Rođen sam u prilično maloj zemlji sa relativno nerazvijenom ekonomijom. Moji roditelji i njihovi roditelji bili su poljoprivrednici, a naš porodični uslovi nisu bili tako dobri. Međutim, oni su me mnogo voleli i uvek bi našli načina da udovolje mojim željama. Posle sam shvatio da su mi sve to obezbedili jer su bili štedljivi. Roditelji su kasnije pozajmili novac kako bi pokrenuli sopstveni poljoprivredni biznis i pružili mi bolji život. Gledao sam svoje roditelje kako danonoćno rade, iscrpljujući se toliko da su se razboleli, pa sam ih nagovarao da prestanu. Otac je rekao da zapravo ne želi da sve to radi, ali pošto ću jednog dana morati da vodim svoj život, želeo je da uštedi malo više novca za mene, jer nije želeo da trpim iste nedaće kao on. Kada sam čuo očeve reči, duša me je zabolela, ali sam istovremeno bio i zahvalan. Videvši koliko su se moji roditelji žrtvovali za mene, smatrao sam da im puno dugujem. Što se tiče bake i dede, oni su bili u svojim sedamdesetim i postajali sve slabiji, ali bez obzira na to, nerado su trošili na hranu i odeću, a kada su bili bolesni, nisu hteli da idu u bolnicu, plašeći se dodatnih troškova. Kasnije mi je baka rekla da je tokom godina uštedela nešto novca za mene. Osetio sam nelagodu kada sam to čuo. Bili su toliko stari, a ipak su odlučili da trpe nedaće kako bi uštedeli novac za mene. Suočen sa dobrotom roditelja i dede i bake prema meni, mislio sam da nema šanse da im se odužim. Rekao sam sebi u srcu da ću se, kada porastem, dobro brinuti o njima i poštovati ih.

Do 2012. godine, mama mi je već propovedala delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i počeo sam da prisustvujem okupljanjima i da izvršavam svoje dužnosti. U jesen 2018. godine, otac je iznenada doživeo moždani udar i preminuo. Osećao sam ogromnu bol i krivicu, verujući da je moj otac naporno radio da bi zaradio novac za mene i da nije radio dan i noć, možda ne bi sebe toliko iscrpljivao niti doživeo moždani udar. Mislio sam: „Moj otac je ceo život naporno radio, a ipak je otišao ne dočekavši da mu se odužim za svu njegovu dobrotu. Sada baka i deda, u svojim sedamdesetim, i dalje žive štedljivo i nisu imali nikakve koristi od svojih potomaka. Pošto mog oca više nema, moram da preuzmem odgovornost za brigu o njima kako bih im omogućio da u miru uživaju u svojim poznim godinama. Ovako se neću kasnije kajati”. Majka je posle otišla na drugo mesto da izvršava svoje dužnosti, a ja sam ostao kod kuće da se brinem o baki i dedi. Uvek sam se trudio da im napravim ukusnu hranu i da im kupim lepu odeću, a kada im nije bilo dobro, tražio sam medicinsku pomoć gde god sam mogao, nadajući se da će ostati zdravi. Jednog dana, deda je odjednom počeo otežano da diše, a posle pregleda u bolnici, doktor je rekao da je u pitanju teška srčana insuficijencija i da ga treba odmah hospitalizovati. Doktor mi je takođe rekao da se psihički pripremim, rekavši da mu je stanje trenutno kritično i da bi mu život u svakom trenutku mogao biti ugrožen, a da će čak i da preživi ovaj kritični period, njegova srčana funkcija nastaviti da slabi. Uz dobru negu, mogao bi da živi još dve godine. Dok sam slušao doktora, osećao sam veliku krivicu, misleći da je dedino stanje postalo tako ozbiljno jer se nisam dobro brinuo o njemu. Naročito kada sam čuo doktora kako kaže da bi uz dobru negu mogao živeti još samo dve godine, počeo sam još više da cenim ovo kratko vreme, misleći da od sada moram dobro da se brinem o svom dedi i da se borim kako bi mu pomogao da poživi još godinu-dve. Kasnije, posle terapije, dedino stanje se malo popravilo, pa smo napustili bolnicu i vratili se kući.

