Tokom 2018. godine, radila sam na grafici u crkvi, ali zbog mog lošeg kova, nisam mogla da izvršavam tu dužnost kako treba, pa sam bila premeštena. Kasnije sam učestvovala u pisanju scenarija, a krajem 2021. godine, ponovo sam bila premeštena zbog mog lošeg kova i nedovoljnog životnog iskustva. Dok sam čekala da mi bude dodeljena nova dužnost, videla sam oko sebe dve sestre koje su jedna za drugom preuzimale dužnosti. Jedna je izabrana za starešinu crkve, a drugoj je dodeljeno da zaliva pridošlice, a ja sam bila jedina kojoj nije data nikakva uloga. Videvši kako su sestre zauzete svojim dužnostima, osetila sam izvesnu zabrinutost. Mislila sam da su rad na grafici i pisanje scenarija dužnosti koje volim i u kojima sam dobra, ali sad kad sam premeštena zbog lošeg kova, koju bih dužnost mogla da izvršavam? Zalivanje pridošlica? Nisam razumela istinu. Propovedanje jevanđelja? Bila sam nespretna u govoru i nisam bila dobra u komunikaciji s ljudima. Starešine su možda videle moj loš kov i nisu znali koju dužnost da mi dodele. Božje delo bližilo kraju, a ja nisam mogla da izvršavam nijednu dužnost niti da pripremam dobra dela, pa kako sam onda mogla biti spasena? Što sam više razmišljala o tome, bila sam sve uznemirenija.

Kasnije, nakon otprilike mesec dana, starešine su mi konačno uredile dužnost, dodelivši mi da radim na poslu čišćenja u crkvi. Bila sam veoma srećna. Mislila sam da ću sada sigurno vredno raditi kako bih valjano izvršavala svoju dužnost. Ali u praksi, otkrila sam da nikako nisam mogla da dokučim načela. Nekoliko puta sam pregledala dokument o čišćenju, ali i dalje nisam znala kako da ga ocenim i klasifikujem. Jednom su nam starešine dale da izanaliziramo dokument o čišćenju i nakon što su ga svi pročitali, podelili su svoja mišljenja jedan za drugim, ali ja nisam mogla ni da zapamtim sve informacije u dokumentu, a kamoli da dam mišljenje. Osećala sam se bespomoćno i negativno, misleći: „Zašto je moj kov tako loš? Izgleda da ni ovu dužnost neću moći dugo da izvršavam.” Nesvesno sam postajala pomalo obeshrabrena. Kasnije sam kroz kontinuiranu obuku konačno postigla određeni napredak. Tada je nekoliko sestara koje su dugo izvršavale svoje dužnosti u našem timu bilo premešteno na druge dužnosti, a braća i sestre koji su tek počeli da se obučavaju još uvek nisu bili upoznati sa radom, pa sam privremeno izabrana za vođu tima. Osećala sam veliki pritisak i plašila sam se da će ako ne obavim posao dobro, to uticati na rezultate rada, te da ću ponovo biti premeštena i javno prihvaćena kao neko sa lošim kovom i da ću možda biti isključena u nekom trenutku. Da bih dobro obavljala posao, radila sam od jutra do mraka, organizujući dokumente o čišćenju i odgovarajući na pitanja braće i sestara. Iako sam marljivo sarađivala, još uvek nisam mogla da rešavam sve u isto vreme. Štaviše, fokusirala sam se samo na obavljanje posla, nisam sumirala probleme, niti sam usmeravala druge da uče načela, što je dovelo do toga da nekoliko dokumenata bude pogrešno klasifikovano, a to je usporilo rad na čišćenju. Nedugo zatim, bila sam smenjena. Iako sam još uvek obavljala rad na čišćenju u crkvi, bila sam veoma tužna, misleći: „Moj kov je tako loš da ništa ne mogu da radim kako treba. Stvarno mi nema spasa! Mogla bih biti uklonjena u bilo kom trenutku.” Živela sam u stanju definisanja sebe, rutinski izvršavajući svoje dužnosti svakog dana. Kad sam videla sestre sa kojima sam sarađivala kako se susreću sa problemima u svom radu, nisam želela da pomognem, misleći; „Koje probleme ja mogu da prozrem sa svojim lošim kovom? Ako kažem nešto pogrešno, zar to neće samo dodatno dokazati da imam loš kov?” Čak sam se žalila zašto je Bog drugima dao tako dobar kov, dok je moj tako loš. Tokom