U martu 2020. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu. Ubrzo nakon toga, čula sam da nam dolaze neka braća i sestre da bi podučavali računarske veštine i obučili nekoliko tehničara za računare. Čim sam saznala za to, veoma sam se zainteresovala. Oduvek me je zanimala računarska tehnologija i čak sam je i sama proučavala u slobodno vreme, pa sam zato jako želela da ovladam tim veštinama. Od svih članova naše crkve jedino sam ja imala neka osnovna znanja iz te oblasti, tako da bi bilo sjajno ako bih mogla da obavljam tu dužnost! Razmišljala sam o tome da nisam naročito rečita na svojoj trenutnoj dužnosti starešine i da ponekad, kad su braća i sestre imali neka pitanja ili poteškoće, nisam znala kako da u zajedništvu razgovaram s njima o njihovom rešavanju, pa mi je bilo prilično neprijatno zbog toga. Ako bih mogla da obavljam neku tehničku dužnost, ovladavanjem tih veština postala bih talenat za tehniku, čime bih zaslužila priznanje, pa sam zato jedva čekala da pokažem svoje sposobnosti na toj dužnosti vezanoj za računarsku tehnologiju. Kad sam videla kako sestra sa slabim osnovnim znanjem proučava tu tehnologiju, pomalo sam je omalovažavala i povremeno joj ponešto pokazivala. Sestra je na to reagovala iznenađeno i rekla je: „Nisam očekivala da ti znaš ove stvari!” Godile su mi njene pohvale i u sebi sam razmišljala: „Stvarno me potcenjuješ; da nije ove starešinske dužnosti, otišla bih da studiram računarstvo.”

Početkom maja, brat Džang Ming je došao u našu crkvu da podučava računarske veštine, a ja sam bila presrećna zbog toga. Pomislila sam: „Iako ne mogu svakodnevno da prisustvujem časovima, naći ću vremena za učenje, učiću od ljudi koji poznaju tu oblast, što će mi pomoći da bolje ovladam veštinama, a kad budem bila u prilici, moći ću da pokažem svoje sposobnosti.” Kad sam prvi put otišla na predavanja, primetila sam da neki tehnički tekstovi sadrže engleske izraze, tako da nisam mogla a da ne pokažem svoje znanje engleskog, pa sam im te izraze čitala i prevodila. Braća i sestre su me gledali s novootkrivenim poštovanjem. Jedna sestra je rekla: „Koji je tvoj nivo engleskog? Poznaješ čak i tehničke izraze. Ti si u prednosti. Imaš najbolje kvalifikacije za ovo!” Klimnula sam glavom i rekla: „To je naprosto nešto što volim da učim.” Kad sam videla da se neke sestre na vežbama muče s određenim operacijama, pružila sam im neke smernice i pomislila: „Pošto sam starešina i nemam mnogo vremena, mogu samo povremeno da učim; da nije tako, sigurno bih učila brže od vas.” Nažalost, svega dva-tri dana sam išla na časove, a onda sam morala da napravim pauzu, zbog zauzetosti crkvenim poslovima. Bilo mi je strašno žao zbog toga i nerado sam to prihvatala, misleći: „Ne smem da zaostajem za svima vama. Moram da nađem vremena i da nadoknadim sve što sam propustila da naučim.” Nakon toga sam gledala razne tutorijale i trudila se da istražim sve što nisam razumevala. Kad bi mi braća i sestre postavljali pitanja u vezi s nečim što ne razumeju, mogla bih i njima ponešto da pokažem. Kad bi mi braća i sestre upućivali komplimente, osećala sam se ponosno i još mi se više dopadala dužnost u oblasti računarske tehnologije. Međutim, na dužnosti starešine često sam nailazila na razne poteškoće, koje ponekad nisam mogla da rešim, zbog čega bi mi bilo neprijatno. Iako sam obavljala