Često odlazim u druga mesta kako bih snimao fotografije i video materijale za izradu crkvenih video-zapisa. Isprva sam bio u stanju da te materijale pažljivo biram na osnovu načela, ali se kasnije količina tih materijala uvećala. Ponekad bih snimao ceo dan, pa bih se osećao iscrpljeno kad se vratim kući i pred tolikom količinom materijala koju treba pregledati, ne bih imao volju da to i uradim. Pošto se pri izboru materijala nalaže njegovo procenjivanje prema načelima, kao i vrednovanje svakog od njih pojedinačno, a posebno u slučaju fotografija, svaki taj snimak treba ponaosob pogledati, u to nisam želeo da ulažem mnogo vremena i energije, smatrajući da je to previše zamorno. Zato sam kasnije samo letimično pregledao te materijale. Ako pozadina nije pretrpana i deluje dobro, za mene je to bilo dovoljno dobro. Kad za neke materijale ne bih bio siguran, samo bih ih prosledio nadzorniku. Tako nisam morao da ih procenjujem prema načelima niti da se previše trudim. Sećam se da sam jednom prilikom, po završetku snimanja, samo letimično pregledao materijale i izdvojio one bolje, a zatim sam ih prosledio nadzorniku. Nadzornik ih je pregledao i rekao mi da trećina onoga što sam mu predao nije u skladu sa merilom. Ili je kadar bio zatrpan, van fokusa ili je kompozicija bila loša. Dodao je i da mu je za moje materijale bilo potrebno duplo više vremena nego u slučaju drugih ljudi. Kad sam to čuo, osetio sam stid i krivicu. Ali nisam imao veliko znanje o svojim problemima, pa kad je trebalo snimiti materijale boljeg kvaliteta, nije bilo druge nego da i dalje otaljavam. Snimanje takvih materijala zahteva preciznu kontrolu nad uglovima i stalna prilagođavanja pravca snimanja. Za mene je sve to bilo psihički previše iscrpljujuće i smatrao sam da je u redu sve dok otprilike deluje kako treba. Pošto nisam bio ozbiljan u svom poslu, neki od materijala nisu bili u skladu sa načelima i bili su neupotrebljivi, a neke od fotografija bile su čak izvan fokusa. Trebalo je ponoviti posao koji je mogao biti završen u jednom navratu. Nedugo zatim bio sam strogo orezan. Nadzornik se osvrnuo na moje skorašnje ponašanje u vršenju dužnosti i orezao me je jer sam dužnost obavljao površno i kako mi se prohte. Materijale koje sam snimao trebalo je uvek prerađivati, trošeći mnogo radne snage i resursa. Rekao mi je da prekidam i ometam rad na izradi fotografija i pozvao me da dobro razmislim o svom stavu prema dužnosti. Nakon što je nadzornik otišao, osetio sam veliku uznemirenost i krivicu. Zato sam došao pred Boga i Njemu se pomolio. Tražio sam od Boga da me usmerava da spoznam sebe i rešim taj svoj površan stav pri vršenju dužnosti.

Kasnije sam potražio Božje reči koje su se odnosile upravo na moj problem. Pročitao sam ove reči Božje: „Ako ne uložiš srce u obavljanje dužnosti i ne tragaš za istina-načelima, ako si smeten ili zbunjen i sve radiš isključivo na najlakši mogući način, kakav je to mentalitet? Onaj koji podrazumeva da sve radiš na površan način. Ako nisi odan svojoj dužnosti, ako nemaš osećaj odgovornosti prema njoj, niti bilo kakav osećaj za misiju, da li ćeš moći da obavljaš svoju dužnost kako treba? Da li ćeš moći da ispuniš uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti? A ako nisi u stanju da ispuniš uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti, da li ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost? Apsolutno