tog perioda, braća i sestre su me podsećali da se fokusiram na život-ulazak i da kad imam vremena pišem članke o iskustvenom svedočenju, ali ja sam pomislila: „Život-ulazak je nešto što mogu postići samo ljudi dobrog kova. S mojim lošim kovom, šta još mogu da uradim osim da uložim malo truda? Zaboravi. Pošto je Bog odredio da moj kov bude loš, samo ću se pokoriti i uložiti malo truda u crkvi.” Pomalo sam odustala od sebe. Kasnije sam shvatila da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, ne želim da dođem do tačke da me uklone, takođe želim da se fokusiram na život-ulazak i stremim ka istini, ali s mojim lošim kovom, ja čak ni ne znam kako da tragam za istinom. Bože, molim Te, prosveti me i usmeri me da ispravim ovo stanje.”

Jednog dana, dok sam razmišljala o svojim problemima, odjednom sam se setila jednog stiha iz pesme: „Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.” Setila sam se da je Bog detaljno besedio o tom stihu, pa sam brzo pronašla i pročitala ovaj odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Sledeći stih u pesmi kaže: ’Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.’ Te reči zvuče veoma stvarno i govore o zahtevu koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? Ako su ljudi slabog kova, to nije kraj sveta. Ali moraju da imaju pošteno srce. Ako je tako, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, da budeš odan svojoj dužnosti, da ne koristiš prečice, da ne budeš ljigava i lažljiva osoba, da ne lažeš i ne varaš i ne pričaš prazne priče. Moraš da postupaš u skladu sa istinom i budeš neko ko stremi ka istini. Mnogi misle da su oskudnog kova i da nikad ne mogu dobro da ispune svoju dužnost niti da dostignu standard. Oni se u potpunosti predaju onom što rade, ali ne mogu da dokuče načela niti da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše oskudan i da postanu negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima oskudan kov? Biti oskudnog kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude oskudnog kalibra. Kao što je Bog ranije rekao, za Njim tuguju oni koji su pošteni, a ne neznalice. Šta to znači biti neznalica? Neznanje u mnogim slučajevima potiče od oskudnog kova. Kad su ljudi oskudnog kova, oni imaju tek površno znanje o istini. Ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često je ograničeno na površno i doslovno razumevanje – ograničeno je na doktrinu i pravila. Zbog toga oni ne mogu da shvate mnoge probleme i ne mogu da dokuče načela dok obavljaju dužnost niti da dobro obavljaju svoju dužnost. Zar onda Bog ne želi ljude oskudnog kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da loš kov nije smrtonosna bolest i da je ključ imati iskreno srce koje voli istinu. Takvi ljudi možda neće postići veoma dobre rezultate u svojoj dužnosti zbog problema sa svojim kovom, ali njihova srca su okrenuta Bogu i ne štede svoj trud da bi izvršavali svoje dužnosti najbolje što mogu. Na taj način će udovoljiti Bogu. Razmišljala sam o tome kako me, iako je moj kov loš, crkva nije lišila prilike da izvršavam svoju dužnost, već mi je umesto toga dodelila odgovarajuću dužnost u skladu sa mojim kovom. Morala sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, da pristupim toj dužnosti od Boga sa iskrenim srcem i da dam sve od sebe u onome za šta sam sposobna. Ali nisam ušla u to sa pozitivnog stanovišta, jer kada sam videla da mi starešine nisu odmah dodelile dužnost, mislila sam da je to zato što je moj kov toliko loš da starešine nisu znale koju dužnost da mi dodele. Kao rezultat toga, provodila sam dane tonući u negativnost i pogrešno razumevanje, brinući o svojoj budućnosti i sudbini. To što sam bila lišena radne sposobnosti sprečavalo me je da izvršavam dužnost