svoju dužnost, u srcu nisam imala toliko entuzijazma za to, kao što sam imala za učenje računarske tehnologije, niti sam razmišljala o tome kako da svoju dužnost dobro obavljam. Umesto toga, fokusirala sam se na učenje računarske tehnologije. Ponekad, osetila bih se pomalo krivom i zapitala se: „Da li ja to ne obavljam svoju pravu dužnost?” Ali kad bih pomislila na to kako su tehničke veštine računarskih tehničara u crkvi prosečne, kao i da je takođe potrebno hitno pomoći braći i sestrama koji imaju problema s upotrebom računara, taj osećaj krivice bi brzo utihnuo. Jednoga dana sam krenula da obavljam svoju dužnost tek nakon što sam neko vreme čačkala nešto oko računara, da bih onda shvatila da sam propustila veoma važan sastanak, što je dovelo do kašnjenja u radu. Tek tada sam se stvarno uplašila. Do kašnjenja je došlo zbog toga što se nisam fokusirala na svoje primarne odgovornosti. Onda sam se prisetila još nekih zadataka koje je trebalo završiti a nisu bili završeni, kao i nekih drugih koji bi trebalo da uslede posle njih a nisu. Sve je to uticalo na odvijanje posla, a ja sam pomalo žalila zbog toga i mislila: „Kao starešina, sav svoj trud treba da fokusiram na svoju primarnu dužnost, a ja po čitav dan proučavam računarsku tehnologiju. Zaista zanemarujem svoje prave odgovornosti!” Pomolila sam se Bogu: „Bože, spremna sam da srce ponovo fokusiran na svoju dužnost i da više ne radim u skladu sa svojim sklonostima. Ozbiljno ću se potruditi da svoju dužnost ubuduće obavljam dobro.” Ali posle nekoliko dana, dogodilo se nešto što me je ponovo razotkrilo.

Jedna sestra je naišla na poteškoće u obavljanju svoje dužnosti, a ja nisam znala kako da u zajedništvu porazgovaram s njom. Pošto nisam umela da joj rešim probleme, učinilo mi se da sam donekle izgubila obraz, pa sam se osetila pomalo negativno i pomislila: „Kao starešina, ne umem da rešim ni jedan jedini problem – to je tako ponižavajuće. Ko zna kako će me ova sestra oceniti iza mojih leđa! Bolje bi mi bilo da se posvetim proučavanju računarstva. Kad se braća i sestre suoče s računarskim problemima, u stanju sam da ih na licu mesta rešavam i da tako od svih njih dobijem pohvale i divljenje.” Imajući to u vidu, nisam više htela da budem starešina. Nekoliko dana kasnije, jedna propovednica je saznala da je moje zanemarivanje dužnosti dovelo do toga da neki zadaci nisu dobro obavljeni, pa me je orezala. Tada sam izrazila želju da proučavam računarsku tehnologiju. Razgovarala je sa mnom u zajedništvu i zatražila od mene da promislim o tome zašto želim da se posvetim nekoj tehničkoj dužnosti umesto da budem starešina. Promišljajući o tome, pročitala sam sledeće Božje reči: „Ako je dužnost koju obavljaš nešto u čemu si dobar i što voliš, onda osećaš da je to tvoja odgovornost i tvoja obaveza i da je obavljanje te dužnosti nešto savršeno prirodno i opravdano. Osećaš sreću, radost i sa lakoćom to radiš. To je nešto što si voljan da uradiš i čemu možeš da posvetiš svu svoju odanost i osećaš da udovoljavaš Bogu. Ali kad se jednog dana suočiš sa dužnošću koja ti se ne sviđa ili koju nikad ranije nisi obavljao, hoćeš li moći da joj pružiš svu svoju odanost? To će ispitati da li sprovodiš istinu u delo. Na primer, ako je tvoja dužnost u grupi zaduženoj za himne, a ti umeš da pevaš i to je nešto u čemu uživaš, onda si voljan da obavljaš tu dužnost. Ako bi dobio neku drugu dužnost gde ti kažu da širiš jevanđelje, a posao je pomalo težak, hoćeš li moći da poslušaš? Razmišljaš o tome i kažeš: ’Ja volim da pevam.’ Šta to znači? To znači da ne želiš da širiš jevanđelje. Jasno je šta to znači. Nastavljaš da govoriš: ’Ja volim da pevam.’ Ako te starešina ili delatnik razborito upita: ’Zašto ne vežbaš širenje jevanđelja i ovladaš još nekim istinama? To će ti biti korisnije za razvoj u životu’, a ti i dalje insistiraš i govoriš: ’Ja volim da pevam i volim da plešem.’ Ti ne želiš da širiš jevanđelje ma šta oni rekli. Zašto ne želiš da ideš? (Zato što te to ne zanima.) To te ne zanima i zato ne želiš da ideš – u čemu je ovde problem? To je zato što biraš dužnost prema svojim preferencijama i ličnom ukusu i ne pokoravaš se. Nemaš nimalo pokornosti i u tome je problem. Ako ne tragaš za istinom kako bi rešio taj problem, onda ti zapravo ne pokazuješ mnogo istinske pokornosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući ove Božje reči, shvatila sam da sam, kada je reč o dužnostima koje me zanimaju, u kojima sam dobra i u kojima mogu da se pokažem i da steknem divljenje drugih, spremna da uložim trud kako bih ih dobro obavila. Kada je, međutim, reč o dužnostima koje me ne zanimaju i u kojima ne mogu da prikažem svoje sposobnosti, nisam bila voljna da se suočavam, niti da savladavam izazove u vezi s njima. Time sam pokazala da dužnosti biram na osnovu ličnih sklonosti i da mi nedostaje pokornost prema Bogu. Osvrćući se na svoje proučavanje računarske tehnologije, činilo mi se da sam se potpuno posvećivala učenju kad god bih imala priliku da se pokažem, te da sam sebe smatrala izuzetnom kad god bih ostvarila makar i najmanji uspeh. Kad god bi me drugi hvalili i divili mi se, cenila sam sebe, ali kad bih naišla na poteškoće i probleme u obavljanju dužnosti starešine i kad ne bih umela da ih rešim, bilo mi je neprijatno i htela sam da se oduprem takvoj situaciji ili da je izbegnem. Umesto toga, pokušavala sam da pronađem vreme da dublje zaronim u računarstvo, što je naposletku dovelo do kašnjenja u domenu moje primarne odgovornosti. Zaista sam zanemarivala svoju pravu dužnost! Kao crkveni starešina, kad god nisam umela da u zajedništvu efikasno razgovaram s braćom i sestrama koji su imali poteškoće na svojim dužnostima, trebalo je da se u potrazi za istinom oslonim na Boga ili da potražim pomoć od onih koji razumeju istinu, kako bi me usmerili i pomogli mi. Ali ja sam htela to da izbegnem i da se povučem, jer nisam mogla da zaštitim svoj ponos i status u očima drugih. Svoju dužnost sam obavljala na osnovu ličnih interesa i sklonosti, težila sam ka tome da zadovoljim svoj lični status i ugled, umesto da praktikujem istinu, i nisam stajala na položaju stvorenog bića kako bih se pokorila Bogu. Taj moj stav prema vlastitoj dužnosti bio je odvratan Bogu. Stekavši izvesno razumevanje, pomolila sam se Bogu: „Bože, ne želim više da postupam u skladu sa svojim sklonostima. Spremna sam da svoje srce fokusiram na svoju dužnost i da se ozbiljno potrudim da je dobro obavljam.” Kasnije mi se srce donekle umirilo i počela sam da se marljivo fokusiram na svoj primarni posao. Kad bih u tom poslu nailazila na poteškoće, komunicirala bih s braćom i sestrama s kojima sam sarađivala i tražila bih istinu radi njihovog rešavanja.