ne. Ako prilikom svakog obavljanja dužnosti nisi marljiv, ne želiš da se trudiš, i samo radiš mehanički i nepromišljeno kao da igraš neku igru, nije li ovo nevolja? Šta dobijaš time što obavljaš svoju dužnost na ovaj način? Na kraju krajeva, dok obavljaš svoju dužnost ljudi će videti da nemaš osećaj odgovornosti, da si površan i da sve samo otaljavaš, pri čemu si u opasnosti da budeš isključen. Bog proučava čitav taj proces tokom kojeg ti obavljaš svoju dužnost, i šta će Bog reći? (Ova osoba nije vredna Njegovog naloga niti Njegovog poverenja.) Bog će reći da nisi pouzdan i da te treba isključiti. I tako, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, bila ona važna ili obična, ako ne ulažeš srce u posao koji ti je poveren niti ispunjavaš svoju odgovornost, i ako na njega ne gledaš kao na Božji nalog niti ga preuzimaš kao sopstvenu dužnost i obavezu, uvek radeći stvari na površan način, onda će ovo biti problem. ’Nije dostojan poverenja’ – ove tri reči će definisati to kako obavljaš svoju dužnost. One znače da način na koji ti obavljaš dužnosti ne ispunjava standarde i da si isključen, a Bog kaže da tvoj karakter nije na nivou. Ako ti se poveri neki posao, a ti mu pristupiš sa takvim stavom i na takav način, da li će ti biti poverene bilo kakve dodatne dužnosti u budućnosti? Može li se tebi poveriti nešto važno? Apsolutno ne, osim ako ne pokažeš istinsko pokajanje. Međutim, duboko u sebi, Bog će uvek gajiti neko nezadovoljstvo i nepoverenje prema tebi. Ovo će biti problem, zar ne? Može se dogoditi da ostaneš bez prilike da obavljaš svoju dužnost, kao i da ne budeš spašen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Božje reči su tačno otkrivale moje stanje. Srcem sam bio polovično u vršenju svoje dužnosti, stvari nikad nisam obavljao svesrdno, postupao sam površno i neodgovorno. Takvi ljudi su lošeg karaktera, ne može im se verovati niti se na njih može osloniti. Danas, ja imam sreću što sam primio Božje jevanđelje poslednjih dana i vršim svoju dužnost u crkvi. Time me Bog u velikoj meri uzdiže. Ali sam ja na svojoj dužnosti svari otaljavao i u njih se polovično unosio. Nikad nisam želeo da platim cenu niti da postupam prema načelima. Pri izboru materijala, samo sam otaljavao, a kad nisam bio siguran, nisam tragao za načelima da ih pažljivo procenim, već sam ih samo direktno prosleđivao nadzorniku. Zbog toga je nadzornik trošio mnogo vremena i truda pregledajući i birajući materijale koje sam snimio i ukazujući na probleme u tim materijalima. To ga je nepotrebno opterećivalo. Suočen sa nadzornikovim ispitivanjem, osetio sam tek neznatnu krivicu, ali potom nisam razmišljao o sebi. Pri snimanju materijala koji treba da bude boljeg kvaliteta, nastavio sam da koristim prečice i nisam sledio načela koja zahteva Božja kuća. Svaki put, cilj mi je bio samo da bude „dovoljno dobro”. Zbog toga je većina materijala bila neusklađena sa načelima. Ne samo da sam time nadzorniku nagomilavao posao, već sam i sâm morao da radim posao iznova, te su zbog tog ponavljanja neki hitni materijali kasnili. Ja svoju dužnost zapravo uopšte nisam vršio, već sam činio zlo i izazivao prekide i ometanja. Crkva mi je poverila ovaj zadatak, ali sam ja zabušavao i bio sam površan. Uopšte nisam vodio računa o efikasnosti posla. Ustanovio sam da uopšte nemam bogobojažljivo srce i da nisam neko ko je dostojan poverenja ili oslonca.