vođe tima, a to što su me starešine premestile bilo je u potpunosti za dobrobit rada crkve, ali mislila sam da Bog to koristi da bi me razotkrio, pa sam jednostavno odustala od sebe. Kad sam videla da su sestre sa kojima sam sarađivala naišle na probleme koje nisu razumele, nisam bila voljna da se uključim. Kad su me braća i sestre zamolili da se obučim za pisanje članaka o iskustvenom svedočenju, takođe nisam bila voljna da sarađujem. Osećala sam da ću sa svojim kovom, bez obzira na to koliko truda uložim, i dalje biti meta za isključivanje u budućnosti, pa nisam želela da stremim ka istini i bila sam zadovoljna doprinoseći samo malim fizičkim trudom u crkvi. Moje ponašanje nije bilo ni blizu slično ponašanju poštenog čoveka. Shvativši to, pokajala sam se što sam pogrešno razumela i žalila se na Boga i želela sam da izađem iz tog pogrešnog stanja.

Jednog dana sam pogledala video o iskustvenom svedočenju pod nazivom: „Kako razrešiti čestu negativnost izazvanu lošim kovom” i odlomak Božjih reči citiran u njemu bio mi je od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih postupaka od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu. Rekao sam da svaka osoba ima priliku da bude usavršena i da je u stanju da bude usavršena, i to je istina, međutim, ti u svojoj potrazi ne pokušavaš da budeš bolji. Ako ne ispuniš ova tri kriterijuma, onda na kraju moraš biti eliminisan. Ja želim da svako uhvati korak, želim da svako ima delo i prosvećenje Duha Svetoga i da može da bude pokoran do samoga kraja, jer je to dužnost koju svako od vas treba da obavlja. Nakon što svi obavite svoju dužnost, svi ćete biti usavršeni, i svi ćete odlučno posvedočiti. Svi oni koji su odlučno posvedočili jesu oni koji su pobedili Sotonu i zadobili Božje obećanje, i oni su ti koji će ostati da žive na divnom odredištu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Božje reči su bile vrlo jasne. Svako ima priliku da bude spasen i sve dok čovek iskreno stremi, Bog ga neće napustiti niti isključiti samo zbog njegovog lošeg kova. Bog postavlja zahteve svakom čoveku u skladu sa njegovom kovom i rastom. Oni sa dobrim kovom i radnim sposobnostima mogu da postanu starešine ili nadzornici i posledično, za njih su Božji zahtevi veći, dok se zahtevi za one sa lošim kovom postavljaju u skladu s njihovim sposobnostima. Ali ja sam se držala svojih predstava i uobrazilje, misleći da Bog ne spasava ljude lošeg kova. Kada sam videla da me stalno premeštaju, mislila sam da me Bog razotkriva i pokušava da mi oduzme pravo da izvršavam svoju dužnost i da koristi to kao šansu da me isključi. To je bilo pogrešno razumevanje Boga i to su bile moje predstave i uobrazilje. U stvarnosti, Božja kuća me nije sprečila da izvršavam svoju dužnost samo zbog mog lošeg kova, već je koristila premeštaje kako bi mi omogućila da izvršavam dužnosti unutar okvira svog kova. Zapravo, sve dok iskreno stremim, voljna sam da napredujem, odano izvršavam svoju dužnost u trenutnoj ulozi i dam sve od sebe u onome za šta sam sposobna, mogu da udovoljim Božjim namerama. Međutim, nisam se bavila poslovima na koje je trebalo da obratim pažnju i uopšte nisam uzimala u obzir Božje srce. Provodila sam dane razmišljajući o svojoj budućnosti i odredištu i nisam bila od koristi u svojoj dužnosti. Čak i da je moj kov bio bolji, opet ne bih stekla Božje odobrenje i na kraju bih bila isključena. Razumevanje Božjih namera razbistrilo mi je srce i pomislila sam: „Više ne mogu pogrešno da shvatam i žalim se na Boga. Moram ispravno da sagledam svoj kov i da budem odana u svojoj dužnosti. Čak i ako me jednog dana ponovo premeste zbog mog lošeg kova, trebalo bi da se suočim s tim ispravno i da ne razumem pogrešno niti da se čuvam od Boga.”