U maju 2023. godine, iznenada sam dobio pismo od starešina, u kojem su rekli da neko hitno treba da obavi jedan zadatak i da sam ja odgovarajuća osoba za tako nešto, pa su pitali da li mogu da odem od kuće kako bih izvršio ovu dužnost. Videvši ovo pismo, znao sam da treba da izaberem svoju dužnost, ali kad sam pomislio na loše zdravlje bake i dede i na to kako nema ko da brine o njima, nije mi bilo svejedno. Na kraju sam odbio dužnost, ali sam u sebi osećao nelagodu. Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči: „Gde je vaša odanost? Gde je vaša pokornost? (…) Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliko ljudi se žrtvovalo, dajući svoj život ili prolivši krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). „Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako ćeš svedočiti o Meni? Kako ćeš Mi biti odan i pokoran? Da li posvećuješ svu svoju odanost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Suočavajući se sa Božjim prekornim pitanjima, osećao sam duboku bol. Kada se Jov suočio sa kušnjama, izgubio je svoje ogromno bogatstvo i svu svoju decu, i celo telo mu je bilo prekriveno bolnim čirevima. Ali, Jov se uopšte nije žalio i hvalio je ime Božje. Jov je imao istinsku veru u Boga i iskrenu pokornost Bogu. Tu je i Avram, koji je poslušao Božju zapovest i prineo na žrtvu svog sina jedinca Isaka i podigao nož. Avram je takođe bio istinski pokoran Bogu. S obzirom na to da su Jov i Avram mogli sve da prinesu Bogu, bilo me je stid i sramota. Verovao sam u Boga više od deset godina, uživajući u obilju zalivanja i opskrbe Božjih reči, ali nikad nisam pomislio na to da se odužim Bogu. Znao sam samo da uživam u Božjim blagoslovima i blagodati. Kada mi je crkva pružala prilike da izvršim svoju dužnost, čak sam tražio izgovore da je izbegnem. Zaista mi je nedostajala ljudskost! Sada je crkvenom radu hitno bila potrebna saradnja i nisam mogao da nastavim da živim na sebičan i ogavan način zbog svoje privrženosti. Morao sam da izvršim svoju dužnost i da jednom živim za Boga. Zato sam otišao od kuće da izvršavam svoju dužnost.

Ali ono što nisam očekivao jeste da me samo dva meseca nakon što sam otišao od kuće da izvršavam dužnost, crkvene starešine obaveste da je osoba sa kojom sam obavljao dužnost uhapšena i da me je izdala kao Juda, te da je policija uhapsila i nekoliko mojih rođaka vernika. Više od deset policajaca je otišlo u moju kuću da uhapse majku i mene. Policija nam je uzela hranu i novac i počeli su da me love. Takođe sam saznao da je deda bio hospitalizovan ubrzo nakon što sam otišao. Bio sam veoma uznemiren kada sam to čuo. Razmišljao sam o tome kako je policija upala u našu kuću i sve preturila i kako su moji deda i baba sigurno bili prestravljeni. U njihovim godinama, trebalo je da uživaju u starosti i da imaju nekoga na koga se mogu osloniti, ali su bili uvučeni u ovu nedaću zbog mene. Što sam više razmišljao o tome, to sam više osećao krivicu zbog njih i moje stanje se pogoršalo. Čak sam razmišljao o tome da se krišom vratim kući kako bih se brinuo o njima. U svom bolu, molio sam se Bogu, „Bože! Osećam se pomalo slabo u ovoj situaciji. Molim Te vodi me i pomozi mi da izađem iz ovog pogrešnog stanja”.