Kasnije, kad sam pročitao Božju besedu o Nojinom stavu prema Božjem nalogu, donekle sam stekao bolje razumevanje o sebi. Bog kaže: „Noje je čuo tek nekoliko poruka i, pošto Bog u to vreme nije izgovarao mnogo reči, Noje sasvim sigurno nije razumeo veliki broj istina. Nije shvatao modernu nauku niti moderno znanje. Bio je krajnje običan čovek, neprimetni pripadnik ljudskog roda. Ipak, u jednom pogledu, bio je posve jedinstven: umeo je da posluša Božje reči, znao je kako da sledi Božje reči i da im se povinuje, znao je koji je pravilan položaj čoveka i bio je u stanju da istinski veruje i pokori se Božjim rečima – ništa više od toga. Tih nekoliko jednostavnih principa bili su dovoljni da omoguće Noju da ostvari sve što mu je Bog poverio i u tome je istrajao ne samo nekoliko meseci, ne tek nekoliko godina ili nekoliko decenija, već duže od jednog veka. Zar to nije neverovatan podatak? Kome bi to moglo poći za rukom osim Noju? (Nikome.) A zašto ne nikome? Neki kažu da je to zbog nerazumevanja istine, ipak, to ne odgovara činjenicama. Koliko je istina Noje razumeo? Zbog čega je Noje bio sposoban za sve to? Današnji vernici pročitali su brojne Božje reči, shvataju nešto istine – pa zašto onda nisu to u stanju da učine? Drugi kažu da je to zbog ljudske iskvarene naravi – zar i Noje nije imao iskvarenu narav? Kako to da je Noje to uspeo da postigne, a današnji ljudi to ne mogu? (Zato što današnji ljudi ne veruju u Božje reči, prema njima se ne odnose kao prema istini niti ih se pridržavaju.) A zbog čega nisu u stanju da se prema Božjim rečima odnose kao prema istini? Zašto su nesposobni da se pridržavaju Božjih reči? (Nemaju bogobojažljivo srce.) Prema tome, kada ljudi ne razumeju istinu i kada nisu čuli mnoge istine, kako da se u njima javi bogobojažljivo srce? (Moraju da imaju ljudskost i savest.) Tako je. U ljudskosti čoveka moraju postojati dve najdragocenije stvari: prva je savest, a druga je razum normalne ljudskosti. Posedovanje savesti i razuma normalne ljudskosti jeste najmanje merilo da neko bude čovek. To je najmanje, najosnovnije merilo da se proceni čovek. To, međutim, nedostaje današnjim ljudima, pa tako, bez obzira na to koliko istina čuju i shvataju, ne uspevaju da imaju bogobojažljivo srce. Dakle, koja je suštinska razlika između današnjih ljudi i Noja? (Nemaju ljudskosti.) I šta čini suštinu kada nema ljudskosti? (Oni su zveri i demoni.) ’Zveri i demoni’ ne zvuče baš lepo, ali odgovaraju činjenicama. Pristojnije bi možda bilo reći da nemaju ljudskosti. Ljudi bez ljudskosti i razuma nisu ljudi, već su gori čak i od zveri. Noje je bio u stanju da izvrši Božji nalog zato što je, nakon što je čuo Božje reči, mogao čvrsto da ih zadrži u svom srcu. Za njega je Božji nalog bio celoživotni poduhvat i stotinu godina je bio nepokolebljiv u svojoj veri i postojan u svojoj volji. Baš zato što je imao bogobojažljivo srce, zato što je bio pravi čovek i imao je najviše razuma, Bog mu je poverio da sagradi barku. Veoma su retki ljudi sa toliko ljudskosti i razuma kao što je bio Noje i bilo bi teško pronaći još jednog njemu sličnog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Drugi ekskurs (1. deo)”). Noje je obavljao Božji nalog bez ikakvog zabušavanja i ne žaleći truda, trudeći se postojano u periodu od 120 godina, da bi na kraju sagradio barku i ispunio Božji nalog. Noje je imao savest i razum. Bio je neko s ljudskošću. A onda sam razmislio o sebi. Pri izboru materijala, ja sam ga samo letimično pregledao i otaljavao posao. Nisam razmišljao kako da dobro izvršim svoju dužnost, time što bih proverio neusklađenost materijala s načelima ili otkrio u čemu sam loš i šta treba da poboljšam ili razmišljanjem o tome kako da ispunim svoje odgovornosti. Umesto toga, svoju dužnost sam posmatrao kao breme i složenije zadatke sam svaljivao na nadzornika. U međuvremenu sam pronalazio načine da sebi olakšam. Da li sam uopšte imao ikakvu ljudskost? Vršio sam dužnost uz najmanji mogući trud, ne uzimajući u obzir sve zahteve Božje kuće niti uticaj svog ponašanja na crkveni rad. Takav moj stav prema poslu bio je i gori nego stav nekog nevernika koji radi za svog šefa. Pomislio sam na to koliko sam zalivanja i opskrbe dobio iz Božjih reči i kako nam je Bog dao sve što nam je potrebno za opstanak, a kako ja ipak nisam ispunio svoju odgovornost kao stvoreno biće. Crkvenom radu sam donosio samo prekide i ometanja. U srcu sam osetio duboko žaljenje i pomolio sam se Bogu, voljan da promenim svoj površan stav i da pravilno izvršavam svoju dužnost. Kasnije sam se svesno sve više trudio da izbegnem uobičajene probleme u vršenju dužnosti. Postao sam i pažljiviji pri izboru materijala.