Kasnije, tokom jedne od mojih duhovnih posvećenosti, naišla sam na dva odlomka Božjih reči koji su mi dali razumevanje korena moje konstantne negativnosti zbog lošeg kova. Svemogući Bog kaže: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Među nevernicima postoji izreka: ’Nema besplatnog ručka.’ Antihristi gaje istu logiku, pa ovako razmišljaju: ’Ako budem radio za tebe, šta ćeš mi ti dati zauzvrat? Koje koristi mogu da imam od toga?’ Kako bi se ta priroda mogla ukratko opisati? Nju pokreće profit, ona profit stavlja iznad svega ostalog, sebična je i ogavna. To je priroda-suština antihristȃ. Oni u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Bog razotkriva da su antihristi motivisani isključivo profitom. Sve što rade zasnovano je na njihovom ličnom interesu. Čak iako se čini da se donekle žrtvuju i daju sebe, to rade samo u zamenu za Božje blagoslove i nagrade, a ako ne dobiju blagoslove, postaju negativni i opiru se, a čak se i raspravljaju s Bogom i kritikuju Ga. Sve što antihristi rade, rade da bi stekli blagoslove i dobrobiti. Zar se nisam ponašala baš kao antihrist? Verovala sam u Boga samo da bih primila blagoslove i dobrobiti. Kad sam tek počela da verujem u Boga, bila sam veoma entuzijastična da radim stvari kako bih stekla blagoslove, zatvorila sam svoju radnju i napustila porodicu i nikada nisam odbijala nijednu dužnost koju mi je crkva dodelila. To je bilo zato što sam smatrala da što više dužnosti obavim, to ću više dobrih dela da pripremim i da će moje šanse za spasenje u budućnosti biti veće. Ali kasnije sam, zbog lošeg kova, stalno bila premeštana i počela sam da brinem, misleći da nijednu dužnost ne mogu valjano da izvršavam niti da pripremim dobra dela i da možda neću primiti blagoslove u budućnosti, pa sam postala negativna, zabušavala i odustala od sebe. Videla sam da je moja vera u Boga bila samo pokušaj da sa Njim trgujem. Bila sam zaista sebična i ogavna! Tek su mi bile dodeljene nove dužnosti i nisam bila lišena prilike da izvršavam svoje dužnosti, ali sam brinula da možda neću primiti blagoslove, pa sam postala negativna i počela da se žalim. Da je Bog jednog dana zaista rekao da me neće blagosloviti, sigurno bih Ga kritikovala. Pomislila sam na Pavla. Njegovo delo i davanje za Boga bilo je samo zato da bi stekao blagoslove i krunu. Ignorisao je Božju nameru i nije nastojao da menja svoju narav i na kraju je otvoreno kritikovao Boga i zahtevao nagrade i krunu, što je uvredilo Božiju narav i izazvalo kaznu. Sledila sam isti put kao Pavle i kad se ne bih fokusirala na stremljenje ka istini i rešila svoje nečiste namere traženja blagoslova, ne bi se radilo prosto o tome da li sam smenjena ili premeštena, već bih na kraju pružala otpor Bogu kao Pavle i bila bih isključena. Nisam želela da nastavim da idem tim pogrešnim putem, pa sam se pomolila Bogu, želeći da se pokajem.