Tokom 2008. godine, KPK je širom zemlje sprovela opsežnu akciju suzbijanja i hapšenja pripadnika Crkve Svemogućeg Boga. U tom periodu, braću i sestre su hapsili skoro svakodnevno. Neke su hapsili tokom okupljanja, a nekima je policija noću upadala u kuću i odvodila ih. Svakodnevno sam živela strahu, ne znajući kada će mi se policija pojaviti na vratima. U to vreme, bila sam domaćin dvema sestrama. Jedne noći, oko jedanaest sati, kad smo svi već bili polegali, neko je iznenada snažno zakucao na vrata i probudio me. Pomislila sam: „Da li je moguće da mi policija ovako kasno kuca na vrata?” Dve sestre i ja smo brzo posakrivale knjige Božjih reči i crkvene stvari. Napolju je grupa ljudi i dalje kucala na vrata i pokušavala da ih otključa, a posle nekog vremena smo čule kako pokušavaju da provale unutra. Bila sam jako nervozna, hodala tamo-amo i neprestano se molila Bogu: „Bože, izgleda da policija pokušava da provali unutra. Šta da radim? Kako da zaštitim ove dve sestre? Bože, molim Te, pomozi mi da umirim svoje srce…” Nakon molitve, srce mi se donekle smirilo. Napolju je grupa ljudi još neko vreme pokušavala da provali, a onda su počeli besomučno da udaraju po vratima. Taj zvuk je bio naročito zastrašujući usred noći, ali oni ni posle nekog vremena nisu uspeli da otvore vrata.

Baš kad je počelo da sviće, najednom sam začula kako neko viče: „Ovuda, hajde da uđemo ovuda.” Provirila sam kroz zavesu i videla kako neki sredovečan čovek gleda iz prizemlja naviše i usmerava ljude ka krovu, pa sam shvatila da pokušavaju da mi kroz prozor provale u stan. Naša zgrada ima šest spratova, a ja sam živela na petom. Nisam znala kada će provaliti kroz prozor i bila sam toliko prestravljena da mi je srce lupalo kao ludo. Ponovo sam provirila kroz zavesu i videla da su ispred ulaza u zgradu parkirani policijski automobil i jedna bela limuzina, što mi je dodatno potvrdilo da ljudi koji pokušavaju da mi provale u stan zaista jesu policajci. Vratila sam se do ulaznih vrata da poslušam, ali spolja nije dopirao nikakav zvuk, niti sam ikoga mogla da vidim kroz ključaonicu, pa sam pretpostavila da su otišli na krov. Pomislila sam: „Dve sestre su još uvek mlade. Ne smem da dopustim da padnu u ruke policiji koja će ih mučiti.” Stoga sam ih požurivala da prve izađu. Pokušala sam da otvorim vrata, ali bila su blokirana nekom kamenčugom i velikim drvenim stolom. Ipak sam nekako uspela da ih bez mnogo napora otvorim, pa sam se u srcu zahvalila Bogu! Kad su sestre otišle, i ja sam se pravila mirna i išetala iz stana. Ubrzo sam primetila da me prati neki sredovečan čovek od svojih četrdesetak godina, pa sam se u srcu neprestano molila i tražila od Boga da mi podari mudrost i hrabrost. Prisetila sam se nekih Božjih reči: „Ne boj se ovog ili onog, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Uz vođstvo Božjih reči, malo sam se smirila. Dvaput sam promenila taksi i otišla u tržni centar da kupim novu tašnu i odeću kako bih se presvukla. Na kraju sam uspela da se otresem svog pratioca. Zatim sam otišla kod jednog svog rođaka, gde sam se naredna tri dana krila. Konačno sam otišla u svoj stan u drugom gradu. Već sledećeg dana, počela sam da se osećam nelagodno. Stalno sam razmišljala: „Hoće li me policija i ovde naći i uhapsiti me?” Čitave noći nisam mogla da zaspim i neprestano sam mislila o tome kako treba da pronađem neko drugo skrovište. Sasvim neočekivano, oko osam ujutro narednog dana, četiri policajca su mi iznenada upali u stan. Pokazali su mi moju fotografiju iz lične karte i rekli: „Ti veruješ u Svemogućeg Boga. Izvršićemo pretres tvog stana!” Zatim su se razdvojili i počeli da vršljaju po stanu. Sve su naopačke poizvrtali. Pronašli su 5.900 juena u gotovini, mobilni telefon i Bibliju, i sve su to poneli sa sobom, navodno po ustaljenoj proceduri. Nakon toga su mi stavili lisice na ruke i odveli me u gradsku Službu javne bezbednosti.

