U januaru 2022. godine, počela sam da se obučavam za jevanđeoskog đakona u crkvi. U početku nisam bila dovoljno upoznata sa članovima crkve, bilo je mnogo problema koje nisam mogla da prozrem ili razrešim i rezultati moje dužnosti nisu bili baš dobri. Uviđajući da napori crkve u propovedanju jevanđelja ne donose rezultate, postala sam vrlo zabrinuta. Bojala sam se da će starešina pomisliti da imam loš kov i da nemam radne sposobnosti i prebaciti me na drugu dužnost. Zato sam, kad god bi se pojavio problem, uvek želela da ga prikrijem kako ga starešina ne bi primetio.

Jednog dana, tokom okupljanja radi provere našeg rada, starešina, brat Tomas, pitao nas je: „Zašto su rezultati vašeg rada tako loši? Šta je razlog tome?” Kad je došao red na mene, uspaničila sam se i nisam znala kako da odgovorim. Nisam uspela da pregledam čak ni odstupanja u svom radu, pa sam se zapitala: „Ako budem govorila iskreno, hoće li starešina pomisliti da imam loš kov i da ne mogu da radim stvarni posao?” U tom trenutku, setila sam se da su tri delatnika jevanđelja premeštena na druge dužnosti nekoliko dana pre toga, pa sam brzo rekla: „Nekoliko delatnika jevanđelja je premešteno, pa su rezultati lošiji.” Ali u svom srcu, jasno sam znala da ti delatnici nisu bili efikasni u svojim dužnostima i da njihov premeštaj ne bi uticao na ukupne rezultate rada. Zatim me je starešina upitao: „Zašto tako malo pridošlica dolazi na okupljanja?” Znala sam da neki braća i sestre nisu jasno komunicirali istinu o svedočenju o Božjem delu i da zbog toga problemi pridošlica nisu bili odmah rešeni, pa su tokom vremena prestali da dolaze na okupljanja. Štaviše, nedostajalo mi je iskustva u propovedanju jevanđelja i nisam pratila detalje rada. Nisam razrešila te stvarne probleme i poteškoće, pa su zbog toga rezultati rada bili zaista loši. Razmišljajući o tim stvarima, shvatila sam da nisam uradila nikakav stvarni posao. Ali plašila sam se da bi starešina, kada bi saznao za to, pomislio da nemam radne sposobnosti, da nisam pogodna za tu dužnost i da bi me onda smenio. Zato sam brzo rekla: „Ti delatnici jevanđelja su tek počeli sa obukom i slabi su u mnogim oblastima, a mnoge predstave mogućih primalaca jevanđelja nisu mogle da se reše, pa rezultati nisu baš dobri.” Nakon što je to čuo, starešina nije više ništa rekao.

Nakon nekog vremena, rezultati rada na jevanđelju u našoj crkvi i dalje su bili loši. Starešina je ponovo došao da pregleda naš rad i pitao za odstupanja u našem radu. Brinula sam da će starešina reći da je moj kov previše loš i da se naš rad, čak ni posle toliko vremena, nije poboljšao i da zbog toga nisam odgovarajući kandidat za obučavanje, pa sam mu dala dugu listu objektivnih opravdanja za ta odstupanja. Kad je to čuo, starešina je pobesneo i strogo me orezao, rekavši: „Svaki put kad dođem da pregledam vaš rad, ti samo iznosiš gomilu praznih opravdanja i uvek govoriš samo o tuđim problemima, kao da ih ti sama uopšte nemaš. Kao jevanđeoski đakon, kad su rezultati rada na jevanđelju loši, ti ne promišljaš o sebi, nego uvek prebacuješ krivicu na druge. Zar ne pokušavaš samo da prikriješ svoje probleme?” Čuvši to, bila sam toliko povređena da sam briznula u plač, misleći: „Orezao si me tako oštro pred nekoliko saradnika. Kako da sačuvam obraz kad to radiš? Hoće li i oni pomisliti da sam ljigava i lažljiva?” Što sam više o tome razmišljala, više me je bolelo. U svom bolu, pomolila sam se Bogu: „O, Bože, ne znam kako da doživim ovo orezivanje kojem me je starešina iznenada izložio. Molim Te prosveti me da spoznam sebe i izvučem pouku.”

Tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek moraju da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Šta drugi misle o tome? Kako se osećaju? Muka im je i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da si nerazuman. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Iz Božjih reči sam shvatila da niko nije savršen, da svako ima nedostatke i mane i da pravi greške u svojim dužnostima, kao i da je to normalna stvar. U Božjim očima, nije važno da li su ljudi glupi ili prave greške, ali ako ne priznaju svoje greške, uvek se pretvaraju i namerno kriju istinu, onda u tome leži nadmena, lažljiva i rđava sotonska narav, a to je apsolutno odvratno i gnusno Bogu. Razmišljala sam o sebi. Kada je starešina tražio da sumiramo naš rad, to je razotkrilo mnoge probleme u mojim dužnostima, i brinula sam da ne ostavim loš utisak na starešinu. Još sam se više plašila da ne izgubim svoju poziciju jevanđeoskog đakona i priliku da budem obučena. Da bih zaštitila svoj ponos i status, namerno sam izbegavala da se suočim sa svojim problemima i prosto sam iznosila neka objektivna opravdanja kako bih pokušala da prevarim starešinu, govoreći stvari poput toga da delatnici jevađelja ne mogu jasno da razgovaraju o istini i rešavaju probleme pridošlica i da su neki delatnici jevanđelja bili premešteni. To su postali izgovori za opadanje rezultata mog rada, izgovori koje sam koristila da prikrijem svoje loše radne sposobnosti i činjenicu da nisam obavljala stvarni posao, a sve to samo da bih sačuvala utisak koji je starešina imao o meni. U stvarnosti, starešina je istraživao detalje naših dužnosti jer je želeo da mi praktično pomogne da rešim probleme koje sam imala, kako bih mogla bolje da izvršavam tu dužnost, ali ja nisam bila spremna to da prihvatim pozitivno i odbila sam da se otvorim po pitanju mojih nedostataka. Umesto toga, pokušavala sam da smislim izgovore da obmanem ljude, pretvarajući se da sam osoba dobrog kova i dobrih radnih sposobnosti. Zaista sam bila licemerna i lažljiva! Bog sve ispituje i starešinino oštro orezivanje me je trgnulo iz sna. Morala sam brzo da se preispitam.

Kasnije mi je sestra poslala jedan odlomak Božjih reči i počela sam jasnije da uviđam svoje probleme. Svemogući Bog kaže: „Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio uz nekoliko dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: ’Videh te juče. Kuda si išao?’ On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, ti kaže: ’Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!’ Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je ’genijalnost’ unutar lukavstva čovekovog govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misli, niti da uočiš poreklo i nameru u njegovim rečima. Ne znaš šta pokušava da izbegne, jer u svom srcu ima vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, da biste zaštitili tajne iz svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova? A svi koji imaju takvu prirodu blisko su povezani sa Sotonom, ako mu nisu i porodica. Možemo i tako da se izrazimo, zar ne? Uopšteno govoreći, takvo ispoljavanje je gnusno i odvratno” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Bog otkriva da Sotona govori na veoma ljigav i lažljiv način, uvek okoliša, pa se ljudi misle šta je hteo da kaže. Njegova uobičajena taktika je da skreće pažnju i obmanjuje, zaluđujući ljude toliko da nisu u stanju da raspoznaju istinu. Posmatrala sam sebe u svetlu razotkrivanja Božjih reči. Setila sam se da kad god bi me starešina pitao zašto su rezultati našeg rada loši, nikad nisam bila voljna da direktno odgovorim na njegova pitanja. Dobro sam znala da nisam uradila nikakav stvarni posao, ali bojala sam se da će, ako kažem istinu, to uticati na utisak koji starešina ima o meni, pa sam za svako pitanje stalno razmišljala kako da prebacim krivicu na druge i koristim objektivna opravdanja kako bih pokušala da prevarim starešinu. Čak sam izobličavala činjenice i pokušavala da prebacim krivicu na delatnike jevanđelja kako bih skrenula pažnju starešine. Stalno sam iznova koristila obmanu kako bih pokušala da ga prevarim i laži su mi lako prelazile preko usta. Moja priroda bila je baš poput Sotonine – zaista rđava! Takođe sam razmišljala o tome kako sam u prošlosti, kad god sam postigla dobre rezultate u svojim dužnostima, aktivno delila svoja uspešna iskustva, želeći da pokažem svima da imam radne sposobnosti i put u svom radu. Međutim, kad su loši rezultati razotkrili moje probleme, ćutala bih iz straha da ljudi ne vide moje probleme i odstupanja. Kad se osvrnem na te trenutke, gadila sam se sama sebi. U svojim dužnostima, razmišljala sam samo o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu, i kad god sam mogla da se prikažem u dobrom svetlu, stalno bih se hvalisala. Ali sada, pošto nisam valjano izvršila svoju dužnost i ugrozila sam rad, postala sam poput kornjače koja skriva glavu u svom oklopu. Svako ko ima imalo savesti i razuma osećao bi da je dužan Bogu ako nije valjano izvršio svoju dužnost i pokušao bi da nađe način da reši probleme u svojoj dužnosti. Ali ja ne samo da nisam radila nikakav stvarni posao, već sam i prikrivala svoje probleme i izbegavala odgovornost kako bih zaštitila svoj status, pa starešina nije bio svestan prave situacije u radu i nije mogao da probleme reši na vreme. Zar nisam ometala rad na jevanđelju? Kad sam razmislila o tome, malo sam se uplašila, pa sam se pomolila Bogu, spremna da se pokajem.

