U septembru 2022. godine, sarađivala sam sa sestrom Li Ming na zalivanju pridošlica. Ja sam tek bila započela sa obukom za tu dužnost, a pošto je Li Ming već duže vreme zalivala pridošlice, postala sam prilično zavisna od nje. Ona je obavljala većinu zadataka u vezi sa obukom ljudi i rešavanjem raznih poteškoća i problema s kojima su se pridošlice susretale. Ponekad, kad bi Li Ming htela da sa mnom raspravlja o problemima u vezi sa obukom ljudi, ja bih je naprosto prekinula, smatrajući da nema potrebe da se mešam dokle god je uglavnom ona odgovorna za to i da treba samo da zalivam one pridošlice za koje sam lično odgovorna. U slobodno vreme sam takođe mogla da čitam iskustvena svedočenja braće i sestara i da slušam himne, i činilo mi se da na taj način prilično dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije je, zbog ukazane potrebe, Li Ming premeštena u drugu crkvu da tamo obavlja svoje dužnosti, pa sam se najednom našla pod velikim pritiskom i pomislila: „Hoću li biti u stanju da sama zalivam tolike pridošlice? Gde da za tako kratko vreme nađem nekoga ko bi mi u tome pomogao? Ako budem morala da obučavam nekog novajliju, koliko će mi to vremena i energije oduzeti? Ionako sam već prezauzeta zalivanjem pridošlica, a sada ću još morati i da obučavam novajliju. Zar zbog toga neću biti još više zauzeta? Kako ću onda naći malo slobodnog vremena za sebe?” U srcu sam osećala izvestan otpor i samo sam htela da starešine što pre odrede nekoga da sarađuje sa mnom i da mi malo smanji opterećenje. Ali za pronalaženje odgovarajućeg zalivača bilo bi potrebno vreme. Pre no što je otišla, Ling Mi je pomenula jednu sestru koja je dobrog kova i razborita, ali ujedno i mlada i nestabilna, pa me je stoga ohrabrivala da se više posvetim njenom obučavanju. Mada sam se usmeno složila s tim, to me je iznutra gušilo i vređalo, jer sam mislila: „Nije baš lako obučiti tu sestru. Koliko će me truda koštati sve to?” Tokom narednih nekoliko dana, svoju sam dužnost obavljala veoma pasivno, a kad bi se pridošlice suočile s problemima i poteškoćama, nisam imala motivacije da ih rešavam. Samo sam otaljavala svoj posao prisustvujući okupljanjima s pridošlicama, što nije davalo nikakve rezultate. Jednog dana, moj električni bicikl, kojim sam se vozila do kuće, pokvario se na pola puta, pa sam odatle morala da ga guram, tako da mi je trebalo više od pola sata da stignem do kuće. Bila sam toliko iscrpljena da nisam mogla da pokrenem nijedan mišić i osećala sam se potpuno isceđeno. Znala sam da nije nimalo slučajno što sam se našla u takvoj situaciji, pa sam promislila o sebi i pomolila se Bogu: „Bože, od trenutka kad sam saznala da je Ming Li premeštena, u sebi sam se stalno opirala tome i žalila na to. Shvatam da je moje stanje pogrešno i spremna sam da promislim o sebi i da se pokajem pred Tobom. Molim Te, usmeri me tako da shvatim Tvoje namere.”