U aprilu 2021. godine, starešine višeg ranga su me orezale zbog neefikasnog rada na jevanđelju, ali ja sam, umesto da promislim o sebi, bila sklona da odustanem i ponudila sam svoju ostavku. Uviđajući da ne promišljam o istini i da ne ulazim u nju, kao i da sam postala krajnje negativna, starešine višeg ranga su prihvatile moju ostavku. Posle nekoliko dana, preuzela sam dužnost u vezi s računarskom tehnologijom i bila sam prilično srećna zbog toga, smatrajući da mi ta dužnost leži i da ću moći da pokažem svoju vrednost. Udubila sam se u proučavanje tehnologije i ubrzo ovladala nekim osnovnim veštinama, tako da sam braći i sestrama mogla da rešavam probleme u vezi s računarima. Podučavajući braću i sestre osećala sam veliko samopouzdanje, hodala uzdignute glave i ta me je dužnost u potpunosti ispunjavala.

Nekoliko meseci kasnije, neočekivano sam naišla na neke bezbednosne rizike zbog kojih nisam više mogla da obavljam svoju dužnost. Često sam bila smrknuta zbog toga i mislila sam: „Tehnologija se tako brzo menja i zanavlja. Toliko sam vremena protraćila da ću sasvim sigurno zaostajati za ostalima.” Da ne bih previše zaostajala, svim silama sam se trudila da proučavam računarstvo, nadajući se da ću jednog dana ponovo moći da se bavim tehničkim dužnostima. Kasnije sam, pročitavši jedan odlomak Božjih reči, počela donekle da shvatam svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „U ljudima postoji urođeni instinkt. Ako nikada ne doznaju koje su njihove vrline, koja su njihova interesovanja i hobiji, smatraju da nemaju svoje mesto, da nisu u stanju da shvate sopstvenu vrednost i osećaju se bezvredno. Nisu u stanju da dokažu svoju vrednost. Međutim, čim čovek otkrije svoja interesovanja i hobije, pretvoriće ih u most ili odskočnu dasku za ostvarivanje sopstvene vrednosti. On je spreman da plati cenu da bi stremio ka svojim idealima, da bi živeo vrednijim životom, da bi postao koristan pojedinac, da bi se izdvojio u gomili i bio uočen, da bi bio predmet divljenja i stalne potvrde i postao izuzetna osoba. Na taj način on može da živi ispunjenim životom, da u ovom svetu ima uspešnu karijeru i ostvari svoje ideale i želje, i tako živi vredan život. Gledajući oko sebe na užurbanu masu ljudi, samo je nekolicina onih koji su prirodno nadareni kao i on sȃm, koji su postavili uzvišene ideale i želje i koji su na kraju te stvari postigli neumornim naporima. Izgradili su karijeru radeći ono što vole, stekli su slavu, dobit i prestiž koje su želeli, dokazali su svoju vrednost i shvatili svoju sopstvenu vrednost. Ovo je ljudsko stremljenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (8)”). Kad sam pročitala ove Božje reči, shvatila sam da sam oduvek htela da obavljam dužnosti vezane za lična interesovanja i hobije, kako bih ostvarila svoje želje i ideale da postanem talenat za tehniku kojoj se drugi ljudi dive i da konačno steknem slavu, dobitak i status, koje sam priželjkivala. Kad sam otkrila da mi veštine u oblasti računarske tehnologije mogu doneti pohvale i divljenje, obuzeo me je snažan osećaj prisustva i postignuća. Stoga sam se sve više zanimala za računarsku tehnologiju, bila sam spremna da od jutra do mraka naporno radim i učim kako bih usavršila svoje veštine, pokušavajući da postanem vešta u toj oblasti da bi me što veći broj ljudi hvalio i obožavao. Međutim, previše toga mi je nedostajalo za dužnost starešine, a moj mentalni sklop nije bio proaktivan. Pri susretu sa poteškoćama i zastojima, postajala sam negativna i povlačila se, pa sam na kraju čak dala ostavku i dezertirala. Vlastite interese i hobije smatrala sam za odskočnu dasku pomoću koje ću realizovati svoje vrednosti. Htela sam da naučim računarsku tehnologiju da bi mi se drugi divili. Bila je to zavera radi ličnog dobitka, koju sam sprovodila da bih u srcima ljudi uspostavila status i sliku o sebi i da bih udovoljila svojim željama i ambicijama!

