Moja ličnost je suštinski vrlo introvertna i još od detinjstva nikad nisam mnogo pričala. Posebno sam postajala nervozna pred ljudima, toliko da nisam mogla da progovorim. U poređenju sa ostalom decom sličnog godišta, moje reakcije su bile sporije i nisam tako brzo razmišljala. Moji roditelji, rodbina i prijatelji uvek su me grdili govoreći da neću da pričam pred ljudima. Isto tako su govorili da u današnjem društvu, ako ne govoriš dobro, nećeš biti dobrodošao: Snažne ruke i stabilne noge ne mogu se porediti da moćnim jezikom. Moja mlađa rođaka je bila mnogo više slatkorečiva od mene. Svi su hvalili to kako lepo govori i svi su je voleli. Osećala sam se vrlo inferiorno, kao da ni u jednom aspektu nisam dobra koliko i ostali i da nisam neko ko brzo misli. Mrzela sam sebe – zašto nisam mogla da govorim lepo kao i ostali? Bila sam isuviše glupa i moja sposobnost izražavanja bila je previše slaba! Uvek sam osećala kao da sam ispod nivoa ostalih i postajala sam sve više i više introvertna. U maju 2012. godine, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Jedući i pijući Božje reči, shvatila sam da Bog voli iskrene ljude, a kroz kontakt sa braćom i sestrama i gledajući njihove sposobnosti da otvore svoja srca i govore o svojim iskustvima, i ja sam polako pokušavala da se otvorim i govorim o svojim razmišljanjima. Počela sam malo više da govorim.

U januaru 2018. godine, obučavala sam se za rad na izradi tekstova. Od samog početka, kad bih videla da moje sestre imaju bilo kakve probleme u obavljanju dužnosti, bila sam dovoljno hrabra da im direktno ukažem na njih i nisam bila mnogo sputana kad sam govorila. Međutim, što sam više vremena provodila u kontaktu sa njima, otkrila sam da sve moje sestre imaju svoje jake strane i da sve imaju praktičnog iskustva. Posebno sestra Čen Si, koja se izražavala vrlo jasno kad je diskutovala o radu ili razgovarala u zajedništvu o svojim ličnim iskustvima. U srcu sam osećala zavist. Osećala sam da je Čen Si dobrog kova i da sam u poređenju s njom inferiorna u svakom pogledu. Kasnije, kad smo se okupljali ili diskutovali o radu, osećala sam se pomalo sputano i nisam se usuđivala da lako govorim o tome šta mi je na umu. Plašila sam se na neću pričati dobro kao ostali i da ću zbog toga biti ismejana. Jednog dana u martu, Čen Si je rekla da govorim pomalo haotično tokom svojih beseda. Osetila sam se posramljeno i izuzetno tužno u srcu. Kasnije, kad sam odlazila na okupljanja da besedim ili izražavam mišljenje, nesvesno bih pomislila na kritiku koju mi je uputila Čen Si. Osećala bih se kao da ne umem da govorim i plašila sam se da ne kažem nešto pogrešno i napravim budalu od sebe, pa se nisam lako usuđivala da iskažem sopstveno mišljenje. Pošto nisam izražavala sopstveno mišljenje, sestre sa kojima sam sarađivala morale su da ostavljaju svoj posao da bi se raspitivale o mom stanju. To je ometalo napredak posla. Jednom su nadzornici diskutovali sa nama o radu i ja sam imala svoja mišljenja i predloge. Ali sam onda pomislila: „Ja nisam rečita i ako ne mogu jasno da se izrazim, šta će oni misliti o meni?” Reči su mi bile na vrhu jezika, ali sam ih zadržala u sebi. Kad sam čula da su mišljenja koje je izrazila Čen Si vrla slična onom što sam ja mislila, osetila sam veliku tugu u srcu: „Pogledaj je! Ona je vrlo rečita i nema tremu. Zašto ja nisam nimalo rečita? Ne mogu čak da izrazim ni ono što mi je na umu!” Posle toga sam živela u stanju potištenosti i još više ograničavala sebe zbog svoje slabe rečitosti, lošeg izražavanja i lošeg kova. Takođe sam gunđala – zašto mi Bog nije dao moć ubeđivanja dok je kov Čen Si bio tako dobar? Postepeno sam govorila sve manje i manje i kad smo se okupljali ili diskutovali o radu, ja bih često bila pospana. Nisam se usuđivala da govorim bilo šta o svom stanju. Zapravo, kad sam videla da ne ispunjavam svoju dužnost i da sestre moraju da se bave mojim osećanjima, osetila sam tugu u srcu, ali nisam znala kako da izađem iz tog stanja. Na kraju čak nisam više htela da obavljam ni dužnosti na izradi tekstova, osećala sam se vrlo potisnuto i bila sam u agoniji. Zbog toga što nisam bila u stanju da promenim svoje stanje, izgubila sam delo Svetog Duha i moja dužnost je dodeljena drugom.

