Svemogući Bog kaže: „Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). „Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči vidim da Bog voli poštene ljude. Pošteni ljudi govore jednostavno i otvoreno i iskreni su prema Bogu i drugima. Kažu sve što im je u srcu, bez prerušavanja i obmanjivanja. Takve ljude Bog želi da spase. Lažljivi ljudi imaju veoma složene misli. Nema transparentnosti u njihovim rečima i delima. Ne pitaju i ne traže kada nešto ne razumeju. Umesto toga, oni se stalno prikrivaju i prerušavaju. Takvi ljudi imaju varljive naravi i nije ih lako spasiti. Kad se prisetim, često sam se prerušavala kako bih zaštitila svoj ugled i status. Živela sam u varljivoj naravi. Kada sam u svojoj dužnosti nailazila na probleme ili poteškoće koje nisam mogla da razumem niti da razrešim, nisam se otvarala kako bih tražila. Ne samo da sam živela u mraku, negativnosti i bolu, već sam bila i neefikasna u svojim dužnostima. Čitajući Božje reči, kasnije sam shvatila koliko je važno biti pošten čovek, pa sam počela svesno da praktikujem da budem poštena osoba.

Bio je jun 2020. godine i snimala sam video-zapise u crkvi. Pošto sam tek počela da praktično delujem, u početku sam smatrala da treba da preuzmem inicijativu i pitam braću i sestre ukoliko nešto ne razumem u svom radu, kao i da učim od njih. Takođe sam otvoreno razgovarala u zajedništvu o svojim eventualnim stanjima i svi su strpljivo razgovarali sa mnom i pomagali mi, da bi nakon nekog vremena, braća i sestre rekli da brzo napredujem. Tokom ocene rada, nadzornica je rekla da imam dosta dobar kov iako sam još mlada, da brzo učim u svojoj dužnosti i da sam kandidat za obučavanje. Takođe je dala instrukcije ostalima da mi više pomažu i usmeravaju me, kako bi na taj način moj napredak bio još brži. Bila sam prilično srećna kada sam videla da me nadzornica veoma ceni, ali sam takođe osetila neki pritisak: „Nadzornica polaže velike nade u mene, tako da od sada moram naporno da radim, da nastojim da brzo savladam stvari i da se osposobim da samostalno snimam video-zapise. Ne smem da razotkrivam previše problema kao ranije, inače će braća i sestre definitivno misliti da sam nesposobna, a nadzornica me više neće smatrati kandidatom za obučavanje”. Nakon toga, kada bih se susrela sa pitanjima koja nisam razumela dok sam pravila video-zapise, oklevala bih da postavljam pitanja. Mislila sam: „Ako budem stalno postavljala pitanja, da li će se braća i sestre pitati zašto čak i nakon nekoliko meseci prakse, još uvek imam toliko pitanja? Hoće li me nadzornica gledati s visine ako sazna? Zar to ne bi narušilo moju sliku osobe sa dobrim kovom u očima drugih? Zaboravi, neću više pitati, istražiću sama. Na taj način ću otkriti manje mana”. Zato sam potražila tutorijale i isprobala razne metode kako bi rešila probleme. Kao rezultat toga, moj napredak u video-produkciji je usporen. Jednom je jedna od sestra primetila da je moj napredak u pravljenju videa malo spor, pa me je upitala da li imam poteškoća. Iskreno rečeno, zaista sam želela da kažem da imam poteškoća, samo kako bih odmah došla do rešenja, uštedela puno vremena i izbegla da radim stvari dužim putem. Ali, onda sam pomislila: „Već sam pitala za ovaj problem. Ako pitam opet, šta će sestra misliti? Hoće li misliti da mi nedostaje kov i da nisam u stanju da se setim stvari koje su me već učili? Hoće li pomisliti da nisam vredna obučavanja? Zaboravi, nadzornica je rekla da sam dobrog kova i da brzo učim i stekla je dobar utisak o meni, pa joj ne mogu dozvoliti da vidi koliko sam nesposobna”. Rekla sam sestri: „Za sada nema problema, samo što ranije nisam mnogo koristila ovu vrstu tehnologije. Ako budem vežbala još nekoliko puta, savladaću ja to”. Nakon što je čula šta sam rekla, nije više pitala. Baš kao u ovom slučaju, bilo je još nekih oblasti u kojima nisam znala šta da radim, ali sam radije učila sama i tražila tutorijale nego da pitam svoju braću i sestre. Kao rezultat toga, moj napredak u video-produkciji je bio spor i rezultati nisu bili baš dobri.