Nakon molitve, prisetila sam se jednog retka iz Božjih reči: „Što više tereta nosiš za Božji nalog, biće ti lakše da te On usavrši.” Brzo sam potražila ceo odlomak. Svemogući Bog kaže: „Jedenje i pijenje reči Božjih, vežbanje molitve, prihvatanje bremena Božjeg i prihvatanje zadataka koje ti On poverava – sve to je stoga da bi pred tobom bio put. Što više tereta nosiš za Božji nalog, biće ti lakše da te On usavrši. Neki nisu spremni da se usklađuju sa drugima u vršenju svoje službe za Boga, čak ni kada se od njih to zahteva; to su lenji ljudi koji samo žele da uživaju u udobnosti. Što više se od tebe traži da službu vršiš u koordinaciji sa drugima, više iskustva ćeš steći. Zbog većeg bremena i više iskustva steći ćeš više prilika da budeš usavršen. Prema tome, ako Bogu možeš da služiš iskreno, tada ćeš biti obziran prema teretu Božjem; kao takav, imaćeš više prilika da te Bog usavrši. Upravo jedna takva skupina ljudi se trenutno usavršava. Što te Duh Sveti više dodiruje, više vremena ćeš posvetiti tome da budeš obziran prema bremenu Božjem, Bog će te više usavršiti i u većoj meri će te zadobiti – sve dok, na kraju, ne postaneš osoba koju Bog koristi. U ovom trenutku postoje neki koji za crkvu ne nose nikakvo breme. Takvi ljudi su nemarni i traljavi i stalo im je jedino do sopstvenog tela. Takvi ljudi su izrazito sebični, a takođe su i slepi. Ako ovo ne možeš jasno da uvidiš, nećeš nositi nikakvo breme. Što više vodiš računa o namerama Božjim, On će ti poveriti veće breme. Sebičnjaci nisu spremni da trpe takve stvari; nisu spremni da plate cenu i, shodno tome, propustiće prilike da ih Bog usavršava. Zar time sebi ne nanose štetu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da od čovekove sposobnosti da oseti breme Božjeg naloga direktno zavisi da li će on moći da bude usavršen. Kad neko svoju dužnost obavlja sa osećajem za breme i stremeći ka istini, vodeći računa o Božjim namerama, Sveti Duh će tu osobu prosvećivati i usmeravati, dopustiće joj da razume istinu i da u toku obavljanja svoje dužnosti doživi rast. Nasuprot tome, oni koji ne streme ka istini veoma su lenji, nespremni su da preuzmu odgovornost i ne vode računa o Božjim namerama, pa stoga nikako ne mogu primiti delo Svetog Duha, tako da na kraju neće zadobiti ništa. Promišljajući o vlastitom stanju, uvidela sam da sam zaista neka vrsta lenje osobe željne udobnosti, koju je Bog razotkrio. Kad mi se obim poslao povećao, što mi je donelo fizičku patnju, osećala sam otpor i nevoljnost na saradnju. S takvim stavom prema svojoj dužnosti, sigurno ne bih mogla da zadobijem istinu ni da budem usavršena. Razmišljajući o tome, donekle sam se uznemirila i razumela mukotrpnu Božju nameru. Sada, kad je Li Ming premeštena, sav posao oko zalivanja pao je na moja pleća, ali Bog mi time nije otežavao stvari, nego me je, naprotiv, obučavao. Bilo da sam zalivala pridošlice ili obučavala druge, nisam mogla ni na koga da se oslonim kad bih naišla na probleme i poteškoće, što me je ohrabrilo da se još više oslonim na Boga i da tragam za istinom, te da naučim da za rešavanje problema koristim istinu. U tome je bila Božja blagodat! Uprkos tome, ja sam i dalje brinula o svom telu, strahovala sam od nedaća i umora i bila nevoljna da preuzmem odgovornost. Odgurnula sam od sebe mogućnost da me Bog usavrši i pomogne mi da zadobijem istinu. Zaista nisam znala šta je dobro za mene!

