Dok sam još bio mlad, dva moja rođaka su već kao mladići ostvarili uspeh i posedovali su kuće i automobile. Za svaku Novu godinu, kad bismo došli u posetu rodbini, svi su stalno hvalili te moje rođake i gledali u njih s divljenjem. Izuzetan utisak koji su moji rođaci ostavljali na druge duboko mi se urezao u srce. U to vreme, moja porodica je bila najsiromašnija u celoj familiji, pa su nas svi gledali s visine. Zavideo sam svojim rođacima na tome što privlače pažnju drugih ljudi gde god da odu. Mislio sam da je to ono što znači imati dostojanstven i vredan život. Potajno sam se zakleo sebi: „U budućnosti ću se i ja po nečemu istaći i postići ću nešto zbog čega će mi se rođaci i prijatelji diviti.”

Sa šesnaest godina i još uvek naivan, sa snovima u srcu otisnuo sam se trbuhom za kruhom. Iskusio sam sve teškoće samostalnog pronalaženja posla u nepoznatom gradu po imenu Guangdžou i čak sam morao da spavam kraj cvetnih leja u blizini železničke stanice, jer nisam imao novca. Imao sam predivne ideale, ali stvarnost je bila surova, i ma koliko da sam naporno radio, nisam mogao puno da zaradim. Tada mi je majka održala propoved o jevanđelju Svemogućeg Boga poslednjih dana, a jedno vreme sam prisustvovao i okupljanjima, ali zbog želje za zaradom i boljim životom, nastavio sam da lutam u potrazi za poslom. Tokom 2014. godine, zaposlio sam se kao prodavac u čuvenom lancu prodavnica, pa sam ovako razmišljao: „Mnoge poznate ličnosti i bogataši započeli su kao prodavci. Kroz prodaju se ljudi ne samo obučavaju, već i unapređuje svoje poslovne veštine.” Imajući to u vidu, strastveno sam se bacio na posao. Da bih ostvario što bolje rezultate, često sam odlazio na poslovna putovanja po gradovima i pokrajinama, danonoćno sam radio i skoro da se uopšte nisam redovno hranio ni spavao. Budući da sam još odranije imao mučninu od puta, zbog svakodnevnih putovanja osećao sam vrtoglavicu i iscrpljenost. Tokom leta, dok bih u kamionu pretraživao robu, cedio bih se od znoja, a pantalone bi mi se lepile za noge kao da su tek oprane. Jedne zime, popucao mi je vetrobran na kolima, pa sam više od sto kilometara vozio bez vetrobrana po ciči zimi i vetru. Kad sam izašao iz auta, bio sam se toliko zaledio da nisam mogao stabilno da hodam. Čvrsto sam verovao da „samo oni koji trpe nedaće mogu da voze Land Rover” i da su nedaće koje sam tog dana pretrpeo utrle put ka mom budućem uspehu. Cilj mi je bio da sopstvenim trudom ostvarim svoje snove. U kompaniji sam komunicirao s mnogim brend-menadžerima i zavideo besprekorno odevenim pripadnicima elite, nadajući se ću jednog dana i ja biti brend-menadžer i da će mi se drugi diviti i hvaliti me.

Dve godine su prohujale za tren oka i ja sam konačno unapređen u brend-menadžera. Nakon toga, više puta sam osvajao titulu prvaka u odeljenju prodaje i bio ocenjen kao odličan brend-menadžer. Kolege su me gledale sa zavišću i govorile mi: „Ovaj brend ne može da funkcioniše bez tebe.” Menadžer proizvodnje me je takođe često izvodio na druženja i stalno mi donosio poklone. Sujeta mi je bila zadovoljena i sijao sam od sreće. Osećao sam da imam velike radne sposobnosti i hodao sam s puno pouzdanja. Vođen ambicijom, smatrao sam da mi zvanje brend-menadžera nije više dovoljno, pa sam poželeo da se popnem još jednu lestvicu više, kako bi moji bogati i moćni rođaci uvideli da sam bolji od njih. Zbog čestih poslovnih putovanja i izlazaka radi druženja, svakog dana sam se osećao potpuno istrošeno i iscrpljeno, što nisam mogao da nadoknadim, ma koliko da bih posle toga dugo spavao. Počele su da mi se javljaju upale na koži, koje sam samo privremeno mogao da ublažim raznim melemima. Razmatrao sam i mogućnost da odem na bolovanje i da se postaram za svoje zdravlje, ali kad bih pomislio na to koliko sam truda uložio da bih sve ovo postigao, znao sam da će, čim ja odem na bolovanje, neko drugi preuzeti odgovornost za moj brend, usled čega ću izgubiti položaj menadžera i nestaće sva moja slava i pohvale od strane drugih. Odlučio sam da ne smem tako lako da odustanem i da ću istrajati, ma koliko da se stvari pogoršaju.