Nakon što je moja dužnost dodeljena drugom, osećala sam se izuzetno tužno. Počela sam da promišljam o tome zašto sam tako negativna i pasivna u obavljanju svoje dužnosti. Pročitala sam ove Božje reči: „Svi ljudi imaju neka pogrešna stanja u sebi, kao što su negativnost, slabost, malodušnost i osetljivost; ili imaju niske namere; ili ih stalno muče njihov ponos, sebične želje i lični interes; ili misle da su lošeg kova i doživljavaju neka negativna stanja. Biće ti veoma teško da stekneš delo Svetog Duha ako uvek živiš u takvim stanjima. Ukoliko ti je teško da stekneš delo Svetog Duha, onda će aktivnih elemenata u tebi biti malo, a negativni elementi će isploviti na površinu i ometaće te. Ljudi se uvek oslanjaju na sopstvenu volju da potisnu ta negativna i štetna stanja, ali bez obzira na to kako ih potiskuju, ne mogu da ih se otarase. Glavni uzrok tome je što ljudi ne mogu temeljno da razaznaju te negativne i štetne stvari; ne mogu jasno da vide njihovu suštinu. To im umnogome otežava da se pobune protiv tela i Sotone. Takođe, ljudi se uvek zaglave u tim negativnim, setnim i izopačenim stanjima i ne mole se i ne ugledaju na Boga, već se samo provlače kroz njih. Kao posledica toga, Sveti Duh ne deluje u njima i oni stoga nisu u stanju da shvate istinu, nedostaje im put u svemu što rade i nijedno pitanje ne mogu jasno da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Jedući i pijući Božje reči, shvatila sam zašto sam negativna: Verovala sam da ne umem da besedim dobro kao drugi i ograničavala sebe zbog svog lošeg kova. Takođe sam neprestano brinula o tome kako me drugi vide. To je rezultiralo time da se nisam usuđivala da iskažem svoje stavove. Provodila bih dane u grču, osećala sam se potišteno i nisam imala načina da se oslobodim. Prilikom obavljanja dužnosti, nisam stekla delo Svetog Duha i nisam mogla čak ni da radim ono što sam nekad radila. To nije samo ograničavalo sestre sa kojima sam sarađivala, već je i usporavalo napredak našeg sveukupnog posla. Zapravo, moj kov nije bio toliko loš da nisam mogla da uvidim probleme, jer kad sam počinjala, bila sam u stanju da obavljam neke poslove i da izrazim neka mišljenja, ali kasnije, kad sam videla da je Čen Si bolja od mene i kad mi je rekla mi je beseda nejasna, počela sam neprestano da brinem da će me gledati s visine. Iz straha da se ne obrukam, više se nisam usuđivala da izrazim sopstvena mišljenja. Zbog toga što sam živela u negativnom stanju tako dugo vremena, moj duh je postao mračan i sumoran i moje dužnosti nisu davale nikakve rezultate pa sam morala da budem premeštena na drugi zadatak. Razmišljala sam o tome i shvatila da iako se nisam dobro izražavala, trebalo je pravilno da se odnosim prema svojim manama i nedostacima i da se maksimalno zalažem u onom što sam umela da radim. Kad je u pitanju ono što nisam umela da radim, trebalo je da se molim Bogu, da se oslonim na Boga i da koristim dobre strane svoje braće i sestara kako bih popravila sopstvene slabosti. Jedino obavljajući dužnost na taj način, mogla sam da steknem Božje vođstvo. Od tada pa nadalje, promenila sam svoje stanje i sa više srca se davala u dužnosti. Kad nešto nisam razumela, tragala sam za načelima sa sestrama i zajedno smo proučavale relevantna stručna znanja. Kad bih videla oblasti u kojima su moje sestre bolje besedile od mene, pokušala bih da iskoristim njihove jače strane kako bih popravila svoje nedostatke. Postepeno se moje stanje popravilo i počela sam da stičem neke načine u obavljanju dužnosti, što je počelo da donosi neke rezultate.