Tada sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Svi oni koji ne streme ka istini svoje dužnosti obavljaju s mentalnim sklopom kojem fali odgovornost. ’Ako neko preuzme ulogu vođe, slediću ga; kud god da me povede, poći ću za njim. Radiću šta god mi se kaže. Što se pak tiče preuzimanja odgovornosti i brige o nečemu, ulaganja većeg truda u neki posao ili obavljanja posla svim srcem i iz petnih žila – naprosto nisam rođen za to.’ Ovakvi ljudi nisu spremni da plate cenu. Spremni su jedino da se trude, ali ne i da preuzmu odgovornost. To nije stav s kojim čovek može uistinu da obavlja svoju dužnost. Čovek mora naučiti da svoju dužnost obavlja svim srcem, a osoba sa savešću može to da postigne. Ako čovek svoju dužnost nikada ne obavlja svim srcem, to znači da on nema savesti, a nesavesni ljudi ne mogu zadobiti istinu. (…) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da preuzmete odgovornost, neophodno je da otrpite patnju i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da se mučite, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, te ovladavati svim svojim različitim stanjima. Ako se usredsređuješ samo na to da naporno radiš, a pritom ne promišljaš iskreno o samom sebi, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni bezbrojne reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. (…) Ukoliko, pak, ono o čemu često razmišljaš nisu pitanja koja se tiču tvoje dužnosti ili imaju veze sa istinom, već si, umesto toga, zaokupljen spoljašnjim pitanjima i misliš samo na telesne stvari, hoćeš li onda moći da razumeš istinu? Hoćeš li moći dobro da obavljaš svoju dužnost i da živiš pred Bogom? Naravno da nećeš. Takva osoba ne može biti spasena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Uvidela sam kako Bog razotkriva da ljudi koji nisu spremni da plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, koji uvek tragaju za telesnom udobnošću i lagodnošću i koji su u svom radu krajnje neodgovorni, ne mogu da zadobiju istinu i Bog takve ljude ne odobrava. Prisećajući se vremena kad sam tek počela da zalivam pridošlice, shvatila sam da sam se tada uveliko oslanjala na sestru saradnicu, misleći da je u redu ako je pustim da svojim besedama rešava poteškoće pridošlica, jer je imala više iskustva u njihovom zalivanju. Nimalo nisam marila za te stvari, niti se raspitivala o njima, već sam se ponašala kao potpuni autsajder. Pri obavljanju dužnosti, htela sam samo da izbegnem patnju i umor, pa bih se na vreme izvlačila da radim stvari u kojima sam uživala. Uprkos tome, nikad nisam smatrala da ne osećam breme svoje dužnosti. Kad sam saznala da će Li Ming biti premeštena, činilo mi se kao da sam izgubila noseći stub, a pomisao na sav posao koji će sada spasti samo na mene načisto me je prenerazila. Počela sam da vodim računa o vlastitoj udobnosti, za sebe sam uvek birala lakše zadatke, a kad mi nešto ne bi bilo po volji, postajala sam negativna i pasivna, zanemarujući obuku onih koje je trebalo obučavati i otaljavajući rad na zalivanju pridošlica. Govorila sam da želim da udovoljim Bogu i da vodim računa o Njegovim namerama, ali kad je trebalo da se stvarno pati i plati cena, ja sam se povlačila, ne želeći nimalo da se potrudim. Kako sam ja to onda imala srce koje vodi računa o Božjim namerama? Razmišljajući o tome, osećala sam se veoma krivom. Kasnije sam samoinicijativno razmatrala probleme i poteškoće pridošlica, a zatim u zajedništvu razgovarala s njima kako bih im pomogla. Takođe sam ulagala više vremena u obučavanje drugih. Iako sam tako morala više da brinem i da patim, u srcu sam se osećala lagodno i spokojno.

Posle mesec dana, premestili su me u drugu crkvu da tamo zalivam pridošlice. Od starešina sam saznala da sestra Jang Ćing ima loše radne sposobnosti i da nije dorasla ulozi vođe tima, pa su hteli da ja preuzmem tu ulogu. Našla sam se pod velikim pritiskom i pomislila: „Vođa tima je zadužen ne samo za zalivanje pridošlica, već i za sumiranje odstupanja u radu, kao i za razgovore u cilju rešavanja problema s kojima se susreću zalivači. Jesam li zaista sposobna da iznesem sav taj posao? Čini se da tu ima puno stvari o kojima treba povesti računa!” U pokušaju da odbijem ponuđenu dužnost, brzo sam rekla: „Sestra Jang Ćing se dugi niz godina bavila zalivanjem i dokučila je neka načela. Zašto joj ne dopustite da i dalje bude vođa tima? Ja bih mogla da joj pružam podršku, a kasnije je možemo premestiti ako se ovo izjalovi.” Uvidevši da nemam baš jaku želju da budem vođa tima, starešine nisu dalje insistirale na tome, a ja sam konačno mogla da odahnem.