Oko četiri sata popodne, jedan policajac me je ugurao u policijski auto. Čim sam sela u auto, navukao mi je preko glave vreću od debelog platna, koja me je toliko gušila da sam jedva disala. Pojma nisam imala kuda me vode, ni na kakve će me muke staviti. Bila sam prestravljena i u srcu sam se neprekidno molila, tražeći od Boga da zaštiti moje srce, kako bih mogla postojano da svedočim i da ne izdam Boga, bez obzira na okolnosti s kojima se budem suočila. Posle nešto više od sat vremena, auto se zaustavio. Čim sam izašla iz auta, skinuli su mi vreću s glave. Videla sam da se auto zaustavio u nekom velikom dvorištu. U dvorištu je bila jedna dvospratnica, ali oko nje je bilo pusto, bez ijedne kuće u blizini, što je stvaralo jeziv osećaj. Jedan policajac mi je rekao: „Znaš li gde se nalazimo? Ovo je koncentracioni logor izgrađen specijalno za vas vernike u Svemogućeg Boga.” Čim smo ušli u zgradu, privezali su me za klupu za mučenje, gde me je okružilo osam ili devet policajaca. Visoki policajac, od svojih tridesetak godina, upitao me je: „Gde je novac iz vaše crkve? Gde su vaše starešine? Ko ti je propovedao jevanđelje? Gde se okupljate?” Uzvratila sam mu pitanjem: „Crkveni novac čine prilozi koje Bogu daruje Njegov izabrani narod. Kakve to veze ima s vama?” Policajac je pobesneo i udario mi nekoliko šamara, od kojih mi je lice bridelo. U tom trenutku, spolja sam začula lavež nekoliko pasa. Jedan od policajaca mi je zapretio: „Nalazimo se usred nedođije. Mi ovde obično ispitujemo ljude do smrti, a kad umru, naprosto ih bacimo u dvorište, pa više niko nikad ne sazna za njih, a onda ih prožderu psine, tako da im ni leševe više niko ne može pronaći!” Te su me reči prestravile. Ti policajci su bili spremni na svako zlo, a ako me zaista budu nasmrt pretukli, pa onda mojim telom nahranili pse u ovoj nedođiji, niko mi nikada neće ni leš pronaći. Što sam više razmišljala o tome, sve sam se gore osećala. A onda sam se najednom prisetila jednog stiha iz Božjih reči: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Bog upravlja svime i suveren je nad svim stvarima. Moj život je takođe u Božjim rukama. Policija može samo da ubije moje telo, ali ne može da mi uništi dušu. Ne smem da zbog straha od smrti izdam Boga. Božje reči su mi dale veru i srce mi se znatno umirilo. Zato sam rekla: „Pa šta i ako umrem. Ionako sada, kad ste me uhvatili, ne nameravam da preživim.” Policija je tražila da im otkrijem imena i adrese starešina, ali ja sam im odgovarala pitanjima: „Zar naš ustav jasno ne zagovara slobodu veroispovesti? Zašto nas hapsite kad nismo učinili ništa protivzakonito?” Ali čim sam to izgovorila, jedan od policajaca je počeo da besni i uzeo sa stola neke materijale, smotao ih u rolnu i krenuo da me snažno udara njome po glavi, dok mi je drugi prišao iza leđa i snažno mi zario prste među rebra. Momentalno sam osetila kao da mi rebra pucaju, osećala sam da mi je glava otekla od bolova i teško sam disala. Nisam mogla a da ne vrisnem. Nastavili su da mi kopaju po rebrima, tražeći od mene da priznam, a kad su videli da neću ništa da im kažem, još jače su mi zarili prste među rebra. Mučili su me sve dok više nisam mogla da se pomerim i dok me nisu potpuno iznurili. Pomolila sam se Bogu: „Bože, plašim se da zbog svog malog rasta neću moći da podnesem policijsku torturu, da ću popustiti pred Sotonom i da neću moći da svedočim. Molim Te, daj mi veru i snagu da prevladam slabost vlastitog tela,” Nakon molitve, prisetila sam se himne Božjih reči, pod naslovom „Treba da se odrekneš svega zarad istine”: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su me nadahnule. To što danas sledimo Hrista znači da podnosimo svakovrsnu patnju zarad istine. Prikupila sam hrabrost i odlučnost da postojano svedočim o Bogu i da ne pokleknem pred mračnim silama Sotone.

