U maju 2020. godine sam bila starešina u crkvi. Sarađivala sam sa sestrom Čen Dan i bile smo odgovorne za rad crkve. Da bismo olakšale praćenje rada, radile smo zajedno tako što smo podelile zadatke. Ja sam bila odgovorna za rad na jevanđelju, dok je Čen Dan bila odgovorna za rad na zalivanju i čišćenju. U to vreme smo zbog zahteva posla morale da pronađemo još delatnika jevanđelja i zalivača. Čen Dan i ja smo razgovarale o tome, a zatim smo odvojeno otišle da pronađemo ljude i uredimo posao. Nekoliko dana kasnije, Čen Dan se vratila sa jednog okupljanja i veoma uzbuđeno rekla da je uredila da nekoliko braće i sestara relativno dobrog kova zalivaju pridošlice. Čim sam ovo čula, unervozila sam se. Pomislila sam: „Ako si uredila da svi odu i zalivaju pridošlice, šta ću ja da radim? Još uvek mi nedostaje ljudi za rad na jevanđelju! Kasnije će tvoj posao biti uređen i neće li onda moj posao na kraju biti u zaostatku? Izgleda da i ja moram hitno da nađem delatnike jevanđelja i da uredim rad na jevanđelju. U suprotnom, ako moj posao ne bude odrađen kako treba, kako će na mene gledati više starešine i moja braća i sestre? Hoće li reći da nisam radila stvaran posao?” Stoga, kada sam se kasnije okupila sa svojom braćom i sestrama, pričala sam samo o radu na jevanđelju i ni o čemu drugom. Nisam se fokusirala na razgovor o radu na zalivanju. Kratko sam ga spomenula u prolazu nakon što se okupljanje završilo, mada preko volje. Iako sam čula kako braća i sestre govore da je rad na zalivanju naišao na neke poteškoće, pravila sam se da ne čujem i nisam razgovarala o tome u zajedništvu kako bih rešila te probleme. U sebi sam mislila: „Čen Dan je odgovorna za rad na zalivanju. Ona treba da reši te probleme. Sve dok radim posao za koji sam odgovorna i radim ga dobro, to je jedino što je važno. Ne mogu se previše zamarati oko bilo čega drugog”. Kada smo izveštavale o našem radu, videla sam da su zalivači koje je Chen Dan pronašla relativno dobrog kova, dok su moji delatnici jevanđelja bili prosečnog kova. Pomalo sam osećala otpor: „Svim delatnicima dobrog kova je dodeljen rad na zalivanju pridošlica, dok su moji delatnici svi prosečni. Ovo će sigurno uticati na rezultate mog rada. Ako kasnije rezultati rada na zalivanju budu bolji od rezultata rada na jevanđelju, neću li izgledati inferiorno u odnosu na Čen Dan? Šta će starešine misliti o meni?” Kada sam pomislila na to, postala sam veoma nervozna i želela sam da pronađem još braće i sestara dobrog kova, koji su nosili svoj teret u obavljanju dužnosti, da propovedaju jevanđelje. Setila sam se dve sestre koje su zalivale pridošlice. Pre izvesnog vremena su smenjene jer nisu nosile teret u obavljanju dužnosti, a trenutno su bile kod kuće i praktikovale duhovne predanosti i promišljanje. Bio je i jedan propovednik koji je prethodno bio smenjen. Sada su svi stekli neko razumevanje sebe, a želeli su i da izvršavaju dužnosti, pa bih mogla da uredim da odu i propovedaju jevanđelje. Onda mi je palo na pamet da se dosta pridošlica nedavno pridružilo crkvi i da je došlo do manjka zalivača. Nekoliko crkava nisu imale nikoga ko bi mogao da zaliva pridošlice, pa bi bilo prikladnije da uredim da zalivaju pridošlice. Ali, kad sam bolje razmislila: „Ako svi odu da zalivaju pridošlice, meni će i dalje nedostajati ljudi za rad na jevanđelju. Kasnije, ako se rezultati mog rada ne poboljšaju, zar neću ispasti nekompetentna? Šta će više starešine misliti o meni? Osim toga, trenutno je takođe veoma važno da se propoveda jevanđelje. Ako ne bude dovoljno ljudi za propovedanje jevanđelja, ni to neće valjati.” Kada sam ovo pomislila, hitno sam uredila da one tri sestre odmah propovedaju jevanđelje. Kasnije, neke pridošlice nisu na vreme zalivane zbog manjka zalivača, pa je crkvu napustilo oko desetak pridošlica. Čen Dan je bila nervozna i zabrinuta zbog ovoga, a njeno stanje je bilo veoma malodušno. I ja sam sebi prebacivala. Smatrala sam da sam bila neodgovorna prema poslu i da nisam pokazala nikakvu ljubav prema Čen Dan. Da smo Čen Dan i ja mogle u dogovoru da dodelimo ljude i da sarađujemo, pridošlice ne bi otišle zato što nisu na vreme zalivane, a Čen Dan ne bi postala tako malodušna. Ali, onda sam takođe pomislila: „Rad na zalivanju je odgovornost Čen Dan – to nije moja primarna odgovornost. Sve dok vodim brigu o svom poslu, to je jedino što je važno.” Na ovaj način nisam bila uzrujana niti zabrinuta zbog problema koji su se javljali u radu na zalivanju.