Jednoga dana, naišla sam na odlomak Božjih reči iz kojeg sam donekle shvatila motive na kojima se zasnivao moj pristup dužnostima, vođen vlastitim sklonostima. Svemogući Bog kaže: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Pročitavši Božje reči kojima se razotkrivaju antihristi, bila sam duboko dirnuta. Prema ugledu i statusu sam se odnosila kao prema nečemu što je dragoceno kao sam život i stalno sam težila ka tome da mi se drugi dive. Bila sam pod uticajem sotonskih otrova poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, i oduvek sam težila ka tome da u srcima drugih steknem status i dobar imidž. Bila sam spremna da obavljam svaku dužnost koja bi mi omogućila da izgradim ime i da mi se ljudi dive. Bila sam spremna da trpim i da snosim troškove obavljanja takve dužnosti, ali sam zato izbegavala i odbijala sve one dužnosti koje bi mogle da mi naruše ugled i status. Upravo sam se tako odnosila i prema računarskoj tehnologiji. Pošto mi je ona omogućila da se moje ime pročuje, bila sam spremna da je marljivo proučavam i da po čitav dan buljim u monitor, a čak i kad bih osetila peckanje u očima i bol u vratu, naprosto bih to ignorisala i nastavljala sa radom. Nasuprot tome, na dužnosti starešine bila sam veoma pasivna, jer sam strahovala da ću, ako ne budem umela da rešavam probleme, izgubiti dobar imidž u očima braće i sestara. Da bih sačuvala svoj ponos i status, bila sam čak u stanju da dam ostavku i tako postanem dezerter. Božja je namera da ljudi streme ka istini i da rešavaju vlastitu iskvarenost dok obavljaju svoje dužnosti. Ali ja sam, umesto toga, težila za ugledom i statusom kako bih udovoljila vlastitoj sujeti, što je u suprotnosti s Božjim zahtevima. Hodala sam putem antihrista, a čak i ako bi mi sujeta bila zadovoljena, moja iskvarena narav se ne bi promenila i ja bih na kraju ipak bila eliminisana. Veoma sam žalila zbog toga, pa sam se bacila pred Boga da se pomolim i da Mu se vratim, i zatražila od Njega da me usmeri na put stremljenja ka istini.

