Autor: Vilson, Francuska

Budući da znam ponešto o opravci elektronskih uređaja, braća i sestre često dolaze kod mene kad imaju problema sa svojim uređajima, koje ja obično mogu da im popravim. Jednom je jedan brat imao problem sa svojim uređajem, pa sam mu pomogao oko njegove provere i opravke. Brat mi je rekao: „Ti umeš ovo da radiš? Voleo bih da jednog dana i ja naučim to da radim.” To mi je jako prijalo, pa sa m mu rekao: „To nije toliko komplikovano. Kad jednom savladaš načela, moći ćeš lako da naučiš.” Brat je sa divljenjem klimnuo glavom, a mene je obuzeo dubok osećaj ponosa i nadmoći.

Jedanput je braći i sestrama bila potrebna pomoć oko sklapanja dva računara, pa su me zamolili da im pomognem. Pomislio sam: „Nekada su braća Lijam i Majkl bili zaduženi za sklapanje računara. Sada, kad su oni otišli, ja sam jedini koji nešto zna o elektronici, ali nikada ranije zapravo nisam sklopio računar. Ako mi braća i sestre naposletku donesu svoju opremu, a ja je ne sklopim dobro, baš ću se obrukati! Braća i sestre će pomisliti: ’Mislili smo da se razumeš u elektroniku, a ti čak ni računar ne umeš da sklopiš.’” Stoga sam pogledao neka video-uputstva o sklapanju računara, kako bih se unapred pripremio i pronašao jedan stari računar da na njemu vežbam sklapanje i rasklapanje. Posle nekoliko probnih rasklapanja i sklapanja, u priličnoj meri sam ovladao tehnikom sklapanja računara i instalacije operativnog sistema, pa sam odahnuo sa olakšanjem. Nedugo zatim, jedan brat mi je doneo računar koji je već bio sklopljen i trebalo je samo instalirati operativni sistem. Pomislio sam da bi to trebalo da bude lako. Ali kad sam započeo sa instalacijom, otkrio sam da se operativni sistem tog računara donekle razlikuje od onog na kojem sam se prethodno uvežbavao, pa nikako nisam uspevao da otvorim interfejs za instalaciju. Uplašio sam se da će drugi videti da ne umem to da radim i da će me gledati s visine, pa sam pognute glave nastavio da prčkam po računaru, pokušavajući da shvatim u čemu je stvar. Ni posle nekog vremena, računar još uvek nije hteo da proradi. Braća koja su stajala pored mene iznosila su svoja mišljenja, pri čemu su jedni govorili da to treba uraditi ovako, a drugi da treba onako. Neki su predlagali da odgledamo video-uputstva, a drugi da pozovemo Majkla. Uznemirili su me ti njihovi predlozi. Pomislio sam: „Ovo moram brzo da završim. Ako dopustim da mi drugi govore kako da to uradim, zar neću izgledati kao nesposobnjaković? Tada će me braća sigurno gledati s visine.” Zato sam ih ignorisao i nastavio sa samostalnim pokušajima. Posle nekog vremena, jedan brat je telefonom pozvao Majkla. Mada uopšte nisam obraćao pažnju na to, slučajno sam čuo Majkla kako kaže: „Pritisni taj taster i ne puštaj ga, pa bi na ekranu trebalo da se pojavi interfejs za instalaciju.” Uradio sam to i resetovao računar, nakon čega je instalacija ubrzo bila završena. Kasnije sam promišljao o svemu što sam razotkrio u toj situaciji i činilo mi se da sam se prilično nerazumno ponašao. Bilo je očigledno da ne umem to da uradim, ali nisam se usudio to da priznam, jer sam se plašio da će me drugi gledati s visine. Kad su se obratili drugome za pomoć, pomislio sam da time negiraju moje sposobnosti, pa sam hteo da se oduprem tome. Promišljajući o onome što sam razotkrio, osetio sam izvesno gađenje prema samom sebi. Pomislio sam: „Sledeći put, ne smem ovako da se prikrivam i maskiram.”

