više ljudi poriče i odbacuje Boga, zbog čega ih Bog naposletku uništava jer Mu se opiru i oni potpuno gube priliku za spasenje. U stvarnosti, ma kojeg brata ili sestru da odamo, sam čin izdaje po svojoj prirodi znači biti Juda, što vređa Božju narav, i to je neizbrisiva mrlja u Božjim očima. Shvativši to, još više sam zamrzela KPK, ali sam i mrzela sebe što nisam razumela istinu i što sam bila tako jadna.

Kasnije, tražila sam kako da tretiram svoje prestupe i kako da primenjujem da bih mogla da primim Božju trpeljivost. Pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Kako da od Boga dobiješ oprost i razrešenje? To zavisi od tvog srca. Ako se uistinu ispovediš i iskreno priznaš svoju grešku i svoj problem, bilo da se radi o prestupu ili sagrešenju, ako zauzmeš pravi ispovednički stav i osetiš iskrenu mržnju prema onome što si počinio, ako se zaista iz korena promeniš i takvu grešku više nikad ne ponoviš, onda ćeš, jednog dana, primiti Božji oprost i razrešenje; drugim rečima, Bog tvoj ishod više neće određivati na osnovu gluposti, budalaština i prljavština koje si u prošlosti činio. Kad budeš dostigao taj nivo, Bog će na čitavu tu stvar potpuno zaboraviti; bićeš isti kao i drugi normalni ljudi i ni po čemu se nećeš razlikovati od njih. Sve se to, međutim, zasniva na premisi da moraš da budeš iskren i da je tvoj stav, poput Davidovog, uistinu pokajnički. Koliko je suza David prolio zbog prestupa koji je počinio? Bezbroj suza. Koliko je puta plakao? Nebrojeno puta. Suze koje je prolio mogu se opisati sledećim rečima: ’Svake noći nameštam krevet da bih u njemu plivao.’ Ja ne znam koliko je tvoj prestup ozbiljan. Ako je zaista ozbiljan, možda ćeš morati da plačeš sve dok ti krevet ne zapluta na suzama – možda ćeš do tog nivoa morati da se ispovedaš i kaješ, pre no što od Boga dobiješ oprost. Ako to ne učiniš, bojim se da će u Božjim očima tvoj prestup prerasti u greh od kojeg nećeš biti razrešen. Time bi zapao u veliku nevolju, pa ne bi ni imalo smisla išta više govoriti o ovome. (…) Ako želiš da te Bog razreši, najpre moraš da budeš iskren: s jedne strane, moraš imati stav iskrenog ispovedanja, ali takođe moraš da pokažeš iskrenost i moraš svoju dužnost dobro da obavljaš, jer, u suprotnom, nema o čemu da se priča. Ako si sposoban za ove dve stvari, ako Boga uspeš da dirneš svojom iskrenošću i dobronamernošću i privoliš Ga da te razreši grehova, bićeš isti kao i ostali ljudi. On će na tebe gledati isto kao što gleda na druge ljude, ponašaće se prema tebi onako kako se ponaša prema drugima, sudiće ti i grdiće te, kušati i oplemenjivati baš kao i sve ostale ljude – tvoj se tretman ni po čemu neće razlikovati od njihovog. Na taj način, ne samo što ćeš steći želju i odlučnost da stremiš ka istini, već će te, pri tom stremljenju ka istini, Bog isto tako prosvećivati, usmeravati i snabdevati. Naravno, pošto je sada tvoja želja prava i iskrena, a tvoj stav ozbiljan, Bog će se prema tebi ponašati isto kao prema svima ostalima i ti ćeš, kao i svi drugi ljudi, imati podjednaku šansu da dostigneš spasenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam kako Bog postupa prema ljudskim prestupima. Bog gleda da li ljudi zaista mogu da zamrze grehe koje su počinili, da li mogu istinski, iz srca, da se pokaju pred Njim i da traže istina-načela kako bi dobro obavljali svoje dužnosti. Bog prezire ljudska zla dela, ali isto tako ceni njihova pokajnička srca. Baš kao što se Petar tri puta odrekao Gospoda dok je Gospod Isus patio, kasnije se setio reči Gospoda Isusa i zažalio zbog svojih postupaka. Gorko je plakao dok se ispovedao i kajao pred Gospodom Isusom. Nakon toga, prihvatio je veliki nalog Gospoda Isusa da preuzme breme i kao pastir čuva crkvu. Na kraju je posvedočio o svojoj ljubavi prema Bogu tako što je, zarad Njega, bio razapet naglavačke. Petar se istinski pokajao pred Bogom i Bog ga je usavršio. Desio se i incident u kojem je David počinio preljubu. Božja pravedna narav ga je sustigla, donoseći konstantne nesreće njegovoj porodici. Nije se žalio Bogu, već je zažalio zbog svojih dela kojima Ga je uvredio, i plakao je toliko da mu je postelja plivala u suzama. U starosti mu je mlada devojka grejala krevet, ali je on nije ni takao. David se istinski pokajao pred Bogom. Želela sam da sledim primere Petra i Davida i iskreno se ispovedim i pokajem pred Bogom. Molila sam se Bogu u pokajanju: „O Bože, toliko godina sam bila sputana osećajem potištenosti jer nisam uspela da stremim ka istini i jer sam Te potpuno pogrešno razumela, kao i zato što, zbog sopstvene obamrlosti, nisam tragala za istinom. Sada kada sam pročitala Tvoje reči, razumem Tvoju nameru. Želim da postupam po Tvojim zahtevima, da Te više ne razumem pogrešno, i da se istinski pokajem pred Tobom.” Nakon toga, otvoreno sam podelila sa braćom i sestrama u zajedništvu svoje prestupe, raščlanjujući time uzrok svog neuspeha. Crkva mi je dodelila zadatak zalivanja pridošlica i marljivo sam se opremala istinom. Kada bih naišla na poteškoće u zalivanju pridošlica, molila sam se Bogu, oslanjala na Njega i tražila istina-načela. Iznova i iznova sam bila svedok Božjeg vođstva. Bila sam tako dirnuta. Iako sam počinila ozbiljan prestup, kada sam se u svojim teškoćama oslonila na Boga, On je nastavio da me usmerava i prosvećuje, omogućivši mi da iskusim delo i vođstvo Svetog Duha. Uvidela sam da će mi Bog pružiti stvarnu pomoć sve dok se istinski kajem. Srce mi je bilo ispunjeno konstantnom zahvalnošću prema Bogu. Tragajući za istinom i čitajući Božje reči, postepeno sam isplivala iz stanja potištenosti i bila sam u stanju da ispravno tretiram svoj prestup.

Iskusivši sve to, shvatila sam da se Bog ophodi prema ljudima kao roditelji prema deci. Kada su deca buntovna ili prave greške, roditelji ih ne kritikuju stalno niti im popuju, već ih strpljivo usmeravaju, nadajući se da će krenuti pravim putem. Kada Bog vidi da ljudi čine prestupe, iako Njegove stroge reči sadrže kritiku, razotkrivanje, osudu i grdnju, On takođe pokazuje put za rešavanje prestupa kako bi se postiglo istinsko pokajanje, u nadi da ljudi mogu da streme ka istini i dostignu spasenje. Božja ljubav prema ljudskom rodu je tako velika! Hvala Bogu! Moja sposobnost da steknem ova shvatanja u potpunosti je rezultat Božjeg vođstva.