Nešto kasnije, pozvala me je pokrajinska menadžerka prodaje u fabrici pirinčanih nudli i rekla mi da bi htela da mi poveri posao prodaje pirinčanih nudli u dva grada. Pomislio sam: „Ako se budem dobro pokazao, u budućnosti bih ja mogao da postanem pokrajinski menadžer prodaje. Da bih se istakao, moram da smognem hrabrost da odgovorim izazovima višeg položaja.” I tako sam dao otkaz na radnom mestu na kojem sam radio dugi niz godina i postao gradski menadžer prodaje u fabrici pirinčanih nudli. Kad su ljudi iz mog sela čuli da sam postao gradski menadžer prodaje, sa zavišću su mi govorili: „Kad se ustališ na novoj dužnosti, molim te da mi pomogneš da svoje dete zaposlim kod tebe.” Bilo mi je veoma drago što to čujem i sujeta mi je bila zadovoljena. Nadao sam se samo da ću jednog dana postati pokrajinski menadžer prodaje, jer će me tada, gde god da krenem, svi smatrati pripadnikom elite, a rođaci će me sasvim sigurno gledati drugačijim očima. Misleći na to, bio sam zaista uzbuđen. Međutim, iznenada se desilo nešto nepredviđeno. Početkom 2021. godine, u fabrici je značajno opao ukupan obim prodaje, a ja sam zabrinuto posmatrao kako se, jedna za drugom, isporuke pirinčanih nudli sve više bliže isteku roka trajanja. Osim toga, zbog silnih poslovnih putovanja, noćnih izlazaka i neredovne ishrane, imao sam probleme s probavom i svakodnevno me mučio proliv. Što je još gore, psorijaza mi se znatno pogoršala i koža me je nepodnošljivo svrbela. Teme mi je bilo prekriveno gustim krastama koje su pekle kao lude, a onda se stvrdnule toliko da mi je bilo teško čak i da trepćem. Išao sam na mnoga mesta radi lečenja, ali ništa od lekova i injekcija nije delovalo. Zbog takvog stanja bio sam izmučen do iscrpljenosti. Ali svu tu tugu, bol i slabost nisam mogao da podelim s drugima, jer sam se plašio da će me zbog toga ismevati ili omalovažavati. Kad više ne bih mogao to da podnesem, pozvao bih mamu da dam oduška svojim frustracijama, a mama bi mi svaki put rekla: „Prestani više da radiš i vrati se kući!” Ali kad bih pomislio koliko sam truda uložio da doguram dovde, kako sam mogao da sve to jednostavno napustim? Naprosto ne bih mogao to da podnesem. Još uvek sam u srcu imao veru i setio sam se sledećeg aforizma: „Život je kao mrav, ali čovek treba da ima ambiciju labuda i mada život može biti tanak kao list papira, čovek treba da poseduje nesavladiv duh.” Pomislio sam: „Pošto želim da se istaknem i da postignem velike stvari, sigurno je da ću neumitno morati da patim.” I tako sam izdržao sve do juna, ali učinak fabrike se i dalje nije popravljao. Posle nekog vremena, moja psorijaza je nastavila da se pogoršava i proširila mi se po celom licu. Prilikom poseta prodavnicama i organizovanja događaja, nosio sam masku, a osoblje me izbegavalo kad me vidi. To me je veoma potreslo, pa sam pomislio: „Svakog dana se toliko upirem i trpim ogroman pritisak, a evo kakve rezultate postižem. Da li je ovo zaista vredno mog truda?” Posle nekoliko dana, kolega me je pozvao da mi kaže kako je našoj šefici dijagnostikovan rak i da je trenutno u bolnici na lečenju. Nisam mogao da se smirim dugo nakon što sam prekinuo vezu. Stajao sam pred ogledalom i posmatrao svoje lice osuto crvenim flekama, a zatim potonuo u duboke misli: „Pokrajinska menadžerka prodaje jedva da ima četrdeset i kusur godina; kako je moguće da je ovako iznenada zadesi tako opaka bolest? Zaradila je puno novca i osigurala sebi slavu, ali ma koliko novca da je zgrnula i ma koliko da se proslavila, ništa od toga nije moglo da joj povrati zdravlje. Ja sam tek u tridesetim, a telo mi je već izmučeno brojnim problemima. Ako budem nastavio ovako, hoću li i ja završiti kao ona? Ako budem rizikovao svoje zdravlje radi postizanja takvih rezultata, kakav je onda smisao novca i poštovanje od strane drugih?” Tokom nekoliko narednih dana, osećao sam se krajnje zbunjeno i bespomoćno i činilo mi se da ne mogu dalje ovako da živim. Pod dvostrukim pritiskom fizičkog bola i mentalnog stresa, dao sam otkaz na poslu i teška srca odlučio da odem kući da se lečim.