Narednog dana, izašao sam da pozavršavam neke poslove, kad me je jedan brat pozvao da se hitno vratim, jer je trebalo sklopiti neki računar, a on to nije umeo da uradi. Momentalno me je obuzeo snažan osećaj prisustva. Pomislio sam: „Izgleda da se sve raspada čim mene nema! Mada nikad ranije nisam sklapao računare, imam iskustva u njihovoj opravci, pa bi trebalo da mogu brzo da savladam osnovna načela. Kasnije ću i njima objasniti ta načela i tako im pokazati da još uvek znam više od njih.” Po povratku kući, ustanovio sam da se radi o računaru drugačijem od onih s kojima sam se do tada susretao, pa sam se malo uspaničio i pomislio: „Ako im priznam da nikada pre nisam sklapao računare ovog tipa, hoće li oni reći: ’Znači, ipak ima stvari koje ne ume da uradi?’ I hoće li me gledati s visine?” Stoga sam im, na osnovu svog prethodnog iskustva, objasnio načela sklapanja i upotrebe računara, ali, dok sam ga sklapao, nisam ni sam bio siguran da li to pravilno radim. Bio sam toliko uznemiren da sam počeo da se znojim. Poželeo sam da pozovem Lijama da me posavetuje, ali naprosto nisam mogao da nateram sebe da tražim pomoć od drugih. Pomislio sam: „Braća i sestre misle da ja ovo znam da uradim, ali ako budem tražio pomoć od Lijama, oni će sigurno pomisliti da moje veštine nisu dovoljno dobre. Da li će onda i dalje imati visoko mišljenje o meni? Hoće li se i dalje meni obraćati za pomoć? Ne, ne smem da dozvolim da me braća i sestre gledaju s visine. Snaći ću se nekako sam. Trebalo bi da mogu ovo da rešim.” Stoga sam pročitao uputstvo i ujedno primenio metod koji sam i ranije koristio za povezivanje provodnika i testiranje računara. Ali čim sam povezao provodnike i uključio napajanje, iz kućišta računara počelo je da se dimi, pa sam brzo iščupao kabl za napajanje iz utičnice. Brat čarli je upitao: „Šta se desilo?” Pocrvenevši u licu, odgovorio sam mu: „Moguće je da sam pogrešno povezao provodnike i spalio matičnu ploču.” Da bih sebi obezbedio izlaz, rekao sam: „Odoh časkom po unimer, da proverim da li je stvarno spaljena.” Kad sam se vratio u prostoriju, u glavi mi je vladao haos i pomislio sam: „Kako da mi se ovo desi? Ne samo da sam pogrešno povezao provodnike, nego sam još i spalio matičnu ploču. Propašću u zemlju od stida. Ne želim nikoga da vidim. Da sam znao da će se ovo desiti, potražio bih savet od Lijama i ovo se ne bi dogodilo.” Što sam više razmišljao o tome, sve više mi je bilo krivo zbog toga i došlo mi je da sam sebi opalim šamar. Kad sam se vratio u sobu, Čarli je već bio na telefonskoj vezi sa Lijamom, koji mu je rekao kako treba povezati provodnike. Rešenje je zapravo bilo veoma jednostavno, ali mi nije palo na pamet. U tom trenutku, bio sam toliko obuzet kajanjem i mislio sam: „Da sam samo dopustio da me neko usmeri, ne bih krenuo pogrešnim putem, ali sada je matična ploča spaljena i moraćemo da je zamenimo. Zbog ovoga će braća i sestre morati da odlože upotrebu računara za obavljanje svojih dužnosti.”