Kasnije je jedna sestra otvoreno rekla: „U početku sam mislila da si otvorena i iskrena. Otvoreno si govorila o svim problemima koje si imala i postavljala si pitanja. Šta se promenilo? Ne možemo da vidimo tvoje srce i ne znamo šta misliš. Vidimo da je tvoj napredak u produkciji spor, ali ne znamo gde si zapela niti kako da ti pomognemo. Da li si razmišljala o ovim stanjima?” Bila sam sasvim svesna toga da su sestrine reči imale Božju dozvolu i da su mi bile podsetnik da razmislim o sebi, ali sam se plašila da će me svi u potpunosti prozreti ako se otvorim po pitanju svog pravog stanja, pa sam nastavila da se pretvaram. Ova situacija je trajala dva-tri meseca i dok se moje stanje pogoršavalo, moje dužnosti su takođe postale neefikasne, pa sam na kraju bila smenjena. Čim sam čula vest, bila sam veoma potresena i uznemirena. Smatrala sam da sam bila veoma glupa. Do tog trenutka sam se prerušavala, ne želeći da drugi ikad vide moje nedostatke, ali šta sam dobila? Udaljila sam se od svoje braće i sestara i nisu me mogli prozreti. Nisam napredovala u svojim dužnostima, a na kraju sam čak i smenjena. Što sam više razmišljala o tome, više sam se kajala zbog onoga što sam uradila i nisam mogla da ne pustim suze. Pitala sam se: „Jasno je da je bilo mnogo stvari koje nisam razumela niti znala kako da uradim, pa zašto nisam proaktivno tražila i učila od drugih? Moje stanje očigledno nije bilo dobro, pa zašto onda nisam bila spremna da se otvorim?” U svom traganju, naišla sam na jedan odlomak Božjih reči: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili razum. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. Postoje ljudi koji ne mogu sve jasno da vide, ali i dalje tvrde da u srcu shvataju. Kada ih pitate da vam nešto objasne, ne umeju. Kada neko drugi objasni, oni odmah ustvrde da su baš to hteli da kažu, ali nisu mogli da dođu do reči. Čine sve što mogu da se preruše i da pokušaju da ostave dobar utisak. Šta kažete, zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan. Ako to činiš, onda, bez obzira na to kako veruješ u Boga, nećeš shvatiti istinu, niti ćeš moći da je zadobiješ” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Razmišljajući o Božjim rečima, osećala sam da je moje stanje baš onakvo kakvo je Bog razotkrio. Uvek sam želela da budem superiorna, kao neki natčovek, tako da sam se uvek prerušavala kada sam otkrivala svoju iskvarenost ili nailazila na probleme koje nisam razumela. Takvim ljudima je teško da zadobiju istinu. Razmišljajući o vremenu kada sam prvi put počela da pravim video-zapise, ništa nisam razumela niti sam osećala ikakav pritisak, tako da sam bila voljna da tražim pomoć i učim od drugih kada se suočim sa problemima i poteškoćama. Smatrala sam da sam takvom praksom mnogo dobila i da sam brzo napredovala. Ali kasnije, kada sam čula nadzornicu kako kaže da imam dobar kov i da sam verovatno talenat kojeg treba obučavati, nesvesno sam sebe stavila u red ključnih pojedinaca u crkvi koje treba obučavati. Mislila sam da nadzornica ima dobro mišljenje o meni i da me ceni, pa sam osetila potrebu da zaštitim svoj imidž i da ne otkrivam suviše mana, inače bi me ljudi prozreli i gledali me s visine. Uvek sam pažljivo štitila svoj status i sliku koju drugi imaju o meni, pa čak i kada sam naišla na probleme i poteškoće u video-produkciji koje nisam znala kako da rešim, nisam imala hrabrosti da pitam, jer sam se plašila da će razotkrivanje mojih mana dovesti do toga da me drugi više ne poštuju niti cene. Moja želja za slavom, dobitkom i statusom bila je tako jaka! Živela sam prerušena, što je rezultiralo time da nekoliko meseci nisam nimalo napredovala u video-produkciji i da na kraju izgubim priliku da snimam video-zapise. Bila sam tako glupa! Sad kad se setim, kada sam tek počela da vežbam snimanje video-zapisa bilo je normalno imati nedostatke i mane, štaviše, bilo mi je nemoguće da se sama nosim sa zadacima, pa sam morala da više pitam, da sarađujem sa braćom i sestrama i da više učim od njih. Samo tako sam mogla da stalno napredujem. Da sam mogla da ostavim svoj ponos po strani i da aktivno tražim i učim od svoje braće i sestara, ne bih bila smenjena zato što sam stalno bila neefikasna u svojim dužnostima. Shvativši to, smatrala sam da je ta smena u potpunosti bila posledica Božje pravednosti.