Posle molitve, svesno sam tražio Božje reči o ovome. Pročitao sam neke Božje reči: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. (…) Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Ne vode se prema svojim osećanjima, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: ’Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!’ Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja. Ljudi žive u okruženju koje je obojeno ideologijom iskvarenog čovečanstva, tako da do njih prodiru i uznemiravaju ih razne pogrešne ideje, što njihov život čini iscrpljujućim i manje jednostavnim od života drugih živih bića. Međutim, upravo sada, zato što Bog dela i zato što izražava istinu da bi ljudima rekao istinu svih ovih činjenica i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te pogrešne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ti neće služiti kao vodič za odnose sa roditeljima. Tada će ti život postati opušteniji. Opušten život ne znači da nećeš znati koje su tvoje odgovornosti i obaveze – i dalje ćeš to znati. Zavisi samo od toga koju perspektivu i metode ćeš izabrati da pristupiš svojim odgovornostima i obavezama. Jedan pravac je da kreneš putem osećanja i da se baviš njima na osnovu emocionalnih sredstava, kao i metoda, ideja i pogleda prema kojim Sotona upućuje čoveka. Drugi pravac je da se time pozabavimo na osnovu reči kojima je Bog podučio čoveka. Kada ljudi postupaju sa tim stvarima u skladu sa Sotoninim pogrešnim idejama i pogledima, oni mogu da žive samo upleteni u svoja osećanja i nikada nisu u stanju da razluče ispravno od pogrešnog. Pod tim okolnostima, oni nemaju drugog izbora nego da žive u zamci, uvek upleteni u stvari kao što su: ’Ti si u pravu, ja nisam u pravu. Dao si mi više; dao sam ti manje. Nezahvalan si. Preterao si.’ Samim tim, nikada ne govore jasno. Međutim, kada ljudi shvate istinu i kada pobegnu od svojih pogrešnih ideja i pogleda i od mreže osećanja, te stvari im postaju jednostavne” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da su, time što su me odgajali, starali se i brinuli o meni, moji roditelji i deda i baka samo ispunjavali svoje odgovornosti i obaveze. Oni su sledili zakone i propise koje je Bog uspostavio, a u pitanju je bio i ljudski instinkt. Kao i sva bića koja je Bog stvorio, živeli su u skladu sa zakonima i pravilima koje je postavio Bog. Bilo da je životinja divlja ili nežna, odgajanje njihovog potomstva je njihov instinkt, kao i odgovornost i obaveza. Tako je i sa ljudima. Ali ja sam to što su me roditelji i baka i deda odgojili i brinuli se o meni smatrao dobrotom i pošto nisam mogao da im se odužim za njihove žrtve i patnje, stalno sam živeo sa osećajem krivice i krivio sam sebe. U tom trenutku sam shvatio da je to zato što sam prihvatio toliko pogrešnih ideja koje su mi usadili društvo, škola i porodica, kao što su: „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi”. Postoji jedna izreka koja me je duboko pogodila, a glasi ovako: „Drvo žudi da miruje, ali vetar nikada ne staje; dete želi da brine o svojim roditeljima, ali roditelji više nisu tu”. Ove pogrešne ideje su se duboko ukorenile u mom srcu i postale moje merilo ponašanja. Nakon što je otac preminuo zbog bolesti, uvek sam smatrao da je on ceo život vredno radio, dok ja nisam mogao da brinem o njemu u starosti i da izvršim sinovsku dužnost dok je bio živ. Da se ne bih kajao zbog bake i dede, mislio sam da moram da preuzmem odgovornost za brigu o njima kako bih se odužio za njihovu dobrotu. Kada nisam mogao da im obezbedim da uživaju u svojim poznim godinama, osećao sam se veoma odrođeno i živeo sam sa osećajem da sam im dužan. Pogrešne ideje koje mi je usadio Sotona naterale su me da stalno razmišljam o tome kako da se odužim roditeljima i baki i dedi za njihovu dobrotu, i čak su me navele da mislim da je odanost njima važnija od vršenja dužnosti stvorenog bića. Video sam da su ove tradicionalne kulturne ideje sredstva koja Sotona koristi da ljude zavede i iskvari, a da život u skladu s tim idejama vodi samo suprotstavljanju Bogu i izdaji Boga.

Kasnije sam naišao na odlomak Božjih reči i naučio sam kako da procenim odano i odrođeno ponašanje. Svemogući Bog kaže: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Posle čitanja Božjih reči, osetio sam se prosvećenim. U prošlosti sam uvek živeo u skladu sa idejama „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”. Pošto su me roditelji, baka i deda odgojili, verovao sam da bi, kada ostare, trebalo da budem pored njih kako bih se o njima brinuo i bio im odan i da bi, ako to ne mogu da uradim, to značilo da sam odrođen i da mi nedostaje ljudskosti. Kao i pre, kada nisam mogao da budem sa bakom i dedom kako bih se brinuo o njima, moja savest me je stalno osuđivala i osećao sam se krivim, dužnim i kao da sam ih izneverio. U stvarnosti, razlog moje nemogućnosti da budem sa njima, da se brinem o njima i da im budem odan nije bio nedostatak želje da budem odan i da ispunim svoju odgovornost, već objektivne okolnosti zbog kojih je bilo nemoguće da to učinim. S jedne strane, bio sam zauzet svojim dužnostima, a s druge, policija me je proganjala i lovila, i onemogućila mi da se vratim kući i brinem o svojoj porodici. Ovo nije značilo da sam odrođen. Da sam imao načina i da sam odabrao da se ne brinem o baki i dedi, onda bih zaista bio odrođen i bez ljudskosti.