Kasnije sam, promišljajući o tome, postavio sebi pitanje: „Koju iskvarenu narav sam pokazao tokom ova dva incidenta sa instaliranjem operativnog sistema i sklapanjem računara?” Popričao sam o svom stanju s jednim bratom, koji mi je ukazao na sledeće: „Kad saznamo nešto malo o nekoj veštini, ponašamo se nadmoćno. To je kao da sami sebe stavljamo u vatru i tražimo da se opečemo.” Saslušavši ga, shvatio sam da je upravo to moj problem, pa sam potražio Božje reči u vezi s tim. Bog kaže: „Da li je lako stajati na odgovarajućem mestu stvorenog bića i biti obična osoba? (Nije lako.) U čemu je teškoća? U sledećem: ljudi uvek imaju utisak da su im glave ovenčane sa više oreola i titula. Oni takođe uobražavaju da su važne ličnosti i nadljudi i upuštaju se u ono pritvorno i lažno ponašanje namenjeno javnosti. Ako to ne otpustiš, ako su ti reči i dela uvek ograničena i kontrolisana tim stvarima, onda će ti biti teško da uđeš u stvarnost Božje reči. Biće ti teško da prestaneš da se uzbuđuješ zbog rešenja za ono što ne razumeš i da češće iznosiš takva pitanja pred Boga i nudiš Mu iskreno srce. Nećeš biti u stanju to da učiniš. Upravo zato što su tvoj status, tvoje titule, tvoj identitet i sve slične stvari lažne i neistinite, jer su protivne i protivrečne Božjim rečima, sve te to sputava i ne možeš da staneš pred Boga. Šta ti sve to donosi? Donosi ti veštinu u prerušavanju, u pretvaranju da shvataš, u pretvaranju da si pametan, u pretvaranju da si važna ličnost, u pretvaranju da si slavna ličnost, u pretvaranju da si sposoban, u pretvaranju da si mudar, pa čak i u pretvaranju da znaš sve, da si sposoban za sve i da možeš sve. To čini da te drugi obožavaju i da ti se dive. Dolaziće kod tebe sa svim svojim problemima, oslanjaće se na tebe i zadivljeno te gledati. Drugim rečima, to je kao da si skočio u vatru da se pečeš. Recite Mi, da li je dobar osećaj peći se na vatri? (Nije.) Znaš da ne razumeš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne razumeš. Ne možeš da prozreš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne možeš da prozreš. Očigledno si pogrešio, ali se ne usuđuješ to da priznaš. Srce ti se muči, ali se ne usuđuješ da kažeš: ’Ovog puta sam zaista ja kriv, dužan sam Bogu i svojoj braći i sestrama. Izazvao sam veliki gubitak u Božjoj kući, ali nemam hrabrosti da stanem pred sve i to priznam.’ Zašto nemaš hrabrosti da to izgovoriš? Veruješ sledeće: ’Moram da živim u skladu sa reputacijom i oreolom koji su mi podarila moja braća i sestre, ne mogu da izneverim veliko poštovanje i poverenje koje imaju prema meni, a kamoli da izneverim žudna očekivanja koja su imali prema meni tokom tolikih godina. Zato moram da nastavim da se pretvaram.’ Kakvo je to prerušavanje? Uspešno si od sebe napravio važnu ličnost i natčoveka. Braća i sestre žele da dođu kod tebe da se raspitaju, posavetuju, pa čak i preklinju za tvoje savete o svakakvim problemima sa kojima se suočavaju. Deluje kao da ne mogu da žive bez tebe. Ali zar ti srce ne pati? Naravno, neki ne osećaju tu muku. Jedan antihrist ne oseća tu muku. On u stvari uživa u tome i misli da je njegov status iznad svega. Prosečna, normalna osoba, međutim, pati kada se peče na vatri. Ona oseća da je ništa, baš kao i svaka obična osoba. Ona ne veruje da je jača od drugih. Ona ne samo da misli da ne može da obavi nikakav praktičan posao, već da će takođe zadržavati rad crkve i zadržavati Božji izabrani narod, pa će preuzeti krivicu i podneti ostavku. Takav je neko ko je