Svemogući Bog kaže: „Ljudi imaju tako malo razboritosti – imaju previše zahteva od Boga i previše traže od Njega, a nemaju ni trunke razuma. Ljudi uvek zahtevaju da Bog učini ovo ili ono i nisu u stanju da Mu se u potpunosti pokore ni da Ga obožavaju. Umesto toga, postavljaju nerazumne zahteve Bogu na osnovu svojih sklonosti (…) Ljudski razum je tako slab, zar nije? Ljudi ne samo da nisu sposobni da se u potpunosti pokore Božjim orkestracijama i uređenjima ili da prihvate sve što od Boga dolazi, već Mu, naprotiv, nameću dodatne zahteve. Kako neko sa takvim zahtevima može da bude odan Bogu? Kako može da se pokori Božjim uređenjima? Kako može da voli Boga? Svi ljudi imaju zahteve o tome kako Bog treba da ih voli, da treba da ih podnosi, da pazi na njih, da ih štiti i da se stara o njima, a nemaju nikakve zahteve u vezi sa tim kako oni treba da vole Boga, kako da misle na Boga, da budu obzirni prema Bogu, da udovolje Bogu, da imaju Boga u srcima, i da obožavaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam ranije čitao ovaj odlomak Božjih reči, nisam sebe upoređivao s njim. Mislio sam da Bog govori o vernicima koji su samo tražili hleb da bi zasitili glad, da će samo takvi ljudi uporno postavljati zahteve prema Bogu i tražiti blagodat i blagoslove od Njega. Što se mene tiče, pojeo sam i popio baš mnogo Božjih reči; znao sam da sam stvoreno biće i gde mi je, kao takvom, mesto, i znao sam da bez obzira na to da li me Bog blagosilja i da li mi postavlja povoljne ili nepovoljne okolnosti, ja treba da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. S takvom vrstom razumevanja i težnje, mislio sam da sam u stanju da se pokorim Bogu i da ne tražim ništa od Njega. Ovog puta, bolest mog sina me je konačno naterala da jasno sagledam svoj pravi rast i činjenicu da sam iskvaren.

U septembru 2015. godine, moj sin se vratio iz posete baki i baka je rekla da se ugojio. Primetio sam da su mu kapci malo otekli; naprosto nisu izgledali kako treba. Rekao sam sinu da skine košulju i pantalone kako bih mogao da ga pregledam i video sam da su mu noge prilično otečene i da se koža blista. Kada sam mu prstom pritisnuo nogu, ostalo je udubljenje koje nije odmah nestalo kao kod zdrave osobe. Odjednom sam se setio nečega što su stariji ljudi često govorili: „Dečaci se plaše otečenih nogu, a devojčice otečene glave.” To znači da ako su dečakove noge otečene, sigurno ima neku prilično tešku bolest. Osetio sam zebnju u srcu; moj sin je sigurno ozbiljno oboleo. Sutradan smo ga odveli u pokrajinsku nefrološku bolnicu. Doktor je rekao da možda ima nefrotski sindrom. Kod takve bolesti, nivoi proteina u telu su izrazito niski, dok su nivoi kreatinina previsoki. Pacijent postaje sve slabiji, a ako mu se stanje pogorša, pojaviće mu se krv u mokraći. Setio sam se da se u kineskoj medicini kaže da je bubreg čovekov urođeni kamen temeljac. Ako nešto krene naopako sa bubrezima, to direktno utiče na zdravlje deteta. Ako ova bolest ne bude mogla da se izleči, moj sin neće moći da ide u školu kao sva deca, a pitanje je i da li će uspeti da se oženi. Kada sam to pomislio, mnogo sam se zabrinuo i pomislio sam: „Tek mu je 14 godina; pred njim je dug put. Da li će celog života morati da se muči s bolešću? Kako dete njegovih godina može to da podnese? Ne mogu da dozvolim da mi sin bude tako bolestan; čak i ako budemo morali da prodamo kuću i zemlju, moram da učinim sve da on bude izlečen.” U bolnici sam nestrpljivo čekao krajnju dijagnozu. U srcu sam se neprestano molio Bogu. Dok sam se molio, setio sam se da je prethodnog dana trebalo da organizujem okupljanje kod mene. Zar nisam izazvao kašnjenje u svojoj dužnosti? Osetio sam veliki samoprekor, misleći da ne mogu da dozvolim da lečenje mog sina stane na put organizovanju okupljanja. Moja žena je bila u bolnici da se stara o našem sinu, pa sam prvo otišao kući i organizovao okupljanja dok sam ujedno i radio.