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Ja o odredištu svake osobe ne odlučujem na osnovu njenih godina, dužine njenog staža, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nešto što nijedna osoba ne može da promeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da Bog ne meri da li čovek može da bude spasen prema njegovom kovu, već prema tome da li se, dok Ga sledi, fokusira na stremljenje ka istini, rešava svoje različite pogrešne misli i stanovišta i iskvarene naravi i postaje usklađen s Bogom. Bez obzira na to koliko je čovekov kov dobar, ako ne stremi ka istini ili ne menja svoju narav, na kraju će biti isključen. Iako neki ljudi imaju loš kov, ako imaju iskreno srce i žele da primenjuju istinu u skladu sa istina-načelima u svim stvarima, Bog će ih odobriti. Bilo da neko ima dobar ili loš kov, svi ljudi treba da streme ka istini i fokusiraju se na promenu svoje naravi. Spoljni uslovi, trud i davanje sebe ne mogu da odrede ishod i odredište osobe. Ključ je u tome da li neko može da sledi Božji put i proživi stvarnost Njegovih reči. Nisam razumela Božju pravednu narav. Kada sam videla da sam nekoliko puta bila premeštena zbog svog lošeg kova, mislila sam da, bez obzira na to koliko se trudila, sa lošim kovom, sve bi bilo uzalud i na kraju bih bila isključena. Zato sam postala negativna i oprezna, a čak sam i iskaljivala svoje frustracije na svoje dužnosti. Nisam stremila ka istini i samo sam tražila blagoslove, a moja iskvarena narav se uopšte nije promenila. Nisam mogla da se pokorim ni jednostavnoj dodeli novih dužnosti, pa kako bih mogla da govorim o spasenju? Ako bi se stvari nastavile ovako, ne bi se radilo o tome da Bog želi da me isključi, već bi moje predstave i uobrazilja, zajedno sa mojom ambicijom i željom za blagoslovima, doveli do moje propasti i isključenja. Videla sam da nesagledavanje stvari u skladu sa Božjim rečima u čovekovoj veri zaista uništava čoveka.

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči, koji je stvari u mom srcu učinio još jasnijim. Svemogući Bog kaže: „Zašto Bog predodređuje ljude sa različitim vrstama kova? Zašto Bog ljudima ne dâ savršen kov? O koliko aspekata smo razgovarali u zajedništvu u vezi sa tim koje su u tom smislu Božje namere i kako ljudi tome treba pravilno da pristupe? Hajde da ih rezimiramo. Prvi aspekt je da se to prihvati od Boga. To su najosnovnija misao i gledište koje ljudi treba da poseduju. Drugi aspekt je da prepoznaš i proceniš kakav ti je kov, te da na osnovu svog kova i svojih sposobnosti postupaš i izvršavaš svoju dužnost. Ne pokušavaj da radiš stvari koje nadilaze tvoj kov i tvoju sposobnost. Ono što možeš da uradiš, radi savesno i prizemno, i čini to dobro. Ono što ne možeš, sebe na to ne prisiljavaj. Koji je treći aspekt? (Ne smemo stalno da priželjkujemo da promenimo svoj kov. Čak i ako je naš kov prosečan, loš ili ga uopšte nemamo, tome moramo ispravno da pristupimo. Ne smemo uvek da priželjkujemo da Bogu dokazujemo kako nam je kov dobar. To nije primereno.) Tako je. Svom kovu pristupi ispravno. Nemoj da se žališ. Koliko god da ti je Bog dao, On će toliko od tebe i tražiti. Ono što ti Bog nije dao, od tebe On to neće ni zahtevati. Na primer, ako ti je Bog dao prosečan kov ili loš kov, On od tebe ne zahteva da budeš starešina, vođa tima ili nadzornik. Međutim, ako ti je Bog dao rečitost, sposobnost da se izraziš ili određeni talenat i zahteva od tebe da izvršavaš posao povezan s tim talentom, onda treba dobro da ga izvršavaš. Ne propusti da živiš u skladu sa onim stanjima koja ti je Bog dao. Moraš da živiš u skladu sa onim što ti je Bog darovao, da iz