Kasnije sam saznala da je Jang Ćing imala nadmenu narav i da se u obavljanju svojih dužnosti oslanjala na iskustvo i poštovanje propisa. Kad sam probala da je kroz razgovor u zajedništvu korigujem, nije mogla to da prihvati, pa je nastavila da radi po starom. Razmišljala sam: „Jang Ćing ne samo da ima loše radne sposobnosti, već ne razume načela o kojima smo u zajedništvu razgovarale, a ujedno je i previše lošeg kova. Ako ovako nastavi, dovešće do kašnjenja u radu. Zaista nije prikladna za ulogu vođe tima.” Ali onda sam pomislila: „Ako je smenimo, ko će preuzeti mesto vođe? Ostala braća i sestre u tom timu tek su započeli sa obukom, tako da još uvek nisu dokučili načela. Mada i ja imam brojne nedostatke, već sam neko vreme zalivala pridošlice i uspela sam da shvatim određena načela, tako da sam najprikladniji kandidat za tu dužnost.” Ali čim mi je kroz glavu sinulo da je dužnost vođe tima skopčana s prevelikim pritiskom, da ću morati o svemu da vodim računa i da ću se iscrpljivati brigom o svemu što mora da se uradi, brzo sam odbacila tu ideju i pomislila: „Zašto naprosto ne bih malo češće razgovarala sa Jang Ćing i pružila joj veću pomoć u radu? To bi trebalo da bude dovoljno.” Ja sam, dakle, uočila da Jang Ćing ima probleme, ali nisam to prijavila. Baš u to vreme, jedan brat iz te crkve je polomio ruku u saobraćajnoj nezgodi. Za njega sam saznala da je uglavnom bio nepouzdan i da je samo otaljavao svoje dužnosti, te da, nakon što je smenjen, nije spoznao sebe i da se nije ni pokajao ni promenio. A sada, zbog slomljene ruke, nije više mogao da obavlja svoje dužnosti čak i da je hteo. Taj incident me je zaista pogodio. Uvidela sam da ljudi koji svoju dužnost obavljaju ljigavo i aljkavo, koji su nemarni prema svom poslu i nikada se ne kaju, kad jednom izgube mogućnost da obavljaju svoje dužnosti, posle im je kasno za kajanje. Osetila sam da iskustvo tog brata treba da shvatim kao podsetnik i upozorenje, pa sam se prisetila jednog odlomka Božjih reči: „Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj s nepoštovanjem, kakav će biti rezultat? Loše ćeš obavljati svoju dužnost, iako si sposoban da je valjano obavljaš – tvoj učinak neće biti u skladu s merilom i Bog će biti veoma nezadovoljan stavom koji imaš prema obavljanju svoje dužnosti. Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i postigao bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da ti sve bude lagano, zar ne? E, onda, neka ti bude lagano zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Osetila sam kako pravedna Božja narav ne trpi ljudske uvrede. Mogućnost da obavljaju svoje dužnosti za ljude je Božja blagodat. Božja je namera da tragamo za istinom i da tokom obavljanja dužnosti postupamo u skladu s načelima, da budemo u stanju da se pokoravamo Bogu i da Mu budemo odani, kao i da svoje dužnosti obavljamo u skladu s merilima. Ali ako ne budem cenila te mogućnosti, ako svoje dužnosti budem obavljala ljigavo i aljkavo i bez ulaganja maksimalnog napora i ako ih budem olako shvatala, Bog će me s gnušanjem gurnuti u stranu i ignorisati. Isprva su starešine htele da budem vođa tima, ali ja sam tu dužnost odbila, plašeći se patnje i teškog rada. Ali sada, kad je odlučeno da Jang Ćing nije dorasla ulozi vođe tima i da bi njeno zadržavanje na toj dužnosti usporilo rad na zalivanju, morala sam brzo da prijavim njene probleme. Ja sam se, međutim, plašila da ću, ako preuzmem ulogu vođe tima nakon njene smene, morati da preuzmem više briga na sebe, tako da zarad svoje telesne udobnosti nisam prijavila Jang Ćing, iako sam te njene probleme uočila, i čak sam joj dopustila da i dalje opstruiše i nanosi štetu radu crkve. Zatim sam shvatila koliko su ozbiljne posledice mog lukavog i traljavog obavljanja dužnosti, kao i da ću završiti kao onaj brat ukoliko se ne budem pokajala, i da vrlo lako mogu izgubiti mogućnost da obavljam svoje dužnosti. Brzo sam se pomolila Bogu i bila sam spremna da se pokajem i da potražim istinu radi rešavanja svojih problema.