Kasnije je mom sinu ustanovljen nefrotski sindrom. Ta vest me je pogodila kao grom iz vedra neba. Obistinilo se ono čega sam se najviše plašio. Ubuduće, moj sin neće moći normalno da pohađa školu i moći će samo da bude u bolnici. Kako dečak njegovih godina može to da podnese? Dok sam razmišljao o tome, nisam mogao da zadržim suze. Tih dana mi je bilo toliko teško u srcu da nisam mogao da ne pomislim: „Otkako sam prihvatio Božje delo, nisam uputio nijedan zahtev Bogu u vezi sa telesnim stvarima. Bilo bi sjajno kada bi mi ovog puta Bog učinio uslugu i dozvolio mom sinu da ozdravi.” Mnogo sam želeo da se pomolim Bogu i da ga zamolim da mi sina oslobodi od bolesti, ali sam znao da je Božje delo poslednjih dana delo suda i grdnje, kušnje i oplemenjivanja; ono se obavlja da bi se očistila iskvarena narav čovečanstva. Podnošenje takvog zahteva Bogu nije bilo u skladu sa Njegovom namerom. Ali čim bih pomislio na bolest svog sina, opet bih se ponadao da će mu Bog podariti naklonost zbog moje „pokornosti”. Ako bi se to dogodilo, moj sin ne bi morao da trpi takav bol. Nastavio sam da se nadam neko vreme, ali stanje mog sina se nije popravljalo. Iako naizgled nisam kasnio u svojoj dužnosti, u srcu mi je bilo veoma teško. Da bih prevazišao svoj bol, sve što sam mogao da uradim bilo je da se molim Bogu, da Ga tražim i da jedem i pijem Njegove reči.

Svemogući Bog kaže: „Ono ka čemu ti stremiš jeste da zahvaljujući veri u Boga budeš u stanju da stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji volovi i konji dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono za čim ti stremiš. Ti stremiš samo ka tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nesreće, da te vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka telu, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su mi se duboko zarile u srce. Bog je pogodio pravo u metu, razotkrivajući moje viđenje stremljenja ka blagoslovima u mojoj veri u Boga. Nakon što je mom sinu potvrđeno da ima nefrotski sindrom, spolja sam se iz sve snage trudio da se uzdržim od zahteva prema Bogu dok se molim, ali iznutra sam se nadao da će se Bog smilovati na mene zbog moje „pokornosti” i da će mog sina osloboditi bolesti. Kada Bog nije ispunio moje zahteve, srce me je zabolelo, a takođe nisam tražio da mi se dogodi ovako nešto da bih izvukao neku pouku. Po čemu se ja razlikujem od ljudi u drugim religijama? Ono čemu sam stremio u svom verovanju i dalje je bilo traženje hleba da bih zasitio glad, što uopšte nije bilo u skladu sa Božjom namerom. Razmišljajući o tome, duboko sam se postideo i mrzeo sebe što ne stremim ka istini i što postavljam ove zahteve Bogu. To je zaista bilo nerazumno s moje strane. Pomolio sam se Bogu u svom srcu: „O, Bože! Voljan sam da Ti poverim bolest svog sina i da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima. Molim Te, daj mi osećaj bremena i daj mi veru da mogu dobro da obavljam svoju dužnost i da Ti udovoljim.” Posle molitve, u srcu sam se osetio malo mirnije i spokojnije.