Ubrzo mi je nadzornik naložio da snimim jedan video-zapis. Po dobijanju tog zadatka, isprva sam bio veoma srećan i u sebi sam pomislio: „Ovaj put moram dobro da se pripremim i napravim dobar materijal.” Ali mi veštine i dalje nisu bile jača strana, pa je trebalo provesti vreme u istraživanju i proučavanju. Isprva sam samoinicijativno mogao da učim i da se obučavam. Ipak, posle nekoliko dana, video-zapis koji sam snimio nije bio baš najbolji, pa je trebalo uložiti još vremena i truda u učenje i istraživanje. Počeo sam da osećam da je sve to prevelika gnjavaža, pa sam napravio nekoliko manjih popravki početnog materijala i to proglasio dovoljno dobrim. Kad sam završio, pokazao sam to bratu s kojim sarađujem. On je zapazio da video-zapis ne teče glatko i da ima problem u prelazima, pa je predložio da te delove ponovo snimim. Pomislio sam da će to biti prava gnjavaža, pa sam mu rekao: „Tesan nam je rok za izradu ovog video-zapisa. Najbolje je da ga predamo takvog kakav jeste. To je najbolje što mogu sa svojim veštinama.” Uvidevši da sam u tome uporan, brat me više nije pritiskao. Kasnije mi je nadzornik rekao: „Površan si u vršenju svoje dužnosti, imaš odvratan stav i rad ti je zaista traljav. Više nisi potreban na ovom zadatku!” Iako je to bio samo kratak komentar, kao da mi se nož zario u srce. Osećao sam kao da je ta etiketa površnosti bila čvrsto prilepljena za mene. Nisam razumeo – svesno sam pokušavao da rešim svoj površan stav, pa zašto nije nastala nikakva promena i zašto sam u vršenju dužnosti i dalje bio površan? Pomolio sam se Bogu i zamolio Ga da me usmerava tako da mogu da shvatim koren ovog problema. Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i konačno jasnije shvatio svoje probleme. Bog kaže: „Unutar iskvarene naravi postoji nešto što ljude navodi da se prema stvarima odnose tako lakomisleno i neodgovorno: to je ogavnost na koju se ljudi često pozivaju. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude ’otprilike u redu’ i ’dovoljno dobro’; u pitanju je stav tipa ’možda’, ’moguće’ i ’četiri od pet’; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije nešto unutar iskvarene naravi? Da li je to manifestacija normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno reći da je to raskalašno – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste ’ogavno’. Većina ljudi poseduje u sebi tu ogavnost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade oseća se dašak prevare. Kad god mogu, oni varaju druge ljude, hvataju krivine kad god uoče priliku za to i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi misle: ’Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne pravim probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provlačim kroz sve to. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!’ Takvi ljudi ni u čemu ne mogu da budu majstori, a tokom obuke se uopšte ne posvećuju učenju, ne pate, niti plaćaju cenu. Hteli bi da svaki predmet zagrebu tek po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom za tu oblast, verujući da su naučili sve što o tome ima da se nauči, a zatim se provlače oslanjajući se na to. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je ’provlačenje’. Takva ogavnost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa ogavnom ljudskošću zauzimaju gledište i stav ’provlačenja’ u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Ispostavilo se da je razlog neozbiljnosti u vršenju moje dužnosti ili u nepoštovanju načela, to što sam stvari radio sa pola srca, nastojeći da bude samo „dovoljno dobro” ili „otprilike u redu” bio u tome što sam bio previše odvratan. Kad se osvrnem, uviđam da sam oduvek bio površan u vršenju svoje dužnosti i da sam zabušavao kad god mogu. Nisam imao nikakva načela u načinu na koji sam radio stvari. Nikad se nisam trudio da o stvarima dobro promislim ili postignem najbolje rezultate, smatrajući stvari dobrim dokle god ne pravim velike probleme ili ne budem smenjen. Samo sam se provlačio u Božjoj kući, dangubeći. Na primer, tokom snimanja materijala, da sam se više trudio i razmišljao o načelima, obavio bih bolji posao, ali sam ja bio zadovoljan samo onim „prihvatljivim” ili „dovoljno dobrim”. Svoje nerazumevanje načela sam čak koristio kao izgovor da materijale koje ne umem da procenim uvalim nadzorniku. Kad me je nadzornik zamolio da snimim video-zapis, jasno sam znao da u tom snimku ima problema i saradnik mi je predložio da te delove ponovo snimim, ali ja nisam želeo da ulažem dodatni trud niti da platim cenu, smatrajući to dovoljno dobrim. Želeo sam samo to da otaljam i s tim završim. Uvideo sam da je moja odvratnost prenaglašena i da uvek nastojim da zabušavam u vršenju dužnosti. Tako nastali materijali nisu bili u skladu s merilom i to je odložilo napredak rada. Vršenjem dužnosti na tako odvratan načim nanosio sam štetu i drugima i sebi!