U svom traganju, pročitala sam neke Božje reči: „Pošto si čovek, ti treba da razmisliš o tome šta su čovekove odgovornosti. Ne treba pominjati odgovornosti koje nevernici najviše cene, kao što je odanost roditeljima, staranje o roditeljima i stvaranje ugleda za svoju porodicu. Sve je to isprazno i lišeno pravog značenja. Koja je minimalna odgovornost koju osoba treba da ispuni? Najrealnija stvar je koliko sada dobro obavljaš svoju dužnost. Biti zadovoljan otaljavanjem ne znači ispuniti svoju odgovornost, kao što i samo biti u stanju da izgovaraš reči i doktrine ne znači ispuniti svoju odgovornost. Jedino primenjivanje istine i činjenje stvari u skladu s načelima znači ispuniti svoju odgovornost. Tek kada tvoje primenjivanje istine bude delotvorno i od koristi ljudima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, tek kada istraješ u tome da u svemu postupaš u skladu sa istina-načelima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Otaljavanje posla u skladu sa ljudskim načinom obavljanja stvari znači biti površan; samo pridržavanje istina-načela znači pravilno obavljanje svoje dužnosti i ispunjavanje svoje odgovornosti. A kada ispuniš svoju odgovornost, zar to nije ispoljavanje odanosti? To je ispoljavanje odanog obavljanja dužnosti. Tek kada imaš taj osećaj odgovornosti, tu odlučnost i želju i to ispoljenje odanosti u pogledu svoje dužnosti, Bog će te blagonaklono pogledati i imati povoljno mišljenje o tebi. Ako nemaš čak ni taj osećaj odgovornosti, Bog će se prema tebi ophoditi kao prema besposličaru i tupanu i prezreće te. (…) Kad je tako, ako želiš da te Bog blagonaklono gleda, trebalo bi bar da budeš pouzdan u očima drugih ljudi. Ako želiš da ti drugi veruju, da te blagonaklono gledaju, da imaju visoko mišljenje o tebi, onda u najmanju ruku moraš da budeš dostojanstven, da imaš osećaj odgovornosti, da držiš reč i da budeš pouzdan. Štaviše, moraš da postaneš marljiv, odgovoran i odan pred Bogom – onda ćeš u suštini ispuniti zahteve koje Bog ima prema tebi. Tada će biti nade da ćeš dobiti Božje odobravanje, zar ne?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Pročitavši Božje reči, osetila sam da mi se nešto zarilo duboko u srce i ispunilo me nemirom. Shvatila sam da sam bila ljigava i neodgovorna u svojim dužnostima, što me je učinilo krajnje nepouzdanom. Znala sam da Jang Ćing zbog svog lošeg kova nije bila podobna za vođu tima, kao i da u to vreme nije bilo drugih prikladnih kandidata za čelnu poziciju u timu, ali sam i dalje bila nespremna da ponesem to breme kako bih zaštitila rad crkve. Zaista sam bila potpuno lišena osećaja odgovornosti! Pomislila sam kako neki roditelji odgajaju svoju decu dok ne stasaju, ali i kako ta deca, kad odrastu, misle samo na vlastito uživanje i zabavu, ne mareći za svoje roditelje, kad se ovi razbole ili im je zbog starosti potrebna nega. Takvi ljudi su lišeni savesti i razuma. Toliko sam uživala u zalivanju i opskrbi koje Bog pruža putem Svojih reči, ali kad se javila potreba za ljudskom saradnjom u zalivanju, bila sam sebična i ogavna, brinula sam isključivo o svojoj telesnoj udobnosti i uopšte nisam vodila računa o radu crkve. Zbilja nisam imala ni trunke ljudskosti! Počela sam da se gnušam same sebe i stidela se svojih postupaka, ali još me je više mučio osećaj kajanja i krivice, tako da više nisam htela da budem sebična i ogavna.