Tada sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i greške u vašem radu i orezati vas? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti definisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista. Zbog čega toliko ceniš status? Kakve koristi imaš od statusa? Ako bi ti status doneo nesreću, poteškoće, sramotu i bol, da li bi ga ti i dalje cenio? (Ne bih.) Posedovanje statusa nosi sa sobom tolike prednosti, poput zavisti, respekta, poštovanja i laskanja od strane drugih ljudi, kao i njihovog divljenja i dubokog uvažavanja. Tu su još i osećaj superiornosti i privilegije koje ti donosi status, što ti daje osećaj ponosa i vlastite vrednosti. Pored toga, možeš da uživaš u stvarima u kojima drugi ne mogu, kao što su prednosti statusa i poseban tretman. To su stvari na koje ne smeš ni da pomisliš i to je ono za čime si u snovima čeznuo. Da li ti ceniš te stvari? Ako ti je status šupalj i bez stvarnog značaja i ako nema nikakve svrhe braniti ga, zar onda ne bi bilo glupo da ga ceniš? Ako možeš da otpustiš stvari poput telesnih interesa i užitaka, više te neće sputavati slava, dobitak i status. Šta, dakle, čovek treba najpre da razreši kako bi rešio probleme vezane za poštovanje statusa i stremljenje ka njemu? Kao prvo, treba sagledati prirodu problema koji se ogleda u tome da čovek čini zlo i poseže za trikovima, prikrivanjem i zataškavanjem, kao i u tome da odbija nadzor, ispitivanje i istragu od strane Božje kuće, a sve zato da bi mogao da uživa u prednostima statusa. Zar to nije očigledan otpor i protivljenje Bogu? Ako možete da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, time će problem stremljenja ka statusu biti rešen. Ako niste u stanju da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, ovaj problem nikada neće biti rešen” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Bog je tačno razotkrio moje stanje. Plašila sam se da će starešina, prilikom provere rada, otkriti nedostatke i mane u mojim dužnostima, a još više sam se plašila da će videti moj loš kov i nedostatak radnih sposobnosti i smeniti me. Da bih održala svoj status, uložila sam velike napore da se skrivam i pretvaram, obmanjivala, izobličavala činjenice i razmišljala o tome kako da izbegnem odgovornost. Iako su mi moji trikovi i obmane na neko vreme sačuvali status, naškodili su radu crkve. Išla sam putem antihrista! Razmišljala sam o mnogim antihristima i zlim ljudima oko sebe koji su bili isključeni. Nekada su bili na položajima i drugi su im se divili, ali u svojoj prirodi nisu voleli istinu. Zauzimali su položaje ali nisu radili stvarni posao, čak su prekidali i ometali rad crkve da bi sačuvali svoj status, a na kraju su bili izbačeni zbog mnogih zlih dela koje su činili. Ti primeri iz prošlosti služili su mi kao upozorenje i podsetnik i kad se ne bih pokajala, Bog bi me isključio baš kao i njih. Takođe sam shvatila da starešine i delatnici postavljaju pitanja i pregledaju rad kako bi otkrili i rešili probleme i kako bi poboljšali napredak i rezultate rada. Ali bila sam zaista podla i stalno sam sumnjala u starešine i delatnike. Mislila sam da bi oni, kad bi prilikom nadgledanja i proveravanja rada, pronašli i najmanji problem ili odstupanje, smenili ljude. Taj moj stav bio je potpuno apsurdan!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji mi je razjasnio put primene. Svemogući Bog kaže: „Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ. Ako nakon unapređenja u starešinu ili delatnika počneš da ističeš svoj status i poveruješ da si ti neko ko teži istini i ko poseduje istina-stvarnost – i ako se praviš da si produhovljen i da razumeš probleme koji muče braću i sestre, ma kakvi ti problemi bili – ti se onda ponašaš glupo i ni po čemu se ne razlikuješ od licemernih fariseja. Moraš da govoriš i da postupaš iskreno. Ako nešto ne razumeš, možeš da pitaš druge ili da zatražiš razgovor sa Višnjim – ničeg sramnog nema u tome. Čak i ako ne budeš pitao, Višnji će ipak znati koliki je zapravo tvoj rast i znaće da u tebi nema istina-stvarnosti. Ono što treba da radiš jeste da tragaš i da u zajedništvu razgovaraš; to je rezon koji treba da postoji u normalnoj ljudskosti i to je načelo kojeg