Zatim sam pročitala dva odlomka Božjih reči i shvatila kako treba da se postavim prema svojim zanimanjima i hobijima. Svemogući Bog kaže: „Od danas pa nadalje, ti si pravi pripadnik Božje kuće, odnosno, sebe priznaješ kao jedno od stvorenih bića Božjih. Shodno tome, od danas treba ponovo da razmotriš svoje životne planove. Više ne treba da slediš ideale, želje i ciljeve koje si prethodno odredio u svom životu, već da ih otpustiš. Umesto toga, treba da izmeniš svoj identitet i perspektivu kako bi planirao životne ciljeve i smer koje stvoreno biće treba da ima. Prvo i najvažnije, tvoji ciljevi i smer ne bi trebalo da budu da postaneš vođa ili da predvodiš i ističeš se u bilo kojoj delatnosti niti da postaneš poznata ličnost koja obavlja određeni zadatak ili usavršava određenu veštinu. Cilj treba da ti bude da prihvatiš svoju dužnost od Boga, odnosno, da znaš koji posao sada, u ovom trenutku, treba da izvršavaš, i da shvatiš koju to dužnost treba da obavljaš. Treba da pitaš šta Bog zahteva od tebe i koja je dužnost za tebe uređena u Njegovoj kući. Treba da shvatiš i jasno uvidiš načela koja treba razumeti, koja treba usvojiti i koja treba slediti u vezi sa tom dužnošću. Ako ne možeš da ih upamtiš, zapiši ih na papir ili ih pribeleži na računaru. Natenane ih pregledaj i o njima razmišljaj. Kao pripadnik stvorenih bića, tvoj osnovni životni cilj treba da bude da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. To je najosnovniji životni cilj koji treba da imaš. Drugi i konkretniji je kako da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. Naravno, od svih ciljeva ili smerova koji su povezani sa tvojom reputacijom, statusom, sujetom, budućnošću i tome slično treba odustati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). „Kao neko ko veruje u Boga, pošto si spreman da stremiš ka istini i želiš da postigneš spasenje, u tom slučaju treba da otpustiš svoje težnje, ideale i želje, treba da napustiš ovaj put, to je put traženja slave i dobitka, i da otpustiš ove ideale i želje. Kao svoj životni cilj ne treba da odabereš ostvarenje svojih ideala i želja; umesto toga, to bi trebalo da bude stremljenje ka istini i postizanje spasenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (8)”). Da. Budući da sam stvoreno biće, moj cilj treba da bude težnja ka dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića, a ne težnja za ugledom i statusom, ni težnja ka tome da svoje ideale ostvarim tako što ću postati istaknuta osoba, stručnjak ili talenat za tehniku. Ubuduće, ma koju da mi dužnost crkva dodeli, moram da je prihvatim od Boga i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Računarska tehnika je nešto u čemu uživam i marljivo ću je proučavati kad god to bude neophodno za rad crkve. Primenjivaću je na svoje dužnosti kako bih postigla što bolje rezultate, ali ujedno moram da razrešim sve neprikladne namere u sebi samoj. U suprotnom, ako svoje dužnosti budem obavljala sa iskvarenom naravi, neću naići na Božje odobravanje. Ako me crkva, shodno potrebama posla, u budućnosti postavi na neke druge dužnosti, čak i ako nisam naročito dobra u njima, suočiću se s nastalim izazovima i savladaću ih, uložiću više truda u razumevanje istina-načela, a od braće i sestara ću naučiti sve one stvari koje ne umem da radim. I tako sam se molila Bogu, spremna da otpustim svoj ugled i status, da se pokorim svakoj dužnosti koju mi Božja kuća bude dodelila i da više ne biram dužnosti na osnovu ličnih sklonosti.