razuman. Da li je to problem koji je lako rešiti? Razumnim ljudima je lako da reše taj problem, ali teško onima koji nemaju razuma. Ako, jednom kada stekneš status, besramno uživaš u prednostima statusa i na kraju budeš otkriven i eliminisan zato što nisi obavljao pravi posao, sam si to sebi navukao i zaslužuješ ono što si dobio! Ne zavređuješ ni trunku sažaljenja niti saosećanja. Zašto to govorim? Zato što insistiraš da stojiš na visokom mestu. Bacio si se u vatru da se pečeš. Sam si sebi naneo ranu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Božje reči su me razotkrile i izazvale u meni dubok osećaj stida. Da bih zadržao svoj status u očima drugih, stalno sam se maskirao i skrivao iza nekakve fasade. Mada sam znao ponešto o popravci računara, nikada nijedan nisam samostalno sklopio. Kad su me braća i sestre zamolili da im sklopim računar, plašio sam se da će me gledati s visine, pa sam unapred proučio i uvežbao postupak sklapanja. Tom prilikom sam i sȃm donekle shvatio postupak sklapanja računara. Postoji, međutim, mnogo različitih konfiguracija, a ja nisam u potpunosti razumeo performanse i međusobne razlike svih tih konfiguracija. Da bih izbegao da me braća i sestre gledaju s visine, kad sam se susreo s računarima koje nikada ranije nisam sklapao, nisam smeo da im priznam da ne znam kako se to radi. Plašio sam se da će reći: „Zar ne bi trebalo da znaš ponešto o elektronskim uređajima? Kako to da ne umeš da sklopiš ni običan računar?” Da bih kod braće i sestara sačuvao imidž dobrog poznavaoca elektronike i tehnologije, nastavio sam da se prikrivam i maskiram. Mada se već kod prvog računara ispostavilo da ne umem da ga instaliram, nisam se usudio da im priznam istinu. I dalje sam pognute glave pokušavao da samostalno dođem do rešenja. Kad je jedan brat telefonom potražio pomoć od drugog čoveka, nisam čak hteo ni da ga saslušam. Kasnije, prilikom sklapanja drugog računara, još više sam uzdizao sebe, smatrajući da razumem ono što ostali ne shvataju, pa sam se prema njima postavio kao „učitelj”, objašnjavajući im načela i metode njegovog sklapanja. Iako sam znao da se taj računar očigledno razlikuje od onih koje sam ranije sklapao, da primena ranije korišćenih metoda povezivanja ovog puta možda neće upaliti i da bi možda trebalo da potražim savet od Lijama, plašio sam se da u očima braće i sestara ne izgubim svoj imidž dobrog poznavaoca elektronike i tehnologije. Stoga sam naprosto nastavio sa radom, ujedno pokušavajući da sebi objasnim stvari i da povežem provodnike, da bi naposletku iz računara izašao oblak crnog dima. Maska mi je potpuno spala s lica, tako da više nisam mogao da se skrivam iza nje. Ne samo da su me braća i sestre prozreli, nego sam im uz to i spalio matičnu ploču. Zbog toga su braća i sestre morali da odlože upotrebu računara za obavljanje svojih dužnosti. Tek kroz razotktivanje Božjim rečima, shvatio sam da živim u sotonskoj naravi, nesposoban da izgovorim jednu jedinu poštenu reč. Neprestano sam se prikrivao i maskirao, pokušavajući da sačuvam svoj imidž dobrog poznavaoca elektronike i tehnologije. Maskirajući se na takav način, ne samo da nisam uspeo da sakrijem vlastite mane i nedostatke, već sam naposletku razotkrio svoju pravu ličnost i svima omogućio da vide kako ja zapravo ne razumem tu tehnologiju. Ujedno su svi još jasnije uvideli koliko sam lažljiv i licemeran. Na taj način sam protraćio vlastiti integritet. Tada sam shvatio koliko sam bio glup što sam se skrivao iza maske.