U martu 2016. godine preuzeo sam starešinske dužnosti u crkvi. Nekoliko meseci kasnije, stanje mog sina se ponovo pogoršalo. Nije mogao da ispusti sav urin, što je izazvalo oticanje celog tela. To me je potpuno slomilo. Jedno zdravo dete poput njega nekako je završilo u ovom stanju. Kada će moći da ozdravi ako se bolest stalno vraća? Pomislio sam: „Možda je to zato što ne činim dovoljno u svojoj dužnosti. Ako uložim još više truda, da li će mu se stanje malo popraviti?” I tako sam još marljivije obavljao svoju dužnost. Na moje iznenađenje, stanje mog sina je lagano počelo da se popravlja. Bio sam izuzetno zahvalan Bogu i još sam marljivije obavljao svoju dužnost, postižući rezultate u raznim zadacima. Vreme je prolazilo, i u jesen 2016. godine stanje mog sina se neočekivano pogoršalo. Iz dana u dan je ispuštao sve manje mokraće i skoro sva tečnost se gomilala u njegovom telu. Telo mu je bilo natečeno do te mere da mu je lice promenilo oblik, a oči postale uski prorezi; bio je neprepoznatljiv. Noge su mu izgledale kao slonovske, koža mu se blistala i jedva je mogao da ustane iz kreveta. Kada smo bili odsutni i obavljali svoje dužnosti, mogao je samo da provodi vreme igrajući se na svom telefonu. Kada smo hteli da ga vodimo u bolnicu, on bi rekao zrelo: „Od toga mi neće biti ništa bolje; nema svrhe da idem. Samo vi radite ono što treba da radite.” Želeo sam da trpim sav taj bol umesto njega, ali ništa nisam mogao da uradim. Žalio sam se Bogu a da to nisam ni primetio, misleći: „O, Bože! Ja nisam Jov, niti sam Petar; moj rast nije tako veliki. Štaviše, za sve ovo vreme, nikada nisam prestao da obavljam svoju dužnost. Zašto mom sinu nije bolje? Čak i ako njegova bolest ne može odmah da se izleči, dovoljno bi mi bilo samo da prestane da se pogoršava.” Dok sam razmišljao o tome, shvatio sam da se žalim da je Bog nepravedan. Osećao sam se veoma nelagodno i brzo sam se pomolio Bogu: „O, Bože! Znam da ne treba ovako da Ti se žalim, ali zaista ne uspevam ovo da prebrodim i ne znam koje pouke treba da izvučem. Molim Te, daj mi smernice po tom pitanju.”