Kasnije sam se vratila u svoj rodni grad i ponovo dobila dužnost u oblasti računarske tehnologije. Nakon pet meseci, dobila sam pismo od viših starešina, kojim su me obavestili da im je hitno potreban neko ko bi pomagao u izradi tekstova i pitali me da li bih bila voljna da se prihvatim toga, budući da sam i ranije obavljala tu dužnost. U to vreme sam proučavala jednu novu tehnologiju, pa su me unutar crkve smatrali prilično istaknutom u toj oblasti. Stoga sam zaista oklevala da sve to ostavim po strani i na trenutak sam se ponovo našla pred dilemom. Promišljala sam o tome kako sam ranije težila za ugledom i statusom i znala sam da ovog puta treba da tragam za istinom kako bih razrešila svoje probleme. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Dakle, kada se tvoja dužnost prilagodi, kako treba da primenjuješ poslušnost? S jedne strane, moraš verovati da je Božja kuća prilagodila tvoju dužnost na osnovu istina-načela, a ne na osnovu tvojih sklonosti ili predrasuda bilo kog starešine ili delatnika. Moraš da veruješ da je prilagođavanje tvoje dužnosti odlučeno na osnovu tvojih talenata, vrlina i drugih stvarnih okolnosti i da nije proisteklo iz ideja jedne osobe. Treba da naučiš da budeš poslušan kada ti menjaju dužnost. Pošto si se neko vreme obučavao za svoju novu dužnost i pošto si njenim obavljanjem postigao rezultate, uvidećeš da si prikladniji za obavljanje baš te dužnosti i shvatićeš da je lični odabir dužnosti prema sopstvenim sklonostima bio greška. Zar se time ne rešava problem? Najvažnije od svega jeste da Božja kuća uređuje da ljudi obavljaju određene dužnosti ne prema njihovim sklonostima, već prema potrebama rada i tome da li osoba koja tu dužnost obavlja može da ostvari rezultate. Smatrate li da bi Božja kuća trebalo da uređuje dužnosti prema ličnim sklonostima? Da li treba koristiti ljude na osnovu uslova zadovoljenja njihovih ličnih sklonosti? (Ne.) Šta je od toga u skladu sa načelima Božje kuće za upotrebu ljudi? Šta je u skladu sa istina-načelima? To je odabir ljudi prema potrebama rada u Božjoj kući i rezultatima tih ljudi u obavljanju njihovih dužnosti. Ti imaš neke sklonosti i interesovanja i određenu želju da obavljaš svoje dužnosti, ali zar bi tvojim željama, interesovanjima i sklonostima trebalo dati prednost nad radom u Božjoj kući? Ako tvrdoglavo insistiraš i kažeš: ’Ja moram da obavljam taj posao. Ako mi to ne dozvole, ne želim da živim, ne želim da obavljam svoju dužnost. Ako mi ne dozvole da obavljam taj posao, neću imati elana da radim bilo šta drugo, niti ću u tome davati sve od sebe’, zar to ne pokazuje da u tvom stavu prema obavljanju dužnosti postoji problem? Zar to nije potpuni nedostatak savesti i razuma? Da bi zadovoljio svoje lične želje, interesovanja i sklonosti ne ustručavaš se da ugrožavaš i usporavaš rad crkve. Zar je to u skladu sa istinom? Kako bi se trebalo odnositi prema stvarima koje nisu u skladu sa istinom? (…) Drugi, koji je najvažniji, jeste da bez obzira na to koji stepen razumevanja stekneš ili da li možeš da razumeš te stvari, kada Božja kuća napravi uređenje za tebe, moraš, u najmanju ruku, prvo usvojiti stav poslušnosti, umesto da budeš izbirljiv ili probirljiv ili da imaš sopstvene planove i izbore. To je razum koji moraš imati više od svega” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). Božje reči su me dirnule. Božja kuća ne dodeljuje dužnosti na osnovu ličnih sklonosti, već u skladu s potrebama posla. Iako sam htela da obavljam dužnost u oblasti tehnologije, nisam smela da svoje lične interese stavljam ispred interesa crkvenog rada. Osim toga, u to vreme je bilo dovoljno ljudi koji su mogli da obave taj posao, ali je postojao manjak onih za rad na izradi tekstova. Pošto sam i ranije obavljala poslove vezane za izradu tekstova, donekle sam razumela načela u vezi s tim. Stoga treba da vodim računa o Božjoj nameri, da se pokorim crkvenim uređenjima i da dam prvenstvo crkvenom radu. Shvativši Božju nameru, pomolila sam se Bogu da popravi moje stanje i zatim otpočela sa radom na izradi tekstova.

Upravo zahvaljujući sudu i razotkrivanju od strane Božjih reči, prepoznala sam svoje pogrešne težnje. Takođe sam naučila da se pravilno postavim prema svojim zanimanjima i hobijima. Hvala Bogu na Njegovim smernicama! S kakvim god okolnostima da se ubuduće budem suočavala, spremna sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da stremim ka istini, kako bih dobro obavljala svoje dužnosti.