Nekada sam živela u skladnoj porodici. Nismo brinuli ni o hrani ni o odeći. Međutim, tokom početne faze druge trudnoće nesvesno sam pila tradicionalni kineski lek za poboljšanje cirkulacije, što je umalo dovelo do pobačaja, ali sam kasnije, uz lekarsku pomoć, uspela da rodim sina. Iako smo i ja i dete bili van životne opasnosti, na internetu sam pročitala da uzimanje tog leka tokom trudnoće može da dovede do poremećaja rasta kod deteta. Zbog toga sam osećala teško breme na srcu. Kad god bih videla da su druga, mlađa deca viša od mog deteta, duboko u srcu bih osetila bol i često sam samu sebe krivila. Nebrojeno puta sam zbog toga prolivala suze. U oktobru 2013. godine, jedna rođaka mi je svedočila o delu Svemogućeg Boga poslednjih dana i pokazala mi odlomak iz reči Svemogućeg Boga, pod naslovom „Bog je izvor čovekovog života”. Jedan odeljak je na mene ostavio naročito dubok utisak. Bog kaže: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoje odgovornosti. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, igraš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Božje reči su me duboko dirnule. Spoznala sam da čovekov život potiče od Boga, da ne zavisi od čoveka kakvu će decu imati i da je sve to deo Božje suverenosti i Njegovih uređenja. U tom trenutku, nisam mogla a da ne zaplačem i da sav svoj bol i brige ne iznesem pred Boga. Kao nikada ranije, srce mi je preplavio osećaj slobode. Kasnije sam, čitajući Božje reči, takođe shvatila da pol, izgled i visinu svake osobe na ovom svetu predodređuje Bog i da na njih ne utiču spoljašnje okolnosti. Da je Bog odredio da mi dete bude zdravo, onda čak ni lek koji sam uzimala ne bi uticao na njegovo zdravlje. Osetila sam da su Božje reči taj isceljujući lek koji je raspršio moje unutrašnje tegobe, pa sam u srcu osetila veliko olakšanje i slobodu.

Šest meseci nakon što sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, započela sam da obavljam svoju dužnost u crkvi. Moj muž se isprva nije tome protivio. Ali u maju mesecu 2014. godine, gledao je na televiziji i na internetu svu tu negativnu propagandu koju KPK širi da bi hulila, opanjkavala i klevetala Crkvu Svemogućeg Boga, pa je počeo da sputava moju veru. Čak mi je razbio MP5 plejer koji sam koristila za čitanje Božjih reči i rekao: „Pogledaj šta govore na internetu. Država se protivi tvojoj veri u Svemogućeg Boga i uhapsiće te policija. Ako te uhapse, to će biti krajnje ponižavajuće! Na internetu takođe kažu da vernici u Boga napuštaju svoje porodice i ne žive normalnim životom.” Uzvratila sam mu: „Za sve ovo vreme otkad verujem u Boga, jesam li napustila svoju porodicu ili prestala da živim na normalan način? Mi na okupljanjima samo čitamo Božje reči, kao što si svojim očima mogao da se uveriš. Ako nismo učinili ništa protivzakonito, da li je onda po zakonu da nas policija hapsi? Oni koji kradu, pljačkaju, kockaju se i bave prostitucijom prolaze nekažnjeno, a policija se baš namerila da hapsi vernike. Zar to nije izvrtanje ispravnog i pogrešnog?” Ali šta god da sam govorila, muž naprosto nije hteo da sluša. Kasnije me je stalno progonio zbog moje vere u Boga i potezao je to pitanje kad god bi zbog nečega bio nesrećan. Kad god bi se vratio s posla i video da me nema kod kuće, on bi eksplodirao od besa i povikao: „Kako da i dalje živimo ovako? Ako nastaviš ovako da veruješ, zvaću policiju!” Često bi noću dolazio pijan kući i vikao na mene, preturao mi po stvarima da bi pronašao knjige Božjih reči, tvrdeći da će ih uništiti. Čak bi me čupao za kosu i vukao po podu, insistirajući da usred noći odem iz kuće. Bila sam besna, misleći: „Moja vera u Boga sastoji se samo u tome da se s braćom i sestrama okupljam kako bismo zajedno jeli i pili Božje reči, a muž se ipak ovako ophodi prema meni – pravi je đavo!” U nastupu besa, pomišljala sam i da odem od kuće, ali kad bih pomislila na svoja dva mala deteta i na to da ne želim da se moj, teškom mukom stečeni brak ovako raspadne, nastavljala sam da trpim. Sasvim neočekivano, međutim, muž je počeo da me još žešće proganja.