Zatim sam pročitao još Božjih reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Naizgled se čini da pojedini ljudi, tokom obavljanja svoje dužnosti, nemaju neke ozbiljne probleme. Oni ne čine očigledno zlo; ne izazivaju prekidanja i ometanja i ne idu putem antihrista. Dok ispunjavaju svoje dužnosti, nema nekih većih grešaka, niti problema u načelima, pa ipak, nesvesni toga, za par godina bivaju razotkriveni kao neko ko uopšte ne prihvata istinu i kao neko ko pripada bezvernicima. Zašto je to tako? Drugi ne mogu da uoče problem, ali Bog preispituje najdublje delove ljudskih srca i uočava problem. Oni svoje dužnosti uvek obavljaju površno i bez pokajanja. Vremenom, oni naravno bivaju razotkriveni. Šta to znači ostati nepokajan? To znači da, iako su sve vreme ispunjavali svoje dužnosti, njihov odnos prema njima je uvek bio pogrešan – površan i ležeran. Nesavesni su, a još manje su predani obavljanju svojih dužnosti punim srcem. Oni ponekad mogu i da ulože mali napor, ali to je samo otaljavanje. Ne daju sve od sebe u obavljanju svojih dužnosti i njihovi prestupi su bezbrojni. U Božjim očima, oni se nikada nisu pokajali; oduvek su bili površni i nikakva se promena u njima nije dogodila. Drugim rečima, oni se ne odriču zla koje drže u svojim rukama i ne kaju se pred Bogom. Bog kod njih ne vidi pokajnički stav, niti promenu tog stava. Oni su uporni u pogledu svojih dužnosti i Božjih naloga, na isti način i sa istim stavom. Njihova tvrdoglava i nepopustljiva narav je potpuno nepromenjena, i štaviše, nikada nisu smatrali da su dužni Bogu, niti da je njihova površnost prestup i činjenje zla. U njihovim srcima nema duga, nema osećaja krivice, nema samoprekorevanja, a ponajviše nema samokritike. Nakon dosta vremena, Bog vidi da je takva osoba nepopravljiva. Ma šta Bog rekao i ma koliko propovedi oni čuli, ili u kojoj meri razumeli istinu, njihovo srce nije ganuto i nema promene, kao ni preokreta, u njihovom stavu. Bog to vidi i kaže: ’Nema nade za ovu osobu. Ma šta god Ja rekao, to ne dotiče njeno srce, niti može da je preobrati. Nema toga što je može promeniti. Ova osoba nije sposobna da ispuni svoju dužnost, niti je sposobna da službuje u Mojoj kući.’ Zašto Bog to kaže? Zbog toga što je ta osoba uvek površna u radu i obavljanju svoje dužnosti. Ma koliko da je orezana i sa koliko god trpeljivosti i strpljenja joj se pristupilo, ništa se time ne postiže, niti utiče na nju da se istinski pokaje ili promeni. To je neće naterati da ispunjava svoju dužnost onako kako treba, niti joj može pomoći da krene putem traganja za istinom. Dakle, ova osoba je nepopravljiva. Kada Bog utvrdi da je ona nepopravljiva, da li će je i dalje držati čvrsto? Neće. Bog će je pustiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši Božje reči, shvatio sam da je za nas, kao stvorena bića, savršeno prirodno i opravdano da prihvatimo Božji nalog i ispunimo svoje dužnosti stvorenih bića, te da svim srcem i marljivo to treba da ispunimo. Posmatramo li svoju dužnost uz nemaran i lakomislen stav, onda je to izdaja Boga i zaslužuje kaznu. Iako sam ja vršio svoju dužnost u crkvi, nisam bio posvećen tome da je dobro obavljam. Oduvek sam bio površan, birajući najbrži i najlakši put da završim stvari. I kad sam znao da postoje problemi, zanemarivao sam ih i pretvarao se da ih ne vidim. Na kraju je to izazvalo prekide i ometanja u radu, a ja nisam čak ni službovao u skladu s