Kasnije sam nastavio da promišljam o sebi i zapitao se: „Koja iskvarena narav me je nagonila da se stalno krijem iza maske?” Onda sam pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. Od svega je najteže prepoznati iskvarene naravi: lako je prepoznati sopstvene mane i nedostatke, ali nije lako prepoznati sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi koji sebe ne poznaju nikada ne pričaju o svojim iskvarenim stanjima – za sebe uvek smatraju da su baš kako treba. Ni ne shvatajući to, počinju da se razmeću: ’Kroz sve ove godine svoje vere, bio sam izložen brojnim progonima i pretrpeo sam tolike muke. Znate li kako sam sve to savladao?’ Nije li ovo nadmena narav? U čemu je motiv da se neko ovako javno pokazuje? (Da bi ljudi o njemu imali visoko mišljenje.) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Iz Božjih reči sam shvatio da je čovekova želja za stalnim skrivanjem i maskiranjem vođena nadmenim i lažljivim naravima. Vlastita nadmena narav terala me je da tražim da mi se drugi dive i da me obožavaju, a moja lažljiva narav navodila me je da skrivam i maskiram vlastite mane i nedostatke, te da pokazujem samo svoju dobru stranu, u pokušaju da steknem divljenje drugih ljudi. Bio sam isti kao KPK, koja je vešta u prikrivanju i zataškavanju stvari. Ma koliko da se među sobom oštro sukobljavaju i ma koliko da su loših stvari počinili, oni medijima nikad ne dopuštaju da o tome izveste javnost, iz straha da će ljudi videti njihovo demonsko lice i da će prestati da ih podržavaju. Oni medije takođe koriste da bi svim silama promovisali i glorifikovali sliku o vlastitoj veličini, slavi i ispravnosti, te da bi na taj način prevarili i obmanuli narod, s ciljem da zauvek vladaju njime. To je zbilja ogavno i rđavo! Prilikom sklapanja računara, i ja sam pokazivao sotonsku narav. Da bih zaštitio svoj ponos i status, nisam priznavao da nešto ne umem ili nisam sposoban da uradim. Prikrivao sam sve svoje mane i nedostatke, praveći se da sve znam i da sam za sve sposoban. Sve sam to činio samo zato da bi se drugi ugledali na mene. Zar svim tim prikrivanjem i maskiranjem nisam želeo da varam i da obmanjujem braću i sestre? Zar nisam naprosto bio rđav i ogavan kao Sotona? Promišljajući o tome, činilo mi se da sam zaista bestidan. Neprestano sam tražio da me ljudi obožavaju i da mi se dive, kako bi se vrteli oko mene, kako bi zbog svega dolazili kod mene i kako bi se ophodili prema meni ljubazno i s poštovanjem. Kad su me braća pozvala, rekavši da ne umeju da sklope računar i zamolili me da ja to učinim, u tom trenutku sam osetio snažan osećaj prisustva, osetio sam da sam bolji od njih i moja je sujeta bila uveliko zadovoljena. Upravo zato što sam uživao u tom osećaju, činio sam sve što je u mojoj moći da prikrijem i maskiram sebe, kako bi se ljudi ugledali na mene.

Zapitao sam se: „Ako budem nastavio da težim za ugledom, statusom i divljenjem od strane drugih, kakve će biti posledice toga?” Pročitao sam sledeće Božje reči: „Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Zar u svemu ovome nema pomalo osobine protivljenja Bogu? Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak. Razumeš to, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči jasno govore o prirodi i posledicama težnje za ugledom i statusom. Stalna težnja za ugledom i statusom je, u suštini, protivljenje Bogu, a rezultat toga je zapadanje u ćorsokak. Budući da smo mi, ljudi, samo majušna stvorena bića, treba da se ugledamo na Boga i da Ga obožavamo, te da svoje dužnosti obavljamo poslušno i pošteno. To su savest i razum koje ljudska bića treba da imaju. Bog je u poslednjim danima izrazio istine, kako bi ljudima usadio Svoje reči i učinio ih našim životom, omogućivši nam da proživimo normalnu ljudskost i da postanemo stvorena