Dana 16. februara 2016. godine, dok sam se posle ručka spremala da odem na okupljanje, muž je povikao: „Opet izlaziš? Ti ne živiš normalnim životom!” Odgovorila sam: „Kako to misliš da ne živim normalnim životom? Blagovremeno sam obavila sve kućne poslove. Skuvala sam ručak i pospremila kuću, a sada hoću da malo vremena posvetim sebi.” Baš kad sam se spremala da otvorim vrata, on ih je iznenada zaključao i isprečio se preda mnom, pa mi, držeći telefon u ruci, zapretio: „Ako ponovo izađeš, pozvaću policiju!” Nakon toga je okrenuo broj 110, za hitne slučajeve. Bila sam veoma nervozna. Videvši ga kako pritiska zeleno dugme za poziv, žurno sam mu rekla: „Ako sada okreneš taj broj, znaš li šta će se nakon toga desiti? Postoji kazna za činjenje zla!” Na trenutak mu je zadrhtala ruka u kojoj je držao telefon, a zatim je isključio aplikaciju za pozivanje i u nastupu besa rekao: „Ja više ne mogu ovako da živim! Danas ne idem na posao. A i ti ćeš danas morati da doneseš odluku! Sada ću pozvati tvog oca i svoju majku da se dogovorimo oko razvoda!” Zatim je pozvao moje roditelje i svoju mamu. Nisam znala šta da radim i osećala sam se zaista slabo. Posmatrajući porodičnu fotografiju na zidu, nisam mogla a da ne pomislim: „Nije nam bilo lako da doguramo dovde. Život nas nije mazio i u prošlosti smo, zbog muževljevog posla, tako malo vremena provodili zajedno. Ali on sada ima stabilan posao, preselili smo se u veću kuću, u kojoj živimo bezbrižno, a sin i ćerka su nam oboje zdravi i pametni. Zaista smo ostvarili uspeh, kako u porodičnom tako i u poslovnom smislu. Ako se razvedemo, sve ću to izgubiti. Iako se, zbog svoje vere u Boga, suočavam s progonima, bar mi je cela porodica na broju, a naša deca imaju i oca i majku. Kako da se sad tek tako razvedemo? Zbilja ne želim da dođe do toga.” Pokajala sam se što ga nisam sprečila da pozove moje roditelje. Da sam samo rekla nešto pomirljivo i pristala da neko vreme ne izlazim iz kuće, on možda ne bi ni pomenuo razvod. Nisam znala kako da prođem kroz sve to, pa sam se pomolila Bogu, nadajući se da će me On usmeriti. U tom trenutku, prisetila sam se reči Gospoda Isusa: „Niko ko se primi pluga, pa se okreće natrag, nije prikladan za Carstvo Božije” (Luka 9:62). Učinilo mi se kao da mi je zrak svetlosti presekao srce, koje se najednom razvedrilo, pa sam pomislila: „Zar ja sada ne razmišljam samo o svom telu? Suočivši se sa izborom između porodice i vere, plašim se da ću izgubiti porodicu i kajem se što mužu nisam rekla nešto pomirljivo. Pokušavam da s njim napravim kompromis i da sačuvam svoju porodicu po cenu izdaje Boga. Na koji to način ja svedočim o Bogu?” Prisetila sam se onih dana kad sam strašno patila zbog problema u vezi sa sinom, pa sam se zapitala: „Da me Bog nije spasao, kako bih sada mogla tako slobodno da živim? Ne smem da budem tako nezahvalna i lišena savesti.” Stoga sam se pomolila Bogu: „Molim Te, Bože, podari mi veru. Ma šta da se sad dogodi, čak i ako se zbilja razvedemo, ja i dalje biram da verujem u Tebe i da obavljam svoju dužnost.” Nakon molitve, srce mi je preplavio osećaj slobode.