Tokom ispitivanja sam od policije saznala da su ljudi koji su one noći pokušavali da mi provale u stan bili pripadnici ogranka Službe za javnu bezbednost. Oni su mesecima unazad pratili starešine koje sam ja ugostila i koje su u međuvremenu takođe pohapsili, zaplenivši pritom priloge u iznosu od 9 miliona juena. Baš dok su mene ispitivali, jedan policajac je ušao u prostoriju i sa osmehom na licu rekao: „Pronašli smo još 500.000 juena.” Pobesnela sam kad sam to čula. To su bili prilozi koje su braća i sestre namenili Bogu. Kako su mogli samo tako da nam ih preotmu? Stvarno su pravi đavoli! Toga dana, policija me je do kasno u noć mučila, primenjujući i meku i grubu taktiku. Videvši da neću da priznam, jedan od policajaca je kroz zube prosiktao: „Vi što verujete u Svemogućeg Boga tvrđi ste čak i od eksera. Ako vas danas ne naučimo pameti, ništa nam nećete reći. Ne verujem da ne možemo da se izborimo s vama!” Kad je to rekao, otključao mi je lisice i vezao mi ruke za šipke postavljene na obe strane klupe za mučenje, a onda su klupu gurnuli unazad. Čitavo telo bilo mi je nagnuto unazad i ubrzo zatim sam osetila kao da će mi oči iskočiti, a u glavi mi je bubnjalo kao da će eksplodirati. Ručni zglobovi su mi bili vezani lisicama i činilo mi se da će se prelomiti nadvoje, a oštar bol mi je prostrujao telom. Gvozdena kvrga na klupi za mučenje pritiskala mi je trtičnu kost i činilo mi se kao da mi nožem seku srce. Ne znam koliko je trajalo ovo mučenje. Jedan policajac mi je ponovo zapretio rečima: „Pre tebe je ovde bila žena od šezdesetak i kusur godina koja je već nakon sat i po sve priznala. Sad ćemo da vidimo koliko dugo ti možeš da izdržiš.” Posle nekog vremena, počeo je da mi se ruga: „Zar ti nisi vernica Svemogućeg Boga? Zašto sad On ne dođe da te spase? Treba da zatražiš od Njega da te spase!” Bila sam duboko ogorčena ruganjem i bogohuljenjem od strane policije. Ti policajci su namerno napadali i hulili na Boga i zaista su bili grupa đavola koji mrze istinu i protive se Bogu!