bića koja su su skladu s merilom. Bog ne želi da ljudi teže za ugledom, statusom ili divljenjem od strane drugih dok obavljaju svoje dužnosti. Ako bih se stalno skrivao iza maske i težio za ugledom i statusom, ako se ne bih pokajao, promenio ni primenjivao istinu, Bog bi me naposletku zasigurno razotkrio i uklonio. Pomislio sam na to kako je većina antihrista proteranih iz Božje kuće težila za ugledom i statusom. Oni su radu crkve bez oklevanja nanosili štetu i ozbiljno ga ometali i prekidali, što je na kraju dovelo do toga da budu proterani. Shvativši svu ozbiljnost problema, pomolio sam se Bogu, sa željom da potpuno preokrenem svoje stanje i da više ne težim za time da mi se ljudi dive, već da uistinu postanem majušno stvoreno biće.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Ako ne želiš da budeš u vatri i da se pečeš, treba da se odrekneš svih tih titula i oreola i da kažeš svojoj braći i sestrama pravo stanje i misli koje su ti u srcu. Na taj način, braća i sestre mogu ispravno da se ophode prema tebi i ne moraš da se prerušavaš. Sada kada si se otvorio i razjasnio svoje pravo stanje, zar se ne osećaš lagodnije, opuštenije u srcu? Zašto bi nosio tako teško breme na plećima? Ako odaš svoje pravo stanje, da li će te braća i sestre uistinu prezirati? Da li će te zaista napustiti? Ne, nikako. Naprotiv, braća i sestre će odobriti tvoje ponašanje i diviti ti se što se usuđuješ da govoriš iz srca. Reći će da si poštena osoba. To neće sprečavati tvoj rad u crkvi, niti će imati i najmanje negativno dejstvo na njega. Ako braća i sestre zaista vide da imaš poteškoća, dobrovoljno će ti pomoći i sarađivaće s tobom. Šta kažete? Zar ne bi bilo tako? (Bilo bi.) Najgluplja je stvar pretvarati se kako bi se drugi ugledali na tebe. Najbolji pristup je da budeš obična osoba sa normalnim srcem, da budeš u stanju da se otvoriš Božjim izabranicima na čist i jednostavan način i da se često uključuješ u srdačne razgovore. Nikada nemoj da prihvatiš kada ti ljudi ukazuju poštovanje, kada ti se dive, preterano te hvale ili ti laskaju. Sve to treba odbaciti. (…) Kako treba da primenjuješ da bi bio svakodnevna, obična osoba, normalna osoba? Prvo treba da porekneš i otpustiš sve ono čega se držiš i smatraš da je veoma dobro i vredno, kao i onih površnih, lepih reči koje drugi koriste kada ti se dive i hvale te. Ako ti je u srcu jasno kakva si osoba, kakva je tvoja suština, koje su ti slabosti i kakvu iskvarenost otkrivaš, treba to otvoreno da podeliš u zajedništvu sa drugima, da bi oni mogli da vide kakvo je tvoje pravo stanje, kakve su ti misli i stavovi, da bi znali kakvo znanje imaš o takvim stvarima. Šta god da radiš, ne pretvaraj se i ne maskiraj se, ne skrivaj sopstvenu iskvarenost i slabosti od drugih, kako niko ne bi znao za njih. Takvo lažno ponašanje je prepreka u tvom srcu, a takođe je i iskvarena narav i može da spreči ljude da se pokaju i promene. Moraš da se moliš Bogu i da promišljaš i raščlanjuješ lažne stvari, kao što su pohvale koje ti drugi upućuju, slava kojom te zasipaju i titule koje ti daruju. Moraš da vidiš štetu koju ti sve to nanosi. Tako ćeš spoznati sopstvenu meru, dostići ćeš samospoznaju i više nećeš sebe videti kao natčoveka ili neku važnu ličnost. Kada imaš takvu samosvest, postaje ti lako da prihvatiš istinu, da u srce prihvatiš Božje reči i ono što Bog traži od čoveka, da od Stvoritelja prihvatiš spasenje, da nepokolebljivo budeš obična osoba, neko ko je pošten i pouzdan, i da uspostaviš normalan odnos između sebe – stvorenog bića i Boga – Stvoritelja. To je upravo ono što Bog traži od ljudi i to je nešto što im je u potpunosti dostupno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Božje reči su ispravile moje pogrešne ideje i stanovišta i pokazale mi put primene. Ranije sam stalno