toga izvučeš najviše što možeš i primenjujući to dobro, primenjujući to na pozitivne stvari i stvarajući vredne radne rezultate koji koriste ljudskom rodu. To bi bilo odlično, zar ne? (Da.) Osim toga, moraš da znaš da, time što ljudima daje različit kov, Bog ima dobre namere. Upravo zato što želi da te spase, Bog ti nije dao preterano dobar kov. U tome je sadržana Božja mukotrpna namera. To što ti Bog daje prosečan ili loš kov zapravo je zaštita za tebe. Da ljudi imaju preterano dobar ili izuzetan kov, bilo bi im lako da slede svet i Sotonu, pa ne bi lako počeli da veruju u Boga. Pogledajte one koji se u svetu ističu u različitim delatnostima i oblastima – kakvi su to ljudi? Sve sami lukavi genijalci, ovaploćeni đavoli. Zatražiš li od njih da veruju u Boga, oni pomisle: ’Verovanje u Boga ne vodi nikuda – samo oni nesposobni veruju u Boga!’ Ljudi izrazito dobrog kova, sjajnih sposobnosti i naprednih tehnika postaju Sotonini zarobljenici. Oni žive isključivo prema svojim iskvarenim naravima i u potpunosti za svet. Svi takvi ljudi su ovaploćeni đavoli. Recite Mi, da li takve ljude Bog spasava? (Ne.) Dakle, jeste li voljni da budete ovaploćeni đavoli ili ste voljni da budete obične osobe, osobe lošeg kova, ali koje mogu da dobiju Božje spasenje? (Voljni smo da budemo obični ljudi.) (…) Ako izabereš da budeš prost, običan čovek prosečnog kova, koji bi u ovom životu radije da ne uživa u dobrom materijalnom životu, koji ne želi da postane istaknuta ličnost, koji ne oseća da pripada ovom svetu i koga svi gledaju s visine, koji bi radije da bude takva osoba i da ceni i zadobije priliku za spasenje koju Bog daje ljudima – ako je to tvoj izbor, ako biraš da budeš spasen i biraš da ne slediš ovaj svet, i u svom srcu ne želiš da pripadaš ovom svetu, već da pripadaš Bogu, onda ne treba da prezireš kov koji ti je Bog dao. Čak i ako ti je kov veoma loš ili ti Bog nije dao nikakav kov, i dalje treba rado da prihvatiš ovu činjenicu i da, sa urođenim stanjima različitih sposobnosti koje ti je Bog dao, ispunjavaš dužnost stvorenog bića. Dodatni aspekt je u tome da čak i ako kov koji Bog ljudima daje nije naročito dobar – naprosto je kov običnih ljudi – i ako su sposobnosti koje im On daje u svim aspektima prosečne ili čak loše, i dalje se mogu postići i dostići najosnovnije istine koje ljudi treba da primenjuju i kojima ih Bog uči, ukoliko su ljudi spremni da u njihovu primenu ulože svoje srce. Čak i ako ti je kov veoma loš, a tvoja sposobnost shvatanja, sposobnost prihvatanja stvari, sposobnost donošenja sudova i sposobnost prepoznavanja stvari su veoma loše ili čak uopšte ne postoje, ukoliko poseduješ najosnovniju ljudskost i razum, zadaci i poslovi koje ti Bog poverava mogu se završiti i dobro obaviti. Osim toga, najosnovniji način da se ljudi boje Boga i klone zla, koji Bog od njih zahteva, nešto je što možeš da slediš; to je nešto što možeš da dostigneš i da postigneš. Prema tome, Bog nikad nije nameravao da ti dâ vrlo dobar kov. Da ti je Bog dao dobar kov i neke posebne sposobnosti, omogućavajući ti da u svetu postaneš ovaploćeni đavo, onda te Bog ne bi spasao. Da li u vezi sa ovim sad možete da shvatite Božje srce? (Da.) Ako možete da shvatite Božje srce, to je dobro; razumećete ovu istinu