Posle sam se pitala: „Zašto se uvek prerušavam?” Kasnije sam naišla na jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da jasnije sagledam svoje stanje. Bog kaže: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih zamisli, ugledaju se na one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su u stvari velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu samovolju kada nešto rade? Da li su u stanju da traže Boga? Dok obavljaju starešinski posao, da li su u stanju da često dolaze pred Boga da traže Božje namere? Da li su u stanju da odvedu ljude u istina-stvarnost? Oni svakako nisu sposobni za to. Nisu prošli obuku i nisu imali dovoljno iskustava, tako da nisu sposobni za tako nešto. Zbog toga, unapređivanje i gajenje nekoga ne znači da on već shvata istinu niti da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima. Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Pošto sam bila neko ko je unapređen i obučavan u crkvi, ranije sam uvek mislila da ću sigurno biti bolja i sposobnija od drugih, kao i da moram sve da uradim dobro i da ne smem da napravim previše grešaka, kako bih pokazala da sam drugačija od svih ostalih. Bila sam pod velikim pritiskom, naročito kada sam videla braću i sestre oko sebe koji su bili dobri u njihovim veštinama i u zadacima i da su video-zapisi koje su snimili bili visokog kvaliteta i uspešno proizvedeni. Uvek sam težila tome da dostignem njihov nivo ili da ih nadmašim kako bih mogla da pokažem da imam dobar kov i da zavređujem obučavanje. Pa kad sam naišla na probleme koje nisam razumela, stalno sam se skrivala i prerušavala, plašeći se da će braća i sestre da vide moje mane i da neću moći da održim sliku o sebi kao nekog ko ima „dobar kov”. Zapravo, nadzornica mi je uredila da pravim video-zapise jednostavno zato što sam imala neke prednosti u video produkciji. To nije značilo da sam bolja od drugih, niti da sam savladala veštine potrebne za taj posao. Ali, ja nisam mogla da se suočim sa svojim manama i postavila sam sebe na pijedestal. Pogrešno sam razumela razlog mog unapređenja i obučavanja, a pokazala sam i nedostatak samosvesti. Sada sam shvatila da unapređenje nije kapital, niti je dokaz da sam sposobna da preuzmem dužnost i znala sam da ne mogu više da se prerušavam na osnovu tog pogrešnog gledišta. Ako mogu nešto da uradim, onda treba da kažem da mogu. Ako ne mogu, onda treba da kažem da ne mogu. Moram da se otvorim braći i sestrama i da vežbam da budem poštena osoba. To je ono što je u skladu sa Božjim namerama. Nakon toga sam se otvorila braći i sestrama vezano sa moje stanje u proteklih nekoliko meseci, i nakon što sam im rekla, osetila sam pravo olakšanje i oslobođenje.