Jednog dana je stiglo pismo od viših starešina u kojem su tražili da se požuri sa napretkom u radu crkve na čišćenju. Videla sam da Čen Dan nije uopšte mogla da prati niti da sprovede rad na čišćenju zato što nije bila dobrog zdravlja, kao i zbog toga što je bila zauzeta drugim poslovima. Pomislila sam u sebi: „Neće li ovaj posao kasniti ako se odmah ne sprovede? Možda bi trebalo ja da ga pratim i sprovedem”. Ali, onda sam se predomislila: „Rad na čišćenju je odgovornost Čen Dan. Čak i ako ga uradim dobro, to se neće smatrati mojim doprinosom. Takođe, rad na jevanđelju je trenutno vrlo užurban. Ako odem i pratim rad na čišćenju, šta ako to odloži rad na jevanđelju i više starešine me orežu?” Kada sam razmislila o tome, nisam više želela da idem. Te noći je iznenada počela da me boli glava, kao da će da eksplodira. Shvatila sam da me to možda Bog disciplinuje jer sam bila previše sebična i nisam želela da se zamaram radom na čišćenju. Brzo sam se pomolila Bogu u pokajanju: „Dragi Bože, znam da se rad na čišćenju ne može odlagati, ali pošto je Čen Dan odgovorna za taj posao, ne želim da se mešam. Jednostavno sam previše sebična i podla! Voljna sam da se pobunim protiv svog tela kako bih pratila i sprovela rad na čišćenju što je pre moguće”.

Sledećeg jutra, glava me je još uvek užasno bolela. Naterala sam sebe da završim sprovođenje rada na čišćenju i glava je postepeno prestala da me boli. Kada sam se vratila, razmišljala sam o sebi. Pročitala sam ove reči Božje: „U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovim namerama. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda je to otkrivenje tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Nevernici gaje svoje vlastite spletke, svako od njih ima svoje ciljeve i planove, i svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da su ljudi koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini sposobni da tragaju za istinom i postupaju u skladu sa načelima. Kada se udruže sa drugima u izvršavanju dužnosti, kod njih nema nikakve lične sebičnosti niti želja. Sve što rade, rade da bi dobro izvršili svoju dužnost i udovoljili Bogu. Nasuprot tome, nevernici žive po svojoj sotonskoj naravi. Oni rade stvari samo kako bi zaštitili sopstvene interese i imaju svoje tajne planove kada rade sa drugima. Nadmeću se za slavu i profit, upuštaju se u ljubomoru i sukobe i beskrupulozni su u postizanju svojih ličnih ciljeva, eksploatišući i varajući jedni druge. Uporedila sam Božje reči sa svojim stanjem. Dobro sam znala da nije bilo dovoljno zalivača i da neke pridošlice nije imao ko da zalije, i dobro sam znala da je Čen Dan nervozna i zabrinuta zbog toga. Međutim, da bih zaštitila svoj ugled i status, silom sam uredila da ljudi koji su dobri u zalivanju pridošlica idu i propovedaju jevanđelje. To je dovelo do toga da neke pridošlice odu jer nisu na vreme zalivani i nanelo je štetu radu na zalivanju. Jasno sam znala da Čen Dan nije dobrog zdravlja i da nije na vreme pratila niti sprovela rad na čišćenju, te da treba da sprovedem ovaj zadatak što je pre moguće. Međutim, plašila sam se da ću, ako posvetim pažnju i budem razmišljala o tom zadatku, omesti rad na jevanđelju i da ću izgledati loše ako se kasnije rezultati rada na jevanđelju pogoršaju. Zato sam posmatrala kako se rad na čišćenju odlaže umesto da se uključim. Kada se osvrnem na svoje postupke, oni se zaista nisu razlikovali od postupaka nevernika. Nevernici u potpunosti postupaju u skladu sa Sotoninom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje. Naročito su sebični i podli. Oni brinu samo o svojim interesima i jednostavno ih nije briga da li će drugi živeti ili umreti. Iako sam tehnički bila vernik, govorila sam i ponašala se upravo kao nevernik. Sve što sam radila bilo je vezano za spletkarenje u korist sopstvenih interesa. Bilo mi je stalo samo do toga da zaštitim sopstveni ugled i status. Pazila sam na posao za koji sam bila odgovorna, nisam se nimalo obazirala na druge poslove i uopšte nisam uzimala u obzir celokupan rad crkve. Stajala sam po strani i gledala kako se šteta nanosi radu crkve, a da ništa nisam osećala. Zaista sam bila previše sebična i podla! Da li sam u svemu tome pokazala i najmanji nagoveštaj ljudskosti ili razuma? Da li je ovakvo izvršavanje moje dužnosti bilo u skladu sa Božjim namerama?