i ispravno ćete pristupiti sopstvenom kovu; u vezi s tim više neće biti teškoća. Ljudi potom naprosto treba da rade ono što bi trebalo da rade. Čak i ako je to samo jedan posao, uloži svoje srce i napor da ga dobro izvršiš i ne propusti da živiš prema očekivanjima koja Bog ima u odnosu na tebe” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Iz Božjih reči, videla sam da je kov svake osobe odredio Bog. Bez obzira na to da li je čovekov kov dobar ili loš, sve to ima Božju dobru volju. Čak je i loš kov Božja zaštita za čoveka. To je zaista istina. Imala sam nadmenu narav i kad bih postigla neke rezultate u svojim dužnostima, postajala bih samouverena, osećajući da sam bolja od drugih i čak bih ih snishodljivo posmatrala, želeći da drugi imaju visoko mišljenje o meni. Kako nalaže moja priroda, da sam imala dobar kov, možda bih završila tako što bih sledila put antihrista. Iako moj kov i radne sposobnosti nisu bili tako dobri kao kod sestara sa kojima sam sarađivala, i dalje sam mogla da se nosim s organizovanjem materijala za čišćenje, pa je trebalo da dam sve od sebe u skladu s Božjim zahtevima, organizujem materijale za čišćenje u skladu s načelima i koristim ono što mi je Bog dao da bih Mu udovoljila.

Kasnije sam dobila pismo od starešina u kojem je pisalo da je hitno potreban neko za dužnost u crkvi u drugoj regiji i da žele da urede da to budem ja. Kad sam pročitala pismo, istovremeno sam bila i srećna i zabrinuta. Bila sam srećna jer bi mi izvršavanje te dužnosti omogućilo da se više obučavam i koristilo bi mi za život-ulazak, ali sam i brinula: „S mojim kovom, da li mogu da se nosim s tim? Šta ako ne budem mogla da se nosim s tim i ponovo budem premeštena?ˮ Shvatila sam da opet brinem o svojoj budućnosti i odredištu, pa sam se pomolila Bogu, želeći da se pobunim protiv sebe i da sagledam stvari u skladu s Njegovim rečima. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kad ljudi mogu racionalno da pristupe svom kovu a zatim i da tačno identifikuju svoju poziciju, ponašajući se kao stvorena bića koja Bog želi na skroman način, radeći pravilno ono što treba na osnovu svog urođenog kova i pokazujući svoju odanost i ulažući sav svoj trud, oni postižu Božje zadovoljstvo” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, u srcu sam imala osećaj oslobođenja. Nisam mogla da nastavim da se brinem i planiram svoju budućnost. Od tada pa nadalje, trebalo bi da se fokusiram samo na odano izvršavanje svojih dužnosti, a za stvari koje nisam razumela ili nisam znala kako da uradim, trebalo bi da se više molim Bogu i tražim od braće i sestara. Ako jednog dana, zbog svog lošeg kova, stvarno ne budem mogla da ispunim zahteve i ako budem premeštena, bila bih voljna da se pokorim. S tim na umu, prihvatila sam ovu dužnost.

Iako još uvek postoji mnogo nedostataka i mana u mojim dužnostima, i mnogo aspekata koje ne uzimam u obzir, više nisam sputana svojim lošim kovom i osećam se potpuno opušteno dok izvršavam svoje dužnosti. Zaista sam iskusila da samo ako sagledavamo ljude i stvari, i ponašamo se i delujemo u skladu sa Božjim rečima i istinom, možemo da postignemo oslobođenje i slobodu. Sada imam samo mali deo tog iskustva, a i dalje moram više da primenjujem i doživim Božje reči.