brinuo da će me ljudi gledati s visine ako razotkrijem svoje mane i nedostatke i da stoga treba stalno da se prikrivam i maskiram. A u stvari, čak i kad bih se skrivao i za maske i ćutao kao zaliven, braća i sestre su ipak mogli da me vide onakvim kakav zaista jesam, a da sam govorio istinu i izložio im svoje nedostatke, oni me ne bi gledali s visine. Naprotiv, shvatili bi da nastojim da budem pošten čovek, pa bi to cenili i odobravali. Ali ja sam ipak odabrao prikrivanje i maskiranje, ne usuđujući se da razotkrijem ono što ne znam ili ne umem da uradim. Kao rezultat toga, kad je istina izašla na videlo, ne samo da nisam uspeo da zadobijem divljenje braće i sestara, već sam još i napravio budalu od sebe, pa su me drugi mrzeli i prezirali. Sada shvatam da je moje stanovište bilo pogrešno i glupo, te da je trebalo da se pobunim protiv takvih misli i da postupam u skladu s Božjim rečima. U stvari, svi normalni ljudi imaju svoje mane i nedostatke. Čak i osoba koja u nekoj konkretnoj oblasti radi dugi niz godina i veoma je visoko obučena za to, ponekad se ipak susretne s nečim što ne zna. Nije sramota imati mane i nedostatke. Kad bi neko znao sve i mogao sve da uradi, bio bi natčovek. Pored toga, budući da sam u svojoj grupi sebe smatrao najupućenijim u elektroniku, a uz to su me i svi ostali hvalili, počeo sam da se ponašam nadmoćno, iako sam, sa stručnog stanovišta, poznavao samo osnovne stvari. Ranije, dok je Lijam još bio ovde, bio je bolje upućen u elektronske uređaje, dok sam ja, u poređenju s njim, bio daleko manje stručan. Pa ipak, čak je i on morao da se konsultuje sa stručnijom braćom i sestrama oko nekih uređaja koje nije poznavao, što je rupe u mom znanju činilo još očiglednijim. Prema tome, kako god da okrenem, nije trebalo da uzdižem sebe. Naprotiv, trebalo je da se pravilno suočim sa svojim manama i nedostacima i da sa svima budem otvoren, kako bi me ljudi razumeli. To bi bilo odgovorno ponašanje.

Kasnije se još jedan uređaj pokvario, pa su me braća i sestre zamolili da ga popravim. Proverom sam ustanovio da je jedan deo neispravan i zamenio ga, ali nakon testiranja, uređaj i dalje nije radio. Još neko vreme sam radio na njemu, ne uspevajući da ga popravim. Tada sam pomislio: „Jesam li pogrešno ocenio uzrok kvara? Treba li da se obratim Majklu za savet? On se ranije češće susretao s ovom vrstom opreme, pa je možda naišao i na ovakav problem.” Ali onda sam pomislio: „Ako ne uspem ovo da rešim bez tuđe pomoći, braća i sestre će sigurno pomisliti da nisam dovoljno stručan, pa se više neće ugledati na mene. Ne smem da dozvolim da me gledaju s visine. Ako se još potrudim, trebalo bi da mogu samostalno da otklonim kvar.” Čim sam to pomislio, shvatio sam da u stvari opet pokušavam da se sakrijem iza maske, pa sam se u srcu pomolio: „Bože, nisam puno radio na uređajima ovog tipa, tako da nisam siguran gde leži kvar. Bojim se da će me braća i sestre gledati s visine, pa bih ponovo da se sakrijem iza maske. Molim Te, Bože, učini da postanem pošten čovek, kako bih mogao da se suočim sa svojim manama i nedostacima i da aktivno tražim pomoć od drugih.” Nakon molitve, pozvao sam Majkla i potražio od njega savet. Prateći njegova uputstva, obavio sam proveru i otkrio uzrok kvara, a zatim ga veoma brzo otklonio. Zahvaljujući takvom postupku, osećao sam se opušteno i lagodno. S jedne strane, braća i sestre nisu morali dugo da čekaju na opravku uređaja koji im je neophodan za obavljanje dužnosti, a s druge strane, svesno sam primenio delić istine time što se nisam ponovo sakrio iza maske. Upravo su mi smernice iz Božjih reči ukazale na pravi cilj kojem treba da težim. Spreman sam da stremim ka istini i da je praktikujem, da svoju dužnost obavljam pošteno i da budem stvoreno biće koje je u skladu s merilima.