Nakon molitve pročitao sam odlomak Božjih reči: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam završio s čitanjem Božjih reči, shvatio sam da Božja pravedna narav nije onakva kakvom sam je smatrao – poštena, razumna i ravnopravna. Mislio sam da dokle god ljudi mogu da obavljaju neke dužnosti, Bog treba da im daruje naklonost, i da što više ljudi mogu da plate ceh u svojim dužnostima, to više Bog treba da ih blagoslovi. To su transakcioni pogledi na svet i u osnovi nisu usklađeni sa istinom. Božja suština je pravedna. Sve što On čini jeste prirodno otkrivenje Njegove pravedne naravi. Razmišljao sam o tome kako se Jov bojao Boga i klonio se zla i kako je bio savršena osoba u Božjim očima. Prema čovekovim predstavama, on nije trebalo da bude suočen sa Sotoninim iskušenjima, ali Bog je dozvolio da mu to dogodi. Iako nije bilo u skladu sa čovekovim predstavama, to je usavršilo Jovovu veru. Video sam da bez obzira na to da li Bog blagosilja ili zakida ljude, da li ih razotkriva ili usavršava, sve su to otkrivenja Božje pravedne suštine kojima svako treba da se pokori i da ih prihvati. Ljudi ne treba da koriste davanje sebe kao kapital koji im daje za pravo da Bogu kažu šta da radi. Ali ja nisam shvatao Božju pravednost. Kada sam se malo više dao u svojoj dužnosti i video da se stanje mog sina poboljšava, verovao sam da je Bog pravedan i bio sam marljiv u svojoj dužnosti. Kada se mom sinu bolest vratila i stanje mu postajalo sve ozbiljnije, žalio sam se na Boga i smatrao da su kušnje koje mi je priređivao bile preteške. Počeo sam da se raspravljam s Bogom i da mu se suprotstavljam. To je pokazalo da se moja definicija Božje pravednosti zasniva na tome da li moj trud i davanje sebe mogu da mi donesu blagodat i blagoslove; bila je puna transakcija i razmena. Zar moji zahtevi prema Bogu nisu bili u skladu s mojim predstavama? Uopšte nisam obavljao svoju dužnost kao stvoreno biće i apsolutno nisam posedovao savest i razum koji stvoreno biće treba da ima. Pomolio sam se Bogu: „O, Bože! Želim da budem neko ko ima savesti i razuma i da dobro obavljam svoju dužnost da bih Ti udovoljio. Zašto Te pogrešno razumem i žalim se na Tebe kad god se suočim sa stvarima koje mi se ne sviđaju? Bože, molim Te da me usmeriš da razumem sebe po tom pitanju.”

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči: „Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, te da Bog ima odgovornost da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? Koji oni problem imaju pa uvek imaju predstave o Bogu? Šta to čovekova priroda sadrži? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i planiranja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili razgovaraju u zajedništvu ili propovedaju – njihova stremljenja, misli i pretenzije, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je ’to ljudska priroda’, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ već postala čovekova priroda. Koji problem pokazuju ljudi koji previše zahtevaju od Boga? Pokazuju da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Dok sam čitao te reči, osetio sam kako mi se zabadaju duboko u srce. Bio sam upravo osoba koju je Bog razotkrio; sebe sam smatrao Božjim poveriocem i nisam Ga smatrao Stvoriteljem. Prisećajući se vremena koje sam proveo verujući u Gospoda, nakon uživanja u Božjoj blagodati i blagoslovima, verovao sam da dokle god se ljudi mole i obraćaju Bogu kada se suočavaju sa teškoćama, On će im ispuniti njihove želje, jer ništa nije veće od Božje ljubavi prema čoveku. Nakon prihvatanja dela Svemogućeg Boga poslednjih dana, iz Božjih reči sam shvatio da je Bog Stvoritelj i da ljudi ne treba da postavljaju nerazumne zahteve tražeći od Njega da im podari blagodat i blagoslove. Međutim, gledište o zadobijanju blagoslova u meni se i dalje nije promenilo. Uzmimo za primer bolest mog sina: u početku sam mogao da ga poverim Bogu i kada sam video da se stanje mog sina donekle poboljšalo, pomislio sam da je Bogu zaista stalo do nas. Mislio sam da ako se držim svoje dužnosti i Bog vidi da se dajem, onda će možda mom sinu biti bolje. Nošen tim namerama, bio sam posebno marljiv kada sam obavljao svoju dužnost. Ali kada moje davanje sebe nije dalo željene rezultate i bolest mog sina je postajala sve ozbiljnija, nisam mogao da se ne požalim na Boga. Smatrao sam da treba da dobijem kredit za obavljanje nekih dužnosti i plaćanje nekog ceha, da mi to daje za pravo da se cenkam sa Bogom. Shvatio sam da sam verovao u Boga i obavljao svoju dužnost radi sticanja blagoslova i koristi, umesto da naprosto udovoljavam Bogu. Moja priroda je zaista bila vrlo sebična! Za jedno stvoreno biće, verovanje i obožavanje Boga je savršeno prirodno i opravdano, ali ja sam uvek u sebi gajio sopstvene namere i zahteve, varajući Boga u svemu što sam radio. Takvo verovanje nikada ne bi moglo da primi hvalu od Boga. Osećao sam veliku sramotu i krivicu. Sve što sam želeo bilo je da se vratim Bogu, da zauzmem položaj stvorenog bića i da ispravim svoj um, da više ne zahtevam, niti da se žalim na Boga i da Mu poverim svog sina.