U junu 2021. godine, postavljena sam za vođu u crkvi i zajedno sa bratom Li Jangom preuzela sam dužnost za crkveni rad na jevanđelju. Li Jang je već više godina pre toga obavljao dužnosti rada na jevanđelju, dobro se izražavao i brzo razmišljao. Osećala sam se pomalo sputano kad sam radila s njim. Jednom smo diskutovali o tome kako da propovedamo jevanđelje potencijalnim primaocima. Imala sam neke ideje, ali kad sam pomislila na to kako Li Jang ima više iskustva od mene u propovedanju jevanđelja, zabrinula sam se šta će misliti o meni ako ne budem umela dobro da besedim, pa sam se uzdržala da kažem bilo šta. Onda sam shvatila da kad se razgovara o poslu, obe strane treba da izraze svoja mišljenja i da se međusobno dopunjuju, pa sam rekla šta mislim. Ali, dok sam govorila, bila sam vrlo nervozna i nisam se jasno izrazila. Li Jang me je saslušao, a onda mi je ukazao na neke moje nedostatke. U tom trenutku, poželela sam samo da se zemlja otvori i proguta me. U sebi sam pomislila: „Nisam umela jasno da govorim ni o načelima propovedanja jevanđelja. Šta će moja braća i sestre misliti o meni? To je takva sramota!” Nakon toga, kad sam ponovo dolazila u kontakt sa Li Jangom, osetila bih kao da mi na srcu stoji gomila kamenja. Osećala sam takvo opterećenje da sam počela retko kad da izražavam svoje mišljenje i samo sam sedela po strani kao posmatrač. Kasnije sam primetila da se Li Jang oslanja na iskustvo kad propoveda jevanđelje umesto da traga za načelima, kao i to da ne prihvata predloge drugih ljudi. To je ometalo rad na jevanđelju i htela sam na to da mu ukažem, ali sam onda u sebi pomislila: „Li Jang je toliko elokventniji od mene. Ako izrazi drugačije mišljenje, a ja ne budem u stanju da jasno besedim, zar se neću obrukati još više?” Zbog toga nisam razotkrila njegove probleme, što je dovelo do toga da je rad na jevanđelju sporo napredovao. Kasnije sam nailazila na mnoge teškoće u svom radu na jevanđelju i rad nije davao nikakve rezultate. Bila sam pod velikim stresom, a onda sam pomislila na to kako nisam rečita i kako mi je teško da se jasno izrazim. Zbog toga sam bila još više ubeđena da ne mogu dobro da obavljam dužnost starešine, pa sam čak razmišljala o tome da se povučem. Stanje mi je bivalo sve gore i gore dok na kraju nisam smenjena.

Nakon što sam smenjena, osećala sam se izuzetno tužno i promišljala o sebi: „Zašto se uvek osećam tako sputano kad sam sa ljudima koji dobro govore i koji brzo razmišljaju?” Jednog dana, tokom duhovne posvećenosti, videla sam dva odlomka Božjih reči u videu o iskustvenom svedočenju i bila sam zaista dirnuta. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog društvenog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo dete se po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Kroz iskustvo takvih okolnih sredina, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Veruju da nisu dobri u učenju, da su spori i da se uvek stide da otvore usta i govore pred drugima. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’ (…) Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao. Čak i nakon što si počeo da veruješ u Boga i pridružio se crkvi, ti i dalje smatraš da izgledaš sasvim prosečno, da si slabog intelektualnog kova, da si neartikulisan i da ne umeš ništa da radiš. Razmišljaš otprilike ovako: ’Naprosto ću raditi ono što mogu. Ne moram da težim ka tome da postanem starešina i ne moram da stremim ka dubljim istinama; zadovoljiću se i time da budem najbeznačajniji i dozvoliću drugima da se prema meni ophode kako im drago.’ (…) Možda ti taj osećaj inferiornosti nije urođen, ali je, ako se posmatra s druge strane, on možda uzrokovan odnosom porodice prema tebi i odnosom okruženja u kojem si odrastao, odnosno time što si bio izložen odmerenim udarcima i nezasluženim osudama” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Kad su ti osećanja inferiornosti usađena duboko u srce, ona ne samo što temeljno utiču na tebe, već i dominiraju nad tvojim viđenjem ljudi i stvari, i nad tvojim vladanjem i tvojim postupcima. Kako, dakle, oni kojima dominiraju osećanja inferiornosti gledaju na druge ljude i stvari? Oni druge ljude, a takođe i antihriste, smatraju boljim od sebe. I mada antihristi imaju zlu narav i rđavu ljudskost, oni se prema njima odnose kao prema ljudima koje treba oponašati i uzorima od kojih treba nešto da nauče. Štaviše, oni u sebi kažu: ’Znaš šta, antihristi su daroviti i sposobniji od mene u radu, uprkos tome što imaju lošu narav i zlu ljudskost. Nimalo se ne libe da svoje sposobnosti pokažu pred drugima i u stanju su da govore pred mnoštvom ljudi, a da pritom ne pocrvene u licu i da im srce ne zalupa u grudima. Zaista imaju petlju. Ne mogu da se merim s njima. Jednostavno, nisam dovoljno hrabar.’ Šta je dovelo do ovoga? Mora se reći da razlog za to jednim delom leži u činjenici da su osećanja inferiornosti uticala na tvoj sud o ljudskoj suštini, kao i na perspektivu i stanovište sa kojeg posmatraš druge ljude. Zar nije tako? (Tako je.) Kako, dakle, osećanja inferiornosti utiču na tvoje vladanje? Ti samom sebi govoriš: ’Od rođenja sam glup, nemam talenata ni jačih strana i veoma sporo učim. A pogledaj samo ovu osobu: iako ponekad stvara prekide i ometanja, samovoljna je i nepromišljena, barem je obdarena brojnim talentima i jačim stranama. Kud god da kreneš, ljudi će upravo takve osobe hteti da koriste, a ne mene.’ Kad god se nešto desi, ti prvo sebi presudiš, a onda se povlačiš u sebe. O kakvom god problemu da se radi, povlačiš se, izbegavaš da preuzmeš inicijativu i plašiš se da preuzmeš odgovornost. Kažeš sebi: ’Glup sam otkad sam se rodio. Kud god da krenem, niko me ne voli. Ne mogu da pomolim glavu, ne smem da se dičim svojim sićušnim sposobnostima. Ako me neko preporuči, to dokazuje da sam dobar. Ali, ako me niko ne preporuči, onda ne bi valjalo da ja preuzmem inicijativu i da kažem da ću prihvatiti taj posao i da mogu dobro da ga obavim. Ne smem to da tvrdim ako ni sȃm nisam potpuno uveren u to – ako nešto zabrljam, šta onda da radim? Šta ako me orežu? Bio bih strašno postiđen! Zar to ne bi bilo ponižavajuće? Ne smem dozvoliti da mi se tako nešto desi.’ Pogledaj samo – zar to nije uticalo na tvoje držanje? Osećaj inferiornosti u određenoj meri utiče na tvoj stav o vlastitom držanju i upravlja njime. To se, u izvesnom smislu, može nazvati posledicom tvog osećaja inferiornosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Bog je razotkrivao da neki ljudi još od detinjstva nisu rečiti i ne misle brzo kao ostali i da dobijaju nepovoljne kritike kod kuće i u društvu. To dovodi do toga da se u njima javlja osećaj inferiornosti. Kad sam razmišljala o tome kako kao dete nisam želela da govorim, kako sam sporo razmišljala i imala introvertnu ličnost i kako su rodbina, prijatelji, nastavnici, drugovi iz odeljenja, pa čak i moja majka, smatrali da ne umem da govorim, osećala sam se tako inferiorno i neprestano sam imala osećaj da sam na nižem nivou od ostalih. Iako sam, nakon što sam počela da verujem u Boga, čitajući Božje reči, bila u stanju da se otvorim i pričam sa braćom i sestrama o onom što mi je na umu, kad bih naišla na nekog darovitog, rečitog i nekog ko brzo misli, poput Čen Si, nesvesno bih se osetila inferiorno. Kad se diskutovalo o našem radu, nisam se usuđivala da izrazim svoje mišljenje, a kad smo se okupljali da razgovaramo o Božjim rečima, nisam se usuđivala da delim svoja shvatanja i razumevanja. Kad smo Li Jang i ja sarađivali i zajedno bili odgovorni za rad na jevanđelju, videla sam da on svoju dužnost obavlja s iskvarenom naravi i ometa rad na jevanđelju i znala sam da treba da ga razotkrijem. Ali sam se plašila da neću moći jasno da se izrazim, a ako bih izrekla drugačije mišljenje i ne bih bila u stanju da ga opovrgnem, obrukala bih se. Zato sam otvorenih očiju gledala kako se ometa rad na jevanđelju, ne usuđujući se da razgovaram sa Li Jangom. Kasnije je rad na jevanđelju naišao na mnoge teškoće i ja sam smatrala da sam nesposobna da obavljam dužnost starešine zato što nisam rečita i ne umem jasno da se izrazim. Čak sam pomislila i da dam ostavku i odustanem. Živeći sa osećajem inferiornosti, nisam bila u stanju da normalno obavljam svoju dužnost i nisam mogla da primenjujem istinu. To je dovodilo ne samo do gubitka u mom životu, već moj rad nije mogao da donese rezultate i na kraju sam smenjena. Kad bih nastavila da živim u tom stanju i ne bih se promenila, ne bih mogla dobro da obavljam svoju dužnost i Bog bi me na kraju isključio. Kad sam to shvatila, osetila sam veliku tugu. Nisam želela da nastavim da živim sa osećajem inferiornosti i morala sam ispravno da se odnosim prema sopstvenim nedostacima i manama.