Tog popodneva, došli su nam u posetu moj otac, dve moje mlađe sestre, kao i moji svekar i svekrva. Svi su oni verovali mom mužu i progonili me zajedno s njim. Na kraju su me moj otac i sestre na silu ugurali u auto i odvezli me natrag u rodni kraj. U roditeljskom domu, svakodnevno su mi držali pridike. Videvši da insistiram na svojoj veri u Boga, otac je jednoga dana za ručkom rekao: „Država se žestoko obračunava s onima koji veruju u Svemogućeg Boga i sve ih redom hapsi. Ako te uhapse i osude na nekoliko godina robije, misliš li da će te muž i dalje želeti? Na kraju ćeš ostati bez doma. Zašto da toliko patiš? Poslušaj nas i odrekni se te svoje vere. Na televiziji vas nazivaju antidržavnim elementima, a kakvu korist možeš da imaš od suprotstavljanja državi? Pogledaj samo svoju porodicu, imate kuću i automobil, kao i dva pametna i dobro vaspitana deteta. Zašto se odričeš tako dobrog života samo da bi i dalje verovala u Boga? Ti stvarno nisi ni svesna koliko si blagoslovena!” Što sam ga duže slušala, sve sam više besnela u sebi. O čemu on to priča, zar mene naziva antidržavnim elementom? Šta mu to znači da se suprotstavljam državi? Božje reči jasno kažu: „Bog ne učestvuje u čovekovoj politici, pa ipak kontroliše sudbinu svake zemlje i naroda. Bog upravlja ovim svetom i čitavom vaseljenom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Strogo i svečano sam rekla: „Oče, to što verujemo u Boga naprosto znači da čitamo Božje reči i da se okupljamo kako bismo u zajedništvu razgovarali o istini. Bog nas usmerava da idemo pravim putem i da proživimo normalnu ljudskost. Kako to može da bude usmereno protiv države? Ne smeš da veruješ neosnovanim glasinama!” Ali mama je, videvši da neću da ih poslušam, vrisnula na mene: „Ako nastaviš s tim, uhapsiće te i ostaćeš bez ičega. Na šta će ti onda ličiti život? Ako baš hoćeš da veruješ, pođi sa mnom do katedrale da zajedno verujemo u Boga u Trosamostalnoj patriotskoj crkvi!” Rekla sam joj: „KPK ne hapsi ljude iz katedrale zato što su oni poslušni prema KPK. Mada ti ljudi tvrde da veruju u Gospoda Isusa, oni zapravo slušaju čoveka i veruju u čoveka, a ne u Boga. Istiniti put je oduvek izložen progonu. Dok je Gospod Isus delovao u Judeji, rimske vlasti i fariseji su Ga klevetali i osuđivali. Apostole koji su sledili Gospoda rimske vlasti su hapsile zbog propovedanja jevanđelja. Možeš li da kažeš da Gospod Isus nije istiniti Bog i da nije istiniti put? Mi danas verujemo u istinitog Boga i neminovno ćemo se suočiti s hapšenjima i progonom od strane sotonske vlasti KPK. Mama, Svemogući Bog je Gospod Isus koji se vratio, On je Bog koji sada obavlja novu etapu dela, na temeljima onoga što je uradio u Doba blagodati. Došao je da u potpunosti spase čovečanstvo. Verovanje u Svemogućeg Boga znači da sledimo novo Božje delo. Zar to što ti sada možeš da veruješ u Gospoda Isusa nije zasluga brojnih misionara koji su došli u Kinu, napustivši svoje porodice i karijere da bi propovedali jevanđelje?” Videvši moju čvrstu rešenost, otac me je prekinuo i počeo žestoko da me ispituje: „Ti, dakle, i dalje insistiraš na svojoj veri i kažeš da ne postoji mogućnost da joj okreneš leđa? Kao tvoji roditelji, mi ovo radimo za tvoje dobro. Ako te budu uhapsili, nemoj nas da kriviš da te nismo upozorili! Ako nas ne poslušaš i ako nastaviš s tom svojom verom, ja ću te se zvanično odreći. Nakon razvoda, možeš da ideš kud ti je volja. Ova porodica