Kasnije sam se pitala: „Kako to da ja, prema svakoj dužnosti koja zahteva telesnu patnju, osećam otpor i nespremna sam za saradnju? Šta je osnovni uzrok tog problema?” Jednoga dana, naišla sam na sledeći odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da Sotona koristi školsko obrazovanje, društvene uticaje, kao i misli i izjave velikih i čuvenih ličnosti da bi njima trovao ljude, usađujući im razne sotonske otrove i filozofije, poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. Ljudi žive u skladu s tim stvarima, smatrajući telesno uživanje ciljem i smerom svojih stremljenja, pa počinju da žude za hranom, odećom, telesnim uživanjima i zlim trendovima, usled čega im život postaje sve izopačeniji, lišen savesti i razuma normalne ljudskosti. Shvatila sam da sam i sama takva, naročito kada je reč o uživanju u fizičkoj udobnosti. Pre no što sam otkrila Boga, tražila sam da mi na poslu bude udobno i izbegavala da patim i da se umaram. Nije mi bilo bitno da li zarađujem mnogo ili malo; bilo mi je dovoljno da imam da pojedem i popijem. Kad bih oko sebe videla ljude kako se pate, iscrpljuju i iz petnih žila trude da dođu do boljeg života, smatrala sam ih budalama, jer zašto sebi zagorčavati život, kad on ionako traje svega nekoliko tričavih decenija? Kad sam počela da obavljam dužnost u Božjoj kući, još uvek sam se držala ovozemaljskih gledišta i stalno čeznula za fizičkom udobnošću, ne želeći da patim ni da iscrpljujem sebe. Ponekad, posle nekoliko uzastopnih dana naprezanja i psihičke napetosti pri obavljanju dužnosti, uvek bih tražila priliku da se malo fizički opustim kako se ne bih previše istrošila. Kad god je trebalo poneti breme, patiti i plaćati cenu, uvek bih gledala da se izvučem ili da posao prebacim na nekog drugog. Ljudi koji zaista poseduju savest i razum razmišljaju kako da Bogu uzvrate ljubav obavljajući svoje dužnosti, pa se svom silom trude da daju sve od sebe i da na tim dužnostima postignu dobre rezultate, a ja sam, sebična i ogavna kakva sam bila, vodila računa isključivo o svojim fizičkim interesima, a svoje dužnosti sam obavljala ljigavo i aljkavo, bez želje da se oko njih maksimalno potrudim. Mada je mom telu bilo udobno i mada nisam mnogo propatila, propustila sam brojne prilike da zadobijem istinu. Više puta sam se povlačila, odbijala ponuđene dužnosti i bunila se protiv Boga, a da sam tako nastavila, Bog bi me na kraju s gnušanjem odbacio i eliminisao. Bio je to put koji vodi ka smrti! U tom trenutku sam uistinu dokučila značenje onoga što je rečeno u Knjizi Solomonovih izreka: „Udobnost će budale doći glave.” U srcu sam osetila strah. Da nisam čula za onog brata koji je povređen u saobraćajnoj nezgodi, ne bih promislila o sebi, niti bih shvatila ozbiljnost posledica svoje težnje za udobnošću, a još bih manje bila u stanju da se pokajem ili promenim. Tiho sam se zahvalila Bogu.

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je ukazao na put primene. Svemogući Bog kaže: „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, lukav si i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog nema koristi od takvih ljigavih i lažljivih ljudi; oni moraju biti eliminisani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani službenici moraju biti pošteni. Ljudi koji su večito površni i prepredeni i koji iznalaze načine da zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti eliminisani. Neki ljudi razmišljaju: ’Biti poštena osoba se svodi samo na to da se govori istina i da se ne izgovaraju laži. Zaista je lako biti poštena osoba.’ Šta mislite o ovom osećanju? Da li je ljudsko poštenje toliko ograničenih razmera? Sigurno da nije. Moraš da ogoliš svoje srce i da ga predaš Bogu; to je stav koji poštena osoba treba da ima. Baš zato je pošteno srce tako dragoceno. Šta se ovim nagoveštava? Da pošteno srce može da kontroliše tvoje ponašanje i da promeni tvoje stanje. Može te navesti da doneseš ispravne odluke, da se pokoriš Bogu i dobiješ Njegovo priznanje. Takvo srce je zaista dragoceno. Ako imaš takvo pošteno srce, onda u tom stanju treba da živiš, tako treba da se ponašaš i to predstavlja način na koji treba da daješ sebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da Bog voli poštene ljude i one koji pri obavljanju svojih dužnosti imaju osećaj za breme i odgovornost. Takvi ljudi mogu biti nešto lošijeg kova, ali im je zato moguće usmeriti srce ka Božjoj