Po povratku kući, danima sam, namršten i tužan, razmišljao: „Nakon svih ovih godina teške borbe, kao da sam se vratio na početak. Izgubio sam svu slavu i dobitak, a ostalo mi je samo telo izmučeno boleštinama. Kako da nastavim dalje?” Mama je videla koliko sam nesrećan, pa mi je dala nekoliko saveta i besedila o tome kako ne možemo da upravljamo svojom sudbinom i kako Bog sve određuje. Zatim mi je pročitala neke Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Koje zanimanje odabrati, kako zaraditi za život: imaju li ljudi ikakvu kontrolu nad tim da li će u ovim stvarima napraviti dobar ili loš izbor? Jesu li ove stvari u skladu s čovekovim željama i odlukama? Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Božje su reči tako istinite. Svako želi dobro da živi i svojski se trudi da to postigne, ali, naposletku, čovekova sudbina nije nešto o čemu on može sam da odlučuje. Razmišljao sam o onim svojim rođacima. Oni nisu toliko naporno radili, ali su ipak bili u stanju da postanu lideri u svakom poslu kojeg bi se latili i da uživaju u privilegijama. Ja sam se više od deset godina borio da postanem uspešan kao oni, ali sve što sam zaradio jeste telo izmučeno boleštinama, a sav zarađeni novac dao sam na troškove lečenja. Tada sam se setio svog prethodnog poslodavca. Njihov prodajni učinak nije bio impresivan, ali su dobili deset stanova, kao kompenzaciju zbog premeštaja. Na osnovu toga sam shvatio da se sve uvek dešava onako kako je suđeno i da se uzalud iz petnih žila trudimo zarad nečega što nam nije suđeno da postignemo. Čovekova sudbina nije u njegovim rukama i to nikakav trud ne može da promeni. Kasnije su braća i sestre saznali za moju situaciju, pa su u zajedništvu razgovarali sa mnom i rekli mi da je i ovu moju bolest odobrio Bog, te da se bez ove patnje ja možda ne bih ni vratio Bogu. Bio sam veoma dirnut. Setio sam se da sam i ranije verovao u Boga, ali sam na pola puta odustao zbog težnje za bogatstvom, slavom i dobitkom. Da se nisam razboleo, možda bih i dalje izgubljen lutao ovim svetom. Nakon svih ovih godina, Bog me još uvek nije napustio, a kroz ovu bolest, On me je ponovo vratio Svojoj kući da u njoj nastavim da verujem u Njega. Ova bolest je za mene uistinu bila Božje spasenje i ja sam zaista bio zahvalan Bogu. Nakon toga, bio sam aktivan na okupljanjima, jeo sam i pio Božje reči.