Kasnije sam se pozabavila svojim stanjem tako što sam jela i pila relevantne reči Božje. Pročitala sam ove reči Božje: „Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da ne mare za stid, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove ’sebičnosti i podlosti’: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih definišemo kao ’sebične i podle’. (…) Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Nakon što sam pročitala reči Božje, shvatila sam da su antihristi sebični i podli i da nemaju savest i razum. Bez obzira na to koliko se žrtvuju i daju u svojoj veri u Boga i obavljanju svoje dužnosti, oni samo plaćaju cenu za svoj ugled i status, ne štiteći uopšte rad crkve. Kada razmislim o svojim manifestacijama, nisu li one bile iste kao kod antihristȃ? Kako bih osvojila divljenje starešina, na svakom koraku sam upoređivala svoje rezultate sa rezultatima Čen Dan. Kako bih poboljšala rezultate svog rada i zaštitila svoj ugled i status, čak i kada sam dobro znala da nedostaje zalivača, potisnula sam svoju savest i išla protiv načela, organizujući da ljudi koji su bili dobri u zalivanju pridošlica idu i propovedaju jevanđelje. Zarobila sam ljude koji su mi bili podređeni kako bi služili mojoj reputaciji i statusu, i uopšte nisam uzimala u obzir celokupan rad crkve. To je rezultiralo odlaskom nekih pridošlica jer nisu bili na vreme zalivani. Štaviše, dugo sam gledala kako crkveni rad na čišćenju stoji bez praćenja ili sprovođenja, a da nisam bila voljna da utrošim ni trunku vremena da se raspitam o tome. Zaista sam bila sebična, pohlepna, podla i zlobna, bez imalo savesti i razuma. Braća i sestre su me izabrali da budem starešina, tako da treba da pokažem obzir prema Božjim namerama i da štitim rad crkve u jedinstvu srca i uma sa braćom i sestrama, kako bismo mogli da uvedemo više ljudi u Božju kuću da prihvate Božje spasenje. Međutim, živela sam po Sotoninoj filozofiji za ovozemaljsko ophođenje na svakom koraku, sledeći otrove poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Izdvoji se iz gomile i budi iznad drugih”. U svemu što sam radila, moje načelo je bilo da to radim za sebe, za sopstvenu korist. Samo sam spletkarila zarad sopstvenih interesa i da zaštim svoj ugled i status. Iako sam videla da pridošlice odlaze, da se nanosi šteta radu crkve i da se Čen Dan, sestra sa kojom sam sarađivala, nalazi u negativnom stanju, ostala sam ravnodušna. Bila sam tako hladna i bezdušna! S obzirom na to da su moje manifestacije otkrivale narav antihristȃ, uvidela sam da zaista koračam putem antihristȃ! Kada sam to shvatila, bila sam ispunjena žaljenjem i mrzela sam sebe. Molila sam se Bogu u pokajanju i bila sam voljna da tragam za istinom kako bih rešila svoju iskvarenu narav.