te više ne želi!” Kad je to izgovorio, ocu su krenule suze niz obraze. Gledajući ga tako slomljenog, i ja sam zaplakala. U srcu sam se tiho pomolila Bogu: „Svemogući Bože, molim Te da učiniš da mi srce bude tiho pred Tobom. Ne znam kako da se ponašam u ovoj situaciji. Molim Te da mi podariš veru i da me usmeriš.” Nakon molitve, pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Zahvaljujući smernicama iz Božjih reči, najednom sam shvatila da, iako čovek koji pokušava da me ubedi liči na mog oca, to zapravo Sotona nastoji da me, koristeći moje emocije, privuče na svoju stranu, pokušavajući da me natera da napustim i izdam Boga. Da sam prešla na očevu stranu, zar time ne bih nasela na Sotonine spletke? Najednom sam se prisetila reči Gospoda Isusa: „Ko svoju majku više voli od mene, nije dostojan da bude moj sledbenik” (Matej 10:37). Sve što imam dolazi od Boga, a i moj život takođe potiče od Boga. Savršeno je prirodno i opravdano verovati u Boga i obožavati Ga, te ja stoga ne mogu da napustim svoju veru u Boga samo iz obzira prema očevim osećanjima. Takođe sam se setila Petrovog iskustva. Petrovi roditelji su se nadali da će on ganjati karijeru zvaničnika i da će postati uspešna i poznata ličnost, pa su se zato protivili i sprečavali Petru da veruje u Boga i da sebe daje za Njega. Ali Petar je izabrao da veruje u Boga i da Ga sledi, odlučno napustivši svoje roditelje. Imajući ovo na umu, stekla sam veru i učvrstila svoju rešenost da sledim Boga. Ma šta moj otac govorio, morala sam da prozrem Sotonine spletke i da mu ne dopustim da me obmane. Videvši me kako ćutim, otac me je ponovo žestoko pritisnuo: „Ti si, dakle, donela odluku i ništa više ne može da te zadrži?” Odlučno sam mu odgovorila: „Baš ništa. Istrajaću u svojoj veri u Boga i odbijam da budem nezahvalna. Ranije sam stalno brinula da će mi sin ostati kepec. Svakodnevno sam osećala strah, bol i krivicu. U to vreme, svi ste mi savetovali da pustim da stvari idu svojim tokom, ali jedino sam ja mogla da razumem bol koji mi je razdirao srce. Kasnije sam prihvatila novo Božje delo, pročitala Njegove reči i razumela istinu, i tek tada mi je bol u srcu uminuo. Da nije bilo Boga da me spase, ko zna, možda jednog dana ne bih više mogla to da trpim, pa bih digla ruku na sebe, a vi biste ostali bez svoje kćeri. Zar mi ne želite sve najbolje?” Videvši moju rešenost, otac je samo ćutke jecao.

Kasnije me je otac ponovo zatekao kako u potaji čitam Božje reči, pa mi je ljutito rekao: „Ako i dalje budeš verovala u Boga, pozvaću policiju da te uhapse i da te prebiju do besvesti! Ne verujem da se nećeš promeniti!” Videla sam kako mu se oči crvene od besa i kako se smračio u licu. Da bi me sprečio da verujem u Boga, bio je čak spreman da me pošalje na robiju i da me pusti da patim pod torturom KPK. Kako je mogao da bude tako surov? Je li to zaista otac kakvog sam oduvek poznavala? Da nije možda i on postao saučesnik KPK i Sotonin sluga? Shvatila sam da moj otac u suštini mrzi Boga i da Mu se protivi. Setila sam se jedne rečenice iz Božjih reči: „Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Oni koji istinski veruju u Boga jesu oni koje treba da volim. Svi oni koji Boga mrze i koji mu se protive, neprijatelji su Božji. Oni su đavoli. Bog se zgražava takvih ljudi, te stoga i ja treba da ih odbacim. Morala sam da živim po Božjim rečima, da ne dopustim da me roditelji sputavaju i da odlučno sledim Boga!