Tokom jednog okupljanja, neka sestra mi je pročitala dva odlomka Božjih reči. Bog kaže: „Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči su me duboko dirnule. Osećao sam se kao probuđen iz nekog sna. Shvatio sam da su slava i dobitak, za kojima sam od detinjstva težio, zapravo bili zamka koju mi je Sotona postavio. Nekada sam mislio da je opravdano težiti za slavom i dobitkom, da živeti ne znači samo zadovoljiti se punim stomakom, već težiti za slavom i dobitkom, te da se jedino tako može živeti dostojanstvenim i vrednim životom. Sada shvatam da je težnja za bogatstvom, slavom i dobitkom ista ona sila koja leptira vuče ka plamenu; čini ti se da je sve što vidiš svetlo, ali kad zaista uroniš u to, možeš da izgubiš život. Prisećajući se tih vremena, shvatam da sam od malih nogu upijao razne sotonske ideologije, poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „Dobar čovek cilja na sve četiri strane sveta” i tome slično. Pod uticajem takvih gledišta, još u mladosti sam sebi postavio uzvišene težnje i ideale, pa sam još kao tinejdžer krenuo da putujem unaokolo, u potrazi za prilikom da ostvarim svoje snove. Uprkos brojnim neuspesima, nisam odustajao. Naročito kad sam čuo popularnu izreku „Život je kao mrav, ali čovek treba da ima ambiciju labuda i mada život može biti tanak kao list papira, čovek treba da poseduje nesavladiv duh”, odlučio sam da napravim nešto od sebe, da postanem poznata ličnost i da mi se ljudi dive. Gledajući sa ove distance, bio sam jako izmučen bolešću i mogao sam samo da se oslonim na lekove da bih preživeo, ali da bih stekao divljenje ljudi kojem sam težio, prebrodio sam mnoge poteškoće, da bih, posle nekoliko godina truda, konačno postao brend-menadžer i zaslužio divljenje drugih. Ipak, još uvek nisam bio zadovoljan. Da bih postao pokrajinski menadžer prodaje i da bi me rođaci gledali drugačijim očima, napustio sam svoj dugogodišnji posao i postao gradski menadžer prodaje. Kad je obim prodaje počeo da opada, iznalazio sam sva moguća rešenja, svakodnevno se suočavao s pritiskom i telesnim bolom i ujedno istraživao tržišne strategije. Osećao sam se iscrpljeno i potrošeno, ali posao sam privremeno napustio tek onda kad se moje telo sasvim predalo pred bolešću. U potpunosti sam davao sebe i potrošio svoje zdravlje u očajničkoj težnji za slavom i dobitkom, ali sve što sam stekao bila je patnja. Težnja za novcem, slavom i dobitkom uistinu mi je naškodila! Mada sam znao da Bog u poslednjim danima izražava istine kako bi obavio delo spasavanja ljudi, težnja za slavom i dobitkom vodila me je unaokolo kao psa na lancu i ja nisam imao želju da dođem pred Boga. Potrošio sam više od decenije na jurnjavu za slavom i dobitkom i sve sam se više udaljavao od Boga. Da nije bilo ove bolesti, nastavio bih tome da težim, što bi me na kraju dovelo do propasti. Božje reči su te koje su mi pomogle da jasno sagledam patnju koju mi je donela težnja za slavom i dobitkom, pa sam postao voljan da te stvari otpustim iz svog srca i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam pročitao još dva odlomka Božjih reči i srce mi se još više razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „Zahvaljujući suverenitetu i predodređenju Stvoritelja, usamljena duša koja je na početku bila bez igde ičega, dobija roditelje i porodicu, priliku da postane pripadnik ljudske rase, priliku da iskusi ljudski život i da istražuje svet. Ova duša dobija još i priliku da iskusi suverenitet Stvoritelja, da upozna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine i da, povrh toga, spozna autoritet Stvoritelja i da Mu se preda. Uprkos tome, većina ljudi ne uspeva da ovu retku i prolaznu priliku uistinu iskoristi. Količinu energije dovoljnu za čitav jedan život čovek uludo troši boreći se protiv sudbine, sve vreme jurcajući unaokolo, pokušavajući da prehrani svoju porodicu i trčkarajući tamo-amo zarad bogatstva i statusa. Ono što ljudi cene jesu porodica, novac, slava i dobit, koje