Kasnije je starešina uredila da radim na dizajnu. U početku nisam shvatala načela dizajna, a slike koje sam napravila imale su mnogo problema. Želela sam da iznesem probleme i poteškoće koje sam imala u svom radu na dizajnu kako bih zajedno sa svima tražila rešenja. U tom trenutku je jedna sestra svima rekla da sam ranije snimala video-zapise u crkvi, da imam dobar mentalni kov i da brzo učim, a nakon što je to rekla, ostala braća i sestre su me pogledali. Njene reči su implicirale da je za nekoga tako mladog bilo impresivno što može da pravi video-zapise. Osetila sam kako mi lice gori, jer sam jedino ja znala da sam ranije smenjena jednostavno zato što nisam mnogo napredovala u video-produkciji. A sada su svi mislili da mogu da snimam video-zapise i da imam potencijal, i imali su visoko mišljenje o meni. Moja narav je nesvesno ponovo počela da se otkriva, dok sam mislila: „Pitanja koja sam želela da postavim verovatno su im jednostavna, hoće li me gledati s visine ako ih iznesem? Možda bi trebalo sama da ih rešim”. S tim na umu, nisam postavila nikakva pitanja. Kasnije sam baš zažalila, pitajući se: „Zašto sam se ponovo skrivala i prerušavala? Šta je bio pravi razlog toga?” U svojoj potrazi, pročitala sam Božje reči: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. (…) Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Šta drugi misle o tome? Kako se osećaju? Muka im je i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da si nerazuman. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam se nesvesno skrivala i prerušavala uglavnom zato što sam previše težila za slavom, dobitkom i statusom i zato što je moja narav previše nadmena. Bez obzira na to gde sam išla ili gde sam vršila svoju dužnost, uvek sam želela da se afirmišem i da me drugi cene i imaju dobro mišljenje o meni, pa bih koristila razne trikove kako bih prikrila svoje mane i održala dobru sliku o sebi u srcima ljudi. Razmišljajući o vremenu kada sam snimala video-zapise, razlog zašto nisam dobro izvršavala dužnost i zašto sam na kraju bila smenjena, bi je taj što sam se prerušavala i što nisam bila voljna da tražim. Ovog puta, kada sam čula da neko kaže da imam dobar kov i potencijal i da ima visoko mišljenje o meni, nisam mogla a da se ponovo ne postavim na pijedestal i da ne poželim da se opet prerušim. Ako tako nastavim, ja i dalje neću moći da izvršavam svoju dužnost dobro niti da napredujem. Razmišljajući o tome, zaista nisam mnogo toga razumela i imala sam nedostatke u dosta oblasti, ali i dalje sam se pretvarala kako bih navela druge da imaju visoko mišljenje o meni i da bih zaštitila moj status i dobru sliku o sebi u srcima braće i sestara. Bila sam zaista tako licemerna i lažljiva! Ja sam samo stvoreno biće, tako da treba da se držim svog mesta i da zauzmem svoj pravi položaj, i bez obzira na moj stepen veštine ili šta mi nedostaje, treba da budem otvorena po tom pitanju, da tražim pomoć braće i sestara kako bih nadoknadila svoje mane i da skladno sarađujem sa njima. Ovo je razum koji treba da imam, a takođe i kako treba da aktivno izvršavam svoju dužnost dobro i da štitim rad crkve. Ali, kada očigledno nisam znala i nisam mogla ništa da uradim, ipak sam se ponašala kao da jesam. Moje ponašanje je bilo tako nadmeno, sramno i licemerno i nisam imala nimalo samosvesti! Razmišljala sam o jevrejskim farisejima. Izgledali su pobožno, čak su se molili na raskršću, ali su to činili da bi ih drugi videli, da bi naveli ljude na pogrešan put i da bi im zarobili srca. Oni su verovali u Boga, ali su Mu se opirali i Bog ih je osudio i prokleo. Bila sam ista takva i išla sam istim putem kao i fariseji. Ako se ne pokajem i ne promenim, biću u velikoj opasnosti, a pre ili kasnije, Bog će me otkriti i eliminisati. Shvativši ovo, bila sam pomalo uplašena i želela sam da brzo promenim svoje stanje i da ne nastavim ovako.

Tokom svojih predanosti, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi dale put primene po kojem, kada naiđem na nešto što ne razumem ili ne znam šta da uradim, treba odmah da kažem i da ne skrivam ništa ni od Boga ni od drugih ljudi, nego da budem otvorena i iskrena. Tako se neću iscrpljivati i biće mi lakše da zadobijem delo Svetog Duha. Bog voli poštene ljude, a problemi ili mane nisu nešto čega bi se trebalo plašiti. Ključ je u tome da se pravilno suočimo sa svojim manama i nedostacima, da budemo jednostavni i otvoreni i da aktivno tražimo. Ovo je iskren stav i Bogu je ugodan. Imajući to na umu, molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me vodi kako bih izašla iz svog pogrešnog stanja i bila poštena osoba, jednostavna i otvorena. Kasnije sam iznela probleme i poteškoće na koje sam nailazila dok sam radila na slikama i potražila pomoć braće i sestara. Kroz komunikaciju sa svima, pronašla sam put i znala sam šta da radim, a moje srce je bilo mnogo slobodnije i opuštenije.

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da prerušavanje zarad ugleda i statusa donosi samo bol. Na taj način, ne samo da ne postižem ništa u svojim dužnostima i ne napredujem u životu, već se i udaljavam od braće i sestara. Nemam nikakve koristi od toga. Samo ako stojim na mestu stvorenog bića, ako sam otvorena i iskrena prema drugima i ako govorim šta mi je na umu, umesto što se prerušavam i lažem, mogu da živim opušteno i oslobođeno.