U roditeljskom domu ostala sam dva i po meseca. Po povratku kući, muž je mislio da sam prestala da verujem u Boga, pa je znatno ublažio svoj stav prema meni. Posle nekoliko nedelja, saznao je da i dalje verujem u Boga i ljutito mi rekao: „Ti i dalje prisustvuješ okupljanjima i veruješ u Boga? Kupi svoje prnje i gubi se odavde!” Kad je to izgovorio, prišao je vratima, otvorio ih i povikao: „Napolje! Ova porodica te više ne želi. Daleko ti lepa kuća!” Ja zapravo nisam htela da napustim svoj dom, već sam samo htela da pred njim napravim scenu. Otišla sam do spavaće sobe, izvadila kofer iz ormara i počela da u njega slažem svoje stvari. U sebi sam pomislila: „Kad me bude video kako pakujem stvari, verovatno će se prisetiti naše bračne veze. Ako vidi da zaista odlazim, možda će pristati na kompromis.” Sasvim neočekivano, muž je iz dnevne sobe uleteo u spavaću i oteo mi kofer iz ruku. Istresao je sve stvari iz kofera na krevet, pa počeo da pretura po njima i kroz psovke mi rekao: „Da vidim da li mi iz kuće iznosiš sve dragocenosti!” Pobesnela sam kad sam videla kako muž prevrće i gužva moje stvari. Kako je mogao da mi tako nešto kaže nakon što smo deset godina zajedno živeli? Ponašao se kao da sam ja nekakav lopov, usled čega mi se srce sledilo u grudima. Vratila sam stvari u kofer i izašla iz kuće. Promišljajući o onome što se maločas dogodilo, srce me je zabolelo, pa nisam mogla da zadržim suze i kroz plač sam pomislila: „Muž mi je pravi bezdušnik! Verujući u Boga, ja idem ispravnim životnim putem, a on me ipak prisiljava da ponovo napustim svoj dom. Da li se ovim moja porodica zbilja raspala?” Pomolila sam se Bogu: „Bože, tako mi je teško da verujem u Tebe. Srce mi je toliko slabo. Ne znam kako da nastavim ovim putem. Molim Te da me usmeriš.” Nakon svega ovoga, otišla sam da živim kod jedne sestre.

Sledećeg dana popodne, još uvek nisam mogla da se smirim. Pomislila sam na svog sinčića, koji jedva da je napunio pet godina i nikada se ranije nije odvajao od mene. Hoće li zaista moći da se snađe bez mene? Od same pomisli na nežno malo lice mog sinčića i na njegovu budućnost, srce mi se raspalo na hiljadu delova. Brinula sam šta će se desiti kad bude pitao gde mu je majka? Hoće li moj muž iz besa napraviti neku glupost? Da li će u sve ovo biti uvučena crkva ili braća i sestre? Te večeri sam se ponovo vratila kući. Tamo sam zatekla samo svekra i svekrvu, jer je muž već bio izašao s decom na večeru. Svekrva mi je rekla: „Svi smo se strašno zabrinuli za tebe kad si otišla. Hajde se okani te svoje vere i nastavi normalno da živiš! Zar stvarno moraš da praviš ovoliku zbrku i da se naposletku razvedeš?” Mirno sam odgovorila: „Mama, nije da ne želim da živim normalnim životom. Stvar je u tome da vaš sin ne može da me prihvati.” Moja svekrva je zabrinuto rekla: „Odraslima razvod možda ne znači ništa, ali problem je u tome što će deca propatiti. Još uvek su tako mlada. Molim te, moraš da misliš na decu.” Svekrvine reči su me veoma uznemirile i suze su mi navrle na oči. Istina je da sam upravo zbog dece najviše i brinula. Na šta bi im život ličio ako bih otišla? Nedugo zatim, muž se sa decom vratio kući. Čim su ušla, deca su me ugledala i krenula ka meni. Ali muž je povikao i zabranio im da mi priđu, a ćerki rekao da ode i da svog brata smesti u krevet. Kad sam videla kako deca poslušno odlaze na spavanje, istog trenutka sam shvatila da se bespotrebno brinem i sekiram. Bog je izvor čovekovog života, On svime upravlja i nad svime drži suverenost. Buduća sudbina moje dece takođe podleže Božjim orkestracijama i uređenjima. Setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima. Otkako je čovek na samom početku nastao, Bog je oduvek obavljao Svoje delo na ovaj način, upravljajući vaseljenom i usmeravajući zakone promene svih stvari, kao i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi pod orkestracijom Božje ruke. Čovekovo srce i duh su pod kontrolom Božje ruke, a sve u njegovom životu je pred Božjim očima. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Svako od nas živi u skladu sa životnom putanjom koju je Bog odredio u trenutku našeg rođenja i svi mi igramo uloge koje su nam dodeljene. Sve situacije koje u životu doživljavamo deo su Božje suverenosti i Njegovih uređenja. Ljudi naprosto nemaju moć da išta od toga promene. Kakve će nedaće moja deca morati da pretrpe i u kojim će sve blagoslovima uživati dok budu odrastala, kako će se ljudi ophoditi prema njima i kakvo će im biti fizičko stanje, sve je to podložno Božjim orkestracijama i uređenjima. Ja svojom negom i pažnjom ne mogu da promenim sudbinu svoje dece, niti će moj odlazak uticati na njihov rast. Bog je još odavno uredio kakva će biti sudbina moje dece. Na osnovu toga kako se moja ćerka toga dana pobrinula za mog sina, kao da sam shvatila da svako može bez svakoga da živi i da svako ima svoj način života. Bez obzira na uzrast, Bog će orkestrirati i urediti sve ljude, događaje i stvari i svakoj će osobi, zavisno od njenog rasta, pripremiti odgovarajuće okruženje. Imajući to na umu, osećala sam se opuštenije i bila sam spremna da svoju decu poverim Bogu. Na moje zaprepašćenje, nakon što su deca otišla u krevet, muž je ponovo otvorio vrata i pokušao da me istera iz kuće, a tek pošto su ga svekar i svekrva malo primirili, prestao je da pravi scene.

Te noći sam u krevetu prevrtala po glavi sve što se netom dogodilo. Pošto je muž poverovao u neosnovane glasine i đavolske reči koje je širila KPK, plašio se da će to naškoditi njegovim interesima i zato je pobesneo. Ne mareći za našu bračnu vezu, neprestano me je proganjao kako bi me naterao da se odreknem svoje vere, bilo pokušavajući da me otera od kuće ili tako što bi mi zapretio razvodom. Ujedno je i moje roditelje prisiljavao da pokušaju da me kontrolišu i nadgledaju, a nekoliko puta me je čak i isterao iz rođene kuće. Nakon što sam otkrila Boga, nisam zanemarivala ni porodicu ni svoju decu, a on se ipak tako ophodio prema meni. Kako onda uopšte može postojati prava ljubav među ljudima? Prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Božje reči su potpuno istinite. Svi odnosi među ljudima zasnivaju se na interesima i svi se svode na to da ljudi jedni druge koriste radi zadovoljenja svojih sebičnih želja. Ranije se muž dobro ophodio prema meni samo zato što nisam zadirala u njegove lične interese. Na sve moguće načine sam brinula o porodici, a naročito sam prema njemu bila pažljiva i pomogla sam mu da postane neko i nešto. Ali sada, kad verujem u Boga i obavljam svoju dužnost, kad mi KPK u svakom trenutku preti hapšenjem, u šta bi i sam bio uvučen, on se pretvorio u jednu potpuno drugačiju osobu. Uvidevši tako razotkrivenu istinu, pitala sam se kako uopšte može biti bilo kakve ljubavi ili osećanja među ljudima. Muž me je nekoliko puta izbacio iz kuće, a ja sam ipak htela da sačuvam naš brak, jer sam verovala da „kad se čovek i žena venčaju, njihova ljubavna veza pušta duboke korene”. Nisam shvatala da je sve to bila samo moja pusta želja. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više shvatala koliko sam bila glupa! Oduvek sam nastojala da sačuvam tu svoju porodicu, a pošto me je muž toliko progonio, veoma retko sam jela i pila Božje reči, moje prisustvo okupljanjima bilo je ograničeno i nisam mogla da obavljam nijednu dužnost. Po čemu je to uopšte bila istinska vera u Boga? Štaviše, ako nisam mogla da obavljam svoju dužnost, nisam mogla ni da doživim Božje reči, a ako nisam mogla da zadobijem istinu, kako bi onda Bog mogao da me spase? Bog kaže da je obavljanje dužnosti jedini put koji vodi do spasenja, jer čovek tokom obavljanja svoje dužnosti ima brojne mogućnosti da zadobije istinu i ima mnogo trenutaka tokom kojih prima delo i smernice Svetog Duha. Stremljenje ka istini tokom obavljanja dužnosti omogućava čoveku da odbaci svoju iskvarenu narav i da tako više puta dođe u priliku da ga Bog usavrši. Verovanje u Boga i obavljanje svoje dužnosti jesu nešto najvrednije i najsmislenije što čovek može da uradi! Morala sam da biram između svoje porodice i svoje vere. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, želim da obavljam svoju dužnost. Molim Te da mi otvoriš put. Spremna sam da Ti se u potpunosti predam.”