Mučili su me do iznemoglosti i ostavili me da tako obešena visim duže od dva sata. Moje telo je dostiglo svoje granice i jedva sam disala. U sebi sam pomislila: „Ako ovako nastave, zaista ću umreti ovde. Muž i otac su mi nedavno preminuli, a kod kuće sam još imala majku koja je prevalila sedamdesetu i dete koje je još uvek pohađalo školu. Ako umrem, ko će se starati o njima? Moje dete je već ostalo bez oca, a majka mi takođe pati zbog gubitka voljene osobe. Ako i ja umrem, da li će oni to moći da podnesu?” U sebi sam se lomila, misleći: „Možda će me pustiti ako im priznam neku sitnicu. Ali zar neću kao Juda izdati Boga ako im išta budem rekla?” U tom trenutku, setila sam se sledećeg odlomka Božjih reči: „Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične aranžmane?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nebo i zemlja i sva stvorenja pod Božjom su kontrolom, a sve što se tiče moje majke i deteta u Božjim je rukama. O čemu bih više morala da brinem? Razmišljajući o tome, pomolila sam se Bogu: „Bože, sudbina moje majke i mog deteta u Tvojim je rukama. Spremna sam da ih poverim Tebi i da se oslonim na Tebe. Bilo da danas preživim ili umrem, spremna sam da se prepustim na milost Tvojim orkestracijama. Radije bih umrla nego da Tebe izdam!” Nakon molitve, srce mi se znatno umirilo i bila sam spremna da umrem. Posle toga sam osetila kako mi telo lagano lebdi i, za divno čudo, mnogo me je manje bolelo. Videvši da ću se onesvestiti, policajci su me skinuli sa klupe za mučenje. Osetila sam slabost u čitavom telu, koje je počelo neprestano da se grči. Celo telo mi se nekontrolisano zgrčilo i osetila sam da se potpuno ukočilo. Policajci su svim silama pokušavali da mi otvore šake, ali nisu uspeli. Ne znam koliko je sve to trajalo, ali znam da sam tek pred zoru počela da se malo bolje osećam. Jedan policajac mi je rekao: „Da se juče nisi onoliko bacakala, vezali bismo te za udove i obesili!” Kad sam to čula, tiho sam se zahvalila Bogu na Njegovoj zaštiti. Te noći, policija me je prebacila u lokalnu pritvorsku jedinicu.

Po dolasku u pritvor, jedan policajac me je odmerio od glave do pete i rekao: „Ova žena je u užasnom stanju. Ko će biti kriv ako umre ovde?” Dva policajca iz moje pratnje nakratko su pregovarali s njim i on me je tek nakon toga nerado smestio u pritvor. Na lekarskom pregledu, doktor je rekao da imam problema sa srcem i da svakog trenutka mogu da umrem. Te noći su mojim cimerkama iz ćelije naložili da s vremena na vreme proveravaju da li još uvek dišem. Posle dve nedelje, moja porodica je pronašla veze i podmitila neke ljude, kako bi me zbog zdravstvenih problema pustili iz pritvora. Na dan mog izlaska iz pritvora, policija je tražila da platim kaznu od 10.000 juena i upozorila me: „Ne smeš po volji da napuštaš ovo područje, telefon mora da ti bude uključen 24 sata i moraš sve vreme da budeš dostupna. Ako te ponovo uhapse, neće ti biti dopušteno da izađeš iz zatvora!” Po povratku kući, porodica i kolege su mi ispričali da je policija dolazila na moje radno mesto i kod moje rodbine da se raspituje o meni, širila neosnovane glasine kako sam ja vođa nekakvog lanca za trgovinu organima i koristila to kao izgovor da proverava moje bankovne račune. Svi članovi porodice su me kritikovali i žalili se na mene, a prijatelji i rođaci su me ismevali i distancirali se od mene. Bila sam strašno besna, jer sam mislila da je dobro verovati u Boga i da je to pravi put, a policajci su uprkos tome širili neosnovane glasine o meni, usled čega svoje rođake i kolege nisam mogla da pogledam u oči. Osećala sam se krajnje poniženo i pomalo slabo u sebi, misleći da možda više ne bi trebalo da idem da obavljam svoju dužnost, nego da samo kod kuće verujem u Boga. Kasnije sam razmišljala o nekim Božjim rečima: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. (…) Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da verovanje u Boga i obavljanje dužnosti jeste ono što stvoreno biće treba da radi, te da se jedino tako može živeti vrednim i smislenim životom. Kako sam mogla da, zbog toga što su me ponižavali, zažalim što sam obavljala svoju dužnost? Kako sam uopšte imala ikakvu savest i razum prema Bogu? Policija je o meni širila neosnovane glasine i klevete da bih se udaljila od Boga i da bih Ga izdala, ali nisam smela da upadnem u Sotoninu zamku. Nevernici su me ismevali i klevetali, ali ja sam progonjena zbog svoje pravednosti. Ta patnja je imala vrednost i smisao! Ma koliko da me policija bude klevetala, vređala moje dostojanstvo ili narušavala moj ugled, ja nikada neću izdati Boga! Bila sam odlučna da nastavim da hodam putem verovanja u Boga! Razmišljajući o tome, uspravila sam se i prestala sam da se plašim ponižavanja. Kasnije me je policija često posećivala, pokušavali su da iznude novac od mene i pretili mi, govoreći: „Tvoj slučaj može da bude veliki ili mali, a može i sasvim da nestane, zavisno od toga koliko si novca spremna da potrošiš. Ako ne platiš, svakog trenutka te ponovo možemo baciti u tamnicu, na onoliko dugo koliko poželimo!” Bila sam besna. Iako nisam prekršila nijedan zakon, policija je stalno iznova pokušavala da iznudi novac od mene. Oni su ništa drugo do gomila bandita!