treba da se pridržavaju starešine i delatnici. To nije nešto čega se treba stideti. Ako misliš da je neprijatno da ne razumeš načela kada jednom postaneš starešina, ili da stalno pitaš druge ljude ili Višnjeg, i plašiš se da će te drugi gledati s visine, pa se onda pretvaraš da sve razumeš, da sve znaš, da imaš radnu sposobnost, da možeš da radiš bilo koji crkveni posao i da ti ne treba ničija opskrba ili podrška, onda je to opasno, a ti si suviše nadmen i samopravedan, isuviše ti nedostaje razuma” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se ljudi ne unapređuju i ne obučavaju zato što svaki zadatak mogu da urade dobro ili imaju izuzetne radne sposobnosti, već zato što im se daje prilika da se obučavaju u skladu sa svojim jakim stranama. Zapravo, kad neko počne da se obučava za neku dužnost, normalno je da ima mnogo nedostataka i mana. Ljudi koji zaista imaju ljudskost i razum uče od drugih i tragaju za smernicama sa iskrenim i skromnim srcem i otvoriće se po pitanju teškoća ili odstupanja u svom radu kako bi dobili smernice i pomoć od drugih, razumeli načela i što je brže moguće rešavali probleme koji se pojave u njihovim dužnostima. Za razliku od njih, ljudi sa nadmenom naravi pokušavaju da se prikriju i pretvaraju se kada naiđu na stvari koje ne razumeju i odbijaju da dozvole drugima da vide njihove probleme i nedostatke. To ne samo da ih sprečava da dobiju praktičnu obuku i napreduju u bilo kojoj oblasti, već, što je ozbiljnije, odlaže rad crkve. U tom trenutku, osetila sam da sam bila zaista glupa. Time što sam stalno prikrivala svoje probleme, ne samo da sam živela u bolu, već sam i naškodila radu crkve. Shvativši to, tiho sam se pomolila Bogu s kajanjem, rešivši da primenjujem istinu, da stremim tome da budem iskrena osoba, da prihvatim nadzor starešina i delatnika, njihove provere, razgovore u zajedništvu i smernice i da valjano izvršavam svoje dužnosti.

Kasnije, kada je starešina ponovo pratio naš rad, postupala sam kao iskrena osoba i kada su se pojavili problemi u mojim dužnostima, otvoreno sam ih podelila sa starešinom. Jednom prilikom, Tomas je pitao zašto rad na jevanđelju u poslednje vreme nije pokazao značajan napredak. Čuvši to, opet sam se unervozila misleći: „Prošlo je toliko vremena, a ja i dalje nisam postigla nikakav stvarni napredak. Da li će svi misliti da nisam sposobna za ovu dužnost zato što imam loš kov?” U tom trenutku, setila sam se jednog odlomka Božjih reči koji sam pročitala. Svemogući Bog kaže: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me motivisale da primenjujem istinu. Bog voli iskrene ljude i one koji svoje dužnosti izvršavaju pragmatično. Takvi ljudi se ne skrivaju i ne pretvaraju; bez obzira na to kakvu iskvarenost ili nedostatke imaju, u stanju su da sa svima razgovaraju jednostavno i otvoreno i tragaju za istinom kako bi rešili svoje probleme. To je pravi put i samo na taj način čovek može da živi slobodno i oseća se oslobođeno. Više nisam mogla da se pretvaram. Morala sam da budem iskrena osoba. Morala sam svima da otkrijem svoje pravo ja, bez obzira na to kako su me drugi gledali. Morala sam rad crkve da stavim na prvo mesto i praktikujem u skladu s Božjim rečima. S tim na umu, otvorila sam se po pitanju mojih stvarnih teškoća. Svi su dali nekoliko predloga za praćenje rada na osnovu mojih problema, a starešina je takođe razgovarao sa mnom o tome kako da poboljšamo efikasnost rada i o načelima nadgledanja rada na jevanđelju. Kasnije sam to praktikovala u skladu s putem koji su svi predložili i rezultati rada na jevanđelju su se postepeno poboljšavali, a braća i sestre su postali motivisaniji u svojim dužnostima. Bila sam zaista zahvalna Bogu! Ali u isto vreme sam se i stidela i kajala, jer sam se u dužnostima oslanjala na svoju iskvarenu narav i stalno pokušavala da zaštitim svoj ponos i status, odlažući rad crkve. Sad više ne lupam glavu kako bih našla izgovore i pretvarala se i mnogo sam opuštenija i mirnija. Znam da sam još uvek daleko od toga da budem zaista iskrena osoba, ali želim da u svojim dužnostima ubuduće poverim svoje srce Bogu i da stremim tome da budem iskrena osoba koja prihvata Božje ispitivanje i nadzor drugih.