smatraju najvrednijim stvarima u životu. Svi se žale da imaju zlu sudbinu, a ipak u svom umu duboko potiskuju sva ona pitanja koja bi najpre trebalo istražiti i razumeti: zašto je čovek živ, kako čovek treba da živi, koja je vrednost i smisao ljudskog života. Oni čitav svoj život, ma koliko on trajao, provode tek u žurnoj potrazi za slavom i dobitkom, sve dok im u tome ne prohuji mladost i dok ne postanu sedi i naborani. Tako žive sve dok ne uvide da slava i dobit ne mogu da zaustave njihovo skliznuće u starost, da novac ne može da im ispuni prazninu u srcu, da niko nije izuzet od zakona rađanja, starenja, bolesti i smrti, da niko ne može pobeći od onoga što mu je sudbina namenila. Tek kada moraju da se suoče sa poslednjim prelomnim trenutkom svog života, oni zaista shvataju da, čak ni onaj ko poseduje ogromno bogatstvo i veliku imovinu, čak ni onaj ko je privilegovan i visokog ranga, ipak ne može pobeći od smrti i da se mora vratiti u svoj prvobitni položaj: položaj usamljene duše, bez igde ičega” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da budu izuzeti od smrti. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Reči Božje besede tako su jasne. Novcem, slavom i bogatstvom ne može se kupiti čovekov život, niti te stvari mogu čoveka da poštede od smrti, a težnja za njima je, na kraju krajeva, isprazna. Nekada sam mislio da slava i dobitak mogu mom životu da pruže neku vrednost, da sve te stvari imaju smisla, pa sam zato napredovanje oduvek smatrao svojim idealom. Tokom godina sam toliko propatio da bih stekao slavu i dobitak. Činilo mi se da sam počeo dobro da zarađujem, nosio sam fina odela, a drugi su mi se divili, ali tek kad sam se razboleo, shvatio sam da novac, slava i dobitak, kao i pohvale od strane drugih, ni na koji način ne mogu da ublaže moju patnju, niti da mi povrate zdravlje. Setio sam se pokrajinske menadžerke prodaje koja je sa četredeset i nešto dobila kancer, kao i predsednika kompanije kojeg je bolest oterala u smrt. Oboje su stekli i slavu i dobitak, ali ništa od toga nisu mogli da ponesu sa sobom u grob. Uprkos tome što su besomučno zgrtali gomile novca, umrli su praznih šaka. U čemu je onda smisao težnje za slavom i dobitkom? Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Šta čoveku vredi da osvoji i čitav svet, ako izgubi dušu? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26).

Jednoga dana, odslušao sam crkvenu himnu pod naslovom „O, Bože, toliko toga Ti dugujem”, iz koje me je naročito dirnuo drugi stih: „Nekada sam rintao i trčao za slavom, dobitkom i statusom, nesposoban da se oduprem Sotoninim iskušenjima i mamcima. Zaokupljen brigama i neodlučan, skrenuo sam s puta, ali Božje reči su me ponovo usmerile na pravi životni put. O, Bože! Bunio sam se protiv Tebe i duboko Te povredio. Tek sam se zahvaljujući Tvom sudu probudio i shvatio koliko je vredno zadobiti istinu. Mrzim sebe što sam bio toliko otupeo i što sam prekasno shvatio. O, Bože! Neću više da težim za slavom, dobitkom i statusom. Spreman sam da praktikujem istinu i da dobro obavljam svoju dužnost. O, Bože! Molim Te, sudi mi i očisti moju iskvarenost, dozvoli mi da budem pročišćen i da proživim ljudsko obličje” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Ova himna mi je prizvala bolna sećanja, pa sam se ponovo prisetio kako sam težio za slavom i dobitkom. Nekada sam trčao unaokolo u težnji za slavom i dobitkom i sve sam se više udaljavao od Boga pod iskušenjem slave i dobitka. Izdržao sam toliku patnju i nedaće da bih stekao slavu i dobitak, a moje putovanje bilo je ispunjeno tugom i bolom. Ali Božja ljubav još jednom me je posetila i uprkos tome što sam se toliko godina bunio protiv Boga, on još uvek nije bio digao ruke od mene i dopustio mi je da se vratim u Njegovu kuću. Od same pomisli na to, navrle su mi suze, a srce mi je ispunilo osećanje duga prema Bogu. Pomislio sam da ću, od tog trenutka pa nadalje, morati pravilno da verujem u Boga i da Mu uzvratim ljubav.