Kasnije sam se vratila u onaj stan u koji je policija ranije pokušala da provali usred noći. Kad sam otvorila vrata, bila sam zapanjena i toliko besna da sam se umalo onesvestila. Stan je bio u potpunom neredu; sve dragocenosti, pa čak i odeća, jorgani i svakodnevne potrepštine, bili su odneseni. Imala sam četiri laptop računara, telefon vredan preko 3000 juena, zlatnu ogrlicu koja je težila više od deset grama, četiri zlatna prstena, četiri para zlatnih minđuša i čitav svežanj gotovine u iznosu od 10.000 juena. Sve te stvari su mi oduzeli. Ono što je preostalo bilo je razbijeno ili pocepano. Drveni krevet u spavaćoj sobi bio je polomljen, a čak su mi razvalili i dasku za krevet i vrata ormara. Stakleni ram jednog pejzaža, kao i staklo na balkonu, bili su razbijeni, frižider i lavabo u kupatilu bili su razvaljeni, a čak su mi i brašno iz džaka rasuli po čitavom stanu. Sve je u kući bilo uništeno i isprevrtano po podu, tako da nisam imala gde nogu da spustim kad sam zakoračila u sobu. Posmatrajući isprevrtanu kuću, osetila sam toliki bol i bes, pa sam se zapitala: kako je policija smela da ovako uništi moj lepi dom? Iskreno sam mrzela KPK, tog đavola! Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! (…) Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplina? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne? Gde je toplina među ljudima? Gde je dobrodošlica među ljudima? Zašto izazivati tako očajnu žudnju u Bogu? Zašto terati Boga da uvek iznova doziva? Zašto primoravati Boga da brine za Svog voljenog Sina? U ovom mračnom društvu, zašto njegovi bedni psi čuvari ne dozvoljavaju Bogu da slobodno dolazi i odlazi po svetu koji je On stvorio?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Promišljajući o Božjim rečima, prozrela sam pravo lice KPK. Pretvaraju se da podržavaju pravdu, proklamuju „slobodu veroispovesti” i „podjednaku primenu zakona na sve ljude”, dok iza zavese koriste svakojake trikove kako bi hapsili i progonili one koji veruju u Boga. U Kini, hrišćani nemaju nikakva ljudska prava i slobode, tako da KPK može u svakom trenutku da vam provali u stan, da vas uhapsi, izvrši pretres stana i na silu vam preotme imovinu. Postupaju gore od svakog bandita i tiranina. Ranije nisam znala mnogo toga o KPK, ali nakon što sam na svojoj koži iskusila hapšenja i progon s njihove strane, shvatila sam da je KPK grupa demona koji mrze Boga i opiru Mu se.