kući. Oni u svoje dužnosti ulažu celo svoje srce i svu snagu, ne praveći nikakve planove u vezi s ličnim interesima. Bog takve ljude odobrava. Postala sam spremna da postupam u skladu s Božjim rečima. Mada ću se na položaju vođe tima susretati s određenim poteškoćama u radu, Bog ljude ne opterećuje bremenom koje oni ne mogu da ponesu. Morala sam da vodim računa o Božjoj nameri, da se prvenstveno posvetim crkvenom radu i da se svim silama potrudim da uradim sve što mogu, obavljajući svoje dužnosti bez ljigavosti i aljkavosti, već sa bogopokornim srcem. Setila sam se kako je Noje gradio barku. U to vreme, industrija je bila nerazvijena, saobraćaj ograničen, a ni Noje nije bio profesionalni brodograditelj. Stoga mu je bilo veoma teško da napravi tako masivnu barku, ali kad se suočio s Božjim nalogom, Noje nije odustao, niti je razmatrao ili planirao kako da zadovolji svoje lične interese. Čim je od Boga dobio zapovest, bez odlaganja se bacio na posao. Svoje je srce uskladio s Božjim, a Božje breme učinio svojim bremenom. Njegovo je srce bilo jednostavno i pokorno prema Božjem nalogu, a to je nešto najdragocenije i nešto što Bog odobrava. Starešine su od mene tražile da budem vođa tima kako bih braću i sestre podstakla da dobro obave posao zalivanja, što bi od mene zahtevalo da podnesem tek nešto više patnje i da platim nešto veću cenu, ali ja nisam imala pokoran stav. Po svom stavu prema dužnosti bila sam miljama daleko od Noja! Upoređujući sebe s Nojevom jednostavnošću, poštenjem i pokornošću, osećala sam ogroman stid i krivicu. Sada, kad je rad na zalivanju suočen s poteškoćama, treba da povedem računa o Božjoj nameri, da preuzmem inicijativu i latim se tog posla, dajući sve od sebe da postignem ono što treba i što mogu da postignem, kako kasnije ne bih ni za čim žalila. Stoga sam pošteno prijavila probleme u vezi sa sestrom Jang Ćing, nakon čega su je starešine smenile i za vođu tima postavile mene.

Isprva, dok sam se obučavala za vođu tima, u mnoge oblasti sam bila neupućena i morala sam da razrešim brojne probleme, pa sam često radila i prekovremeno. S vremenom su počele da mi se javljaju neke negativne emocije, jer mi se činilo da vođa tima mora da brine o previše stvari i da je moja prvobitna dužnost bila mnogo lakša. Čim bih tako nešto pomislila, ubrzo bih shvatila da zapravo ponovo počinjem da brinem o vlastitom telu, pa bih se u srcu pomolila Bogu, spremna da se pobunim protiv tela. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Danas, volim svakog ko je u stanju da sledi Moju volju, svakog ko može da pokaže obzir za Moje breme i svakog ko može da iskreno i čista srca dȃ sve što ima za Mene. Stalno ću ih prosvećivati i neću dozvoliti da se udalje od Mene. Često kažem: ’One koji Mi se iskreno daju sigurno ću izdašno blagosloviti.’ Na šta se ’blagosloviti’ odnosi? Da li znaš? Što se tiče sadašnjeg dela Svetog Duha, odnosi se na breme koje ti poveravam. Za sve one koji su u stanju da nose breme za crkvu i koji se iskreno daju zarad Mene, i njihovo breme i njihova revnost su blagoslovi koji dolaze od Mene. Štaviše, i Moja otkrivenja njima su blagoslov od Mene” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 82. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam Božju nameru. Nakon što sam postala vođa tima, češće sam stupala u interakcije s ljudima, događajima i stvarima. Kad god bih naišla na neki problem ili poteškoću, morala sam da naučim da se oslonim na Boga i da tražim istinu kako bih to razrešila. To je bilo korisnije za moj životni rast i u tome je bila Božja blagodat! Razmišljajući o tome, osećala sam se hrabro i odlučno. Kasnije sam počela aktivno da pratim rad i kad god bih otkrila da je neko od braće i sestara u lošem stanju, kroz razgovor o istini smo zajednički dolazili do rešenja. Takođe sam tragala za istina-načelima u vezi s problemima u radu. Postupajući na taj način, osećala sam da ostvarujem određeni napredak, kako u pogledu život-ulaska tako i u pogledu obavljanja dužnosti. Nakon svake naše međusobne komunikacije, braća i sestre su mi govorili da su nešto zadobili, a ja sam bila presrećna zbog toga. Uvidela sam da sam od svoje spremnosti da aktivno preuzmem odgovornost korist imala ne samo ja, već da sam time ujedno pomagala i drugima. Shvatila sam da su mi odustajanje od života zarad tela i težnja ka dobrom obavljanju dužnosti doneli osećaj lakoće i spokoja.