Tokom svojih duhovnih predanosti, pročitala sam ove reči Božje: „Bog je toliko uradio na izražavanju istine i spasenju ljudi i u to je uložio mukotrpan rad. Bog taj najpravedniji cilj vrlo ozbiljno shvata; sav Njegov mukotrpni rad bio je usmeren ka tim ljudima koje On želi da spase, i sva Svoja očekivanja položio je u te ljude, pa će se i svi konačni rezultati i slava koju On želi da dobije od Svog plana upravljanja za period od 6000 godina – ostvariti na tim ljudima. Ako neko uđe u suparništvo s Bogom, pa se protivi tom cilju, ometa ga ili uništi njegov rezultat, hoće li mu Bog oprostiti? (Neće.) Zar ne vređa to Božju narav? Ako stalno govoriš da slediš Boga, stremiš ka spasenju, prihvataš Božje ispitivanje i vođstvo, prihvataš Božji sud i grdnju i pokoravaš im se, ali dok izgovaraš te reči, ipak prekidaš, ometaš i uništavaš razne vrste crkvenog rada, pa zbog tvog prekidanja, ometanja i uništavanja, zbog tvog nemara ili zanemarivanja dužnosti, ili zbog tvojih sebičnih želja i stremljenja ka sopstvenim interesima, bude naneta šteta interesima Božje kuće, crkve i čitavom nizu drugih aspekata, do te mere da je rad Božje kuće ozbiljno ometen i uništen, kako da Bog onda proceni tvoj ishod u tvojoj knjizi života? Kako da budeš okarakterisan? Da budemo pošteni, treba da budeš kažnjen. To se zove dobiti zasluženu kaznu. Šta sada razumete? Kakvi su ljudski interesi? (Oni su rđavi.) Ljudski interesi su u stvari sve ljudske ekstravagantne želje. Da kažemo to bez uvijanja, svi ti interesi su iskušenja, laži i mamac, koje Sotona koristi da ljude iskušava. Stremljenje ka slavi, dobiti i statusu i stremljenje ka svojim interesima – to je saradnja sa Sotonom u zlodelima i suprotstavljanje Bogu. Kako bi onemogućio Božje delo, Sotona stvara razna okruženja da bi ljude iskušavao, ometao i navodio na stranputicu, da bi ih sprečio da slede Boga i da Mu se pokore. Oni, umesto toga, sarađuju sa Sotonom i slede ga, namerno se dižu da ometaju i uništavaju Božje delo. Ma koliko Bog u zajedništvu razgovarao o istini, oni nikako da se opamete. Ma koliko ih Bog orezivao, oni i dalje ne prihvataju istinu. Uopšte se ne pokoravaju Bogu, već insistiraju da sve bude po njihovom i da rade šta im padne na pamet. Stoga prekidaju i uništavaju crkveni rad, ozbiljno utiču na napredak raznoraznog crkvenog rada i prouzrokuju ogromnu štetu život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Taj greh je preveliki i Bog će takve ljude sigurno kazniti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam da narav Božja ne toleriše ljudsku uvredu. Bog je uložio sav svoj mukotrpan trud da spase i pridobije grupu ljudi. Ako vršimo svoju dužnost da bismo sačuvali sopstvene interese i time nanesemo štetu radu crkve, onda se samo ponašamo kao Sotonine sluge, uništavamo i rušimo. To je činjenje zla i opiranje Bogu. Bog će takve ljude osuditi i kazniti. Razmislila sam o tome kakvu sam ulogu igrala u obavljanju svoje dužnosti. Kao starešina crkve, ne samo da nisam preuzela vođstvo u zaštiti rada crkve, već sam iskoristila priliku da izvršavanjem svoje dužnosti tražim ugled i status i da se borim sa ljudima za ugled i beneficije. To je prekidalo i ometalo rad crkve. Meni i Čen Dan je dodeljeno da zajednički izvršavamo rad crkve. Trebalo je da pratim i štitim sve zadatke crkve, kako bi rad crkve nesmetano napredovao. To su bile dužnosti moje uloge, kao i odgovornost koju sam bila dužna da ne izbegavam. Podelile smo odgovornost za posao kako bismo poboljšale efikasnost našeg rada i bolje funkcionisale, ali to nije značilo da nisam bila odgovorna za posao koji je bio odgovornost moje sestre. Nisam smela da izbegavam svoju odgovornost u slučaju da dođe do problema u bilo kom aspektu rada crkve. Međutim, bila sam sebična i pohlepna. Kada smo podelile zadatke, nisam radila sa sestrom kao tim. Organizovala sam dužnosti ljudi na način suprotan načelima kako bih zaštitila sopstveni ugled i status. To je rezultiralo odlaskom pridošlica zbog nedostatka zalivanja, što je u velikoj meri štetilo radu crkve. Osim toga, kuća Božja je više puta zahtevala da se rad na čišćenju