Jednog dana, tokom svojih predanosti, naišao sam na dva odlomka Božjih reči koja su mi donela još više jasnoće. Svemogući Bog kaže: „Ako uistinu veruješ da je sve u Božjim rukama, onda treba da veruješ da je i to koliko oni patnje trpe i u kolikoj sreći uživaju takođe u Božjim rukama. Da li si ti njima odan ili nisi ništa neće promeniti – tvoji roditelj neće manje patiti ako si im odan, niti će patiti više ako im nisi odan. Bog je odavno predodredio njihovu sudbinu, koja se ni za dlaku neće promeniti zbog tvog stava prema njima, niti zbog dubine osećanja koja jedni prema drugima gajite. Oni imaju svoju sudbinu. Bilo da su čitavog života bili bogati ili siromašni, bilo da im je sve išlo od ruke ili nije i bez obzira kakav im je bio kvalitet života i koje su materijalne koristi, društveni status i životne uslove imali, ništa od svega toga nema mnogo veze s tobom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). „Najnormalnija je pojava da se ljudi rađaju, stare, obolevaju, umiru i susreću se sa raznim velikim i malim problemima u životu. Ako si odrasla osoba, onda treba zrelo da razmišljaš, i treba da pristupiš tom pitanju mirno i ispravno: ’Moji roditelji su bolesni. Neki ljudi kažu da je to zato što sam im toliko nedostajao, da li je to moguće? Svakako sam im nedostajao – kako da nekome ne nedostaje rođeno dete? I oni su meni nedostajali, pa zašto se onda ja nisam razboleo?’ Da li se neko razboli zato što mu nedostaju deca? Ne stoje tako stvari. Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) Razmisli o ljudima koji ne veruju u Boga – zar njihove porodice nisu na okupu, iz godine u godinu? Kada se ti roditelji suoče s velikom nesrećom, članovi njihove šire porodice i njihova deca su svi uz njih, zar ne? Kada se roditelji razbole, ili kada se njihova bolest pogorša, da li je to zato što su ih deca napustila? Ne, to nije slučaj, suđeno im je da se to desi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Pročitavši Božje reči, shvatio sam da je sudbina čoveka u Božjim rukama. Rođenje i smrt, bolest ili dobro zdravlje, bogatstvo ili siromaštvo, usponi i padovi, nijedna osoba ne može kontrolisati ništa od ovoga. Sve ove stvari su određene Božjim suverenitetom i uredbom. Zapravo, čak i kada bih bio pored roditelja i bake i dede, brinuo se o njima i bio im odan na svaki mogući način, to ne bi promenilo njihovu sudbinu. Svejedno bi se razboleli kada dođe njihovo vreme i ipak bi preminuli kada dođe njihovo vreme. Kao onda kada je otac doživeo moždani udar. Trebalo mi je nešto više od deset minuta da ga odvezem u bolnicu, ali doktori nisu mogli ništa da urade i na kraju sam mogao samo da gledam kako mi otac umire. Kada razmislim, uvek sam smatrao da je smrt oca bila posledica njegovog napornog rada kako bi zaradio novac za mene i verovao sam da je loše zdravlje bake i dede posledica neuhranjenosti izazvane njihovom štedljivošću. Ove misli su proizašle iz mog nedostatka vere u Božju suverenost i uredbe. Često sam tvrdio da je Bog suveren nad svime, ali kada sam se s tim zaista suočio, ponašao sam se kao bezvernik. Jednostavno nisam verovao da Bog ima suverenost nad ljudskim sudbinama i da odlučuje o njihovim životima i sreći. Na koji sam način imao iskrenu veru u Boga? Nakon što sam to shvatio, srce mi je bilo mirnije i bio sam voljan da predam baku i dedu u Božje ruke, dozvoljavajući Bogu da preuzme kontrolu nad svim što se tiče njih.