Krajem 2018. godine, morao sam da odem od kuće iz bezbednosnih razloga. U to vreme je moj sin zbog dugotrajne upotrebe lekova koji sadrže hormone dobio osteonekrozu glave butne kosti. Nije mogao da se ispravi u struku i mogao je da hoda samo sa obe ruke na kolenima. Iako sam znao da je moja žena tu da se brine o njemu i da u kući nemam šta da pomognem, stanje mog sina mi je nanosilo veliku bol i pomislio sam: „Stara bolest još nije izlečena, a sin mi sada ima novu; šta da radim? Da li da odem od kuće?” Što sam više razmišljao o tome, sve sam se jadnije osećao i nadao se da će Bog nekim čudom stanje mog sina dovesti pod kontrolu što je pre moguće. Tek sam nejasno osetio da ponovo zahtevam nešto od Boga, pa sam se u srcu samo tiho pomolio, tražeći od Njega da me zaštiti kako bih mogao da ostanem postojan na svom mestu stvorenog bića i da se pokorim ovim okolnostima. Nakon molitve, spakovao sam nešto odeće i otišao od kuće.

Dok sam bio odsutan, s vremena na vreme bih pomislio na svog sina, što me je donekle ometalo u obavljanju dužnosti, pa sam se molio Bogu i jeo i pio Njegove reči. Pročitao sam sledeće Božje reči: „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer sudbina osobe ima veze samo sa Stvoriteljevim predodređenjem. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatio da Bog ima neprikosnovenost i da uređuje sudbinu svakog čoveka. Svako u životu treba da istrpi patnju i niko drugi ne može da je istrpi umesto nas. Što se tiče mog sina, sve što sam mogao da uradim bilo je da ga odgajim u odraslu osobu i time ispunim svoju odgovornost. A što se tiče nedaća koje treba da istrpi u životu i kako će njegov život ispasti, sve je to bilo u Božjim rukama. Nisam mogao da odlučujem o tome niti da to promenim. Ranije, dok sam bio kod kuće, malo sam pazio na sina i podsećao ga da redovno uzima lekove, ali mu je ipak ustanovljena osteonekroza glave butne kosti. Moja briga i prisustvo nisu mogli da promene vrstu patnje koju moj sin treba da istrpi. Čak i da sam ostao uz njega, mogao sam samo da mu pravim društvo i da mu pružim malo utehe; nikako nisam mogao da odlučim o tome da li mu se bolest pogoršava ili povlači. Morao sam da poverim svog sina Bogu; jedina dolična stvar koju sam mogao da uradim bila je da pustim Boga da bude neprikosnoven i da to uredi. Razmišljajući o tome, počeo sam da se osećam malo slobodnije i da imam duševni mir u obavljanju svoje dužnosti.

Jednog dana sam dobio pismo od moje žene u kojem piše da nam je sin ponovo u bolnici. Kada sam video da mu se bolest vratila, prilično sam se uznemirio, pomolio sam se Bogu govoreći da sam spreman da Mu poverim svog sina i da Ga pustim da bude neprikosnoven i da sve uredi. Ono što treba da uradim jeste da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i uređenju i da dobro obavljam svoju dužnost. Kada sam se tako pomolio Bogu, ne postavljajući više zahteve prema Njemu, osetio sam se izuzetno mirno i spokojno, i uspeo sam da se svim srcem posvetim svojoj dužnosti.