završi što je pre moguće, kako bi se iz crkve uklonili i izbacili nevernici, zli ljudi i antihristi. Na taj način je Božji izabrani narod mogao da uživa u dobrom crkvenom životu i da ima brz životni rast. Međutim, iako sam videla da se rad na čišćenju ne prati niti sprovodi, nisam bila voljna da se uključim. Nije li rezultat onoga što sam radila bio da dopustim zlim ljudima i antihristima da ostanu u crkvi i nastave da čine zla dela i izazivaju ometanja? Razmišljajući o mislima koje sam otkrila i o svemu što sam uradila, shvatila sam da ništa od toga nije bilo da bih zaštitila rad crkve niti da bih udovoljila Bogu. Sve je to bilo pobuna protiv Boga i otpor prema Bogu, a sve što je donelo radu crkve bilo je prekidanje i ometanje. Igrala sam ulogu Sotone time što sam ometala i rušila rad crkve. Bila sam protiv Boga! Božja narav ne toleriše ljudsku uvredu. Kad se ne bih pokajala i promenila, Bog bi me na kraju osudio i kaznio. Kada sam pomislila na to, osetila sam strah zbog onoga što sam uradila i pomolila sam se Bogu u pokajanju: „Dragi Bože, vršeći svoju dužnost samo sam štitila svoj lični ugled i status i ometala rad crkve. To je zaista izazvalo Tvoje gađenje i mržnju. Bože, voljna sam da se pokajem i da skladno sarađujem sa Čen Dan kako bismo jednodušno obavljale naše dužnosti kako treba”.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi ukazale na put primene. Shvatila sam da u izvršavanju dužnosti treba da imamo ispravne namere, da otpustimo lične interese i da damo prioritet radu crkve i interesima Božjeg izabranog naroda. Samo je takvo izvršavanje dužnosti praktikovanje istine i svedočenje. U kući Božjoj nijedna osoba ne može da završi nijedan posao sama, ni na koji način. Braća i sestre uvek treba da nadomeste mane jedni drugih, da rade zajedno i skladno i da zadobiju delo Duha Svetoga kako bi posao dobro završili. Nisam mogla da nastavim da budem tako sebična i podla. Trebalo bi da radim zajedno sa svojom sestrom bez obzira na to ko je odgovoran za koji je posao. Samo je ovaj način rada u skladu sa Božjim namerama. Zato sam se otvorila prema Čen Dan i razgovarala sa njom o svom stanju i svom razumevanju sebe. Takođe sam predložila da ubuduće, bez obzira na to koja od nas dve je odgovorna za koji posao, obe radimo zajedno i da ako naiđemo na probleme ili poteškoće tragamo za istinom kako bi ih zajedno rešile. Čen Dan se rado složila. Posle toga smo Čen Dan i ja razumno rasporedile delatnike u skladu sa potrebama rada crkve. Prebacile smo dve sestre koje su bile dobre u zalivanju da rade na zalivanju pridošlica. Time je ublažen problem sa manjkom zalivača.

Od tada pa nadalje, Čen Dan i ja smo delile zadatke, ali smo i dalje radile kao tim. Bez obzira na to ko je bio odgovoran za posao, uvek smo o njemu razgovarale i zajedno ga raspoređivale. Što se tiče problema koje nismo mogle jasno da sagledamo, molile smo se i zajedno tragale kako bismo pronašle relevantne istine da ih rešimo. Iako sam ponekad i dalje videla da bi se moje pogrešne namere mogle otkriti, mogla sam svesno da se molim Bogu i da praktikujem istinu. Jedno veče, nameravala sam da radim posao za koji sam bila odgovorna, ali je Čen Dan iznenada spomenula da je vođa tima za zalivanje u lošem stanju. Nije znala kako da ovo reši i želela je da idem na okupljanje sa njom kako bih pomogla u rešavanju problema prilikom razgovora u zajedništvu. Pomislila sam: „Ako odem na okupljanje sa tobom, neće li se onda moj posao odložiti? Štaviše, ako ti pomognem da rešiš ovaj problem, rezultati tvog rada će se poboljšati, a moj posao će biti u zaostatku. Zar ti se onda drugi ljudi neće diviti?” Kada sam razmislila o tome, shvatila sam da je moje stanje pogrešno i brzo sam se u srcu pomolila Bogu. Setila sam se nekih Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Momentalno sam se probudila. Moram da dam prioritet radu crkve, da otpustim lične interese i ispunim svoju dužnost. Zatim sam žurno otišla na okupljanje sa sestrom. Okupljanjem i razgovorom u zajedništvu, rešile smo stanje vođe tima za zalivanje i osećala sam se mirno i opušteno u svom srcu.