Kasnije sam počeo da obavljam svoje dužnosti u crkvi. Jednom sam pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. (…) Pod uslovom da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Boga zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi, pročiste se, udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno budu u stanju da se boje Boga i klone zla, da mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji je Bog nameravao da postigne na kraju omogućivši ljudima da obavljaju dužnosti. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Pročitavši Božje reči, shvatio sam da kao stvoreno biće treba da obavljam svoje dužnosti i da je to odgovornost i obaveza svakog ljudskog bića. Jedino obavljanjem svojih dužnosti mogu doći u priliku da zadobijem istinu i život, da odbacim svoju iskvarenu narav, da budem očišćen i preobražen, te da na kraju primim Božje spasenje. Dobro obavljati svoju dužnost jeste najvažnija i najvrednija stvar u životu. Otad pa nadalje, svakodnevno sam jeo i pio Božje reči, a srce mi je bilo ispunjeno spokojem i radošću. Kad god bih, tokom obavljanja dužnosti, razotkrio svoju iskvarenost, pročitao bih Božje reči da promislim o sebi i da spoznam sebe, te da tako razrešim svoju iskvarenu narav. Sve su to bili plodovi mog obavljanja dužnosti. Posle nekog vremena, i zdravlje mi se popravilo.

Tokom 2022. godine, nakon Prolećnog festivala, pozvao me je rođak i rekao mi da je menadžer iz moje bivše kompanije premešten i da bi potpresednik hteo da ja ponovo preuzmem položaj menadžera. Saslušavši reči svog rođaka, pomislio sam: „U toj kompaniji sam dugi niz godina vredno radio. Ako se ne budem vratio, pogubiću sve svoje veze. Osim toga, taj brend pripada oblasti u kojoj kompanija ima veliki razvojni potencijal, a uostalom, reč je o menadžerskom položaju. To ne samo da će mi doneti prestiž, nego ću takođe biti u kontaktu sa srednjim i višim menadžmentom, što će mi doneti slavu i dobitak. Na tom položaju će mi mnogi pozavideti, a ukoliko ga ne prihvatim, možda nikad više neću dobiti takvu šansu. Ali taj posao je ujedno i veoma zahtevan, tako da neću više imati vremena da čitam Božje reči, niti da obavljam svoje dužnosti.” Tada sam se prisetio koliko mi je bola donela moja težnja za slavom i dobitkom, te stoga nisam hteo da se vraćam u sekularni svet, gde bi Sotona nastavio da mi nanosi štetu. Zato sam odbio ponuđeni položaj. Moj rođak je bio zaprepašćen, uporno me je podsećao da se takva prilika retko pruža i posavetovao me da razmislim o tome i da mu sutradan odgovorim. U tom momentu sam pomislio: „Iz te kompanije sam otišao pre više od godinu dana, pa kako to da sad najedanput hoće da im ponovo budem menadžer, a ja tek što sam počeo da obavljam svoje dužnosti u crkvi?” Postalo mi je jasno da me to Sotona opet iskušava, pa sam se prisetio onoga što je Bog je rekao: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Spolja gledano, moj rođak je tražio od mene da se vratim na položaj menadžera, ali se u stvarnosti radilo o Sotoninom lukavstvu. Sotona je pokušavao da me na ovaj način vrati na put težnje za slavom i dobitkom. U to vreme sam obavljao dužnost zalivanja drugih i bilo je nekih pridošlica kojima su bili potrebni zalivanje i podrška. Nisam mogao da zbog posla napustim svoju dužnost. Sada se Božje delo približava svom kraju i ovo je za mene prilika da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, prilika koja se pruža jednom u životu. Moram da posvetim svoje vreme obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini. To je mnogo vrednije od položaja menadžera. Sledećeg dana, odbio sam rođakovu ponudu i u srcu sam osetio ogromno olakšanje. Iako sada nisam menadžer i ne živim tako glamurozno kao pre, život mi je stabilan. Imam šta da jedem i da obučem i nekako se snalazim. Spreman sam da sve svoje dane posvetim obavljanju dužnosti i iskrenom stremljenju ka istini, kako bih udovoljio Bogu.