merilom. Nadzornik me je orezao i podsetio da pravilno izvršavam svoju dužnost, a ja sam ostao tvrdoglav, ponašajući se saglasno svojoj iskvarenoj naravi. Srce mi je zaista bilo nepopustljivo! Oduvek sam se prema svojoj dužnosti odnosio lakomisleno i neodgovorno. Kad to ne bih popravio, Bog bi me na kraju sigurno uklonio. Razmišljao sam kako je brat s kojim sarađujem vrlo marljiv u vršenju dužnosti i pažljivo razmišlja o načelima. Uvek više puta proveri svoje materijale, starajući se da, pre nego što ih preda, u njima ne bude nikakvih problema. Shodno tome, u vršenju svoje dužnosti on ima dobre rezultate i vrlo malo grešaka i odstupanja. Dok sam ja pri vršenju svoje dužnosti stalno morao da ponavljam stvari i uvek su nastajali problemi. Uvideo sam da nisam dostojan poverenja i da nemam integritet i dostojanstvo.

Kasnije sam u Božjim rečima pronašao put za dobro obavljanje svoje dužnosti. U Božjim rečima sam pročitao sledeće: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da ’zdušno i pošteno obožavanje Boga’ postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Kroz Božje reči sam shvatio da svoje dužnosti treba da obavljamo pred Bogom i da je za dobro obavljanje potreban pošten stav. Kad osetimo poriv da zabušavamo ili budemo površni, treba da promislimo jesmo li na svojim dužnostima marljivi i odgovorni i da li su naši postupci dostojni Božjeg poverenja. Opsežnijim razmišljanjem o sebi možemo da smanjimo površnost u svojim postupcima. Time će se smanjiti i gubici izazvani u radu. Ukratko, treba u potpunosti da koristimo svoje sposobnosti ne žaleći truda. Tako možemo dobro da vršimo svoje dužnosti.

U maju 2024. godine, nadzirao sam neki tehnički posao. Budući nov na toj dužnosti, nedostajale su mi neke tehničke veštine, pa kad su braća i sestre prijavili probleme, samo sam otprilike mogao da shvatim šta se dešava, a detalji mi nisu bili jasni. To je nalagalo da korak po korak rešavam probleme i pronalazim uzroke. Ponekad, kad bi bilo mnoštvo problema, pao bih u iskušenje da opet budem površan, ali sam uspevao da se svesno pobunim protiv tih poriva. Jednom prilikom, sećam se da oprema jedne sestre nije radila, pa me je pitala zašto se to dešava. Tu opremu nisam baš najbolje poznavao, pa su bili potrebni i vreme i trud da se taj problem ustanovi i reši, a ja sam već pomišljao da toj sestri uopšteno odgovorim na osnovu onoga što razumem. Ipak, kad sam napisao taj odgovor, osetio sam nelagodu uvidevši da sam ponovo površan. Setio sam se kako je prethodno moj površan pristup dužnosti doveo do gubitaka u radu i znao sam da, ako tako nastavim, time se stvarni problem neće rešiti. Na kraju bismo se samo vrteli ukrug, sestra tu opremu ne bi mogla da koristi i rad bi se odložio. Pre nego što toj sestri odgovorim, trebalo je da se potrudim najbolje što mogu kako bih razjasnio taj problem. Zatim sam korak po korak prošao kroz proces rešavanja problema i ustanovio pravi uzrok. Postupajući tako osećao sam se opušteno. Kad bih se kasnije suočio s problemima koje ne umem da rešim, potražio bih savet od braće i sestara i davao bih odgovor tek kad imam rešenje. Posle nekog vremena takvog postupanja, moj stav prema dužnosti se promenio i vrlo sam napredovao u svojim tehničkim veštinama. Iako moje shvatanje sopstvenih iskvarenih naravi sada nije duboko, voljan sam da se oslonim na Boga u rešavanju svoje odvratne naravi i vršenju dužnosti u skladu sa merilom.