Jednom sam se otvorila jednoj sestri o svom stanju i teškoćama. Našla mi je odlomak Božjih reči. Bog je rekao. Bog kaže: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da sam, poput antihrista, isuviše davala na značaju ugledu i statusu. Još od malena sam osećala da nisam rečita i da ne umem lepo da govorim kao drugi. Kad bih naišla na rečite ljude dok sam obavljala svoju dužnost, osećala sam se vrlo inferiorno. Posebno kad su moji nedostaci i mane razotkriveni i kad bih se obrukala, još više bih se osetila malodušno i ograničavala sebe zbog svog lošeg kova, ali nisam tragala za istinom kako bih rešila svoj problem. Samo sam se fokusirala na to da sačuvam sliku o sebi i nisam dobro obavljala svoju dužnost. Razmišljala sam o tome kako me je Bog blagoslovio prilikom da se obučavam za vođu u crkvi i uredio da elokventna i iskusna braća i sestre rade sa mnom. Božja namera je bila da iskoristim jake strane drugih kako bih nadoknadila svoje nedostatke i mane. To je za mene bilo tako korisno da shvatim istinu i unapredim svoja stručna znanja. Međutim, ja nisam pokušavala da tragam za istinom da bih svoju dužnost dobro obavljala, već sam se isključivo fokusirala na sliku o sebi u srcima drugih. Kad sam videla da nisam dobra kao drugi, osetila sam se inferiorno i sputano, živela sam u negativnom stanju i nisam razmišljala o tome da stremim ka napretku. Kad sam videla da Li Jang prekida i ometa rad crkve, nisam se usudila ništa da kažem i nisam ispunjavala svoje obaveze koje je trebalo da ispunjavam. Bila sam kao antihrist i veliku važnost pridavala slici o sebi i statusu, a uopšte nisam podržavala rad crkve. Zaista nisam imala nimalo ljudskosti! To što sam dvaput smenjena bio je rezultat Božje pravednosti.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i shvatila da postoji još jedan razlog zašto živim u stanju inferiornosti. To je zato što nisam bila u stanju da razlikujem dobar od lošeg kova. Pročitala sam ove Božje reči: „Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). „Iz koje god perspektive da to posmatraš, stremljenje ka istini je najvažnija stvar. Možeš da izbegneš mane i nedostatke ljudskosti, ali nikad ne možeš da izbegneš put stremljenja ka istini. Koliko god da je tvoja ljudskost možda savršena ili plemenita, odnosno bez obzira na to da li, u odnosu na druge ljude, možda imaš manje mana i nedostataka, a poseduješ više vrlina, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti brojne nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti. Pretpostavimo, na primer, da si stidljiv i introvertan, da zamuckuješ i da nisi naročito obrazovan – odnosno, da imaš mnogo mana i nedostataka – ali imaš praktično iskustvo i, premda zamuckuješ dok govoriš, možeš jasno da besediš o istini, a ta je beseda svima poučna kad je čuju, rešava probleme, ljudima omogućava da izađu iz negativnosti i razvejava njihove pritužbe na Boga i pogrešna razumevanja o Bogu. Vidiš, iako ih izgovaraš zamuckujući, tvoje reči mogu da reše probleme – koliko su samo važne ove reči! Kad ih čuju, laici kažu da si neobrazovana osoba, da u govoru ne poštuješ gramatička pravila, te da ni reči koje koristiš ponekad nisu prikladne. Moguće je da koristiš neki regionalni žargon ili svakodnevni rečnik, da tvojim rečima nedostaju prefinjenost i stil onih visokoobrazovanih ljudi koji se krasnorečivo izražavaju. Međutim, tvoja beseda sadrži istina-stvarnost, može da reši ljudske poteškoće i, nakon što je čuju, svi mračni oblaci oko ljudi nestaju i svi njihovi problemi su rešeni. Vidiš, zar razumevanje istine nije važno? (Jeste.)” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da imati dobar kov ne znači da neko ima jače strane u određenoj oblasti; dobar kov isto tako ne podrazumeva da je neko rečit, da brzo razmišlja i da je vešt u komunikaciji sa drugim ljudima. To su sve urođene osobine koje ljudi poseduju. Imati istinski dobar kov znači da ta osoba može da shvati Božje reči. Osoba sa dobrim kovom je u stanju da shvati Božje reči i razume istina-načela; kad takva osoba razgovara o Božjim rečima, ona ume da ih kombinuje sa stanjima i teškoćama ljudi i da ukaže na put primene. Iako naizgled ona možda ima neke mane i njene sposobnosti da se izrazi nisu baš dobre, ona ipak ume da reši stvarne probleme ljudi i prosveti ih. Ja sam se ranije uvek oslanjala na svoje predstave i uobrazilje kako bih procenila stvari. Kad sam videla da se ne izražavam baš dobro, živela sam u stanju inferiornosti, ograničavala sebe kao neko ko je lošeg kova i na svakom koraku bila sputavana ugledom i statusom. Nisam obavljala posao koji sam umela da radim i na kraju sam izgubila delo Svetog Duha i bila smenjena. Pomislila sam na neku braću i sestre. Iako nisu dobri u izražavanju, oni su u stanju da se oslone na Boga i ugledaju se na Njega prilikom obavljanja svojih dužnosti. Ako neki problem ne razumeju, oni su u stanju da tragaju o tome i razgovaraju sa drugima i nakon nekog vremena pokazuju napredak. Iz toga sam uvidela da uopšte nije važno da li se neko dobro izražava ili ne. Ključna stvar je razumevanje i primena istine. Pomislila sam na to kako nisam rečita i pomalo sporo mislim i kad vidim ljude koji se bolje izražavaju od mene, ja se unervozim i uplašim. Međutim, ja sam umela donekle da shvatim Božje reči i imala sam neka razmišljanja i ideje koje su se ticale problema u mojoj dužnosti; mogla sam da rešim neke probleme. Moj loš kov uopšte nije bio razlog zašto ja nisam imala sopstvena mišljenja i stavove. Međutim, čim bih videla da se neko bolje izražava od mene, živela sam sa osećajem inferiornosti. Povlačila bih se u svoju ljušturu kad sam obavljala dužnost i nisam se čak usuđivala ni da govorim. Uopšte nisam posmatrala ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima. Morala sam da izmenim svoje pogrešne stavove i da prestanem da zavidim onima koji su naizgled rečiti govornici i da ih visoko cenim.

U januaru 2024. godine, morala sam da podučavam Vang Ling, vođu tima za jevanđelje, kompjuterskoj tehnici. Kad sam pomislila na to koliko se Vang Ling dobro izražava, u srcu sam osetila nervozu dok sam je podučavala. Razmišljala sam o tome kako da se izrazim da bi me ona razumela, ali kad sam došla do najvažnije stvari, rekla je da me ne razume. Tada sam se osetila pomalo tužno i bezvredno, pa sam se u tišini pomolila Bogu. Shvatila sam da sam opet otkrila stanje inferiornosti i osetila se sputano kad sam videla da se Vang Ling bolje izražava od mene. Razmišljala sam o onom ranije, kad sam neprestano živela u stanju inferiornosti i nisam bila u stanju da normalno obavljam svoju dužnost, dozvoljavajući da propustim mnoge prilike da primenjujem istinu. Ovog puta više nisam mogla da se ponašam kao ranije, uvek razmišljajući o svom ugledu i statusu. Kad sam promislila na taj način, srce mi se smirilo i upitala sam Vang Ling koje delove nije razumela i koje teškoće ima u učenju ove tehnike. Komunicirajući sa Vang Ling i strpljivo je usmeravajući, na kraju je naučila ovu veštinu. Obe smo bile izuzetno srećne. Sada mogu normalno da obavljam svoju dužnost nesputana osećajem inferiornosti i u srcu sam vrlo zahvalna Bogu!