Kasnije je još jedan incident dodatno učvrstio moju rešenost da napustim svoj dom i posvetim se obavljanju dužnosti. Posle nekoliko nedelja, jednog dana, vratila sam se kući nakon okupljanja i baš sam spremala ručak, kad mi je muž prišao s leđa, povukao me za kosu i upitao me: „Jesi li ponovo išla da se okupljaš zarad svoje vere u Boga?” Kad je video da ništa ne odgovaram, još jednom me je snažno počupao za kosu, od čega me je jako zabolelo teme. Rekla sam mu: „Dokle god budem mogla da udišem vazduh, verovaću u Boga!” Muž je načisto pobesneo i povikao: „Veruješ li da ću sad da te ubijem?” Zatim me je snažno odgurnuo, a onda iz fioke izvadio nož, pa me desnom rukom obuhvatio oko vrata, dok je u desnoj držao nož. Prislonio mi je tupu stranu noža uz grlo i povikao: „Stvarno želim da te ubijem!” U očajanju sam brzo pozvala ćerku i zamolila je da telefonom pozove baku. Na to je moj muž lupio nožem o trpezarijski sto. Sve mi je to još jednom pokazalo da moj muž suštinski mrzi Boga i da bi stvarno bio spreman da me ubije kako bi me sprečio da verujem u Boga. On je zbilja bio zla osoba i đavo! Kako je moglo biti ikakve sreće u životu s takvim đavolom? Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno nespojive. Ljudi će pre ulaska u počinak imati telesnu, porodičnu privrženost, ali, kad jednom uđu u počinak, neće više biti nikakve telesne, porodične privrženosti vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni dve su nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će večno trajati. Da li svog muža voliš zato da bi ispunila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Jesi li prema svojim neverničkim roditeljima savestan zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Da li je ljudsko shvatanje vere u Boga ispravno ili pogrešno? Zašto veruješ u Boga? Šta time želiš da dobiješ? Kako ti voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu tome totalno da se posvete, postaće predmet uništenja. Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji su u počinku verovaće da postoji Bog i pokoravaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Vernici i nevernici su među sobom suštinski nekompatibilni i kreću se potpuno različitim putevima. Moj muž nije verovao u Boga i čak Ga je mrzeo; u suštini, bio je đavo. Život sa njim nije mi doneo nikakvu sreću, jer ne samo da sam trpela njegovo proganjanje, nego me je čak ometao u stremljenju ka istini i životnom rastu. Nisam mogla da obavljam svoju dužnost stvorenog bića, tako da bi me naposletku, baš kao i njega, zadesila katastrofa. Jednog julskog dana 2016. godine, mužu sam ostavila ceduljicu na kojoj je pisalo: „Odlazim. Molim te da nikad više ne kreneš ponovo da me tražiš!” Onog trena kad sam izašla iz kuće, osećaj slobode ispunio mi je srce i ja sam odlučila da pravilnim obavljanjem svoje dužnosti udovoljim Bogu.

Kroz sva ova dešavanja, upravo su mi Božje reči davale veru i snagu, vodile me korak po korak ka izlasku iz mračnog uticaja porodice i omogućile mi da sledim Boga i da obavljam svoju dužnost. Sve je to bio rezultat Božjih reči. Neka je veliko hvala Bogu!