Kasnije sam naišao na dva odlomka Božjih reči: „Bog je ljudima prvo rekao da odaju počast svojim roditeljima, a nakon toga je ljudima postavio zahteve višeg ranga u pogledu toga da istinu sprovode u delo, da obavljaju svoje dužnosti i slede put Božji – kojeg zahteva treba da se pridržavaš? (Zahteva višeg ranga.) Je li u redu praktično postupati prema zahtevima višeg ranga? Može li se istina podeliti na više i niže istine odnosno na starije i novije istine? (Ne.) Prema tome, kada istinu sprovodite u delo, prema čemu bi trebalo praktično da delujete? Šta znači sprovoditi istinu u delo? (Obavljati stvari u skladu sa načelima.) Obavljati stvari u skladu sa načelima je najvažnije. Sprovoditi istinu u delo znači praktično primenjivati Božje reči u različito vreme, na različitim mestima, u različitim okruženjima i kontekstima; nije reč o tvrdoglavoj primeni pravila na stvari, već o pridržavanju istina-načela. To znači sprovoditi istinu u delo. Prema tome, naprosto ne postoji sukob između praktičnog sprovođenja Božjih reči i pridržavanja zahteva postavljenih od Boga. Konkretnije rečeno, ne postoji nikakav sukob između toga da odajete počast svojim roditeljima i izvršite nalog i dužnost koje vam je dao Bog. Šta su od ovoga trenutne Božje reči i zahtevi? Ovo pitanje bi trebalo prvo da razmotrite. Od različitih ljudi Bog zahteva različite stvari; On za njih ima posebne zahteve. Bog je pozvao one koji obavljaju ulogu starešina i delatnika, pa se oni moraju odreći svega i ne mogu ostati sa svojim roditeljima, da im odaju počast. Oni treba da prihvate Božji nalog i svega se odreknu da bi Ga sledili. Ovo je jedna vrsta situacije. Bog nije pozvao obične sledbenike, pa oni mogu da ostanu sa svojim roditeljima i odaju im počast. Za to ne sleduje nikakva nagrada i oni zbog toga neće zadobiti nikakve blagoslove, međutim, ako ne iskažu privrženost svojim roditeljima, tada im nedostaje ljudskost. U stvari, odavanje počasti svojim roditeljima samo je vrsta odgovornosti i ne doseže do sprovođenja istine u delo. Pokoravanje Bogu je sprovođenje istine u delo, prihvatanje Božjeg naloga je ispoljavanje pokornosti Bogu, a Božji sledbenici jesu oni koji se odriču svega da bi obavili svoju dužnost. Ukratko, najvažniji zadatak koji je pred vama jeste u dobrom obavljanju vaše dužnosti. To je sprovođenje istine u delo i to je ispoljavanje pokornosti Bogu. Prema tome, koja je to istina koju ljudi sada treba prvenstveno da sprovode u delo? (Da obavljaju svoju dužnost.) Tako je, odano obavljanje svoje dužnosti jeste sprovođenje istine u delo. Ako neka osoba svoju dužnost ne obavlja iskreno, ona tada samo službuje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). „U prisustvu Stvoritelja, ti si stvoreno biće. Ono što u ovom životu treba da radiš ne svodi se samo na ispunjavanje obaveza prema roditeljima, ti takođe treba da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze kao stvoreno biće. Svoje obaveze prema roditeljima možeš da ispuniš samo na osnovu Božjih reči i istina-načela, a ne tako što ćeš za njih išta raditi na osnovu svojih emocionalnih potreba ili potreba vlastite savesti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da je odanost roditeljima samo odgovornost koju ljudi treba da ispune i da se to ne smatra praktikovanjem istine. Bog zaista samo pamti onog ko je sve napustio da bi Ga sledio i onog ko je ispunio svoju dužnost kao stvoreno biće u skladu sa istina-načelima. Pomislio sam na apostole Gospoda Isusa, kao što su Petar, Jovan i Jakov, koji su napustili svoje porodice i ostavili roditelje kako bi propovedali Gospodnje jevanđelje. Iako nisu ispunili obavezu da budu odani svojim roditeljima, sve što su radili služilo je kao svedočanstvo Bogu i naišlo je na Božje odobravanje. Danas imam sreću da sledim Boga, da jedem i pijem Božje reči i da razumem istinu, pa bi trebalo da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće. To je moja jedina misija.

Iako ponekad još uvek mislim na baku i dedu, to više ne utiče na moje stanje, jer znam da je sve u Božjim rukama. Deda i baka imaju svoje sudbine, a ja svoju misiju. Treba da dobro izvršavam svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu i samo tako mogu da živim život koji je vredan i smislen.