Iako su me pustili iz zatvora, ja i dalje nisam imala nikakvih ličnih sloboda. Policija me je stalno nadzirala i pratila, a ja nikako nisam mogla da ih se otresem. Jednom sam izašla da nešto obavim, da bih se, na pola puta, najednom setila da sam nešto zaboravila i, taman kad sam se okrenula da se vratim, videla sam da me prati policajac koji me je onomad bio uhapsio. Kad sam stigla na pijacu da kupim neke namirnice, policajac mi je prišao i upitao me: „Zašto kupuješ tolike namirnice ako živiš sama?” Još me je pitao: „Zašto uveče nikad ne pališ svetlo u stanu? Gde ti zapravo boraviš?” Čuvši reči tog policajca, osetila sam krajnje gađenje i odbojnost. Bilo je tako bolno živeti pod prismotrom KPK i stalno sam bila na ivici, strahujući da bi policija mogla u svakom trenutku da dođe da me maltretira. Tokom dana, na poslu sam stalno držala zatvorena vrata od kancelarije, ne usuđujući se da ih neoprezno otvaram. Noću nisam smela da boravim sama u kući, a kamoli da palim svetlo. Policija me je takođe često zvala da me pita gde se nalazim. Osećala sam se zaista potišteno, jer sam želela da se vidim s braćom i sestrama, ali sam se plašila da bih time mogla da ih izložim opasnosti. Obavljanje dužnosti mi je tada izgledalo kao nedostižni luksuz. Tih godina nisam ni na šta mogla da se usredsredim, niti sam znala kada bi svemu tome mogao da dođe kraj. Čak mi se činilo da je takav život gori od smrti. Nakon što su me mučili, pratili, maltretirali i provaljivali mi u stan, bila sam ne samo fizički slaba, već sam pretrpela i ozbiljan psihički udar. Po izlasku iz pritvora, dve godine sam uzimala lekove i injekcije da bih očuvala normalan život, pamćenje me je u znatnoj meri napustilo i često sam zaboravljala stvari. Pre hapšenja sam bila veoma dobrog zdravlja, s braćom i sestrama sam često u zajedništvu razgovarala o Božjim rečima i obavljala svoju dužnost. To su bila zaista srećna vremena. Ali nakon hapšenja više nisam mogla da čitam Božje reči, niti sam smela da kontaktiram s braćom i sestrama. Telo mi je patilo, a duh mi je bio na strašnim mukama. U svoj toj boli i slabosti, prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Sâm Bog došao na zemlju da te usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako i dalje možeš da Ga slediš, bez obzira na ono što On čini, čak i ako ti On odredi nepovoljan ishod na samom kraju, to je održavanje tvoje čistote pred Bogom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Božje reči su me izvukle iz bola. Ono što Bog želi jesu moja odanost i svedočenje, a ovo okruženje je On iskoristio da bi usavršio moju veru. Nisam više smela da ostanem negativna i, ma koliko da sam propatila, morala sam da ostanem odana Bogu i da postojano svedočim kako bih Mu udovoljila. Stoga sam se ovako molila Bogu: „Bože, spremna sam da postojano svedočim i da obavljam svoju dužnost. Molim Te da me usmeriš i da mi pokažeš put.” Kasnije sam otkrila kako da umaknem policijskom nadzoru, pa sam se preselila da bih mogla da obavljam svoju dužnost.

Uprkos tome što mi je telo donekle propatilo, hapšenje i progon od strane KPK omogućili su mi da jasno prozrem suštinu KPK kao demona koji mrzi istinu, opire se Bogu i neprijateljski je nastrojen prema Njemu, pa sam je u potpunosti odbacila i svim srcem se pobunila protiv nje. Kroz ovo iskustvo, uistinu sam okusila Božju ljubav i spasenje, a dok sam trpela mučenje koje moje telo nije moglo da podnese, upravo su mi Božje reči davale veru i snagu i usmeravale me kako da prevladam mučenje od strane tih demona. Svaki put kad bih se osetila negativno, slabo, mračno i bolno, Božje reči su me prosvećivale, usmeravale me i davale mi snagu. Iskusila sam autoritet i snagu Božjih reči, koje su ojačale moju veru u Njega. Ma koliko da me KPK bude progonila, ja ću istrajati i do kraja ću slediti Boga i neću odustati od svoje dužnosti stvorenog bića!